KA

     Kod Mopola nije više bilo nikakvih znakova groznice. Izgledao je, zapravo, veoma dobro raspoložen kad je polazio iz baze sledećeg jutra. Zaplivao je na istok sa Žakijem, da nastave osmatranje luke Vufon.
     "Vidiš? Samo je trebalo strogo porazgovarati s njim", objasnila je Pipoa sa očitnim ponosom. "Samo ga je trebalo podsetiti na njegove dužnosti."
     Ka je osećao prekor u tim rečima, ali nije želeo na to da reaguje.
     "Ti umeš da ubediš pacijenta", odgovori on. "Sigurno su te tome naučili u medicinskoj školi."
     A zapravo je bio sasvim siguran da Mopolov oporavak nema nikakve veze sa Pipoinim 'držanjem predavanja'. Sve što je mlada bolničarka govorila, pacijent je prihvatao sasvim spremno, čak isuviše spremno, zabacujući pegavu sivu, glavu i uzvikujući "Jessst-t-te!" mnogo puta.
     Ova dvojica nešto spremaju, razmišljao je Ka dok ih je gledao kako plivaju prema obalskom naselju Huniša.
     "Nego, ja bih se morala uskoro vratiti na Brazdača", reče Pipoa. Čuvši to, Ka sagnu glavu sa uzanom vilicom.
     "Ali", reče on, "missslio sam da bi mogla da ostaneššš još nekolik-ko dana. Pristala si da idemo da gledamo vulkan."
     Izraz njenog lica bio je oprezan. "Pa, ne znam... Kad sam polazila, pričalo se da će Brazdač preći u neko drugo skrovište. Ovi koji pokušavaju da nas pronađu primakli su se prokleto blizu."
     Naravno da premeštanje za nekoliko kilometara tamo ili ovamo ne bi moglo mnogo da pomogne, ako su galaktičke flote ustanovile gde se, približno, Brazdač nalazi. Čak ni skrivanje ispod velike hrpe odbačenih, starih svemirskih brodova neće pomoći, ako su progonitelji dovoljno blizu da uključe mašine koje tragaju pomoću hemijskog 'njuškanja'. Zemaljska DNK privući će ih nepogrešivo, kao što kod zemaljskih insekata ženski feromoni nepogrešivo privuku mužjake.
     Ka slegnu 'ramenima', a to je bio jedan pokret uvijanja dva bočna peraja.
     "Brukida će biti razočaran. Toliko se radovao što će imati kome da prikaže svoju zbirku materijala koji se kao otpadni, kao 'šljaka', baca u more; ima uzorke koji potiču od svih šest prerano došlih rasa."
     Pipoa je oštrim pogledom zurila u Ka, a ultrazvukom pregledala njegove unutrašnje organe sve dok nije ustanovila šta ga 'muči'.
     Razleže se njen smeh, praćen frktanjem kroz rupu za disanje.
     "Ma, dobro, dobro. Voljna sam da vidim tu tvoju planinčinu. A i onako mi se pliva."

     Kao i obično, voda je bila zaista odlična. Malo slanija od zemaljskih mora, ali sa finim mineralnim ukusom i sa jednim blagim jonskim uljastim opipom koji je pomagao da još lakše klizi preko kože. A vazduh - tako bogat kiseonikom da ti se činilo da možeš otplivati do horizonta i još mnogo dalje.
     Bilo je to svetsko more daleko prijateljskije nego ono na Kitrupu ili na Oaki, gde je voda imala opak, otrovan ukus. Jedini neprijateljski element bila su povremena ječanja sa dna Midena, kao da dole živi neko pleme ludih kitova koji, bez vazduha, pevaju balade lišene rime i pameti.
     Knjiga Alvinov dnevnik, njihov glavni izvor podataka o Jijou, sadržala je jednu napomenu prema kojoj neki domoroci, navodno, veruju da u dubinama zaista žive neka drevna bića, žestoka i opasna. Takvi nagoveštaji doprineli su da Džilijan Baskin naredi nastavak osmatranja.
     Sve dok Brazdaču ne treba pilot, ja mogu da se igram tajnog agenta, razmišljao je Ka.
     Pipoa će možda ceniti tu profesiju, reče on sebi.
     Bez obzira na sve to, Ka je sada naprosto učio iz početka (jer je to nekada odlično znao) kako prija kad krstariš u tandemu, sa jakom partnerkom, kad se odbacuješ moćnim zamasima repnih peraja, munjevit u vodi; zaroniš samo radi jačeg odraza, a onda se baciš u vazduh i prolećeš kroz njega lučno, kao da letiš. Pravi vrhunac ovog oduševljenja nikad ne možeš postići sam. Treba da budu dvoje delfina, ili više, i da plivaju složno, tako da u svakom trenutku neko 'jaše' na talasima koje svojim kretanjem napred stvara neko drugi. Kad se to radi majstorski, onda površinski napon praktično nestaje i planeta se stapa u jednu celinu bez spojnih šavova, besprekornu, od jezgra do planetne kore, od mora do neba.
     I dalje... do gorko providnog vakuuma?
     Neki moderni pesnik delfin mogao bi načiniti tu ekstrapolaciju, koja u staro vreme nije nikada padala na um prirodnim pripadnicima roda kitova, pa čak ni onima čiji je vid bio dovoljno oštar da razazna zvezde. Takva razmišljanja postala su za njih mogućna tek kad su ljudi prestali da ih love i počeli da im drže nastavu.
     Promenili su oni nas, reče Ka sebi. Pokazali su nam Vaseljenu dalju od Sunca, Meseca i plima. Čak su odškolovali neke od nas da budemo piloti. Ronioci kroz crvotočine. Time su, valjda, okajali grehe svojih predaka, pomisli on.
     Ipak, neke stvari nikad se ne menjaju. Ne menja se ovaj poluerotični način na koji talasi, sa belom penom na vrhu, glade telo delfina; ne menja se izmaglica vrućeg daha u dodiru sa vazduhom. Sirovo, zemaljsko zadovoljstvo koje na ovakvom izletu doživiš, a u Brazdaču je nemoguće.
     Idealna prilika, dabome, za udvaranje.
     Pod pretpostavkom, pomisli Ka, da je i njoj na umu isto što i meni.
     Pod pretpostavkom da bar počnem pridobijati njeno poštovanje.
     Bližili su se obali. To je znao po odjecima lomljave talasa o stene, ispred njih. Sa vrha svakog skoka napred uspevao je da vidi jednu planinu, zaogrnutu izmaglicama. Njih dvoje će uskoro stići u onu skrivenu pećinu gde leži njegova špijunska oprema. Onda će Ka morati da razgovara sa Pipoom samo rečima. A reči su nespretne i neprikladne.
     Eh, kad bi ovo plivanje moglo potrajati večno, pomisli on.
     Samo ovlaš je dotače sonarom i odmah vide da su i Pipoina osećanja ista. I ona je čeznula da ovi trenuci primitivnog oslobađanja potraju što duže.
     Kaovo sonarno čulo vide da se iznad obližnjih sprudova kreće jato pseudotuna, u kratkim strelovitim odbacivanjima tamo-amo. Baš izazovno, posle onog mlitavog, bledog doručka od sinte-mesa. Tune im nisu tačno na putu - moralo bi se malo skrenuti. Ipak, Ka se zgusnuto obraća, trinarnim, svojoj pratilji.

     * U letnjem suncu
     * ove singularnosti
     * privlače veoma!

     Ovaj haiku u kome poredi ribe sa gravitacionim singularnostima ispuni ga ponosom. Na impuls, a tako uspešno. Igra reči; spoj planetnih i astronomskih slika. Doduše, posada još nije dobila zvaničnu dozvolu da se hrani na načelu 'lovi ko šta hoće'. Sad je čekao da ga Pipoa odbije.

     * Do zvezda vodi
     * i do riba u vodi
     * naš navigator!

     Pristala je! Kaovo srce je gruvalo. Postoji, dakle, osnova za nadu.
     On zaokrete ka mestu gde će imati jedan junački, rani ručak. Pipoa takođe zaokrete tamo. Jakim zamasima, ritimičnim, lako je održavala jednaku brzinu s njim.