32.

     Martin Silenus se izvija i koprca u čistoj poeziji bola. Čelični trn dugačak dva metra ulazi mu u telo između plećki i prolazi mu napolje kroz prsa, izdužujući se u bodlju na strašan, zašiljeni metar od njega. Ruke kojima mlatara ne mogu da dodirnu šiljak. Trn je lišen trenja i njegovi znojavi dlanovi i savijeni prsti ne mogu tamo da nađu ništa za šta bi se uhvatili. Uprkos tome što je trn klizav na dodir, njegovo telo ne klizi; čvrsto je nataknut kao leptir proboden za izložbu.
     Uopšte nema krvi.
     U satima pošto mu se razum vratio kroz ludačku izmaglicu bola, Martin Silenus čudio se tome. Uopšte nema krvi. Ali bol je tu. Oh, da, ovde bola ima u izobilju - bola koji prevazilazi pesnikove najsmelije maštarije o tome šta je bol, bola izvan ljudske izdržljivosti i granica patnji.
     Ali Silenus izdržava. I Silenus pati.
     Vrišti po hiljaditi put, hrapavim zvukom, lišenim sadržine, lišenim jezika, čak i opscenosti. Reči ne mogu da prenesu takvu agoniju. Silenus vrišti i koprca se. Nešto kasnije, visi mlitavo, dok dugački trn blago poskakuje u reakciji na njegovo okretanje. Drugi ljudi vise iznad, ispod i iza njega, ali Silenus malo vremena provodi posmatrajući ih. Svaki je odvojen sopstvenom ličnom čaurom agonije.
     "Jer ovo je pakao", misli Silenus, navodeći Marloua, "a ja sam u njemu."
     Ali on zna da ovo nije pakao. Niti bilo kakav zagrobni život. Ali takođe zna da to nije čak ni neka podgrana stvarnosti; trn prolazi kroz njegovo telo! Osam centimetara organskog čelika kroz njegova prsa! Ali on nije umro. Ne krvari. To mesto jeste nešto i nalazi se negde, ali nije pakao i nije život.
     Vreme je tu čudno. Silenus je i ranije upoznao rastezanje i usporavanje vremena - agoniju otvorenog živca u zubarskoj stolici, bol kamena u bubregu u čekaonici Med-klinike - vreme je moglo da uspori, da se naizgled uopšte ne pomera dok kazaljke zaprepašćenog biološkog sata nepomično stoje u šoku. Ali vreme se tada pomeralo. Kanal korena se završavao. Ultramorf je konačno stizao, delovao. Ali ovde je i sam vazduh zamrznut u odsustvo vremena. Bol je svijanje i pena talasa koji ne udara o obalu.
     Silenus vrišti od gneva i bola. I koprca se na svom trnu.
     "Bogte!" uspeva on konačno da kaže. "Bogte, jebo mater svoju, kučkin sine." Reči su relikvije iz jednog drugačijeg života, artefakti iz sna koji je živeo pre stvarnosti drveta. Silenus se samo upola seća tog života, kao što se samo upola seća kako ga Šrajk nosi ovamo, nabada ga tu, ostavlja ga tu.
     "Oh, Bože!" vrišti pesnik i grabi trn obema rukama, pokušavajući da se odupre i smanji veliki teret svog tela koji tako neizmerno doprinosi nemerljivom bolu.
     Ispod se nalazi pejsaž. Može da vidi miljama daleko. To je zamrznuta diorama Doline Vremenskih Grobnica i pustinje iza nje, napravljena od krep papira. Čak su i mrtvi grad i daleke planine reprodukovani u plastifikovanim, sterilnim minijaturama. Nije važno. Za Martina Silenusa postoji samo drvo i bol, i te dve stvari ne mogu se odvojiti. Silenus pokazuje zube u osmehu napuklom od bola. Kada je bio dete na Staroj Zemlji, on i Amalfi Švarc, njegov najbolji prijatelj, posetili su zajednicu Hrišćana u Severnoameričkom Zabranu, naučili su njihovu grubu teologiju i potom zbijali mnoge šale na račun raspeća. Mladi Martin raširio je ruke, ukrstio noge i rekao: "Jebote, mogu odavde da vidim ceo grad." Amalfi je zaurlao od smeha.
     Silenus vrišti.
     Vreme ne prolazi zaista, ali nešto kasnije Silenusov um vraća se nečemu što podseća na linearno zapažanje... nečemu što nisu razbacane oaze čiste, nepomućene agonije razdvojene pustinjom bezumno primane agonije... i u tom linearnom opažanju sopstvenog bola Silenus počinje da nameće vreme ovom bezvremenom mestu.
     Isprva, opscenosti pomažu da mu bol bude još jasniji. Vikanje boli, ali njegov gnev čisti i razjašnjava.
     I tada, u iscrpljenim trenucima između vikanja ili čistog grčenja od bola, Silenus sebi dopušta da misli. Najpre je to samo trud da dođe do sekvenci, da recituje vremenske tablice u glavi, bilo šta što može da razdvoji agoniju od pre deset sekundi i agoniju koja tek treba da nastupi. Silenus otkriva da je u naporu usredsređenja agonija nešto ublažena - i dalje nepodnošljiva, i dalje takva da tera sve prave misli kao trunje na vetru, ali ublažena za neki stepen koji se ne da odrediti.
     I tako se Silenus usredsređuje. Vrišti, bacaka se i koprca, ali se usredsređuje. Pošto nema ni na šta drugo da se usredsređuje, usredsređuje se na bol.
     Bol, otkriva on, ima strukturu. Ima tlocrt. Ima šare složenije od nautilusovih komora, pojedinosti baroknije od najnacifranije gotičke katedrale. I još dok vrišti, Martin Silenus izučava strukturu tog bola. On shvata da je to pesma.
     Silenus izvija telo i vrat po desetohiljaditi put, u potrazi za olakšanjem, iako je olakšanje nemoguće, ali ovaj put vidi poznato obličje pet metara iznad sebe koje visi na sličnom trnu i uvija se na nestvarnom vetru agonije.
     "Bili!" dahće Martin Silenus, i to je njegova prva prava misao.
     Njegov nekadašnji vazalni gospodar i mecena zuri preko nevidnog ponora, oslepelog od bola koji je oslepeo i Silenusa, ali se malo okreće kao da reaguje na dozivanje svog imena na ovom mestu gde imena ništa ne znače.
     "Bili!" viče Silenus ponovo, a onda gubi vid i misli zbog bola. Usredsređuje se na strukturu bola, prati njegove šare kao da prati stablo i grane, grančice i trnje samog drveta. "Gospodaru!"
     Silenus čuje glas iznad vrištanja i zapanjen je uviđanjem da i vrištanje i glas pripadaju njemu:

     ...Ti si stvor što sanja;
     Groznica sopstvena - pomisli na Zemlju;
     Ima l' nade kakve za tvoje blaženstvo?
     Utočište neko? Svaki stvor ima dom;
     I svaki čovek dane radosti i bola,
     Bile muke njegove uzvišene il' male...
     Sam bol; radost sama; osobita:
     I samo sanjar truje sve svoje dane,
     Noseć' više jada no što mu zaslužuju gresi.

     Poznaje te stihove, nisu njegovi, već Džona Kitsa, i oseća kako reči još više struktuiraju ono što oko njega na prvi pogled izgleda kao haos bola. Silenus shvata da je bol bio sa njim još od rođenja - dar vasione pesniku. Fizička refleksija bola ono je što je osećao i uzaludno pokušavao da smesti u stihove, da stavi na papir prozom, u svim tim beskorisnim godinama svog života. To je još gore nego bol; to je nesreća zbog toga što vasiona nudi bol svakome.

     I samo sanjar truje sve svoje dane,
     Noseć' više jada no što mu zaslužuju gresi.

     Silenus viče, ali ne vrišti. Urlik bola sa drveta, više psihičkog nego fizičkog, jenjava za najkraći mogući delić sekunde. Nastalo je ostrvo distrakcije u tom okeanu jednoumlja.
     "Martine!"
     Silenus se izvija, podiže glavu, pokušava da se usredsredi kroz izmaglicu bola. Tužni Kralj Bili ga gleda. Gleda.
     Tužni Kralj Bili promuklo izgovara slog koji, posle jednog beskrajnog trena, Silenus prepoznaje kao 'Još!'
     Silenus vrišti u agoniji, koprca se u oduzetom grču bezumnog fizičkog odgovora, ali kada prekine i ostane da visi iscrpljen, bol nije umanjen, već isteran iz motornih oblasti njegovog mozga toksinima zamora, i on dopušta glasu u sebi da viče i šapuće svoju pesmu:

     Duše, ti što vladaš!
     Duše, ti što haraš!
     Duše, ti što goriš!
     Duše, o jadu što zboriš!
     Duše! Klanjam
     čelo sad duboko,
     U senci tvojih krila!
     Duše! Izgleda
     Da me strast sad vuče
     U tvoje bledo carstvo!

     Mali krug tišine širi se tako da obuhvati još nekoliko obližnjih grana, šačicu trnja sa svojim grozdovima ljudskih bića in extremis.
     Silenus zuri odozdo u Tužnog Kralja Bilija i vidi kako njegov izdani gospodar otvara tužne oči. Prvi put posle više od dva veka, mecena i pesnik gledaju jedan drugog. Silenus mu saopštava poruku koja ga je dovela ovamo, obesila ga tu. "Gospodaru, žao mi je."
     Pre nego što Bili može da odgovori, pre nego što horsko vrištanje priguši svaki odgovor, vazduh se menja, osećaj da je vreme zamrznuto meškolji se, a drvo se trese, kao da je čitava stvar propala za jedan metar. Silenus vrišti sa ostalima dok se grana drma, a trn koji ga probada kida mu utrobu i iznova mu cepa meso.
     Silenus otvara oči i vidi da je nebo stvarno, pustinja stvarna, da Grobnice blistaju, da vetar duva i da je vreme ponovo počelo. Nema ublažavanja bola, ali jasnoća se vratila.
     Martin Silenus se smeje kroz suze. "Gledaj, mama!" viče on i kikoće se, dok mu čelično koplje još štrči metar iznad razorenih grudi. "Odavde mogu da vidim ceo grad!"

     "M. Severn? Da li vam je dobro?"
     Dahćući, na rukama i kolenima, okrenuh se prema glasu. Otvaranje očiju bilo je bolno, ali nikakav bol nije se mogao porediti sa onim što sam upravo iskusio.
     "Da li vam je dobro, ser?"
     Niko nije bio blizu mene u vrtu. Glas je dopirao iz mikrodaljinca koji je zujao na pola metra od mog lica, verovatno jednog od onih koji su pripadali ljudima iz obezbeđenja negde u Domu Vlade.
     "Da", izustih, ustajući i brišući šljunak sa kolena. "Dobro sam. Iznenadni... bol."
     "Medicinska pomoć može stići ovamo za dva minuta, ser. Vaš biomonitor ne prijavljuje nikakve organske tegobe, ali možemo da..."
     "Ne, ne", rekoh ja. "Dobro mi je. Pustite me. Pustite me na miru."
     Daljinac zaleprša kao nervozni kolibri. "Da, ser. Samo pozovite ako vam bilo šta zatreba. Monitor u vrtu i na tlu reagovaće na to."
     "Odlazi", rekoh ja.
     Iziđoh iz vrtova, kroz glavni hodnik Doma Vlade - koji je sada bio pun stražara iz obezbeđenja - pa napolje, preko negovanih jutara Parka jelenova.
     Oblast sa dokovima bila je tiha, a reka Tetis mirnija nego što sam je ikada video. "Šta se dešava?" upitah jednog od ljudi iz obezbeđenja na molu.
     Stražar pristupi mom komlogu, potvrdi moj izvršni signal za premošćavanje zabrana i dozvolu od CEO, ali svejedno ne požuri sa odgovorom. "Portali za TC2 isključeni su", razvukao je. "Zaobiđeni."
     "Zaobiđeni? Hoćete da kažete kako reka više ne teče kroz Tau Ceti Centar?"
     "Tako je." On spusti vizir dok nam se približavao mali čamac, pa ga podiže kada u njemu prepozna još dvojicu iz obezbeđenja.
     "Mogu li tuda da iziđem?" Pokazah uzvodno ka mestu gde su visoki portali stvarali mutnosivu zavesu.
     Stražar slegnu ramenima. "Da. Ali neće vam biti dopušteno da se tuda vratite."
     "To je u redu. Smem li da uzmem taj čamčić?"
     Stražar šapnu u svoj mikrofon veličine perle, pa klimnu glavom. "Samo napred."
     Oprezno stupih na malo plovilo, sedoh na zadnju klupu i ostadoh da se držim za nosače vesala sve dok ljuljanje nije oslabilo, a onda dodirnuh energetski disključ i rekoh: "Kreni."
     Električni mlaznjaci zazujaše, čamčić se odveza i upravi pramac ka reci, a ja pokazah uzvodno.
     Nikada nisam čuo da je neki deo reke Tetis zabranjen za prilaz, ali dalekobacačka zavesa sada je neosporno bila jednosmerna i polupropustljiva membrana. Čamac prozuja kroz nju, a ja stresoh sa ramena osećaj peckanja i pogledah okolo.
     Nalazio sam se u nekom velikom kanalskom gradu - u Armdenu ili Pamolou, možda - na Renesansi Vektor. Tetis je ovde bio glavna ulica u koju su se ulivale mnoge pritoke. Obično, jedini dopušteni saobraćaj ovde se obavljao turističkim gondolama na spoljnim trakama, odnosno jahtama i svepristupnicima veoma bogatih ljudi u prolaznim središnjim trakama. Danas je tamo bila ludnica.
     Čamci svih veličina i opisa zagušili su središnje kanale, krećući se u oba smera. Brodovi-kuće bili su natovareni stvarima, a manja plovila tako opterećena da se činilo kako bi ih prevrnuo i najmanji talas. Stotine ornamentalnih džunki sa Cingtao-Hsišuang Pane i rečne kondobarže sa Fudžija, vredne po milion maraka, tražile su svoj deo reke; pretpostavljao sam da je samo mali broj tih rezidencijalnih brodova ikada napuštao svoja mesta na dokovima. Usred nereda drveta, plastila i 'Perspeksa', svepristupnici su se kretali kao srebrna jaja, sa zaštitnim poljima podešenim na puno odbijanje.
     Ispitao sam datasferu: Renesansa Vektor bila je svet drugog talasa, stotinu sedam sati od invazije. Pomislio sam da je čudno što se izbeglice sa Fudžija tiskaju vodenim putevima ovde, jer imaju više od dve stotine sati pre pada sekire, ali sam onda shvatio da, osim TC2, uklonjenog s vodenog puta, reka i dalje teče kroz svoj uobičajeni niz svetova. Izbeglice sa Fudžija preuzimale su reku sa Cingtaa, trideset tri sata od Proteranih, kroz Deneb Drei na stotinu četrdeset sedam sati, kroz Renesansu Vektor ka Parsimoniju ili Travi, planetama kojima u ovom trenutku još ništa nije pretilo. Zavrteo sam glavom, pronašao srazmerno normalnu ulicu-pritoku iz koje sam mogao da posmatram ludilo i zapitao se kada će vlasti preusmeriti reku tako da sa svih ugroženih svetova teče ka utočištu.
     Mogu li oni to da urade? zapitao sam se. TehnoSrž je postavila reku Tetis kao poklon Hegemoniji za njenu petstotu godišnjicu. Ali Gledstonova ili neko drugi sigurno je zatražio od Srži da pomogne pri evakuaciji. Da li su to uradili? pitao sam se. Da li bi Srž pomogla? Znao sam da je Gledstonova ubeđena da neki elementi Srži imaju nameru da uklone ljudsku vrstu - ovaj rat bio je njen Hobsonov izbor, jer je bila suočena sa takvom alternativom. Kako jednostavan način da elementi Srži koji su protiv ljudi ispune svoj program - naprosto da odbiju da evakuišu milijarde kojima prete Proterani.
     Osmehivao sam se, mračno, ali taj osmeh je zgasnuo kada sam shvatio da TehnoSrž takođe održava i kontroliše rešetku dalekobacača koja mi je jedina omogućavala da odem sa ugroženih teritorija.
     Privezao sam čamčić u podnožju kamenog stepeništa koje se spuštalo u slankastu vodu. Primetio sam da je niže kamenje obraslo zelenom mahovinom. Sami kameni stepenici - možda doneti sa Stare Zemlje, pošto su neki klasični gradovi preneti dalekobacačem u prvim danima posle Velike Greške - bili su izlizani od starosti i mogao sam da vidim fine šare pukotina koje su tamo spajale svetlucave mrljice i ličile na shemu Mreže Svetova.
     Bilo je veoma toplo i vazduh je bio previše gust, previše težak. Sunce Renesanse Vektor visilo je nisko iznad tornjeva sa zakošenim krovovima. Svetlost je bila odveć crvena i suviše sirupna za moje oči. Buka sa Tetisa bila je zaglušujuća čak i ovde, stotinu metara niz ekvivalent uličice, zaglušujuća. Golubovi su se uzbuđeno prevrtali u vazduhu između tamnih zidova i isturenih streha.
     Šta ja mogu da učinim? Svi su se, izgleda, ponašali kao da se bliži propast sveta, te je najbolje besciljno tumarati.
     To je tvoj posao. Ti si posmatrač.
     Protrljah oči. Ko je to rekao da pesnici moraju da budu posmatrači? Pomislih na Li Poa i Džorda Vua koji su vodili svoje vojske kroz Kinu i pisali neke od najosećajnijih stihova u istoriji, dok su njihovi vojnici spavali. A Martin Silenus je imao dug život ispunjen događajima, bez obzira na to što je jedna polovina bila opscena, dok je drugu protraćio.
     Na pomisao o Martinu Silenusu glasno zastenjah.
     Da li sada i dete, Rejčel, visi na tom drvetu trnja?
     Na sekund sam razmišljao o tome, pitao se da li je takva sudbina poželjnija od brzog nestanka zbog Merlinove bolesti.
     Ne.
     Zatvorih oči, usredsredih se na to da ne mislim baš ni o čemu, u nadi da ću ostvariti nekakav dodir sa Solom, otkriti nešto o detetovoj sudbini.
     Čamčić se blago ljuljao na ostacima udaljenih talasa. Negde iznad mene, golubovi dolepršaše do ispusta i počeše da guču jedni drugima.

     "Nije me briga koliko je to teško!" viče Meina Gledston. "Hoću da cela flota u Sistemu Vega brani Rajsku Kapiju. Posle toga prebacite neophodne elemente do Božjeg Gaja i drugih ugroženih svetova. Jedina prednost koju sada imamo jeste pokretljivost!"
     Lice admirala Singa tamno je od osujećenosti. "Preopasno, M. Vrhovna! Ako premestimo flotu pravo u svemir Vege, postoji strašan rizik da ona tamo bude odsečena. Svakako će pokušati da unište sferu singularnosti koja spaja taj sistem sa Mrežom."
     "Zaštitite je!" reži Gledstonova. "Za to i služe svi ti skupi svemirski brodovi."
     Sing gleda Morpurga i ostale visoke oficire tražeći pomoć. Niko ne progovara. Grupa se nalazi u Ratnoj Sobi izvršnog kompleksa. Zidovi su puni holoa i kolona podataka. Niko ne gleda zid.
     "Sve naše snage zauzete su odbranom sfere singularnosti u Hiperionovom svemiru", kaže Admiral Sing, tihim glasom, pažljivo odmerenim rečima. "Povlačenje pod vatrom, naročito tamo gde napada čitav Roj, veoma je teško. Ukoliko ta sfera bude uništena, naša flota biće na osamnaest meseci vremenskog duga od Mreže. Dok se oni vrate, rat će biti izgubljen."
     Gledstonova jezgrovito klima glavom. "Ne tražim da dovodite u rizik tu sferu singularnosti sve dok se svi elementi sile ne prebace, admirale... Već sam se saglasila sa tim da im dozvolim da uzmu Hiperion pre nego što izvučemo sve brodove... ali insistiram da svetove Mreže ne predamo bez borbe."
     General Morpurgo ustaje. Lusijanac već izgleda iscrpljeno. "CEO, planiramo borbu. Ali razumnije je započeti odbranu kod Hebrona ili Renesanse Vektor. Ne samo što dobijamo gotovo pet dana za pripremu odbrane, već..."
     "Ali gubimo devet svetova!" upada Gledstonova. "Milijarde građana Hegemonije. Ljudskih bića. Rajska Kapija bila bi strašan gubitak, ali Božji Gaj je kulturno i ekološko blago. Nenadoknadivo."
     "CEO", kaže Alan Imoto, ministar odbrane, "postoje dokazi da su Templari već mnogo godina u savezu sa takozvanom Crkvom Šrajka. Veliki deo fondova za programe Kulta Šrajka dolazio je iz..."
     Gledstonova pomera ruku i ućutkuje čoveka. "Baš me briga za to. Pomisao na gubitak Božjeg Gaja neizdrživa je. Ako ne možemo da branimo Vegu i Rajsku Kapiju, povlačimo crtu kod planete Templara. I to je konačno."
     Sing izgleda kao da su mu namaknuti okovi neverovatne težine dok pokušava da se ironično osmehne. "To nam daje manje od jedan sat, CEO."
     "To je konačno", ponavlja Gledstonova. "Li, kakvo je stanje sa neredima na Lususu?"
     Hant se nakašljava. Držanje mu je ležerno i smireno kao i obično. "M. Vrhovna, sada je zahvaćeno najmanje pet Košnica. Uništena je imovina vredna više stotina miliona maraka. Trupe SILE:tle prebačene su sa Friholma i izgleda da su suzbile najgoru pljačku i demonstracije, ali nema nikakve procene o tome kada će moći ponovo da se uspostavi dalekobacačka služba u tim Košnicama. Nema nikakve sumnje da je za to odgovorna Crkva Šrajka. Početna pobuna u Bergstromovoj Košnici započela je demonstracijama fanatika Kulta, a Biskup se probio u program HTV-a, da bi ga tek nešto kasnije isključili..."
     Gledstonova spušta glavu. "Znači, konačno se pojavio. Da li je sada na Lususu?"
     "Ne znamo, M. Vrhovna", odgovara Hant. "Ljudi iz Tranzitnih Vlasti pokušavaju da pronađu njega i njegove glavne akolite."
     Gledstonova se okreće ka mladom muškarcu koga na trenutak ne prepoznajem. To je Zapovednik Vilijam Ahunta Li, heroj iz bitke za Maui-Kovenant. Poslednji put kada se za njega čulo, mladić je bio prekomandovan u Zabačenost zbog toga što se usudio da kaže šta misli pred pretpostavljenima. Sada epolete njegove uniforme SILE:more nose zlato i smaragd čina kontraadmirala.
     "Šta je sa borbom za svaki svet?" pita ga Gledstonova, prenebregavši sopstveni edikt da je odluka konačna.
     "Mislim da je to greška, CEO", kaže Li. "Svih devet rojeva upustilo se u napad. Jedini zbog kog nećemo morati da brinemo tri godine - pod pretpostavkom da možemo da izvučemo svoje snage - jeste Roj koji sada napada Hiperion. Ako usredsredimo flotu - čak i pola flote - kako bismo se susreli sa pretnjom Božjem Gaju, izgledi su gotovo stopostotni da nećemo biti u stanju da premestimo te snage kako bismo branili ostalih osam svetova iz prvog talasa."
     Gledstonova trlja donju usnu. "Šta vi predlažete?"
     Kontraadmiral Li uzima vazduh. "Predlažem da smanjimo svoje gubitke, da raznesemo sfere singularnosti u tih devet sistema i da se pripremimo za napad na Rojeve drugog talasa pre nego što stignu do nastanjenih zvezdanih sistema."
     Oko stola izbija nered. Senatorka Feldštajn sa Barnardovog Sveta na nogama je i nešto viče.
     Gledstonova čeka da se bura utiša. "Mislite, da prenesemo bitku kod njih? Da krenemo u protivnapad na same Rojeve, a ne da čekamo da vodimo odbrambenu bitku?"
     "Da, M. Vrhovna."
     Gledstonova pokazuje na admirala Singa. "Može li to da se izvede? Možemo li da isplaniramo, pripremimo i lansiramo takva ofanzivna dejstva za" - ona konsultuje struju podataka na zidu iznad nje - "devedeset četiri standardna sata od ovog trenutka?"
     Sing se uspravlja u stav mirno. "Možemo li? Ah... možda, CEO, ali političke posledice gubitka devet svetova Mreže... ovaj... logističke poteškoće..."
     "Ali da li možemo?" navaljuje Gledstonova.
     "Ah... da, M. Vrhovna. Ali ako..."
     "Učinite to", kaže Gledstonova. Ona ustaje, a ostali oko stola žure da ustanu za njom. "Senatorka Feldštajn, primiću vas i druge ugrožene legislatore u svojim odajama. Li, Alane, molim vas da me stalno izveštavate o neredima na Lususu. Ratno Veće ponovo će se okupiti ovde za četiri sata. Do viđenja, gospodo i dame."

     Hodao sam ulicama kao omamljen, dok mi se um pretvorio u odjeke. Dalje od reke Tetis, gde je kanala bilo manje i gde su pešački prelazi bili širi, gomila je ispunila avenije. Pustio sam da me komlog vodi do različitih terminala, ali svaki put gužve su tamo bile sve veće. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim da to nisu samo žitelji Renesanse V koji pokušavaju da odu, već i radoznalci iz svih krajeva Mreže koji se guraju da bi došli. Zapitao sam se da li je iko u specijalnoj ekipi Gledstonove za evakuaciju razmislio o problemu miliona ljubopitljivaca koji se 'bacaju ovamo da bi videli početak rata.
     Nisam imao pojma na koji način sam sanjao razgovore u Ratnoj Sobi Gledstonove, ali takođe nisam ni najmanje sumnjao u to da su oni stvarni. Sad kada sam ponovo razmislio, setio sam se pojedinosti iz snova tokom duge protekle noći - ne samo snova o Hiperionu nego i o CEO-inoj šetnji po svetovima i o pojedinostima sa konferencija na visokom nivou.
     Ko sam ja?
     Kibrid je biološki daljinac, produžetak jednog AI... ili, u ovom slučaju, obnovljene ličnosti AI... bezbedno smeštene negde u Srži. Bilo je blizu pameti da Srž zna za sve što se dešava u Domu Vlade, u mnogim dvoranama ljudskih vođa. Čovečanstvo je postalo podjednako blazirano što se tiče života pred potencijalnim praćenjem AI, kao što su porodice sa juga SAD, na Staroj Zemlji, pre Građanskog rata, slobodno pričale pred svojim ljudskim robovima. Ništa se tu nije moglo učiniti - svaki čovek iznad najniže klase siromaštva u Košnici Ološa imao je komlog sa biomonitorom, mnogi su imali implante, a svaki od njih bio je podešen za muziku datasfere, pratili su ga elementi datasfere, zavisio je od funkcija datasfere - tako da su ljudi prihvatili svoj nedostatak privatnosti. Jedan umetnik na Esperanci rekao mi je: 'Seks ili porodična svađa sa uključenim kućnim monitorima isto je što i svlačenje pred psom ili mačkom... prvi put se snebivaš, a posle zaboraviš na to."
     Dakle, jesam li crpeo informacije iz nekog sporednog kanala poznatog samo Srži? Postojao je jednostavan način da se to ustanovi; mogao sam da napustim svog kibrida i da otputujem autostradama megasfere do Srži onako kako su to činili Bron i moj bestelesni parnjak poslednji put kada sam delio njihova opažanja.
     Ne.
     Od pomisli na to zavrtelo mi se u glavi i umalo me nije spopala mučnina. Pronašao sam klupu i seo na trenutak, pognuvši glavu među kolena i uzimajući vazduh dugim, sporim udisajima. Gomila je prolazila kraj mene. Negde im se neko obraćao kroz megafon.
     Bio sam gladan. Prošlo je najmanje dvadeset četiri sata otkad sam jeo i, bio kibrid ili ne, telo mi je bilo slabo i izgladnelo. Skrenuo sam u bočnu ulicu gde su prodavci vikali kako bi se čuli iznad normalne graje i nudili svoju robu sa žiro-kolica s jednim točkom.
     Pronašao sam kolica gde je red bio kratak, poručio krofnu s medom, šolju bogate, bresijanske kafe i parče pite sa salatom, platio ženi dodirom svoje univerzalne kartice i popeo se stepeništem do napuštene zgrade kako bih seo na balkon i jeo. Ukus je bio predivan. Srkutao sam kafu i razmišljao da se vratim po još koju krofnu, kada sam primetio da je gomila na trgu prestala sa svojom besmislenom navalom i zgrušala se oko male grupe ljudi koji su stajali na rubu širokog vodoskoka u središtu. Njihove pojačane reči dolebdeše do mene preko glava gomile:
     "...Anđeo Odmazde pušten je među nas, proročanstva su ispunjena, Milenijum stiže... Avatarov plan zahteva takvu žrtvu... kao što je prorekla Crkva Poslednjeg Ispaštanja, koja je znala, koja je oduvek znala, da do takvog ispaštanja mora doći... prekasno je za takve polumere... prekasno je za krvave napore... kraj čovečanstva je na pomolu, Ispaštanja su počela, Milenijum Gospoda sprema se da svane."
     Shvatih da su ljudi u crvenom sveštenici Kulta Šrajka i da gomila reaguje - najpre raštrkanim povicima saglasnosti, povremenim uzvicima, kao: 'Da, da!' i 'Amen!', a zatim skladnim napevom, pesnicama uzdignutim iznad glava i žestokim povicima ekstaze. Bilo je to neumesno, ako ništa drugo. Mreža je u ovom veku imala mnoge verske prizvuke Rima sa Stare Zemlje neposredno pre Doba Hrišćanstva: politiku tolerancije, milijardu religija - od kojih je većina, poput Zen Gnosticizma, bila složena i okrenuta pre ka unutrašnjem nego ka prozelitizmu - dok je opšta težnja bila ona za blagim cinizmom i ravnodušnosti prema verskom porivu.
     Ali ne sada i ne na ovom trgu.
     Razmišljao sam o tome kako su nedavni vekovi bili lišeni rulje: da bi se stvorila rulja, mora doći do javnih okupljanja, a javna okupljanja u naše doba sastoje se od pojedinaca koji se okupljaju preko SveStvari i drugih kanala datasfere; teško je stvoriti strast rulje kada ljude razdvajaju kilometri ili svetlosne godine i kada ih povezuju samo komunikacione linije i fetlinijske niti.
     Najednom me iz sanjarenja prenu zatišje u rici rulje i okretanje hiljadu lica ka meni.
     "...a tamo je jedan od njih!" uzviknu sveti čovek Kulta Šrajka i crvena odora blesnu mu dok je pokazivao ka meni. "Jedan od onih iz zapečaćenih krugova Hegemonije... jedan od lukavih grešnika koji su nam danas doneli Ispaštanje... taj čovek i oni slični njemu žele da Avatar Šrajk natera vas da platite za njihove grehove, dok se on i ostali kriju bezbedni na tajnim svetovima koje je vođstvo Hegemonije ostavilo upravo za ovaj dan!"
     Spustih šolju, progutah poslednje parče krofne i izbuljih se. Taj čovek je trabunjao gluposti. Ali kako je znao da sam došao sa TC2? Ili da imam pristup do Gledstonove? Pogledah ponovo, zaklonivši oči od sjaja i pokušavši da prenebregnem podignuta lica i pesnice koje su mahale ka meni, pa se usredsredih na lice iznad crvene odore...
     Bože, bio je to Spenser Rejnolds, umetnik akcije koga sam poslednji put video kako pokušava da vodi glavnu reč u razgovoru na večeri u Krošnjama. Rejnolds je obrijao glavu tako da nije ostalo ništa od njegove kovrdžave i frizirane kose osim perčina Kulta Šrajka pozadi, ali lice mu je još bilo osunčano i lepo, čak i ovako iskrivljeno simuliranim gnevom i verom istinskog verskog fanatika.
     "Hvatajte ga!" povika agitator Kulta Šrajka Rejnolds, i dalje pokazujući ka meni. "Hvatajte ga i naterajte ga da plati za uništenje naših domova, za smrt naših porodica, za kraj našeg sveta!"
     Uistinu bacih pogled iza sebe, pomislivši kako ovaj pompezni poseur sigurno ne govori o meni.
     Ali govorio je. I dovoljno veliki deo gomile bio je pretvoren u rulju, tako da je talas ljudi najbliži grlatom demagogu nahrupio ka meni, uz mahanje pesnicama i pljuvanje, a taj nalet pokrenuo je ostale, dalje od središta, sve dok rubovi gomile ispod mene takođe nisu krenuli ka meni, kako bi izbegli da budu izgaženi.
     Ljudi u naletu pretvoriše se u rulju koja je urlala, vikala, vrištala; u tom trenutku, zbir IQ-a rulje bio je daleko ispod njenog najskromnijeg pripadnika. Rulje poseduju strast, a ne mozak.
     Nisam želeo da se zadržim tu dovoljno dugo da bih im to objasnio. Gomila se razdvojila i jurnula sa obe strane mog podeljenog stepeništa. Okrenuh se i probah da otvorim daskama zakovana vrata iza sebe. Bila su zaključana.
     Šutirao sam vrata sve dok se, pri trećem pokušaju, nisu raspukla ka unutra, a onda sam kročio kroz procep neposredno ispred ruku koje su pokušavale da me dohvate i dao se u trk mračnim stepeništem u hodniku koji je zaudarao na starost i plesan. Začuše se povici i zvuci cepanja dok je rulja demolirala vrata iza mene.
     Na trećem spratu nalazio se stan, zauzet, iako je zgrada izgledala napušteno. Nije bio zaključan. Otvorio sam vrata baš kada sam čuo korake na spratu ispod mene.
     "Molim vas, pomozite..." zaustih, pa ućutah. U mračnoj sobi nalazile su se tri žene; možda tri ženska pokolenja jedne iste porodice, jer bilo je tu nekih sličnosti. Sve tri sedele su u istrulelim foteljama, odevene u prnje, ispruženih belih ruku, bledih prstiju svijenih oko nevidljivih kugli; mogao sam da vidim tanki metalni kabl koji se uvijao kroz sedu kosu najstarije žene do crne table na prašnjavom stolu. Istovetni kablovi izvijali su se iz lobanja kćeri i unuke.
     Žicoglave. I to, po izgledu bi se reklo, u poslednjem stadijumu anoreksije. Neko mora da je povremeno dolazio, hranio ih intravenozno i menjao im prljavu odeću, ali možda je strah od rata sprečio njihove čuvare da dođu.
     Koraci odjeknuše na stepenicama. Zatvorih vrata i potrčah uz još dva stepeništa. Zaključana vrata ili napuštene sobe sa lokvama vode koja je kapala sa ogoljenih letava. Prazni ubrizgivači Flešbeka razbacani kao mehuri sa blagim pićima. Ovo sigurno nije kraj na glasu, pomislih.
     Stigoh na krov deset koraka ispred čopora. Ono bezumne strasti što je rulja izgubila razdvojivši se od svog gurua stekla je na mračnom i skučenom, klaustrofobičnom stepeništu. Možda su i zaboravili zašto me progone, ali pomisao na to da će me uhvatiti nije zbog toga bila nimalo privlačnija.
     Zalupivši crvotočna vrata za sovom, potražih bravu, nešto da zaprečim prolaz, bilo šta. Brave nije bilo. Niti bilo čega dovoljno velikog da se vrata blokiraju. Mahniti koraci odjeknuše na poslednjem stepeništu.
     Obazreh se po krovu: minijaturni tanjiri za vezu koji su rasli kao naopako okrenute, zarđale, otrovne gljive, uže sa vešom koje je izgledalo kao da je tu zaboravljeno pre više godina, raspadnuti leševi desetak golubova i drevni 'Viken Scenik'.
     Stigoh do EMV-a pre nego što su prvi pripadnici rulje ušli kroz vrata. Bilo mu je mesto u muzeju. Prljavština i golubji izmet gotovo sasvim su prekrivali vetrobran. Neko je uklonio prvobitne potisnike i zamenio ih jevtinim jedinicama sa crne berze koje nikada ne bi prošle inspekciju. Baldahin od 'Perspeksa' bio je stopljen i pocrneo pozadi, kao da je neko na njemu vežbao gađanje iz laserskog oružja.
     Za ovaj trenutak, međutim, bilo je važnije to što se tu nije nalazila brava za dlan, već samo obična brava sa ključem, odavno već razbijena. Bacih se na prašnjavo sedište i pokušah da zalupim vrata; nisu htela da se zabrave, već su ostala da vise poluotvorena. Nisam razmišljao o malim izgledima da ta stvar krene, niti o još manjim izgledima da budem u stanju da pregovaram sa ruljom dok me budu vukli napolje i dole... ako me ne budu naprosto bacili sa zgrade. Mogao sam da čujem bas-urlikanje dok je rulja dole, na trgu, postajala sve mahnitija.
     Prvi ljudi na krovu bili su jedan kršan muškarac u kombinezonu kaki boje, mršavi muškarac u mat crnom odelu po poslednjoj modi Tau Cetija, strašno gojazna žena koja je mahala nečim što je ličili na dugački francuski ključ i niski muškarac u zelenoj uniformi odbrambenih snaga Renesanse V.
     Zadržao sam vrata otvorena levom rukom i ubacio mikrokarticu Gledstonove za premošćavanje u disključ za paljenje. Akumulator zanjišta, tranzicioni starter zaškripa i ja zatvorih oči i pomolih se da su kola na solarno napajanje i samopopravljiva.
     Pesnice zadobovaše po krovu, dlanovi zapljeskaše po iskrivljenom 'Perspeksu' kraj mog lica, a neko cimnu vrata uprkos mojim usrdnim pokušajima da ih držim zatvorena. Dreka udaljene gomile bila je kao zvučna podloga koju stvara okean; vrištanje grupe na krovu zvučalo je više kao dranje prevelikih galebova.
     Kola za podizanje uhvatiše, potisnici zasuše rulju na krovu prašinom i golubjim izmetom, a ja stavih ruku u omni-kontrole, prebacih natrag i desno, pa osetih kako se stari 'Scenik' diže, klati, ponire i ponovo diže.
     Skrenuh desno odmah iznad trga, samo upola svestan da alarmi na kontrolnoj tabli zvone i da neko još visi na otvorenim vratima. Nadleteh nisko, osmehnuvši se i protiv volje kada videh da se orator Kulta Šrajka Rejnolds saginje, a gomila beži na sve strane, pa prikočih iznad vodoskoka dok sam oštro skretao ulevo.
     Moj putnik je vrištao i nije puštao vrata, ali vrata su otpala, tako da je učinak bio isti. Primetio sam da je to bila gojazna žena trenutak pre nego što su ona i vrata tresnuli o vodu osam metara niže i poprskali Rejnoldsa i gomilu. Upravih EMV naviše, osluškujući kako podizači sa crne berze stenju zbog takve odluke.
     Ljutiti pozivi saobraćajne kontrole pridružiše se horu alarmnih glasova na kontrolnoj tabli, vozilo se zatetura pri prebacivanju na policijske kontrole, ali ja ponovo dodirnuh disključ svojom mikrokarticom i klimnuh glavom kada se kontrole ponovo vratiše omni-palici. Preleteh preko najstarijeg, najsiromašnijeg dela grada, držeći se blizu krovova i obilazeći one šiljate među njima, kao i tornjeve sa časovnicima kako bih ostao ispod policijskog radara. Da je bio neki normalan dan, pajkani iz kontrole saobraćaja sa ličnim podizačima i motkama-letačima obrušili bi se odozgo i upetljali me u mrežu mnogo pre ovoga, ali sudeći po izgledu gomile dole, na ulicama, i po neredu koji sam načas video blizu javnih dalekobacačkih terminala, ovaj dan nije izgledao naročito normalno.
     'Scenik' poče da me upozorava da se njegovo vreme u vazduhu sada broji sekundama, osetih da zadnji potisnik popušta uz mučni trzaj i pohrvah se sa omnijem i podnim regulatorom da olupinu nekako spustim na malo parkiralište između kanala i jedne velike zgrade zamrljane od čađi. Ovo mesto nalazilo se najmanje deset klika od trga gde je Rejnolds zapalio masu, tako da sam se osećao sigurnije na tlu... a u tom trenutku ionako nisam imao baš neki naročiti izbor.
     Poleteše iskre, metal se zacepi, delovi zadnje ploče, ovojnice i prednjeg pristupnog panela odvojiše se od ostatka vozila, i ja se spustih i zaustavih na dva metra od zida koji je gledao na kanal. Udaljih se od 'Vikena' onoliko nehajno koliko sam to uspeo da izvedem.
     Ulice je još kontrolisala gomila - ovde ona još nije bila zgrušana u rulju - a kanali su bili puni malih čamaca, tako da sam ušao u najbližu javnu zgradu kako bih se sklonio od pogleda. To mesto bilo je delom muzej, delom biblioteka, delom arhiva; dopalo mi se na prvi pogled... i miris, jer tu se nalazilo na hiljade štampanih knjiga, od kojih su mnoge bile zaista vrlo stare, a ništa ne miriše tako divno kao stare knjige.
     Ušao sam kroz predvorje i počeo da razgledam naslove, pitajući se dokono mogu li se tu pronaći dela Salmuda Brevija, kada mi priđe jedan niski, smežurani muškarac u staromodnom odelu od vune i fiberplastike. "Ser", reče on, "veoma dugo smo bili lišeni zadovoljstva vašeg prisustva!"
     Klimnuh glavom, siguran da nikada nisam sreo ovog čoveka, da nikada nisam posetio ovo mesto.
     "Tri godine, zar ne? Najmanje tri godine! Auh, kako vreme leti." Čovečuljkov glas bio je jedva viši od šapata - prigušeni tonovi nekoga ko je najveći deo života proveo u bibliotekama - ali nije se mogao poreći podton uzbuđenja. "Siguran sam da želite da odete pravo do kolekcije", reče on i stade u stranu, kako bi me pustio da prođem.
     "Da", rekoh ja i malo se naklonih. "Ali posle vas."
     Čovečuljak - bio sam gotovo siguran da je reč o arhivisti - izgledao je zadovoljan što može da me povede. Stao je isprazno da ćaska o novim nabavkama, nedavnim pohvalama i posetama naučnika Mreže dok smo hodali kroz odaje pune knjiga: kroz visoke trezore knjiga sa više redova, kroz intimne hodnike knjiga obrubljene mahagonijem, kroz ogromne odaje gde su naši koraci odjekivali od dalekih zidova knjiga. Dok smo hodali, nisam video nikog drugog.
     Prešli smo preko popločane staze sa ogradom od kovanog gvožđa iznad utonulih jezeraca knjiga gde su tamnoplava zaštitna polja štitila svitke, pergamente, trošne mape, oslikane rukopise i drevne stripove od atmoferskih oštećenja. Arhivar otvori niska vrata, deblja od većine ulaza kroz vazdušne komore, i mi se nađosmo u maloj sobi bez prozora, gde su debele draperije poluskrivale udubljenja oivičena drevnim tomovima. Jedna jedina kožna fotelja nalazila se na predhedžirskom tepihu, a u staklenoj vitrini stajalo je nekoliko komada vakuumski presovanog pergamenta.
     "Nameravate li uskoro da objavite?" upita čovečuljak.
     "Šta?" Okrenuh se od vitrine. "Oh... ne", rekoh.
     Arhivist dodirnu bradu malom pesnicom. "Izvinite što tako kažem, ser, ali bila bi strašna šteta da to ne učinite. Čak i u naših nekoliko rasprava tokom godina, postalo je očito da ste vi jedan od najboljih... ako ne i najbolji... izučavalac Kitsa u Mreži." On uzdahnu i ustuknu za korak. "Izvinite što to kažem, ser."
     Zurio sam u njega. "U redu je", rekoh, najednom shvativši veoma dobro za koga me smatra i zbog čega je ta osoba dolazila ovamo.
     "Svakako želite da ostanete sami, ser."
     "Ako vam to ne smeta."
     Arhivar se malo nakloni i iziđe unatraške iz sobe, zatvorivši debela vrata tako da ostane samo mala pukotina. Jedina svetlost dopirala je iz tri neupadljive svetiljke uvučene u tavanicu: savršeno za čitanje, ali ne toliko jarko da bi ugrozilo kvalitet katedrale u maloj prostoriji. Jedini zvuk koji se čuo bili su arhivarevi sve tiši, daleki koraci. Odoh do vitrine i spustih ruke na ivice, pazeći da ne umrljam staklo.
     Prvi obnovljeni Kitsov kibrid, 'Džoni', očito je često dolazio ovamo tokom svojih nekoliko godina života u Mreži. Sada se setih da je Bron Lamija jednom pomenula neku biblioteku negde na Renesansi V. Ona je pratila svog klijenta i ljubavnika na početku istrage o njegovoj 'smrti.' Kasnije, pošto je zaista bio ubijen, sa izuzetkom snimljene ličnosti u Šrenovoj petlji, posetila je ovo mesto. Rekla je ostalima za dve pesme kojima se prvi kibrid svakodnevno vraćao u svom stalnom naporu da shvati razlog sopstvenog postojanja... i umiranja.
     Ta dva originalna rukopisa nalazila su se u vitrini. Prvi je bio - po mom mišljenju - prilično sladunjava ljubavna pesma koja je počinjala sa 'Dana više nema i svih njegovih slasti!' Druga je bila bolja, mada je bila zaražena romantičnom morbidnošću preterano romantičnog i morbidnog doba:

     Ova ruka živa, sad topla i kadra
     Da usrdno hvata, bi, samo da je hladna
     U ledenom muku groba,
     Pohodila tako tvoje dane, noći snene
     Da poželiš srce da ti presuši rođeno
     Ne bi l' u mojim venama život crveni potekao opet
     A ti umirila savest - pa evo je -
     Pružam ti je sad

     Bron Lamija je ovo primila gotovo kao ličnu poruku od svog mrtvog ljubavnika, oca njenog nerođenog deteta. Zurio sam u pergament, spustivši lice toliko da mi je dah blago zamaglio staklo.
     Nije to bila poruka za Bron poslata kroz vreme, čak ni onovremenska tužbalica nad Fani, jedinom i najdražom željom moje duše. Zurio sam u izbledele reči - u pažljivo izveden rukopis, slova i dalje sasvim čitka preko ponora vremena i evolucije jezika - i sećao se kako sam ih pisao u decembru 1819, škrabao ovaj fragment strofe na stranici satirične 'vilinske priče' koju samo što sam započeo - Kapa i zvončići ili Ljubomore. Bila je to jedna strašna glupost, sasvim pravilno napuštena posle razdoblja blage zabave koje mi je pružila.
     Fragment 'Ova ruka živa' bio je jedan od onih poetskih ritmova koji odjekuju kao nerazrešeni akord u glavi i teraju čoveka da ih vidi u mastilu, na papiru. To je, opet, bio odjek jednog ranijeg, nezadovoljavajućeg stiha... osamnaeste, rekao bih... u mom drugom pokušaju da ispričam priču o padu boga sunca, Hiperiona. Sećam se da je prva verzija... ona koja se nesumnjivo još štampa gde god moje književne kosti izlažu kao mumificirane ostatke nekog slučajnog sveca, pohranjenog u beton i staklo pod oltarom književnosti... ta prva verzija je glasila:

     ...Ko još može reći:
     "Ti Pesnik nisi - i ne smeš pričat' svoje sne"?
     Jer svaki čovek čija duša nije od zemlje
     Vizije ima, zbori o ljubavi svojoj,
     Poučen dobro jeziku maternjem.
     Da l' su snovi ovi koje probat' treba
     Pesnika il' Fanatika, saznaće se tek
     Kad ovaj topli pisar, ruka moja, u grobu se nađe.'

     Voleo sam naškrabanu verziju, sa tim osećajem da progonim i da sam progonjen, i zamenio bih je sa 'Kad ovaj topli pisar, ruka moja...' čak i ako je to pretpostavljalo malo revidiranja i dodavanje još četrnaest stihova ionako predugom uvodnom pasažu prve Pesme...
     Zateturah se unatrag do fotelje i sedoh, pa spustih lice među šake. Jecao sam. Nisam znao zašto. Nisam mogao da prekinem.
     Dugo pošto su suze prestale da teku, sedeo sam tamo, razmišljao, sećao se. Jednom, možda je to bilo satima kasnije, čuo sam odjek koraka koji su dopirali izdaleka, zastajali ispred moje male sobe, a onda se ponovo gubili u daljini.
     Shvatih da su sve knjige u svim udubljenjima dela 'Gospodina Džona Kitsa, pet stopa visokog', kao što sam jednom napisao - Džona Kitsa, tuberkuloznog pesnika koji je tražio samo da mu grob bude bezimen, izuzev natpisa:

     Ovde leži onaj
     čije je ime napisano u vodi

     Nisam ustao da pogledam knjige, da ih pročitam. Nisam morao.
     Sam u tišini biblioteke koja je mirisala na kožu i stari papir, sam u svom utočištu za sebe i ne-sebe, zatvorio sam oči. Nisam spavao. Sanjao sam.