30.

     Sol je sanjao san zbog kog je patio od dana kada je Rejčel bila zaražena Merlinovom bolešću.
     Hodao je ogromnom građevinom, gde su se stubovi veličine stabala sekvoje uzdizali u pomrčinu i gde je grimizna svetlost padala u punim prugama odnekud odozgo. Začu se zvuk džinovske paljevine, kao da gore čitavi svetovi. Pred njim su sijala dva ovala najdublje crvene boje.
     Sol je poznavao to mesto. Znao je da će napred pronaći oltar na kome leži Rejčel - Rejčel u svojim dvadesetim godinama, bez svesti - a onda će se začuti Glas koji zahteva.
     Sol stade na niskom balkonu i zagleda se dole u poznati prizor. Njegova kćer, žena sa kojom su se on i Sarai oprostili kada je krenula da obavi postdiplomski rad na dalekom Hiperionu, ležala je naga na širokoj kamenoj ploči. Iznad njih lebdele su istovetne crvene Šrajkove oči. Na oltaru je ležao dugački, krivi nož sačinjen od naoštrene kosti. Tada se začu Glas:
     "Sole! Uzmi svoju kćer, svoju kćer jedinicu, Rejčel, koju voliš, pa idi na svet zvani Hiperion i ponudi je tamo kao žrtvu na jednom od mesta o kojima ću ti pričati."
     Solove ruke drhtale su od gneva i jada. On se uhvati za kosu i viknu u tamu, ponavljajući ono što je već ranije govorio tom glasu:
     "Neće biti više nikakvih ponuda, ni dece ni roditelja. Neće biti više nikakvih žrtvovanja. Prošlo je vreme za poslušnost i ispaštanje. Pomozi nam kao prijatelj ili odlazi!"
     U prethodnim snovima, posle toga čuo se zvuk vetra i izolovanosti, sa strašnim koracima koji se gube u tami. Ali ovaj put san je ustrajavao, oltar je zatrepereo i najednom ostao prazan izuzev koštanog noža. Istovetne crvene oči još su lebdele visoko iznad, rubini puni vatre, veliki kao svetovi.
     "Sole, slušaj", začu se Glas, sada moduliran tako da ne tutnji sa velike visine, već gotovo da mu šapuće u uho, "budućnost čovečanstva zavisi od tvog izbora. Možeš li ponuditi Rejčel iz ljubavi, ako već ne iz poslušnosti?"
     Sol je čuo odgovor u svom umu pre nego što je i potražio reči. Neće biti više nikakvih žrtvi. Ne danas. Niti bilo kog dana. Čovečanstvo je dovoljno propatilo zbog svoje ljubavi prema bogovima, zbog svoje duge potrage za Bogom. Pomislio je na mnoge vekove koje su pripadnici njegovog naroda, Jevreji, proveli u pregovorima sa Bogom, žaleći se, zanovetajući, kudeći nepravednost stvari, ali uvek - uvek - vraćajući se poslušnosti bez obzira na cenu. Pokolenja su umirala u pećnicama mržnje. Buduća pokolenja nosila su ožiljke hladne vatre zračenja i obnovljene mržnje.
     Ne ovaj put. Niti ikada više.
     "Kaži da, Tata."
     Sol se trže na dodir ruke koji je osetio na svojoj. Njegova kćer, Rejčel, stajala je kraj njega, ni beba, ni odrasla, već osmogodišnjakinja koju je dvaput upoznao - dok je rasla i dok je starila unazad kroz taj uzrast pod dejstvom Merlinove bolesti - Rejčel sa svetlosmeđom kosom vezanom pozadi u jednostavnu pletenicu, nisko, meko obličje u tunici za igranje od ispranog teksas-platna i dečjim patikama.
     Sol je uze za ruku, stegnu onoliko koliko je smeo, a da je ne zaboli, i oseti da mu je uzvratila stisak. Ovo nije bila nikakva opsena, nikakva konačna Šrajkova surovost. Ovo je bila njegova kćer.
     "Kaži da, Tata."
     Sol je rešio Abrahamov problem poslušnosti Bogu koji je postao zao. Poslušnost više nije mogla da predstavlja vrhunac odnosa između čovečanstva i njegovog božanstva. Ali šta kada dete odabrano za takvo žrtvovanje zahteva poslušnost tom Božjem hiru?
     Sol kleknu kraj svoje kćeri i raširi ruke. "Rejčel."
     Ona ga zagrli sa energijom koje se sećao iz bezbroj takvih zagrljaja, sa bradom iznad njegovog ramena, ruku snažnih od siline ljubavi. "Molim te, tata, moramo reći da."
     Sol nastavi da je grli, sa njenim mršavim rukama oko sebe i toplinom njenog obraza uz svoj. Plakao je nemo i osećao da su mu obrazi i kratka brada vlažni, ali nije hteo da je pusti ni na sekund koliko bi trebalo da obriše suze.
     "Volim te, Tata", šapnu Rejčel.
     On tada ustade, obrisa lice pokretom nadlanice i poče da se spušta sa njom niz dugo stepenište ka oltaru.

     Sol se probudi sa osećajem da pada i posegnu za bebom. Ona mu je spavala na grudima, stisnutih pesnica, sa palcem u ustima, ali kada je počeo da se pridiže, ona se probudi sa plačem i refleksom izvijanja kao i svako novorođenče. Sol ustade, zbaci ćebad i plašt oko sebe, držeći Rejčel čvrsto uza se.
     Bio je dan. Pozno jutro, sigurno. Spavali su dok je noć umirala, a sunčeva se svetlost prikradala u dolinu i preko Grobnica. Sfinga se zgurila iznad njih kao neka grabljiva zver, sa moćnim prednjim nogama opruženim s obe strane stepeništa na kome su spavali.
     Rejčel je plakala, dok joj se lice grčilo od šoka buđenja, gladi i straha koji je osećala u svom ocu. Sol je stajao na jakom sunčevom svetlu i ljuljao je. Otišao je do najviše stepenice Sfinge, promenio joj pelenu, zagrejao jedno od poslednjih pakovanja za hranjenje, davao joj ga sve dok joj plač nije prerastao u tihe zvuke sisanja, podigao je da podrigne i šetao je okolo sve dok ponovo nije utonula u san.
     Preostalo je još manje od deset sati do njenog 'rođendana'. Manje od deset sati do sutona i poslednjih nekoliko minuta života njegove kćeri. Ne prvi put, Sol požele da su Vremenske Grobnice velike staklene zgrade koje simbolizuju kosmos i božanstvo koje njime upravlja. Sol bi te građevine gađao kamenjem sve dok je i poslednje okno čitavo.
     On pokuša da se seti pojedinosti svog sna, ali toplina i ohrabrenje iz njega izgubilo se na oštrom svetlu Hiperionovog sunca. Sećao se samo Rejčelinog šapata i preklinjanja. Na pomisao da je ponudi Šrajku, Sola zabole stomak od užasa. "U redu je", šapnu joj on dok se trzala i uzdisala, još jednom na putu ka varljivom skloništu sna. "U redu je, malena. Konzulov brod ubrzo će stići ovamo. Brod će stići svakog minuta."

     Konzulov brod nije stigao do podneva. Konzulov brod nije stigao ni do sredine popodneva. Sol je hodao dnom doline, dozivao one koji su nestali, pevao poluzaboravljene pesme kada bi se Rejčel probudila, pevušio uspavanke dok je tonula natrag u san. Njegova kćer bila je tako majušna i laka: šest funti i tri unce, devetnaest inča na rođenju, sećao se i smešio drevnim mernim jedinicama svog drevnog doma, Barnardovog Sveta.
     U pozno popodne, on se trže iz poludremeža u senci ispružene Sfingine šape i stade sa Rejčel koja mu se budila u rukama dok je svemirska letelica prelazila u luku kupolom neba duboke boje lapisa.
     "Stigao je!" uzviknu on, i Rejčel se promeškolji i uskoprca kao da želi da mu odgovori.
     Linija plavog plamena fuzije sijala je onom silovitošću dnevne svetlosti koju imaju samo svemirske letelice u atmosferi. Sol je poskakivao gore-dole, prvi put ispunjen olakšanjem posle mnogo dana. Vikao je i skakao sve dok Rejčel nije zaplakala uznemirena. Sol stade, podiže je visoko, znajući da beba još ne može da usmeri pogled, ali u želji da ona vidi lepotu broda koji se spuštao u luku iznad dalekog planinskog lanca i obrušavao se ka visokoj pustinji.
     "Uspeo je!" viknu Sol. "Dolazi! Brod će..."
     Tri teška praska razlegoše se dolinom skoro istovremeno; prva dva poticala su od istovetnog probijanja zida dok je svemirska letelica usporavala, a njen 'otisak stopala' jurio ispred nje. Treći je bio prasak uništenja.
     Sol je zurio dok je blistava čioda na vrh dugačkog traga fuzije najednom narastala jarka kao sunce, širila se u plameni oblak i ključale gasove, a onda strmoglavila ka dalekoj pustinji u deset hiljada zapaljenih komada. On trepnu da ukloni odjeke na mrežnjačama, dok je Rejčel i dalje plakala.
     "Bože moj", šapnu Sol. "Bože moj." Potpuno uništenje svemirske letelice nije se moglo poreći. Sekundarne eksplozije procepiše vazduh, čak i sa daljine od trideset kilometara, dok su komadi padali ka pustinji, planinama i Moru Trave iza njih, ostavljajući za sobom trag dima i plamena. "Bože moj."
     Sol sede na topli pesak. Bio je previše iscrpljen da bi plakao, previše prazan za bilo šta drugo osim da ljulja svoje dete dok ono ne prestane da plače.
     Deset minuta kasnije, Sol podiže pogled dok su još dva traga fuzije gorela na nebu, pružajući se od zenita ka jugu. Jedan od njih eksplodira, suviše daleko da ga zvuk dosegne. Drugi se spusti van vidokruga ispod južnih litica, iza Masiva Uzde.
     "Možda to i nije bio Konzul", šapnu Sol. "Možda je to bila invazija Proteranih. Možda će Konzulov brod tek doći po nas."
     Ali brod nije došao ni do poznog popodneva. Nije došao ni kada je svetlost malog Hiperionovog sunca obasjavala zid litice, a senke dosezale Sola na najvišem stepeniku Sfinge. Nije došao ni kada je dolina zapala u senku.
     Rejčel je bila rođena manje od trideset minuta od ovog sekunda. Sol joj proveri pelenu, vide da je suva i nahrani je iz pakovanja za hranjenje. Dok je jela, gledala ga je odozdo krupnim, tamnim očima i kao da mu je pretraživala lice. Sol se seti prvih nekoliko minuta kada ju je držao, dok se Sarai odmarala pod zagrejanim prekrivačima; bebine plamteće oči tada su se utisnule u njega sa istim ovakvim pitanjima i zaprepašćenjem zbog sveta koji je zatekla.
     Večernji vetar doneo je oblake koji su se brzo gomilali nad dolinom. Tutnjava na jugozapadu čula se najpre kao daleka grmljavina, a onda mučno pravilno, kao artiljerija, u nizu najverovatnije nuklearnih ili plazma-eksplozija pet stotina ili više klika južno. Sol je pretraživao nebo između niskih oblaka i hvatao načas prizor vatrenih meteorskih tragova koji su se u lukovima pružali iznad njega: verovatno balistički projektili ili padobrodovi. U svakom slučaju, smrt za Hiperion.
     Sol je to prenebregao. Tiho je pevao za Rejčel, dok je ona dovršavala hranjenje. Otišao je do početka doline, ali sada se sporo vraćao ka Sfingi. Grobnice su sijale kao nikada ranije, mreškajući se u oštrom svetlu neonskih gasova podstaknutih elektronima. Gore, poslednje pruge sunca na zalasku menjale su niske oblake u tavanicu pastelnih plamenova.
     Ostalo je još manje od tri minuta do poslednje proslave Rejčelinog rođenja. Čak i da Konzulov brod sada stigne, Sol je znao da ne bi imao vremena da se ukrca na njega niti da smesti dete u kriogenski san.
     Nije to ni želeo.
     Sol se lagano pope stepenicama do Sfinge, shvativši da je Rejčel išla ovuda pre dvadeset šest standardnih godina, ni ne pomišljajući na sudbinu koja ju je čekala u mračnoj kripti.
     On zastade na najvišem stepeniku i udahnu. Svetlost sunca bila je opipljiva stvar i ispunjavala je nebo i palila krila i gornju masu Sfinge. Sama grobnica kao da je odavala svetlost koju je uskladištila, poput kamenja Hebronove pustinje, gde je Sol lutao po divljini godinama pre toga, u potrazi za prosvetljenjem, da bi pronašao samo jad. Vazduh je trepereo od svetlosti, a vetar je i dalje jačao i nosio pesak preko dna doline, da bi potom popustio.
     Sol kleknu na jedno koleno na najvišem stepeniku i strgnu Rejčelin prekrivač, tako da je dete sada bilo samo u svojoj mekoj, pamučnoj odeći za novorođenče. U pelenama.
     Rejčel mu se promeškolji u rukama. Lice joj je bilo ljubičasto i glatko, ruke majušne i crvene od napora stiskanja i opuštanja. Sol se seti da je izgledala upravo ovako dok mu je lekar pružao dete i dok je on zurio u svoju tek rođenu kćer baš kao što je zurio i sada, a onda ju je spustio na Sarain stomak, tako da može da je vidi i majka.
     "Ah, Bože", prodahta Sol i spusti se i na drugo koleno, sada zaista kleknuvši.
     Čitava dolina drhtala je kao od zemljotresa. Sol je mogao i dalje da čuje neodređene eksplozije daleko na jugu. Ali sada ga je više brinuo strašni sjaj iz Sfinge. Solova senka skočila je pedeset metara iza njega niz stepenište i preko dna doline, dok je grobnica pulsirala i vibrirala svetlošću. Krajičkom oka, Sol je mogao da vidi da i ostale Grobnice sijaju podjednako snažno - ogromni, barokni reaktori u poslednjim sekundima pre nuklearnog topljenja.
     Ulaz u Sfingu pulsirao je plavom, zatim ljubičastom, pa onda strašnom belom bojom. Iza Sfinge, na zidu visoravni iznad Doline Vremenskih Grobnica, nemoguće drvo zatreperi u postojanje, sa ogromnim stablom i oštrim čeličnim granama koje su se uzdizale u sjajne oblake i iznad njih. Sol brzo pogleda, vide trnje dugačko tri metra i stravične plodove na njemu, a onda vrati pogled ulazu u Sfingu.
     Negde je zavijao vetar i tutnjala grmljavina. Negde je prašina boje cinobera letela nalik na zavese sasušene krvi u strašnoj svetlosti Grobnica. Negde su se čuli povici glasova i hor krikova.
     Sol je prenebregao sve to. Oči su mu bile prikovane za kćerkino lice i, iza nje, za senku koja je sad ispunjavala blistavi ulaz u grobnicu.
     Pojavio se Šrajk. Stvorenje je moralo da se sagne kako bi njegovo glomazno trometarsko telo i čelična sečiva prošla ispod vrha vrata. On kroči na gornju verandu Sfinge i krenu napred, delom stvorenje, delom kip koji korača sa strašnom odlučnošću noćne more.
     Umiruće svetlo odozgo mreškalo se na leđnom oklopu stvorenja, spuštalo u kaskadama preko zakrivljene ploče na grudima do čeličnog trnja, treperilo na sečivima prstiju i skalpelima koji su se uzdizali sa svakog zgloba. Sol prigrli Rejčel na grudi i zagleda se u crvene peći sa mnoštvom površina koje su Šrajku služile kao oči. Zalazak sunca izbledeo je u krvavo crveni sjaj iz Solovog ponavljanog sna.
     Šrajkova glava malo se okrenu, obrnu se bez trenja i zarotira devedeset stepeni udesno, devedeset stepeni ulevo, kao da stvorenje osmatra svoje imanje.
     Šrajk načini tri koraka napred i zaustavi se na manje od dva metra od Sola. Četiri ruke stvorenja saviše se i podigoše, dok su se sečiva prstiju otvarala.
     Sol čvrsto privi Rejčel uz sebe. Koža joj je bila vlažna, lice puno modrica i mrlja od naprezanja pri rođenju. Ostale su još samo sekunde. Oči su joj zasebno tražile žižu, a onda kao da su se usredsredile na Sola.
     Kaži da, Tata. Sol se seti sna.
     Šrajkova glava spuštala se sve dok rubinske oči u toj strašnoj masci nisu zurile samo u Sola i njegovo dete. Vilice od žive blago se razdvojiše i pokazaše naslage i nivoe čeličnih zuba. Četiri ruke pokrenuše se napred, sa metalnim dlanovima okrenutim nagore, pa zastaše na pola metra od Solovog lica.
     Kaži da, Tata. Sol se seti sna, seti se kćerkinog zagrljaja i shvati da na kraju - kada sve drugo bude prah - odanost onima koje volimo jedino je što možemo poneti sa sobom u grob. Vera - istinska vera - predstavljala je ubeđenost u tu ljubav.
     Sol podiže svoju novorođenu i umiruću kćer, staru samo nekoliko sekundi, dok je ona vriskala u svom prvom i poslednjem dahu, i predade je Šrajku.
     Odsustvo njene male težine pogodi Sola strašnom vrtoglavicom.
     Šrajk podiže Rejčel, načini korak unazad i obavi ga svetlost.
     Iza Sfinge, drvo trnja prestade da treperi, premesti se u fazu sa sada i dođe u stravičnu žižu.
     Sol kroči napred, preklinjući rukama, kada Šrajk stupi natrag u sjaj i nestade. Eksplozije namreškaše oblake i baciše Sola na kolena udarnim talasom pritiska.
     Iza njega, oko njega, Vremenske Grobnice su se otvarale.