DVER

     Ta noć bila je jedna od najčudnijih u Dverovom životu, iako je počela na najprirodniji način - sitnom svađom sa Reti.
     "A, ja tamo ne idem!" povika ona i opsova.
     "Pa, niko i ne traži da ideš. Kad ja pođem tamo, ti beži na suprotnu stranu. Otprilike milju na zapad, do one šumovite uzbrdice pored koje smo prošli kad smo dolazili ovamo. Video sam tamo dobre tragove divljači. Postavljaj zamke, ili na obali motri na mehuriće vazduha koji izmiču iz školjketa kad one dišu. Najukusnije su pržene, ali moglo bi da bude nezgodno ako tvoja vatra bude..."
     "Šta, a ja bi trebalo da te čeka, je li? Da fina večera bude spremna kad se vrati veliki lovac, a? Kad on osvoji, tako usamljen, ceo svemir i kad se pobedonosno vrati?"
     Ni tako jaka ironija nije bila dovoljna da prikrije drhtaje straha u njenom glasu. Dver nije imao nikakvih iluzija za koga se ona plaši; zbog čije bezbednosti strepi. Ne zbog njegove. Nego, dabome, nije volela da ostane sama.
     Suton se spuštao na obalu, na dine i blatne ravni, a i na planine tako daleke da su bile sada samo zupčasti horizont koji zaseca u naduveno sunce. U sve slabijoj svetlosti, njih dvoje su najzad imali priliku da se iskopaju iz peska i da otpuze, potrbuške, što dalje od mesta gde bi ih oboreni nebeski čamci mogli videti. Kad su se našli na bezbednoj strani dine, podaleko od opasnosti, ustali su, počeli otresati pesak sa odeće i iz svake pore i bore na telu, i svađati se šapatom, ali vrelim.
     "Lepo sam ti rekla da ja ništa ne moram! Sigurna sam da je Kun imao vremena da pozove pomoć pre nego što su ga oborili ovi. Rothenski brod svakako je trebalo već da se vrati; sigurno su ga čuli. Pitanje je samo u kojoj duri će doleteti - evo, sada će, sada će. Ima da jurne ovamo dole, spase Kuna i pokupi i svoj ulov. A mi tada treba samo da mašemo i da vičemo."
     Reti je, tokom tog dugog, mukotrpnog dana čekanja, očigledno i razmišljala. Zaključila je da nebeski borbeni čamac ne-Trekija jeste upravo taj plen za kojim je Kun išao u poteru čak iznad mora; da su ne-Trekiji bili u nekom skrovištu ispod morskih talasa, i da je Kun na njih ispuštao one dubinske bombe, pa ih tako i isterao na svetlost dana. Po toj logici, kratkotrajna nebeska bitka bila je poslednji očajnički pokušaj slabijih da se odbrane. Neuspešan, jer Kun ih je pogodio, tako da oni sad leže na granici između peska i močvare i uzalud pokušavaju da poprave svoju letelicu.
     Po tom Retinom rezonovanju, trebalo bi da se ubrzo pojave rothenski gospodari, da dokrajče protivnika i zarobe sve preživele ne-Trekije. Biće to veliki uspeh, pa će Rotheni sigurno biti zadovoljni. Zato će biti skloni da ostave po strani sve Dverove greške i krivice. I njene.
     Teorija fino i uredno spakovana. Ali zašto je, onda, ne-trekijevski brod napao sa zapada, umesto da se digne iz onih voda u koje je Kun bacio onoliko dubinskih bombi? Dver nije bio stručnjak za tumačenje svađa nebeskih bogova, ali mu je nagon govorio da je Kun napadnut u času kad je bio 'sa spuštenim pantalonama', nespreman.
     "U tom slučaju, ono što se ja spremam da uradim trebalo bi da mi donese pozitivne poene kod tvojih prijatelja", reče joj on.
     "Ako ostaneš živ do njihovog dolaska, u šta sumnjam! Ona gamad tamo dole ima da te primeti čim izviriš preko dine."
     "Možda. Ali ja sam motrio. Pamtiš kad je naišlo krdo blatogazova? Došli su, pojeli korenje iščupano padom tih čamaca i otišli. To su bila velika stvorenja, prošla su blizu oba čamca, ali ovi su ih prenebregli. Pretpostavljam da će roboti-stražari zaključiti da sam ja neka ovdašnja primitivna životinja..."
     "To si dobro kazao", progunđa Reti.
     "...i da će me ostaviti na miru, barem dok ne priđem sasvim blizu."
     "A onda šta? Ti ćeš na nebeski čamac da odapinješ strele?"
     Dver požele da podseti Reti na to da je upravo ona smatrala njegov luk, i njegove strele, za izuzetno bogatstvo, nedavno... i da je život stavila na kocku samo da bi to ukrala. Ipak, on se uzdrža, ne reče ovo.
     "Ostaviću strele kod tebe", reče on. "One imaju čelične vrhove. Ako ih ponesem, ovi dole će znati da nisam životinja."
     "O tome treba da pitaju mene. Ja bih im odmah rekla da si ti jedna prava..."
     "Dosta, žena!"
     Ovo je tankim glasom uzviknuo Retin majušni 'muž', pripadnik rase Ura, koji je za sve ovo vreme pomagao Reti da se sredi. Uklanjao je trunčice peska sa nje, služeći se u tome poslu čak i kretnjama svog hitrog jezika.
     "Pamet ima, žena! Hrabar mali, skrene pažnja, brod-oči gledaju njega, samo da mi pobegnemo. Ti i ja. Sve drugo lepa priča, ali laže. Lepo priča ti sa hrabar mali, može toliko!"
     Reti je treptala, slušajući ove ukore maloga Jiia. Dver je to gledao i divio se. Da li svi urski mužjaci postupaju ovako? Izviruju iz kesa u kojima ih ženke nose i izriču tim istim ženkama ukore za svaku grešku? Ili je samo ovaj jedan Ur takav? Da li ga je njegova ranija supruga odbacila zato što ju je grdio?
     "Je l' to istina, Dvere?" upita Reti. "Da ćeš da se žrtvuješ za mene?"
     On pokuša da pročita njene oči, da bi video koji odgovor će najuspešnije privoleti Reti da postupi onako kako se od nje traži. Ali već se toliko spustio mrak, da to nije uspeo. Zato je morao da nagađa.
     "Nije istina. Imam ja jedan plan. Rizičan je, ali sam rešio da pokušam."
     Reti ga je posmatrala jednako ispitivački kao i on nju. Posle nekog vremena ona se kratko nasmeja.
     "Baš si ti lažov, dobro kaže ovaj Jii. Tolko si prokleto dobar, da ne možeš da ostaneš živ ako ne bude imao ko da pripazi na tebe."
     Aaaa? - pomisli Dver. Eto, pokušao je da nastupi sa čistom istinom, u nadi da će to ubediti Reti da krene. Ali - ona je reagovala na način koji on nije očekivao.
     "E, pa, onda je odlučeno", reče Reti, sa onim 'rešenim' izrazom lica koji je njemu bio već isuviše dobro poznat. "Idem i ja, Dvere, pa ma kud da si pošao. Znači, ako misliš da me spasavaš, treba da pođemo oboje odmah na zapad."

     "Pa, ovo nije zapad!" prošaputa ona oštro, pola midure kasnije.
     Dver je prenebregao Reti. Zurio je napred, kroz močvarni sumrak; voda ga je zapljuskivala oko pupka.
     Baš mi je žao što smo Jiia morali da ostavimo tamo gde i našu opremu, pomisli on. Mali urski mužjak dodavao je svojoj ženi znatnu dozu predostrožnosti i pametnog rasuđivanja. Ali da se on pokvasi - to nije mogao podneti.
     Posle nekog vremena Dver se počeo nadati da će Reti zaćutati sama od sebe - da će joj njen nagon samoodržanja kazati da ne priča više ništa.
     Gacali su maltene nagi kroz tršćake i močvarne travuljine. Ispred njih bile su dve dugačke, okruglaste, leteće naprave oborene danas. Jedna je bila veća od druge; imala je glatke bokove koji su svuda blistali osim na jednom mestu gde je bila velika čađava rupa. Drugi, manji leteći čamac ležao je nešto dalje, sav zgruvan, napola potonuo u močvaru. I pobednik i pobeđeni ležali su tiho pod bledožutim sjajem Pasena, Jijovog najmanjeg meseca.
     Naseobine dugovratih močvarnih labudova bile su u blizini. Ovi žitelji blatnjavih voda imali su gnezda u tršćacima, i to tamo gde je trska najgušća. Tu su čuvali svoje mlade. Sada su dremali, posle dana provedenog u lovu u plićacima. Najbliži labudovi podizali su glave kopljastog oblika i žmirkavo gledali dva ljudska stvorenja; onda su spuštali njuške, a Dver i Reti su, pored njih, gacali dalje.
     Bili su prekriveni i premazani blatom od glave do pete. Svojim neprestanim isparavanjem ono je do neke mere prikrivalo i njihov 'toplotni potpis'. Po nekim starim legendama, trebalo bi da ih, zbog toga, patrolne mašine sagledaju kao manje nego što stvarno jesu. Osim toga, Dver se opredelio za lagano, krivudavo prilaženje, da bi ostavili utisak dve životinje koje pasu.
     Ispod površine vode povremeno su prolazili vitki, hitri srebrnasti oblici, koji su ponekad svojim brzim repnim perajima dodirivali Dvera po butinama. Naglo praćakanje u daljini kazalo je da neki noćni lovac čini svoje, negde među tršćacima i barskim travama čiji su listovi bili oblikom kao mač. Gladna bića vrzmala su se kroz ovu mokru džunglu. Ta činjenica kao da je postala jasna i mladoj Reti, pa je ona, zato, već duže ćutala.
     Da je samo znala koliko su neodređeni Dverovi planovi, verovatno bi dreknula tako glasno da bi sve uspavane barske ptice poletele pravo u nebo. On je, zapravo, sve zasnovao na jednoj slutnji: da ne-trekijevski brod treba pogledati iz blizine... i da treba da proveri neke svoje utiske o ovoj močvari. A da bi to postigao, morao je dovesti um u jedno posebno stanje.
     O čemu sam razmišljao onog dana kad sam prvi put razgovarao, ili mi se pričinilo da razgovaram, sa Jedinstvenim? - zapita se Dver.
     Bilo je to pre nekoliko godina. Bio je na svom prvom samostalnom putovanju preko Rimerskog gorja, sav uzbuđen što će od kalfe biti promovisan u majstora lova, ispunjen duhom slobode i pustolovine, jer on je sad bio jedan od malog broja Jijoanaca koji imaju dozvolu da krstare po celom kontinentu, kud god hoće, pa čak i daleko izvan naseljene oblasti - Nagiba. Činilo mu se da je svet bezgraničan.
     A ipak...
     A ipak, pamtio je i sad živo onaj trenutak kad je izišao iz šume divovskog bam-bua, sa stazice koja je bila na neki način svečana kao prolaz između sedišta u crkvi; uzana kao čovek, a visoka, činilo se, maltene do jijoanskih meseca. Šuma bua prestala je naglo, sasvim iznenada, i Dver je maltene 'ispao' na otvoreni kameniti prostor. Našao se u velikoj, okrugloj dolini pod plavim nebesima bez kraja. U sredini doline bilo je mulk-jezero. Oko jezera širila su se polja izlomljenog kamena.
     U tom trenutku dezorijentacije i prelaza on je osetio ne samo dobrodošlo oslobađanje iz stisnutog prostora nego i nešto više. Njegov um kao da se tada ispunio osećajem otvaranja, a vid kao da mu se, tokom jednog kratkog razdoblja, naglo pojačao - naročito sposobnost da vidi humke bujurskih ruševina. U trenu kao da je video izgled davnih kula koje su tu nekad bile; video je kako su izgledale dok su se odatle uzvijale ka visinama, svetlucave i ponosne. I, gle čuda, učinilo mu se (ali samo na tren) da je najzad stigao kući.
     Tada je prvi put čuo glas mulk-pauka iz tog jezera. Taj glas je šaputavo pokušao da ga pridobije, nudeći mu jednu pogodbu. Jednu poštenu razmenu. Uz pomoć tog pauka Dver je mogao da okonča svoj život, ali zato da dobije besmrtnost. Sjedinio bi se sa slavnom prošlošću, pridružio bi se mulk-pauku na putovanju u dubine budućeg vremena.
     Sada, gazeći pod zvezdama kroz muljavu vodu, Dver pokuša opet da dovede sebe do tog osećanja, do onog otvaranja. Tekstura ovog mesta, mirisi, osećaji, davali su mu saznanje da su se moćne kule svojevremeno i odavde zarivale u nebo i da su, štaviše, bile daleko veličanstvenije i veće od bilo kojih u planinama. Posao dekonstrukcije odmakao je daleko; malo šta je od temelja tih kula ostalo da se konačno razjede i izbriše. Pa ipak, Dver je znao šta je na kom mestu stajalo i kada.
     Ovde je niz obeliska, čisto bele boje, nekada stajao i pozdravljao sunce. Bili su mistični, ali i pragmatični, u svom matematički preciznom poretku.
     A onamo su svojevremeno hodale teške noge Bujura, kroz trgovinsku 'arkadu' punu egzotične robe izložene na prodaju.
     Pokraj onog poluprovidnog vodoskoka, kontemplativni bujurski umovi bavili su se mnogobrojnim zadacima sasvim izvan Dverove moći poimanja. A kroz nebo je prolazio putnički i teretni saobraćaj sa deset hiljada svetova.
     Niz avenije su se čuli glasovi... ne samo Bujura nego i mirijada drugih vrsta mislećih bića.
     Nesumnjivo su to bila vremena slave, ali i vremena zamorna za planetu koja je svojim tkivom morala da hrani jednu takvu zahuktanu, žustru civilizaciju. Posle milion godina pomne upotrebe, Jijou je bio veoma potreban odmor. Sile mudrosti odlučile su da Jijo taj odmor i dobije. Svi ti raspričani glasovi preselili su se - otišli drugde. Padoše, tada, kule i gradovi, a druga vrsta živih bića preuze vlast - spori život posvećen postepenom uklanjanju svih tragova civilizacije. Više strpljenja, manje mahnitog napretka...
     ...?
     Da?
     Ko je... to?

     Reči su kliznule kroz Dverov um, u prvi mah sasvim neodlučno.

     Ko me to budi... iz dremeža... i razmišljanja?

     Prvi poriv Dverov bio je da kaže sebi: ma, koješta, to se tebi samo pričinjava. Nervni sistem nedavno onako 'izgnječen'; pa, on je nosio onolikog robota, preko hladnih rečica, bukvalno na glavi! Posle takvog zlostavljanja nervnog tkiva i posle nekoliko dana gladovanja halucinacije se, naravno, mogu očekivati. Uostalom, on svaki put odbacuje glas mulk-pauka kao fantazmagoriju; to je njegova uobičajena odbrana, uhodana takoreći.

     Ma, kome ti 'fantazmagorija', je li! - reče glas.
     Zar meni, koji spokojno nadživeh imperije?
     Ili to kažeš sebi, mušice jedna jednodnevna, ti koji se rodiš i odživiš ceo svoj vek dok ja samo jedan od mojih snova prosanjam?

     Dver se uzdržavao od priznanja stvarnosti tog glasa; i od ma kakvog, ma i najmanjeg odgovora. Hteo je da bude, prvo, siguran. Gazeći sada opreznije, tragao je za ogromnim kablovima/pipcima čije je postojanje ispod blata ranije, sa visoke tačke posmatranja navrh jedne dine, naslutio. Gle, ovaj breg u močvari... moglo bi da bude. Puno je bilja izraslo odozgo; ali, ipak, naslućuje se geometrija nekih davnih temelja, a oko njih su 'kablovi' (neki ne deblji od njegove ruke) naročito gusto upleteni. Dver malo mrdnu vrhom nosa, onjuši: da, ovde iz blata dopire miris korozivnih tečnosti pomoću kojih pauk rastvara građevinske materijale.
     "Hej! Ovo je mulk-močvara! Zapeo si pravo u pauka!"
     Dver klimnu glavom, potvrđujući bez ijedne reči istinitost Retinog upozorenja. Ako ona želi da se vrati, zna put nazad.
     Na Nagibu je mulk-paukova bilo mnogo, i svako je znao za njih. Deca su odlazila u mulk-legla; nepažljivima se dešavalo da ih kiselina opeče po koži. Dešavalo se, s vremena na vreme, da poneko seosko dete zađe preduboko među mulk-pipke i pogine, ali to nije bilo dovoljno da poništi privlačnost takvih mesta. Upravo tamo gde su ta divovska stvorenja sa nebrojeno pipaka uništavala, kiselinom, tragove prošlih dana, mogao si da nađeš najbolje, najočuvanije primerke starih bujurskih proizvoda.
     Bilo je mnogo narodnih legendi, svakojakih, o tim stvorovima, čija tela se sastoje isključivo od pipaka i ni od čega drugog. Neke legende su pominjale i razgovor ponekog mulk-pauka sa nekim izuzetnim pojedincem, pripadnikom nekog od šest jijoanskih naroda. Ali Dver nikad nije sreo nikoga ko bi tvrdio da se takav razgovor desio njemu. A naročito nije nikada čuo da postoji ijedan mulk-pauk kao što je Jedinstveni koji aktivno mami žrtve u svoju 'mrežu', a onda pojedina 'jedinstvena' blaga čuva u mrtvačkim sanducima od želatinaste zlataste materije koja se stvrdne.

     A ti si njega upoznao? Onog ludog? - reče glas.
     Imao si zajedničke misli s njim? I uspeo si da se udaljiš, živ?
     I-zu-zet-no zanimljivo.

     Obrasci tvog uma su, za jedno efemerno biće, neobično jasni.
     Retko je to, među vama mušicama...
     Stvarno si izuzetak.

     Jest, tako mu se obraćao i Jedinstveni. Ovo stvorenje dosledno je sebi. Ili je, bar, Dverova imaginacija dosledna sebi.
     Vrati se taj glas, sad sa prizvukom nezadovoljstva i ljutnje.

     Ti laskaš sebi da bi mogao da izmisliš biće tako uzvišeno kao što sam ja? - reče glas. Doduše, moram priznati da si zanimljiv, ako se ima u vidu da si samo jedan prolazni stvor.
     Šta, hteo bi objektivnu potvrdu mog postojanja? A kako bih to ja mogao da ti dokažem da postojim?

     Dver ni sad nije hteo da odgovori neposredno. Njegove misli ostajale su rezervisane. Ali poče razmišljati, ležerno, kako bi bilo zanimljivo da vidi pokretanje pipaka ispred njega.

     Kao po tvom naređenju, a? Zabavno, zabavno.
     Opet, zašto ne?
     Vrati se kroz pet dana. Videćeš da su se za to kratko vreme svi moji pipci pomakli na nove položaje!

     Dver se nasmeja tiho, ali prezrivo.

     Šta, to ti nije dovoljno brzo, prijatelju moj rasipni, ljudski? Video si brže pokrete nekog mulk-pauka?
     A, da, pa dobro, ali taj je bio blesav. Poludeo je od usamljenosti, od velike nadmorske visine i od ishrane koja se neprekidno sastojala od kamena natopljenog paranormalnim energijama. Postao je nezdravo opsednut smrtnošću i prirodom vremena. Pa, ne očekuješ valjda od mene tako nedoličnu hitnju?
     Kao i Jedinstveni, i ovaj mulk-pauk uspevao je na neki način da se priključi na Dverove ljudske govorne sposobnosti i da uz pomoć njih oblikuje nove rečenice, svoje, bolje nego što bi sam ikad uspeo da sastavi. Govor mu je postajao artikulisaniji. Ali Dver je znao da nije čas za nadgovaranje. Jakim naporom volje on uspe da se okrene; da okrene leđa mulk-pauku.

     Čekaj! Ti si me zaintrigirao. Razgovori među pripadnicima naše rase su ležerni, tromi. Da, tromi, moglo bi se reći. Beskrajno upoređujemo razne vrste ostataka koje smo pojeli. A te spore priče postaju sve dosadnije, kako starimo...
     Reci ti meni, jesi li iz jedne od onih mahnitih rasa koje su se nedavno nastanile tamo iza planina? Ono društvo koje samo nešto priča, priča, a gotovo nikad ništa ne izgradi?

     Iza Dvera, Reti progunđa: "Šta se to ovde muva?" Dver joj samo dade znak rukom da pođe za njim; i oni se počeše udaljavati od spleta mulk-kablova.

     Dobro! Uradiću to. Čisto iz hira, pokrenuću se za tebe.
     Na način na koji se stotinama hiljada godina nisam pokrenuo.
     E, sad gledaj, ti prolazno stvorenjce. Gledaj ovo!

     Dver stade, osvrte se i vide da nekoliko kablova podrhtava. Iz dure u duru drhtaji su se pojačavali, kablovi su se zatezali i opuštali; najzad se nekoliko njih poče uzdizati. Bili su upleteni u jedan veliki čvor. Prođe još nekoliko dura... a onda jedan namotaj iskoči iz vode, zanjiha se visoko, pri čemu je voda obilato curila sa njega, i opet pljusnu dole u svoj dom, u vodu, kao nekakav vodozemac.
     Bila je to potvrda ne samo da paukov um stvarno postoji nego i da Dver nije poludeo. Ali on suzbi u sebi svako osećanje da se sad 'dokazao', kao i svako osećanje olakšanja. Umesto toga, poče prelivati površinu svojih misli osećanjem razočaranja.
     Svež izdanak malog bua pomakne se toliko, i više od toga, za jedan dan svog rasta, pomisli on. Nije se nimalo trudio da ovu misao projektuje ka mulk-pauku.

     Šta? Ti upoređuješ mene sa bambusom?
     Sa 'buom'?
     Crviću jedan drski! Ti si tvorevina moje mašte! Možda si samo jedno nesvareno parčence betona, ili rđavog čelika, koje mi remeti san...
     Ne, čekaj! Ne odlazi još. Osećam da postoji nešto što bi te ubedilo.
     Kaži mi šta je to. Kaži mi šta bi bilo dovoljno da priznaš moje postojanje i da razgovaramo neko duže vreme.

     Dver oseti želju da se obrati mulk-pauku neposredno. Da saopšti svoje želje: zahtevam to i to. Ali ne; iskustvo sa Jedinstvenim naučilo ga je da to ne treba tako raditi. Možda je onaj mulk-pauk bio lud, ali neke od osobina njegove ličnosti očigledno su osobine čitave te rase.
     Dver je znao da se igra zove 'moju naklonost nije lako dobiti'. Zato je dopustio da njegova ideja procuri tek pomalo, kao fantazija... kao sanjarenje. Reti pokuša da mu nešto kaže, ali joj on oštrim pokretom ruke pokaza da prestane, a u umu nastavi da dočarava ono što bi pauk mogao uraditi da bi na taj način njemu dokazao stvarnost svog postojanja. Sliku nečeg što bi čak i na njega, Dvera, ostavilo utisak.
     Sledeća poruka mulk-pauka zvučala je zainteresovano.

     Zaista?
     Zašto ne.
     Taj novi krš koji pominješ već je zabrinuo i mene. Dve velike gomile prečišćenog metala i nestabilnih organskih otrova. Odavno nisam imao posla sa takvim prečišćenim esencijama.
     Šta, ti se sad brineš da bi taj otpad mogao opet da poleti i da zagadi neki deo Jijoa koji je izvan domašaja ijednog mulk-bića? Plašiš se da nikad neće biti uklonjen kako valja i treba?
     Pa, ne brini se, revnosni moj, kratkovečni, majušni stvore! Biće to sređeno.
     Prepusti čitavu stvar meni.