DVER

     Nije bilo dovoljno naprosto pridobiti, jednom, ovu mulk-zver. Dver je morao prići još bliže i nadgledati čitav poduhvat jer taj pauk nije imao jasan pojam žurbe.
     Dver je osećao paukovu usredsređenost, premeštanje mnogih tečnosti kroz paukove pipke, prikupljanje snaga iz perifernih delova koji su se prostirali kilometrima duž obale Procepa. Ogromnost ovog pauka bila je takva da je um zastajao; ovde je živeo mulk-stvor neuporedivo veći od onog malog, ludog planinskog mulk-pauka koji svojevremeno umalo da pojede i Dvera i Reti. Ovo je bio div koji je privodio kraju svoj zadatak - uništenje svih ostataka jednog ogromnog grada. A kraj jednog takvog posla ne samo što je vrhunac jednog mulk-paučkog života nego je ujedno i kraj tog života. Pre samo koju stotinu milenijuma ovaj mulk-pauk verovatno bi prenebregao Dvera, kao što radnik koji zahuktano ruši neku staru zgradu prenebregava grebucanja miša u nekom kutku. Ali sada ga je uveliko hvatala dosada, pa je bio spreman da reaguje na svaki novi glas jer mu je to donosilo olakšanje od jedne divovske jednoličnosti života u koju je tonuo.
     Ipak, Dveru štošta nije bilo jasno.
     Kako to da sam ja mogao da opštim sa Jedinstvenim? A sad i sa ovim? - pitao se on. Toliko smo različiti - stvorovi sa sasvim suprotnih krajeva jednog planetnog ciklusa.
     Dverova sposobnost 'prijema signala' po svemu sudeći znatno se povećala - možda zato što je dopustio da se antigravitacijska polja danikenovskog robota oslanjaju na njegov mozak i kičmenu moždinu. Ali početak te sposobnosti sigurno je u nekoj vezi sa onim što je učinilo da Dver bude izuzetno uspešan lovac.
     A to je bila empatija. Sposobnost saživljavanja. Sposobnost jednog živog bića da oseti potrebe i želje drugih živih bića.
     U svetim Spisima takve moći se pominju, ali samo kao mračni nagoveštaji. Kao paranormalne. Ne preporučuju se rasama kao što su ovih šest na Jijou, koje se moraju skrivati od velike svemirske pozornice. Zato Dver nikada nije pominjao čak ni takve reči, čak ni Sari i Larku, pa čak ni Falonu, svome starom šefu i učitelju, mada je naslućivao da Falon itekako zna za tu pojavu.
     Da li sam ja ovo radio i ranije? - zapita se on. Poče se prisećati načina na koji je pridobio ovog mulk-pauka za akciju.
     Oduvek sam mislio, reče on sebi, da je moja empatija pasivna; da ja samo osluškujem životinje i lovim u skladu s tim.
     Da li sam, međutim, ja pomalo i uticao na životinje, od samog početka? Kad ja odapnem strelu, da li pogodim zahvaljujući mojoj legendarnoj sposobnosti majstora-strelca? Ili uz to i pomalo 'navedem' žbunsku prepelicu da izmeni pravac letenja tako da se tačno nađe na putanji strele? Kad bacim kamen na tanigera, a kamen poleti možda malo poreviše u levu stranu, da li ja navedem tanigera da se pomakne takođe u levu stranu, baš pod kamen?
     Od ovakvih misli obuzimalo ga je osećanje krivice. U smislu: da to ne bi bilo sportski.
     A zašto to ne upotrebiš sad? - reče on sebi. Užasno si gladan; zašto ne pozoveš obližnje ribe i ptice da se okupe oko tvojih kolena, pa da ih pohvataš?
     Dver je ipak, na neki način, znao da to ne dejstvuje tako.
     Odmahnu glavom, da je oslobodi takvih misli, da bi se mogao usredsrediti na ono što sad radi. Neposredno ispred njega, dva izduženo-zaobljena obrisa zagrizala su nejednako u ogromno zvezdano polje. Dva zvezdana brodića, dva nebeska čamca. Nepomična, ali tajanstvena, dok im se približavao. Dver prstom promeša močvarnu vodu i okusi je; lice mu se zgrči zbog neke grozne tvari koja je curila u močvaru iz jednog ili iz oba oborena čamca.
     Dverov sluh sada uhvati zvuke iz većeg čamca. Čegrtanje metalnog alata. Unutra posada, nesumnjivo, radi dan i noć ne bi li dovršila popravke. Nasuprot onome što je Reti pričala, on nije bio nimalo uveren da će zvezdani brod Rothena uskoro da se pojavi iznad ove močvare, da bi pokupio svoje oborene članove posade, ali i svoje srušene neprijatelje, ove ne-Trekije. Dver je ocenjivao da bi se pre moglo dogoditi suprotno.
     Ali u oba slučaja, on je morao da preduhitri vanjijoance. To je bila njegova dužnost.
     Sve dok mi mudraci ne saopšte neko drugo naređenje, moram delovati po naređenjima Danela Ozave, reče on sebi; a Ozava je rekao da mi moramo braniti Jijo.
     Jer zvezdanim bogovima ovde, na Jijou, nije mesto; kao ni nama, zapravo.
     Začu se kliktaj blatnog crvendaća. Dverov torzo kliznu dublje u vodu.
     To se oglasila Reti, sa svog osmatračkog mesta na jednoj grbini blatne zemlje nedaleko od peščanih dina; bilo je to njeno opomašanje crvendaćevog glasa. Dver kroz travuljine osmotri šta se dešava. Vide da se približava jedan svetlucavi oblik. Bio je to patrolni robot oborenih ne-Trekija; vraćao se sa najnovije spiralne osmatračko-pretraživačke putanje.
     Mulk-pauk očita Dverovu zabrinutost i izrazi radoznalost.
     Nova količina metalnog otpada? - reče glas mulk-pauka.
     Ostajući rezervisan i gord, Dver predloži tom stvoru da se usredsredi na svoj sadašnji zadatak, a da prepusti njemu brigu o letećim stvarima.
     Ali - reče glas u njegovoj svesti - u tvojim uspomenama stoji da je jedan od tih lebdećih mehanizama ubio mog brata u visijama. On je možda bio lud, ali njegov radni zadatak ostao je nedovršen zbog tog preranog odlaska sa ovog sveta. Ko će ga sad završiti?

     Pitanje jasno i pošteno. Ovog puta Dver poče oblikovati reči.
     Ako se iz ove krize izvučemo živi, reče on u mislima, mudraci će dati naređenje da se u jezero umesto tog starog zasadi novi mulk-paučki pupoljak. Tako mi to radimo. Pomažemo da se očiste svi ostaci bujurske civilizacije. Čineći to, svako pokolenje šest naroda Jijoa ostavlja za sobom planetu čistiju nego što je bila. Tako nadoknađujemo male štete koje svojim prisustvom nanosimo. Spisi kažu da time naše pokajanje postaje uspešnije, i da bismo, zato, mogli bolje proći, kad sudije stignu. Ali ti se sad nemoj brinuti zbog ovog robota. Imaš cilj, usmeri se na njega. Onamo, na boku većeg broda, postoji procep. Rupa...
     Dver oseti kako mu se dlačice kostreše na zadnjoj strani vrata. Čučnu još dublje u vodu i blato. Približavao se, i to brzo, nepogrešivo prepoznatljivi osećaj uključenog gravitonskog polja: koža kao da pecka i trne. Ovaj robot je, očigledno, bio moćniji od onog koga je Dver nedavno potukao u okršaju kod naseobine istočnih prerano došlih. Taj manji, rothenski robot krije se i sad u pesku navrh one dine na obali, dok Reti i Dver ratuju protiv njegovih neprijatelja.
     Zgurio se kao životinja, čak je nastojao i da misli kao životinja. Zujanje, masa u pokretu, napeta površina vode poče treperiti kao gheuenski bubanj. Dver zatvori oči, ali napade ga pravi vodopad slika. Urska kovačnica: prašte iskre izobilno. Selo udavljeno poplavom: žestoki sudari talasa iznad njega, pršte kapljice. Zraci zvezdane svetlosti iskriče, odbijajući se sa nekakve čudnovate ribe čija se usta, gle, nurska po izgledu, otvaraju i kao da se ironično krive...
     Ta zastrašujuća tiha sila se povuče. On malčice otvori oči, da bi pogledom pratio kako robot, zaštićen pljosnatim oklopnim pločama na bokovima, odlazi preko vode koja je pod njim fosforescirala. Ubrzo robot pređe sa močvare na pesak, poče krivudati između dina i nestade u daljinama.
     Oko podnožja većeg nebeskog čamca sada se tiskao znatno veći broj pipaka. Pojedini pipci uzvijali su se zmijasto iz umršaja. Čitava ova Dverova nepametna zamisao zasnivala se na jednoj pretpostavci - da će odbrambeni mehanizmi broda, već veoma oštećeni, paziti na pojavu 'veštačkih' napadača, metalnih, sa mašinskim izvorima energije. Pod normalnim okolnostima, ni biljke ni kojekakvi oktopodi ne mogu ugroziti vozilo sa debelim koritom.

     Ovde?

     Ovo paukovo pitanje bilo je praćeno mentalnim slikama udubljenja na boku ne-trekijevskog letećeg čamca koje se završavalo velikom zupčastom rupom... To je postigao Kun kad je uzvratio na paljbu, mada je tada njegov, manji leteći čamac već bio pogođen i već se rušio u plamenu. Vizuelni utisak koji je stizao do Dvera bio je tanušan kao sanjarenje, nejasan i bled, samo u naznakama. Ali je zato stizao jak osećaj tvari, mase. Nije se ni moglo očekivati od ovog mulk-pauka da zna kako galaktička mašinerija radi, niti da ga to zanima, već samo od čega je - i koje sokove treba izlučiti na tu stranu da bi i ta uvreda jijoanskog ugarnog spokoja bila izbrisana.
     Da, reče Dver u mislima; da, tu, unutra, ali i spolja, sa svih strana.
     Osim preko providnog dela gde je njihova pilotska kabina, dodade on. Zašto bi upozorili ona stvorenja unutra, nabacujući namotaje ljugavih pipaka na njihove prozore. Nek saznaju ujutro. A tada će, ako Ifnina sreća pomogne, biti već prekasno.
     I ne zaboravi - poče Dver novu misao. Ali paukov glas ga prekide.

     Znam. Upotrebiću moje najjače pipke.

     Mulkovsko monomolekularno vlakno bilo je najjača tvar poznata narodima Jijoa. Nije im bilo lako da ga nabave u većim količinama. Dver je sopstvenim očima gledao kako se pomoću jednog takvog vlakna, koje je bilo vezano u petlju, izvlače gondole pune putnika čak na vrh planine Guen. Ipak, ekipa zvezdanih bogova imaće alate kojima će i takva vlakna moći da seče. Osim ako bude u tome nečim drugim sprečena.
     Vreme je prolazilo. Pod svetlostima jijoanskih meseca močvara kao da je bila sva prožeta životom: talasići, klizanja, klizava provlačenja ispod vode. Masa pipaka oko čamca stalno je rasla. Kablovi su kao zmije putovali pokraj Dvera, ali on sada nije osećao ni trag od onog užasa koji izaziva mučninu u stomaku, onog iz dodira sa Jedinstvenim.
     Najvažnije je šta ko namerava, reče on sebi. Znao je, nekako, da ovaj divovski entitet iz močvare nema nameru da ugrozi njega.
     S vremena na vreme, u nejednakim razmacima, Reti je svojim veštim kliktanjima obaveštavala Dvera da se robot-čuvar vraća. Dver se plašio da bi taj robot mogao pronaći kukavičku daničku mašinu zavučenu ispod peska. A u tom slučaju ne-Treki bi se mogli uzbuniti, upaliti veštačku svetlost koja bi bleštavo obasjala veliki deo močvare, a mogli bi i izići.
     Dver se polako kretao oko ne-trekijskog nebeskog čamca, odmeravajući ga. Brojao je korake. Njegove misli su, međutim, bludile ka Sivim Brdima, gde Lena Strong i Jenin Vorli sada, svakako, imaju mnogo posla; pokušavaju da ujedine bandu Retinih nekadašnjih drugara sa preživelim urskim prerano došlima, da bi nastalo ujedinjeno pleme.
     To nije lak zadatak, reče on sebi; ali ako iko to može da uradi, njih dve mogu.
     Ipak, bilo mu je žao zbog situacije u kojoj su se one našle. Mora biti da su usamljene, sad kad Danela Ozave više nema.
     A nema ni mene, reče on. Odnela me mašina Rothena u svojim kandžama. Lena i Jenin svakako misle da sam i ja mrtav.
     Te dve devojke još su imale 'nasleđe' Danela Ozave - najvažnije knjige i alate; takođe jednu Urkinju, mudrakinju, da im pomogne. Mogle bi postići uspeh, ako ih niko ne omete. Upravo to je, sada, bio Dverov posao: obezbediti da niko ne doleti preko horizonta da napadne njih dve.
     Znao je da ovo što sad pokušava nije blisko pameti. Lark bi sigurno smislio nešto bolje, da je ovde.
     Ali, pomisli on, ja sam sve što je preostalo. Dver, zvani Divljan. Dver Šumac, lovdžija. Jadan je ovaj Jijo kad je na to spao; e, baš šteta, velika.
     Paukov glas prekide njegova razmišljanja upravo kad je pregledao suprotnu stranu palog nebeskog čamca, oko koga močvara kao da se podigla do višeg nivoa nego ranije. Sa te strane bila je rampa koja je vodila od zatvorenih hermetičnih vrata.
     I ovde? - reče paukov glas.
     Njegov um ispuni se novom slikom. Sada je ono provaljeno mesto na boku broda video iznutra. Čađava mašinerija, gusto zbijena; kroz zupčastu rupu unutra sija mesečina; a sve novi i novi pipci pristižu. Iz njih več kaplju kaustični sokovi. Ali Dver oseti da nešto odvlači njegovu pažnju ka drugom, suprotnom zidu te prenatrpane prostorije.
     Na tom zidu videla se pukotina. Kroz nju je prodirala svetlost. Ne bleda, nego jarka; plavičasta, očigledno veštačka. Dopirala je iz neke druge prostorije unutar letećeg čamca.
     Verovatno čak ni hermetičnost broda više nije očuvana, pomisli Dver; jijoanski vazduh prodire unutra.
     Šteta što se tako nešto nije desilo u planinama, reče on sebi; Treki mrze hladno vreme. Baš bi vredelo videti kako vetar sa glečera svira kroz ove njihove sobice!
     Ne, odgovori on mulk-pauku; nemoj ulaziti u ovaj osvetljeni prostor; ne još.
     Glas pauka vrati se u njegovu svest, ozbiljan, čak tužan.

     Ova svetlost... ometala bi moj rad?

     Dver se sa ovim saglasi. Da, pomisli. Ta svetlost bi ometala, itekako.
     Onda prestade da razmišlja o tome, jer opazi neki pokret u močvari, na jugoistoku. Neka tamna prilika kretala se tamo, kradomice; zaobilazila izdignute mulk-kablove.
     Reti! - reče on sebi.
     Ali Reti je morala biti na svom osmatračkom mestu.
     Sada zaista nije bio trenutak za njeno impulsivno ponašanje. Kroz manje od jedne midure izlazi veći mesec; tada će i ona i Dver morati da počnu izvlačenje iz močvare. Moraju se udaljiti pre nego što ne-Trekiji primete šta se dešava.
     Kretao se žurno ka Reti, nastojeći da ne pljuska nogama prejako. Ogromni mulk-pipci sklanjali su se mu, ljigavim klizanjem, s puta: sablasna ljubaznost. Dveru se učini da se ta prilika zaputila ka drugom, erothenskom letećem čamcu, ka nekad moćnom nebeskom atu iz koga je Kun onako ispuštao dubinske bombe na neku svoju tajanstvenu lovinu u dubokom, plavom Procepu, samo da bi kasnije, pred očima Reti i Dvera koji su to videli sa vrha jedne dine, pao i bio zarobljen.
     Tako isto bismo mogli biti i nas dvoje zarobljeni, sada, pomisli Dver. Zažali, više nego ikad, što nije ubedio Reti da sa sobom ponese i svog malenog urskog 'muža' koji je njoj uvek služio kao glasić savesti i zdravog rasuđivanja.

     Ono svetlo koje bi smetalo.
     Ako te zanima.
     Nešto se preduzima u vezi s njim.

     Dver slegnu ramenima, odbacivši ovaj najnoviji doticaj paukovoih misli. Upravo sad je prelazio jedan 'brisani prostor' i bilo mu je jasno da može biti lako primećen. Na domaku su bile dve grbine zemlje, izdignute iznad nivoa vode, zarasle u barske travuljine. Dver žurno zađe za jednu, pa i za drugu. Oseti olakšanje: sklonio se sa vidika onima koji bi eventualno mogli pogledati iz ne-trekijevskog brodića. Ali robot-stražar nastavlja svoja kruženja po dinama i po ovom delu močvare. Mogao bi, dakle, opet da naiđe, a Dver, sada bez pomoći izviđača, mora da se pouzda samo u svoja čula da bi to primetio.
     Zagazi u jedan znatno dublji deo močvare. Voda mu dođe do pazuha. Tad oseti jednu malu, upozoravajuću jezu.
     Neko me posmatra, reče on sebi.
     Poče se okretati polako, očekujući da vidi staklasta oružja ubice bez lica. Ali na bližoj grbini koliko-toliko suve zemlje nije bila nikakva oklopna mašina. Neko stvorenje sa dva oka čučalo je na najuzdignutijoj tački, koja je u neko davno doba mogla biti deo temelja nekog bujurskog doma. Stvorenje sa oštrim zubima. Štaviše, i sa širokim osmehom, tako da su se ti zubi videli baš dobro.
     Blatko.
     Taj nur opet je uradio Dveru ono isto što i uvek.
     Doći će dan, reče Dver sebi, kad ću ja ovom Blatku da se osvetim za sve ove slučajeve kad je uspeo užasno da me uplaši.
     Blatko je ovog puta imao nekog malog pratioca, nekog sitnog drugara koga je držao između prednjih šapa. Ili je to nekakav plen? To vrlo malo stvorenje nije se otimalo; imalo je dva majušna zelena oka koja su svetlucala hladnim zanimanjem. Blatkov iscereni izraz lica pozivao je Dvera da pogodi šta to on ima u šapama, kakvog to novog prijatelja.
     Dver nije imao vremena za igre. "Ma, zabavljajte se vi", progunđa, okrete se i pođe dalje. Stiže do rothenske olupine, koja je ležala jednim delom na brežuljku uzdignutom iz močvare. Dver zaobiđe olupinu, da bi bio opet u zaklonu od nekog eventualnog osmatranja iz čamca ne-Trekija; onda se uspentra uz blatnu stranu tog brežuljka, rešen da pronađe Reti. Ali iznad močvare začu se jaka lupnjava. Dver čučnu i sakri se, onda izviri. Galama je dopirala iz unutrašnjosti onog većeg, ne-trekijevskog oborenog čamca.
     Iz letelice koja je, sa te strane gledana, izgledala neoštećena: staklaste kočije polubogova, prividno spremne da se opet vinu nebu pod oblake.
     Međutim, iznad rampe se ukaza pravougaona pukotina svetlosti, a iz pukotine pokuljaše mlazići dima, kao otrovni duhovi koji beže u noć.
     Paukov glas objasni.

     Smetnja otklonjena.

     Ovog puta umni dodir mulk-pauka davao je utisak da je zadovoljan, pa i ponosit.
     Ispadoše vrata. Klobučavi oblaci gareži i crnog dima pokuljaše napolje. Pogurene prilike, veoma čađave, počeše da se teturaju i smandrljavaju niz rampu, hripeći bolno. Dver izbroja tri ne-Trekija... i dve dvonožne prilike u dronjcima, koje su, naslanjajući se jedna na drugu, bežale iz kužnih oblaka.
     Ali još nešto poče izlaziti iz čamca, nešto tako da Dveru, od samog gledanja, pripade muka. Pojedinačni živi 'uštipci', trekijevski prstenovi koji su iz nekog razloga ostali usamljeni, svaki za sebe, bez ikakvog udruživanja u kupe. Bez svog voštanog jedinstva, kao da više i nisu bili razumna bića. Jedan takav usamljeni torus, izuzetno veliki, izbi iz čamca i poče bežati na četiri drhtave, pulsirajuće noge, očigledno bez ikakvog pravca ili smera. Za njim su se vukli konci i povesma sluzi i neke srebrnaste lepljive materije. Začas promaši put i pade preko ivice rampe, u duboku vodu. Drugi takav izgubljeni prsten pojavi se na vratima, ali poče tupkati levo i desno u okvire vrata, nesposoban da nađe rampu. Njegove upaničene očne zakrpe zurile su u svim pravcima a od toga očigledno nije bilo koristi. Opaka isparenja ga savladaše, i taj 'uštipak' klonu beživotno.

     Nisam ovako delovao, ovako odlučno i žestoko, još od onih davnih dana, kad je bilo još mnogo bujurskih mašina koje su se ponašale kao žive. Neke od njih su pokušavale da se sakrivaju po ruševinama i da se tamo razmnožavaju, posle odlaska njihovih gospodara. U to vreme mi smo bili žestoki, mi mulk-agenti razaranja, pre nego što su hiljade vekova strpljivog rada potkopale našu borbenost.
     Vidiš li sada kako delotvorna ume da bude moja rasa, kad osetimo da je potrebno? I kad imamo dostojne gledaoce? Hoćeš li me sada priznati, o, ti, među kratkovečnima jedinstveni?

     Dver se okrete i potrča, pljuskajući nogama bučno kroz vodu.
     Rothenski izviđački čamac bio je raspuknut po sredini, uzdužno; njegova krilca za stabilizaciju bila su zgužvana. Dver nađe otvorena ulazna vrata i pope se unutra. Pod njegovim bosim nogama metalna paluba davala je osećaje hladnoće i tuđinstva.
     U unutrašnjosti nije bilo nikakve svetlosti, ni od jednog meseca čak. Zato je Dveru bilo potrebno neko vreme da nađe Reti. Stajala je u jednom udaljenom uglu, grabila nekakvo blago iz jednog ormanića i trpala ga u vreću.
     Baš se pitam šta ona traži, reče Dver sebi; zar hranu? Posle svih ovih tuđinskih otrova koji su iscurili iz ova dva slupana nebeska brodića?
     "Nema vremena za to!" povika on ka njoj. "Moramo bežati odavde!"
     "Daj mi samo jednu duru", odgovori devojka. "Znam da je ovde. Kun ju je čuvao u jednoj od ovih ladica."
     Dver iziđe i virnu ka ne-Trekijima. Robot-čuvar se vratio i sad je lebdeo nad močvarnom vodom, bacajući izobilje jarke svetlosti na taj nebeski čamac i na brodolomnike koji su se batrgali u glibu blizu rampe. Vetrić poče raznositi i razređivati oblake koji su izdušili iz čamca. Dver oseti neki miris koji u prednjem delu njegovih usta proizvede osećaj slatkoće, a u zadnjem delu izazva jak nagon na povraćanje.
     Najednom se njegovim čulima nametnu nešto novo - jak zvuk. Niz 'nota,' kao od veoma zategnutih žica, ispuni vazduh. Stotine kablova tek se sad zateglo, opkoljavajući i prekrivajući nebeski čamac poput kablova na spoljašnjoj strani nekog cirkuskog ili svetkovinskog šatora. Naprezanje kablova bilo je tako ogromno da se neki pokidaše. Svaki tako otkinuti kabl poletao je unazad, jakim povratnim trzajem; šibali su po močvari silovito. Jedan od tih kablova preseče jednog preživelog ne-Trekija napola, na gornju i donju polovinu kupe; gornji deo pade u vodu, a donji se poče bacakati nožicama, slepo. Drugi preživeli žurno se počeše udaljavati kroz močvaru.
     Robot se primakao. Njegova izobilna svetlost suzila se u jedan tanak zrak, sposoban da seče. Pod ovim napadom, napregnuti mulk-kablovi počeše da popuštaju, jedan po jedan. Ali bilo je to prekasno i premalo. Jer neka sila izgleda da je već iskopala ogromnu rupu ukoso ispod ne-trekijevskog palog brodića, u koju on sad ljigavo kliznu, uz obilato grgotanje blatnjave vode koja nagrnu kroz otvorena vrata.
     "Našla sam je!" povika Reti. Retko kad je toliko sreće bilo u njenom glasu, kao sad. Pojavi se i ona na vratima rothenske olupine, pokraj Dvera. U zagrljaju je držala svoje najveće blago. Svoju metalnu pticu. Ali ta metalna krilata stvar je, od onih dana kad ju je Dver prvi put video, pretrpela mnogo ispitivanja i petljanja, tako da sad nije baš ličila na pticu, čak ni pri vrlo slaboj svetlosti.
     Još jedan prokleti robot, pomisli Dver.
     Ta 'ptica' njemu je donela mnogo više nevolja nego što je umeo nabrojati. Ali ovoj prerano došloj devojci to je simbol nade. Prvi, u njenom životu, donosilac slobode.
     "Haj'mo, haj'mo", progunđa Dver. "Ova rothenska olupina jedino je preostalo pribežište. Preživeli će doći ovamo. Moramo krenuti."
     Reti je poslušala. Krenula je za njim, sva od osmeha. Srećno je ponavljala svaki njegov pokret: slika i prilika osobe koja nema više nikakvog razloga da se buni.
     Dver je znao da bi trebalo da i on bude zadovoljan. Njegov plan je uspeo iznad svakog objektivnog očekivanja. Pa ipak, imao je samo jedno osećanje: prazninu.
     Možda je to zato, pomisli on, što sam ranjen, prebijen, teško premoren i toliko gladan da mi više ni do čega nije.
     Ili je reč, kaza on sebi, o nečem drugom; možda ja nikada nisam stvarno uživao u jednom delu lova.
     U onom završnom delu. U ubijanju.
     Udaljavali su se od oba pala nebeska čamca. Put njihovog povlačenja vodio je ka najbližim, a zatim sve udaljenijim tršćacima. Dver je nastojao da na peščane dine iziđe tamo gde će to biti najpovoljnije. Iznenadi ga glas.
     "Zdravo. Mislim da bi trebalo da razgovaramo."
     Dver je svakako bio zahvalan mulk-pauku. Zato je sad, naravno, trebalo da mu se revanšira: da razgovara sa njim, jer pauk je želeo razgovore; i da oda priznanje paukovoj snazi i veštini. Ali nije više imao snage za još jedno takvo naprezanje uma. Ne sad, reče on u svojoj svesti, projektujući to ka mulk-pauku; kasnije, obećavam, ako preživim ovu noć.
     Ali glas je bio uporan. Tek tad Dver uvide - te reči nisu odjekivale unutar njegove glave, nego su dolazile spolja, kao zvuk, kroz vazduh. Imale su neki dobro poznati kvalitet, jedan nizak, 'običan' ton. Izvor je bio negde blizu. Blizu njegove glave.
     "Halo? Ljudska bića u močvari? Čujete li me?"
     Onda glas postade prigušen kao da se govornik okrenuo u stranu da bi se obratio nekom drugom.
     "Jeste li sigurni da ovo radi?"
     Dver, u zabuni, odgovori, iako mu se činilo da ne bi, baš, trebalo.
     "Kako ja, do vraga, da znam šta rad,i a šta ne? I ko ste vi, za ime Jijoa?"
     Reči se vratiše jasnije, sa očiglednim entuzijazmom.
     "A-ha! Dobro. Znači, u vezi smo. To je super."
     Dver najzad vide odakle reči dolaze. Navrh najbliže grbine zemlje i blata čučao je Blatko, nur, koji je došao samo da bi ga zbunjivao na ovaj novi način, ali ne sam nego sa tim novim pratiocem sa sitnim zelenim očima.
     Reti uzviknu, a Dver shvati: to malo stvorenje u Blatkovim šapama ličilo je, kao kakav bliski srodnik, na Retinu pticu.
     "Dobro", reče Dver, kome je bilo već dosta Blatkovih kombinacija. "Bićemo samo otisci stopala, ako mi odmah ne objasnite ko ste."
     Iz malog, veštačkog stvorenja sa zelenim očima dopre dubok umblajući zvuk, iznenađujući za tako sitno biće. Dver žmirnu: savršeno je prepoznao rezonanciju huniškog umblanja.
     "Hrrrmmm... Pa, za početak, dozvolite vi meni da se predstavim.
     Formalno ime koje su mi dali moji roditelji glasilo je Hf-vajuo.
     Ali možete me zvati Alvin."