LARK

     Bleda svetlost dana prodirala je u jezero sve do dna; a na dnu je bilo i neposečenog, ali udavljenog drveća, koje je njihalo granama kao da duva neki podvodni vetar. Reug prevučen preko njegovih očiju pomagao mu je da u vrlo slaboj svetlosti ipak prilično dobro vidi šta je šta. Ali video je, ponajviše, senke koje su puzale posvuda; a one su doprinosile sablasnom osećanju da ništa od ovoga ne može biti stvarno.
     Nastavio je da radi pod vodom, a uz njega Ran i Lingova. Uspostavili su jedan čudan obred za komuniciranje sa zarobljenim žiteljima poluprovidne 'mahune' za očuvanje u vremenu. Od početka tog procesa, portal zarobljenog broda ispunio se ljudima i Rothenima, koji su se željno natiskivali što bliže zlatastoj prepreki. Ali Lark ih je mogao spolja gledati koliko god hoće - ne bi video ni najmanji pokret. Svi su bili zaustavljeni kao kipovi, kao voštane lutke, osobe 'napravljene' sa zabrinutim izrazima lica.
     Međutim, bilo je dovoljno da im Lark, Ran i Lingova okrenu leđa, pa da se 'kipovi' pomaknu, itekako brzo.
     Ling je napisala na štici jedno vrlo škrto objašnjenje za ovo. Glasilo je da zatvorenici žive u nečem što bi se zvalo KVANTNO ODVOJEN SVET. Dodala je još četiri reči, DELOVANJE SVESTI ORGANSKIH POSMATRAČA - i kao da je smatrala da je time sve objašnjeno. Larku nije bilo, baš, jasno - zašto bi gledanje ili negledanje uticalo na proces tamo. Naravno, moglo se i očekivati da Sara takve stvari razume bolje nego njen brat, biolog iz zabačenih šuma.
     Nekad sam joj se podsmevao, pomisli Lark; govorio sam da sve te knjige koje ona čita jesu samo beskorisne apstrakcije. Da su to koncepti koji nijednom Jijoancu, nikada više, neće zatrebati. Izgleda da sam se prevario, zaključi on.
     Larku se činilo da to sa kvantnim uticajima na vreme ima ukus magije, i to izuzetno nezgodne vrste magije. Kao da je ćudljiva boginja Ifni izmislila ovu poluprovidnu zlatastu prepreku samo da bi oprobala strpljenje smrtnika.
     Na sreću, sve troje ljudi imali su trekijevske prstenove koji su im trajno davali vazduh za disanje, i to u dovoljnim količinama. Doduše, početna količina vazduha, ona komprimirana, potrošila se; ali tada je iz svakog prstena izvirilo po nekoliko velikih perjastih 'lepeza' koje su se lagano njihale kroz vodu, izdvajajući kiseonik koji je u vodi već bio prisutan, rastvoren, u malim količinama. Izdvojeni kiseonik dospevao je u pipak i do plivačevih pluća. Tako su Lark, Ran i Ling mogli da dišu ispod vode. Stvaranje ovakvog prstena bilo je još jedan upečatljiv uspeh večito prilagodljivih torusnih bića. Sa takvim prstenovima i lepezama na sebi, pa još zaogrnuti skinkovim kožama, i sa reuzima preko lica - plivači su morali izgledati onima u rothenskom brodu kao nekakva bizarna podmorska čudovišta. Posle nekog vremena, ti zarobljenici u brodu improvizovali su nekakvu elektronsku tablu pomoću koje su počeli ispisivati poruke za plivače napolju.
     MORAMO ZAJEDNIČKI, glasila je prva rothenska poruka.
     Larkova ideja je, dosad, bila plodonosna. Za razliku od stradalnika G'Kekija u Duden Mesi, ovi Rotheni i ljudi postali su samo zarobljenici; zaštitio ih je hermetični oklop broda. Poluprozirna zlatasta 'materija' nije mogla da zalije njihova tela, a ni mašineriju u brodu. Uz to, hladna jezerska voda odnosila je dovoljne količine toplote, tako da se oni unutra nisu pregrejali zbog neugašenih motora. Bili su sa svih strana pritegnuti mrežom čudnog vremena; ali, živi.
     Kad se Lark zagledao pomno u lice jednog od gospodara broda, Rothena, lako je razaznao fasadu tog stvora. Reug je stvarao boje koje su podelile tu harizmatičnu sliku rothenskog lica, tako plemenitu po ljudskim merilima, u dva dela. Svaki deo imao je svoju, drugačiju auru. Gornju polovinu sačinjavalo je mesnato biće u simbiozi sa domaćinom: davalo je uzvišeno čelo, visoke obraze, taj osoben dostojanstven nos. Mrtvo sivilo prevučeno u tankom sloju preko očiju svedočilo je da Rothen nosi nekakva sintetička sočiva. Fini beli zubi imali su veštačke završetke, navučene poput kapica na svaki zub ponaosob.
     Odlično maskiranje, reče Lark sebi. Ali moralo se priznati da Rothen i bez maskiranja veoma liči na ljudsko biće, a to je bila sličnost koja je, nesumnjivo, bila početni element njihovog lukavog plana da pridobiju na svoju stranu izvestan broj lakovernih Zemljana, u onim mahnitim, naivnim danima neposredno posle prvog kontakta, i da takve 'konvertite' pretvore u pleme svojih vernih pomagača - koji dobiše ime Danici, ili Danikenovci. Uz veštu manipulaciju, to je moglo omogućiti Rothenima da izvedu mnoge ilegalne poduhvate pomoću posrednika - naime, tako da ljudi obave, za njih, sav prljav posao. Pa, ako bi Zemljani bili, na kraju, uhvaćeni na delu, krivica bi naravno pala na Zemlju.
     Sve u svemu, ovi koji su se našli zarobljeni u vremenu dobili su zapravo sudbinu koju su i zaslužili. Lark je lako mogao glasati da oni ostanu tačno tu, tačno tako zarobljeni, sve dok ne poumiru od starosti i dok Jijo ne samelje i njihove kosti i njihovu lađu. Ali pošto se nadnela opasnost još mnogo veća, a nigde na vidiku nije bilo drugih mogućih saveznika za borbu protiv Jofura...
     Oni unutra izgledali su vrlo živahno zainteresovani za savezništvo. To su jasno dočarali svojom drugom porukom.
     VADITE NAS ODAVDE
     Lark vide kako Ran, donedavni vođa Danika, piše po svojoj štici.
     MOŽDA. SPREMITE FORMULU. ONA GLASI:
     Lark se baci da mu to otme, ali Ling je bila još brža, pa Ran ostade bez štice. Ling uze i stilus iz Ranove mesnate šake. Iznenađenje, a zatim bes, planuše na njegovom licu, zapravo na onom delu njegovog lica koji je bio vidljiv ispod reuga, a iznad pojasa za disanje. Ali iako visok i krupan, Ran je bio nadbrojan, a osim toga dobro je znao da Dženi Šen u svom samostrelu, koji radi i ispod vode, ima otrovne strele. Ta narednica milicije motrila je na njih troje odozgo, sa tačke koju je sama odabrala, tako da svojim prisustvom ne ometa razgovor isprekidan vremenom.
     Lingova izbrisa poruku i napisa drugu.
     KAKO?
     Okači Ranovu šticu sebi o leđa i okrete se da zarobljenici u brodu pročitaju. Na njen znak, i Ran i Lark im okrenuše leđa. Avetinjsko osećanje poče prolaziti kroz Larkovu kičmu dok je zamišljao šta se sad tamo dešava: pokret, opšte komešanje. Rothensko-danička posada oslobađala se svoje nepomičnosti kad god nije bila izložena pogledu nijednog inteligentnog posmatrača spolja. Nezamrznuti u vremenu, mogli su da čitaju Linginu poruku, razmišljaju, formulišu odgovor.
     Nikad nisam mnogo čitao fiziku, pomisli Lark; ali način na koji ovo dejstvuje stvarno je vrlo zazoran.
     Plivači su pustili da ih zamah nosi. Posle samo nekoliko dura okrenuše se opet ka ulazu u brod. Gotovo sve ljudske i rothenske prilike promenile su, u međuvremenu, mesta ili držanje. Električna tabla je sad nosila reči:
     NAJBOLJE: POBIJTE DŽOFURE
     Smeh se probi iz Larkovih usta, u obliku pregršti mehurića vazduha. Lingova pogleda ka njemu, klimnu glavom kao da kaže 'Pa, i ja tako mislim!' Ali stiže nastavak poruke, kudikamo ozbiljniji.
     DRUGA MOGUĆNOST: PONUDITE IM ŠTA ŽELE. OTKUPITE NAŠU SLOBODU
     Lark je posmatrao zbijenu grupu kipova. Na mnogim ljudskim licima bili su izrazi očajanja. Nije mogao odoleti saosećanju, dok ih je gledao kako mole za život.
     U nekom smislu, nisu oni krivi, pomisli Lark. Njihovi preci sklopili su jednu glupu 'pogodbu' u njihovo ime. Tako su i moji preci učinili. Mora biti da su ljudi u onim vremenima bili i lakoverni i izluđeni; u danima neposredno posle prvog susreta Zemljana sa galaktičkom kulturom.
     Nije mu bilo lako da otvrdne svoje srce, ali znao je da to mora postići.
     Ran pokuša da uzme svoju šticu, ali mu je Ling ne dade, nego sama napisa, žestokim pokretima:
     ŠTA NAM DAJETE ZA UZVRAT?
     Videći te reči, Lark i Ran se jednako iznenađeno zagledaše u nju. Ling kao da nije primećivala da njena poruka ima i lično značenje, a ne samo opšte. Okrenuše leđa opet, dajući zarobljenima mogućnost da se pokrenu, da pročitaju Lingin zahtev i formulišu odgovor. Praveći još jedan takav spori krug, Lark baci pogled ka njoj, ali živi 'vizir' zvani reug onemogućavao je gledanje oči-u-oči pod takvim uslovima. Njegov reug prenosio mu je auru Lingove - tmurnu odlučnost.
     Lark je mislio da će sad videti opšte rasulo kod zarobljenih, da će oni biti uznemireni zbog ovog nagoveštaja da Lingova i Ran mogu da ih napuste. Onda shvati da ta mogućnost napuštanja najverovatnije nije ni doprla do zarobljenih.
     Oni nas vide samo kad smo im okrenuti leđima, reče Lark sebi; moguće je da još nisu shvatili da se ovde, u vodi, nalaze Ran i Ling.
     ŠTA GOD IMAMO
     Slova svetleća, odgovor iskren.
     Lingin sledeći tekst bio je još mnogo iskreniji - pravo u središte.
     RO-KEN JE PUSTIO EPIDEMIJE PROTIV GHEUENA I HUNIŠA
     Ona im to pokaza, obrisa, i nastavi.
     MOŽDA I PROTIV DRUGIH. IZLEČITE TO ILI POMRITE
     Na ovu ponovljenu optužbu, Ran umalo da eksplodira. Pridavljeni bes odjekivao je iz njegovog grla, a mehurići su mu bežali iz usta puni zvuka - Lark se uplaši da bi mogli odneti kletve i psovke čak na daleku površinu jezera. Zvezdoletač sad ozbiljno pokuša da otme voštanu šticu od Lingove. Bila je to kratka borba. Lark mu pokretima pokaza da će mu preseći grlo; da će ga zaklati. Ran se osvrte: sa zaobljenog boka broda približavala se Dženi Šen. Iza nje su plivala dvojica snažnih mladih Gheuena.
     Ranova pleća se opustiše. Sledeće okretanje leđa i udaljavanje odradio je mehanički. Lark je čuo neko neko škriputanje i znao je da to Ran škripi zubima.
     Lark je očekivao da će se zarobljeni Rotheni i Danici opredeliti da glume nevinašca. I zaista, kad su sledeći put pogledali, na tabli je pisalo:
     NE ZNAMO MI NIŠTA NI O KAKVIM EPIDEMIJAMA
     Ali je Lingova bila nepopustljiva na način koji iznenadi Larka. Najgrubljim jezikom ona saopšti zarobljenima - svojim dojučerašnjim kolgama i saborcima - da sledeći odgovor mora biti iskren, inače će oni biti prepušteni svojoj sudbini.
     Tek tad stiže priznanje, veoma nerado dato.
     RO-KEN JE DONOSIO ODLUKE KAKO JE ON HTEO. IZVUCITE NAS. DAĆEMO LEKOVE
     Lark je zurio u tu ženu do sebe, zapanjen plamenom aurom koju je reug prikazivao oko nje. Sve do tog trena, ona je u sebi svakako gajila bar neku nadu da je sve to bila greška... da su Larkove optužbe protiv njenih rothenskih bogova sadržale u sebi ipak, negde, neku bitnu netačnost. Da postoji, ipak, neko alternativno objašnjenje.
     Sad su nestala sva složena 'a šta ako...'. Pored razbuktalosti njenog gneva, malopređašnja Ranova ljutnja bila je vrlo bleda.
     Dok su to dvoje Danika besneli, svako u sebi, ali iz sasvim različitih razloga, Lark uze Ranovu šticu, ugnječi je i ispisa sledeće saopštenje.
     LEKOVE PRIPREMITE ODMAH. I JOŠ NEŠTO. MORAMO DOBITI JOŠ JEDNU STVAR

     Logično je bilo da Jofuri upotrebe svoje čudno oružje - sintetičku 'materiju' zaustavljenog vremena. To je odgovaralo sklonosti njihove rase ka manipulisanju organskim materijama. Ali obuzeti prezirom prema svim ostalim bićima, prstenovi-gospodari zaboravili su nešto.
     Zaboravili su da na Jijou imaju mnogobrojne rođake, koji su odani pripadnici Zajednice šest prerano došlih naroda Jijoa.
     Doduše, lokalni Treki nisu bili po prirodi ambiciozni, a nisu bili ni školovani u najnovijim dostignućima galaktičke nauke. Pa ipak, bili su nadareni apotekari. Jedna ekipa takvih izvršila je analizu poluprozirnog zlatastog 'ćilibara' kojim je brod Rothena bio zaliven; analizu isključivo kušanjem ukusa. Ne razumevajući arkanske temporalne efekte te 'materije' - viskozne, kvazižive - uspeli su da izluče, iz svojih nadarenih žlezda, protivsredstvo.
     Na nesreću, nije se moglo naprosto 'utrljati' u zlatastu mahunu oko broda, pa da ona nestane. Protivsredstvo je bilo, kao prvo, rastvorljivo u vodi. Primeniti ga ispod vode, u jezeru, nije bilo lako.
     Nađen je jedan način za to koji bi mogao uspeti. Vršenjem opita kod Duden Mese, otkrili su da jajasta 'zrna' zaustavljenog vremena oteta od mulk-pauka, sa pojedinim predmetima sačuvanim unutra, mogu biti ugurana u zlatasti zid i navedena da se sjedine s njim. Izgledalo je to kao utonuće nekog okruglog kamena u žitko blato.
     Lark je sada imao pri ruci još nekoliko takvih zrna 'ćilibara' oduzetih od tog pauka kome se svojevremeno Dver obraćao izrazom 'Jedinstveni'. Agilni plavi Gheueni sada uguraše pet-šest takvih zrna u zlatastu prepreku, tačno tamo gde im je Lark pokazao - ciljajući u otvoreni portal na boku broda. A ta zrna bila su probušena, izdubljena i pretvorena u posude; otvori na posudama bili su začepljeni trekijevskim voskom. Videlo se da su u svakoj posudi ostali isti oni predmeti koje je mulk-pauk sakupljački čuvao u njima - razni mehanički ostaci bujurske tehnologije, blistavi poput insekata uhvaćenih u ćilibaru. Međutim, sad su te relikvije unutra bile pokretne, njihale su se u nekakvoj peni koja je pljuskala tamo-amo u posudama.
     Prvi pokušaji da se takva zrna uguraju kroz zlatastu prepreku propali su. Gheueni su činili što su mogli i umeli, voda je odzvanjala od lupkanja i zveketa, ali uzalud. Stapanje zlataste poluprovidne 'materije' dva različita porekla nije se dogodilo. Lark napisa komandu onima unutra:
     NIKO DA NE GLEDA!
     Lingova je ovo potvrdila žustro klimajući glavom. Kad su raniji opiti obavljani kod 'zalivenog' g'kekijevskog grada, niko nije gledao iznutra. Tačnije, niko živ. Ovde su prizor posmatrale, u čudnom, naizmeničnom načinu, mnoge osobe sa obe strane prepreke. Možda je delovanje nesimetričnih kvantnih efekata značilo da se ništa neće desiti sve dok bilo koja inteligentna osoba gleda s bilo koje strane.
     Potrajalo je dok su oni unutra shvatili da i oni moraju okrenuti leđa prepreki i udaljiti se malo. Uskoro je uspelo: svi ljudi i Rotheni sa obe strane okrenuli su leđa i odmakli se. Mlade 'krabe' gurale su mulk-paukova zrna, pridržavajući ih štipaljkama-sekačima, ali to su radile naslepo; kupole za gledanje uvukoše sasvim u svoja hitinski oklopljena leđa.
     Ovo je sigurno najčudniji način na svetu da se jedan posao uradi, razmišljao je Lark, zureći dokono u udavljene predele na kojima se nekada odvijala godišnja Svetkovina okupljanja jijoanskih šest rasa. Celoga života su mu razni nastavnici i vođi govorili da gleda šta radi ako želi dobre rezultate. Sad je bilo neophodno upravo da ne gleda šta radi. Ta reverzija, pretvaranje nepažnje u vrlinu, podsetila ga je na običaje nekih nihanskih mistika koji su u Dubravi upražnjavali navodno 'zen veštine' kao što je gađanje lukom i strelom žmurećki, sa platnom vezanim preko očiju. Oni su na taj način pokušavali da odgaje u sebi ravnodušnost i spremnost za silazak niz Stazu iskupljenja.
     On baci pogled na Lingovu. Žena, biolog, putovala između zvezda... Aura oko nje još je ključala od besa, mada u nešto manje pregrejanim bojama.
     Ona je u sebi proglasila kraj svojih starih vernosti, pomisli Lark; a da li se već opredelila za vernost nečen drugom, novom? Naime - ičemu osim osvete?
     On požele da ode s njom na neko mesto gde bi mogli biti nasamo - ali, na suvom - da se dobro ispričaju, ali bez one ranije igre opreznosti i nadmudrivanja. Ali nije bio siguran da bi i ona to želela. To što se pokazalo da su njegove optužbe bile tačne, nipošto ne znači da bi ona sad htela da ga blagoslovi što je razlupao njene idole u koje je verovala još od detinjstva.
     Pošto je odbrojala jedan dugi interval, Lingova klimnu glavom, i oni se opet okrenuše ka zarobljenom rothenskom zvezdanom brodu.
     Ran se oglasi jednim zadovoljnim 'hmmmm...', a Larkovo srce zabrza.
     Zrna jajastog oblika prošla su kroz glavninu debljine zlataste prepreke! Plavi Gheueni, zamoreni od posla, požuriše do buovog stabla da udahnu dodatnu količinu vazduha kao kroz 'snorkel'.
     Lark napisa poruku onima u ulazu.
     SVI DA SE SKLONE SEM 2 MALA LJ. BIĆA SA ZALIHOM VAZDUHA I LEKOVIMA!
     Kad su se Lark i njegova družina sledeći put okrenuli da vide šta se desilo unutra, prizor je bio sasvim drugačiji. Portal (i vazdušna komora iza njega, koja je Rothenima nekada služila za izlazak u svemir) ostadoše gotovo prazni. Tu su sada stajale samo dve osobe. Obe su bile ljudska bića, i to žene. Malene rastom, pokrivene nekakvom ronilačkom opremom kroz koju se videlo da su odlično građene - prsate, zaokrugljenih kukova, vitke u struku. Vitke kao ose, zapravo. Očigledno da su iskoristile istu onu rothensku mogućnost za bioskulptovanje koja je učinila da Ling, a i pokojna Beša, budu zasenjujuće lepe.
     Tamo, negde, postoji sasvim drugačija Vaseljena od ove naše, pomisli Lark; ko živi tamo, taj može da dizajnira sebe, da izgleda kao Bog.
     Lark otpliva do mesta gde je iz jofurske vremenske prepreke virio još samo vrh jednog mulk-paukovog zrna. Glavnina jajastog zrna bila je već duboko u zlatastom 'zidu'. Voštanim čepom bio je zatvoren onaj udaljeniji, probušeni kraj.
     Iz kese na nogavici svog ronilačkog odela Lark izvuče alatku koju je dobio od jednog od Lesterovih tehno-asistenata. Taj drugar ju je nazvao 'otvarač za konzerve'.
     "Naš problem jeste kako da rastvorljivu tečnost dovedemo u dodir sa preprekom, ali ne i sa vodom jezera", objašnjavao mu je tada taj tehničar. "Naše rešenje je da pomoću nove trekijevske tečnosti izdubimo pojedina mulk-zrna. Ta udubljenja obložimo iznutra trekijevskim neutralnim voskom, pa u preostalu šupljinu sipamo dodatne količine protivsredstva. Potom zatvorimo rupu na ovako napunjenoj posudi. Opet, voskom. Imamo, dakle, jednu zatvorenu posudu..."
     "Pa, vidim da ste ostavili unutra nekakvu staru mašinu Bujura", rekao je tada Lark.
     "Tečnost na nju neće uticati, a potrebno nam je da ta mašina ostane unutra. Nije bitno šta je radila u bujursko doba, bitno je da mi možemo da je aktiviramo signalom odavde. Ovaj njen mehanički deo počeće da vuče uže koje je povezano sa čepom. Čep ispada, tečnost se razliva i čini svoje - u unutrašnjosti jofurske prepreke! Ne može da ne uspe."
     Lark nije bio baš ubeđen da je to tako. Razmišljao je: ko zna kako će, i da li će, raditi sva ta skalamerija u čijem središtu je nekakav prastari elektromotor, ispod vode, okružen poljima izobličenog vremena...
     Sad, sve ili ništa, pomisli on, pritiskajući aktivator.
     Na njegovo olakšanje, bujurska spravica odmah proradi.
     Ispruži iz sebe nekakav izdužetak, elastičan, sav u blistavim namotajima, kao rep šemblera.
     Pitam se šta si ti nekad radila, pomisli on, gledajući kako se mašina giba i vrti. Imaš li svesti dovoljno da se zapitaš gde si? Kud su otišli tvoji gospodari? Imaš li neki interni časovnik, koji bi ti javio da je prošlo pola miliona godina? Ili je za tebe, u tom 'zrnu', vreme stalo?
     Namotana ruka mlatarala je oko sebe, jer se mašina trudila da se nekako ispravi. Pri tome je potezala uže povezano sa čepom na udaljenom kraju. Čep se malo pomakao, zastao je, kliznuo još malo.
     Bilo je teško pratiti događaje u području kvantno izdvojenog vremena. Neke stvari kao da su se dešavale u trzajima i zastojima. Ponekad se činilo da posledica dolazi pre uzroka, ili je Lark sagledavao onu udaljenu, suprotnu stranu nekog predmeta koji se okreće, a bliži delovi ostajali su zaklonjeni. Bio je to neobičan način gledanja, nekako 'sa strane'; podsećao je Larka na slikarska dela takozvanih 'kubista' koja je viđao u prastarim knjigama koje je njegova majka volela da pozajmljuje iz arhive u Biblosu.
     Najzad čep iskliznu sasvim. Istog trena crvenkasta pena poče se širiti iz grlića njihove improvizovane boce, izlivati se po zlatastom zidu. Larkovo srce snažno je udaralo; osećao je kako se zagreva i njegova amajlija odlomljena sa Svetog jajeta. Levom rukom Lark poče da pipka skinkove kože na svojim prsima, ne bi li dohvatio taj komadić kamena, ali ne uspe da provuče prste donde. Zato je dalje trpeo tu situaciju kao što čovek trpi neki svrab kada se ne može počešati: njegovu grudnu kost trljala je jedna sila iznutra, a druga spolja.
     Ran zadovoljno zamumla: pena se širila i kroz poluprovidno tkivo zlatastog zida, kao korozija. Jofurska prepreka, nagrizena iznutra, popuštala je. Rupa se širila i ubrzo je prodrla do susedne 'boce' koja je na sličan način bila gurnuta u zid. Kroz nekoliko trenutaka poče penušanje novih količina te rastvarajuće materije. Prepreka je drhtala kao da je živa. Kao da oseća bol. Talasi boje širili su se oko rupe sve veće i veće: tako se bar njemu činilo, zato što je njegov reug pokušavao da čita neka čudnovata osećanja.
     Svi su toliko pomno pazili na taj proces, da tokom pojedinih, dugih razdoblja niko nije gledao dalje, ka vazdušnoj komori i dve osobe u njoj. Onda jedna zalutala vodena struja povuče Larka tako da on pogleda tamo. Kad ih niko nije gledao, Danikenovke su verovatno doživljavale proticanje vremena manje-više linearno. Izgledale su napeto, pogureno. Uzmičući od širenja crvene pene, našle su se u najudaljenijem kutku vazdušne komore, kod čvrsto zatvorenih unutrašnjih vrata. Kroz providne maske na njihovim licima video se strah. Niko nije mogao znati šta će se desiti kad se šuštava pena probije.
     Pena se probijala i ka Larkovoj strani zida. On mahnu nožnim perajima dva-tri puta i tek tad primeti da su drugi uzmakli još više. Lingova ga zgrabi za ruku.
     Sad je postajalo jasno da će njihov tunel, ako uspeju da ga naprave, biti širok u sredini, ali veoma uzan na oba kraja. Osim toga, materijal zida nije bio stvarno čvrst, bila je to ipak tečnost, mada veoma viskozna. Videlo se da nove količine toporgika počinju, veoma sporo, da se 'naginju' odozgo, kao da se slivaju ka 'rani'. Dakle, prolaz koji bude načinjen neće ostati trajno otvoren... Biće privremen.
     Ako nismo dobro procenili, reče Lark sebi, i ako se krajevi otvore pogrešnim redosledom, moraćemo, možda, početi ovo iz početka. Imamo još nekoliko boca tečnosti, ali ostavili smo ih u pećini. Koliko puta ćemo moći da pokušavamo?
     Takvim mislima, ipak, nije uspevao da suzbije osećanje ponosa.
     Nismo bespomoćni, reče sebi; suočeni sa daleko nadmoćnom silom, pravimo inovacije. Istrajavamo.
     Ovo uviđanje potvrdilo je, na ironičan način, onu jeres koje se Lark držao tokom celog svog dosadašnjeg odraslog života.
     Nije nama suđena Staza iskupljenja, zaključi Lark; koliko god se trudili, nikad nećemo otići niz taj put ka nevinosti.
     Zato naš rod nije trebalo ni da dolazi na Jijo.
     Zvezde su za nas. Ovde, naprosto, ne pripadamo.