34.

     "Da li vam je dobro, ser?"
     Shvatih da sam se presamitio u fotelji, sa laktovima na kolenima, da se grčevito držim prstima provučenim kroz kosu i pritiskam snažno dlanovima glavu. Uspravih se i zapiljih u arhivara.
     "Vikali ste, ser. Mislio sam da nešto možda nije u redu."
     "Ne", rekoh ja. Nakašljah se i pokušah ponovo. "Ne, u redu je. Glavobolja." Spustih pogled zbunjeno. Svaki zglob u telu silno me je boleo. Moj komlog sigurno se pokvario, jer je tvrdio da je prošlo osam sati otkad sam prvi put ušao u biblioteku.
     "Koliko je sati?" upitah arhivara. "Po standardu Mreže."
     On mi reče. Prošlo je osam sati. Ponovo protrljah lice; prsti su mi posle toga bili mokri od znoja. "Sigurno sam vas zadržao posle vremena zatvaranja", rekoh ja. "Izvinite."
     "Nema problema", reče čovečuljak. "Drago mi je kada mogu naučnicima da omogućim pristup do arhiva." On sklopi ruke pred sobom. "Naročito danas. Sa svom ovom zbrkom, čovek nema mnogo podstreka da ode kući."
     "Zbrkom", rekoh, zaboravivši sve na trenutak... sve osim košmarnog sna Bron Lamije, AI po imenu Umon i smrti mog parnjaka, Kitsove ličnosti. "Oh, rat. Šta ima novo?"
     Arhivar odmahnu glavom:

     Stvari se rastaču; središte ne drži;
     Svet zapada u čistu anarhiju,
     Krvava je plima puštena i svud se
     Sada davi svetkovina nevinosti;
     U najboljima nema više vere, dok najgori
     Kipe od strastvene napetosti.

     Osmehnuh se arhivaru. "I vi verujete da se neka 'zver gadna, čiji sat je tu najzad/Prikrada Vitlejemu kako bi se rodila?'"
     Arhivar se ne osmehnu. "Da, ser, verujem."
     Ustadoh i krenuh pored vakuumskih izložbenih vitrina, ne pogledavši sopstveni rukopis na pergamentu starom devet stotina godina. "Možda ste u pravu", rekoh ja. "Možda ste zaista u pravu."

     Bilo je kasno; na parkiralištu nije bilo ničega osim mog slupanog 'Viken Scenika' i jednog jedinog, ukrašenog EMV sedana, očito ručno izrađenog ovde, na Renesansi Vektor.
     "Mogu li da vas odvezem negde, ser?"
     Udahnuh svež noćni vazduh i namirisah ribu i proliveno ulje u kanalima. "Ne, hvala. 'Baciću se kući."
     Arhivar zavrte glavom. "To može da se pokaže teško, ser. Za sve javne terminale sada važi preki sud. Bilo je... nereda." Ta reč očito je bila neukusna za malog arhivara, čoveka koji izgleda da je cenio red i kontinuitet iznad većine stvari. "Hodite", reče on, "odvešću vas do jednog privatnog dalekobacača."
     Začkiljih se u njega. U neko drugo doba, na Staroj Zemlji, on bi bio starešina u manastiru posvećenom čuvanju nekoliko ostataka klasične prošlosti. Pogledah staru zgradu arhiva iza njega i shvatih da je on upravo to.
     "Kako se zovete?" upitah, ne mareći više za to da li bi to već trebalo da znam, pošto je to znao drugi Kitsov kibrid.
     "Edvard B. Tajnar", reče on i trepnu na moju pruženu ruku, pa je onda prihvati. Rukovao se čvrsto.
     "Ja sam... Džozef Severn." Nisam baš mogao da mu kažem da sam tehnološka reinkarnacija čoveka čiju smo književnu kriptu upravo napustili.
     M. Tajnar je oklevao samo delić sekunde pre nego što je klimnuo glavom, ali shvatio sam da za naučnika poput njega ime umetnika koji je bio sa Kitsom u vreme njegove smrti ne bi bilo nikakava maska.
     "Šta je sa Hiperionom?" upitah.
     "Hiperionom? Oh, sa onim svetom pod Protektoratom gde je svemirska flota otišla pre neki dan. Pa, koliko shvatam, ima nekih problema u opozivanju neophodnih ratnih brodova. Tamo je došlo do žestoke borbe. Čudno, baš sam mislio na Kitsa i na njegovo nedovršeno remek-delo. Neobično kako se te male podudarnosti naizgled gomilaju."
     "Da li je okupiran Hiperion?"
     M. Tajnar je stao kraj svog EMV-a i sada je položio ruku na bravu za dlan sa strane vozača. Vrata se podigoše i složiše unutra kao harmonika. Spustih se u putničku ćeliju koja je mirisala na sandalovinu i kožu; Tajnarova kola mirisala su kao arhive, kao i sam Tajnar, shvatio sam, dok se arhivar zavaljivao u vozačevo sedište kraj mene.
     "Zaista ne znam da li je okupiran", reče on dok je zatvarao vrata i aktivirao vozilo dodirom i komandom. Ispod mirisa sandalovine i kože, kabina novih kola mirisala je na sveže polimere i ozon, na lubrikante i energiju koja je zavodila čovečanstvo već skoro čitav milenijum. "Danas je veoma teško pristupiti podacima kako treba", nastavi on. "Datasfera je pretrpanija nego ikada. Po podne sam morao čak da sačekam na upit o Robinsonu Džefersu!"
     Uzletesmo iznad kanala i preletesmo iznad javnog trga veoma sličnog onome na kome sam gotovo poginuo nešto ranije danas, a onda se ubacismo u nižu letačku trasu tri stotine metara iznad krovova. Grad je u noći bio lep: obrisi većine drevnih zgrada bile su označene staromodnim svetlećim trakama, a uličnih svetiljki bilo je više od reklamnih holoa. Ali mogao sam da vidim gomile koje nadiru bočnim ulicama. A iznad glavnih avenija i trgova s terminalima lebdela su vojna vozila teritorijalnih snaga Renesanse. Od Tajnarevog EMV-a dvaput je zatražena identifikacija; jednom je to učinila lokalna saobraćajna kontrola, a drugi put ljudski, samouvereni glas pripadnika SILE.
     Leteli smo dalje.
     "Zar arhiv ne poseduje dalekobacač?" upitah ja, zagledan u daljinu gde se činilo da gore vatre.
     "Ne. Nije bilo potrebe za tim. Mi imamo malo posetilaca, a naučnicima koji dolaze ne smeta da prepešače koji blok."
     "Gde je privatni dalekobacač koji mislite da bih mogao da upotrebim?"
     "Ovde", reče arhivar. Spustismo se sa letačke trase i zaokružismo iznad niske zgrade, sa ne više od trideset spratova, pa pristadosmo na isturenu ivicu za sletanje odmah do mesta gde su obodi iz razdoblja Deko Glenon-Hajt izbijali iz kamena i plastila. "Moj red ovde obitava", reče on. "Ja pripadam zaboravljenom ogranku hrišćanstva, pod nazivom Katolicizam." Izgledao je postiđeno. "Ali vi ste naučnik, M. Severn. Sigurno znate za našu crkvu od ranije."
     "Znam o njoj više nego što piše u knjigama", rekoh ja. "Da li ovde postoji red sveštenika?"
     Tajnar se osmehnu. "Teško da su to sveštenici, M. Severn. Ima nas osmorica u laičkom redu Istorijskog i književnog bratstva. Petorica služe na Rajhs Univerzitetu. Dvojica su istoričari umetnosti i rade na restauraciji Opatije Lučendorf. Ja održavam književni arhiv. Za Crkvu je jevtinije bilo da nam omogući da živimo ovde nego da svakog dana dolazimo sa Pacema."
     Uđosmo u stambenu košnicu - staru čak i po standardima Stare Mreže; retropodešeno osvetljenje u hodnicima od pravog kamena, vrata sa šarkama, zgrada koja nas nije čak ni zapitala ko smo, niti nas pozdravila dok smo ulazili. Poveden iznenadnim porivom, rekoh: "Voleo bih da se 'bacim do Pacema."
     Arhivar je izgledao iznenađeno. "Večeras? Baš sada?"
     "Zašto ne?"
     On odmahnu glavom. Shvatih da za ovog čoveka cena korišćenja dalekobacača od stotinu maraka predstavlja platu za nekoliko nedelja.
     "Naša zgrada poseduje sopstveni portal", reče on. "Ovuda."
     Središnje stepenište bilo je od izlizanog kamena i zarđalog kovanog gvožđa sa padom od šezdeset metara u središtu. Mračnim hodnikom odnekud dopre plač bebe, praćen muškom vikom i ženskim plačem.
     "Koliko već živite ovde, M. Tajnar?"
     "Sedamnaest lokalnih godina, M. Severn. Ah... trideset dve standardne, rekao bih. Evo ga."
     Portal dalekobacača bio je drevan kao i zgrada i prenosni ram okruživao mu je pozlaćeni bareljef, pozeleneo i posiveo.
     "Večeras postoje ograničenja za putovanje Mrežom", reče on. "Pacem bi trebalo da bude pristupačan. Ostalo je još nekih dve stotine sati do trenutka kada varvari... kako god da ih zovu... treba tamo da stignu. Dva puta više vremena nego što je ostalo Renesansi Vektor." On posegnu i zgrabi me za ručni zglob. Mogao sam da osetim njegovu napetost kao blage vibracije kroz tetive i kosti. "M. Severne... mislite li da će spaliti moj arhiv? Zar bi čak i oni mogli da unište deset hiljada godina misli?" On me pusti.
     Nisam bio siguran ko su to 'oni' - Proterani? Saboteri Kulta Šrajka? Pobunjenici? Gledstonova i vođe Hegemonije bili su voljni da žrtvuju ove svetove 'prvog talasa'. "Ne", rekoh ja i pružih ruku da se rukujem sa njim. "Ne verujem da će dopustiti da arhiv bude uništen."
     M. Edvard B. Tajnar osmehnu se i odstupi za korak, postiđen zbog pokazivanja osećanja. Rukovasmo se. "Srećno, M. Severne. Gde god da vas vaša putovanja odvedu."
     "Bog vas blagoslovio, M. Tajnare." Nikada ranije nisam upotrebio tu frazu i prenerazilo me je što sam je sada izgovorio. Spustih pogled, izvadih karticu za premošćavanje koju mi je Gledstonova dala, pa otkucah trocifrenu šifru za Pacem. Portal se izvini, reče da za trenutak to nije moguće, a onda konačno njegovi mikrocefalni procesori shvatiše da je ovo kartica za premošćavanje svih zabrana, pa zazuja u postojanje.
     Klimnuh glavom Tajnaru i kročih kroz portal, sa delimičnim predosećanjem da činim ozbiljnu grešku što ne idem pravo kući, na TC2.

     Na Pacemu je bila noć, mnogo tamnija od urbanog sjaja Renesanse Vektor, i lilo je kao iz kabla. Pljuštalo je onom silovitošću lupanja pesnicom po metalu od koje čovek poželi da se sklupča pod debelim prekrivačima i sačeka jutro.
     Portal je bio zaklonjen u nekom polunatkriljenom dvorištu, ali dovoljno napolju da osetim noć, kišu i studen. Naročito studen. Pacemov vazduh bio je upola ređi od standarda Mreže i njegova jedina nastanjiva visoravan bila je na dvostruko većoj visini od primorskih gradova Renesanse V. Okrenuo bih se natrag radije nego da kročim u tu noć i na taj pljusak, ali jedan marinac SILE istupio je iz senki, sa višenamenskom jurišnom puškom okačenom o rame, ali spremnom za okret, i zatražio da se identifikujem.
     Pustio sam ga da skanira karticu i on naglo stade u stav mirno. "Da, ser!"
     "Je li ovo Novi Vatikan?"
     "Jeste, ser."
     Spazih osvetljenu kupolu kroz pljusak. Pokazah preko zida dvorišta. "Je li to crkva svetog Petra?"
     "Jeste, ser."
     "Da li se tamo može naći Monsinjor Eduar?"
     "Preko ovog dvorišta, levo kod trga, niska zgrada levo od katedrale, ser!"
     "Hvala, kaplare."
     "Redov, ser!"
     Prikupih svoj kratki ogrtač oko sebe, svetkovinski i sasvim beskoristan na ovakvoj kiši, pa potrčah preko dvorišta.

     Neki čovek... možda sveštenik, mada nije nosio nikakvu odoru niti sveštenički okovratnik... otvorio je vrata rezidencijalnog dvora. Drugi čovek za drvenim stolom rekao mi je da je Monsinjor Eduar prisutan i budan, uprkos poznom satu. Da li sam zakazao sastanak?
     Ne, nisam zakazao sastanak, ali želeo sam da razgovaram sa Monsinjorom. O nečemu važnom.
     O kojoj temi? - pitao je čovek za stolom učtivo, ali čvrsto. Nije ga impresionirala moja kartica za premošćavanje. Pretpostavio sam da razgovaram sa biskupom.
     O Ocu Polu Direu i Ocu Lenaru Hojtu, rekao sam mu.
     Gospodin je klimnuo glavom, šapnuo u zrnasti mikrofon tako mali da ga nisam ni primetio na njegovom okovratniku, pa me onda poveo u rezidencijalni dvor.
     Prema ovom mestu, stara kula u kojoj je živeo M. Tajnar ličila je na sibaritsku palatu. Hodnik je bio sasvim neukrašen, samo sa grubim gipsanim zidovima i još grubljim drvenim vratima. Jedna vrata bila su otvorena i u prolazu sam ugledao odaju koja je pre ličila na zatvorsku ćeliju nego na spavaonicu: niski krevet, grubo ćebe, drvena hoklica za klečanje, neukrašena komoda sa bokalom vode i jednostavnim lavorom; bez prozora, bez medijskih zidova, bez holo jame, bez stola za pristup podacima. Pretpostavljao sam da soba nije čak bila ni interaktivna.
     Tamo su odnekud odjekivali glasovi koji su se uzdizali u zapevanju/pesmi tako elegantnoj i atavističkoj da su mi se od nje naježile dlačice na vratu. Bila je gregorijanska. Prošli smo kroz prostranu obedovaonicu jednostavnu poput ćelija, kroz kuhinju koja bi bila poznata kuvarima iz vremena Džona Kitsa, niz izlizano kameno stepenište, kroz slabo osvetljeni hodnik i uz novo, uže stepenište. Drugi čovek me ostavi i ja kročih na jedno od najdivnijih mesta koje sam ikada video.
     Iako je deo mene shvatao da je Crkva preselila i rekonstruisala Baziliku svetog Petra, pa čak i presadila kosti za koje se verovalo da pripadaju samom Petru u novi grob ispod oltara, drugi deo mene osećao je da sam prebačen natrag u Rim koji sam prvi put video sredinom novembra 1820; u Rim koji sam video, ostao u njemu, patio tamo i umro.
     Prostor je bio lepši i elegantniji od ičega čemu je mogao da se nada bilo koji milju visoki kancelarijski toranj na Tau Ceti Centru; Bazilika svetog Petra protezala se više od šest stotina stopa u senke, bila je široka četiri stotine pedeset stopa tamo gde se 'krst' poprečnog broda ukrštao sa uzdužnim i prekrivena savršenstvom Mikelanđelovove kupole, koja se uzdizala gotovo četiri stotine stopa iznad oltara. Berninijev bronzani, ukrasni baldahin podupirali su izvijeni, vizantijski stubovi, dok je on prekrivao glavni oltar i ogromnom prostoru davao ljudske razmere neophodne za perspektivu u intimnim ceremonijama koje su se tamo odvijale. Blaga svetlost sveća i svetiljki obasjavala je diskretne delove bazilike, blistala na glatkom travertinskom kamenu, isticala zlatne mozaike u dubokom reljefu i otkrivala beskrajne pojedinosti naslikane, usađene i podignute na zidovima, stubovima, karnižima i samoj velikoj kupoli. Visoko gore, neprekidno sevanje munja oluje gusto je teklo kroz žuto obojeno staklo prozora i slalo stubove silovitog svetla ukoso na Berninijev 'Presto svetog Petra.'
     Zastao sam tamo, odmah iza polukružnog dela, uplašen da će moji koraci na jednom takvom mestu predstavljati skrnavljenje i da će čak i moj dah odjeknuti čitavom bazilikom. Za trenutak, oči su mi se privikle na prigušenu svetlost, kompenzovale kontraste između olujnog svetla gore i svetlosti sveća dole, i tada sam shvatio da nema klupa koje bi ispunile polukružni deo ili dugački brod, da nema stubova ovde, ispod kupole, već samo dve stolice postavljene blizu oltara, nekih pedeset stopa dalje. Dva muškarca sedela su na tim stolicama i razgovarala, jedan blizu drugog, i obojica su se nagnula u očitoj žurnosti opštenja. Svetlost svetiljki i sveća i sjaj sa velikog mozaika Hrista na licu mračnog oltara osvetljavali su deliće i fragmente lica muškaraca. Obojica su bili postariji. Obojica su bili sveštenici i bele trake okovratnika svetlucale su im u polumraku. Trgavši se zbog prepoznavanja, shvatih da je jedan od njih Monsinjor Eduar.
     Drugi je bio Otac Pol Dire.

     Isprva mora da su se zabrinuli - kada su prekinuli šapat i podigli poglede da bi ugledali tu prikazu, tu nisku senku čoveka koja izranja iz tame, obraća im se po imenima... izvikuje Direovo ime u glasnoj zapanjenosti... trabunja im o hodočašćima i hodočasnicima, o Vremenskim Grobnicama i Šrajku, o AI i smrti bogova.
     Monsinjor nije pozvao obezbeđenje; niti je Dire pobegao; zajedno su primirili tu prikazu, pokušali da napabirče nešto smisla iz njenog uzbuđenog brbljanja i pretvorili to čudno sučeljavanje u razumnu konverzaciju.
     To jeste bio Pol Dire. Pol Dire, a ne neki bizarni dvojnik, androidski duplikat ili kibridna rekonstrukcija. Uverio sam se u to dok sam ga slušao, ispitivao, gledao mu u oči... ali ponajviše dok sam se rukovao sa njim, dodirivao ga i znao da je to zaista Otac Pol Dire.
     "Vi znate... neverovatne pojedinosti iz mog života... o našem boravku na Hiperionu, kraj Grobnica... ali ko ono rekoste da ste vi?" govorio je Dire.
     Sada je na mene došao red da ubedim njega. "Kibridna rekonstrukcija Džona Kitsa. Blizanac ličnosti koju je Bron Lamija nosila sa sobom na hodočašće."
     "I bili ste u stanju da komunicirate... da znate šta nam se dešava preko te podeljene ličnosti?"
     Klečao sam na jednom kolenu između njih i oltara. Podigao sam obe ruke u osujećenju. "Zbog toga... zbog neke nepravilnosti u megasferi. Ali ja sam sanjao vaše živote, čuo ispričane priče hodočasnika, slušao kako Otac Hojt govori o životu i smrti Pola Direa... o vama." Posegnuo sam da mu dodirnem mišicu kroz svešteničku odeću. Od toga što sam se zaista nalazio u istom prostoru i vremenu sa jednim od hodočasnika vrtelo mi se u glavi. "Onda znate kako sam dospeo ovamo", reče Otac Dire.
     "Ne. Poslednji put kada sam sanjao, vi ste ulazili u jednu od Pećinskih Grobnica. Bilo je svetlosti. Od tada ne znam ništa više."
     Dire klimnu glavom. Lice mu je bilo plemenitije i umornije nego što su me za to pripremili snovi. "Ali znate za sudbinu ostalih?"
     Udahnuh. "Za neke od njih. Pesnik Silenus je živ, ali naboden na Šrajkovo drvo trnja. Poslednji put sam video Kasada kako napada Šrajka goloruk. M. Lamija je putovala megasferom do periferije Tehnosrži sa mojim Kitsom-parnjakom..."
     "On je preživeo u toj... Šrenovoj petlji... kako već to zovu?" Dire je izgledao opčinjen.
     "Više ne", rekoh ja. "AI po imenu Umon ubio ga je... uništio je ličnost. Bron se vraćala. Ne znam da li je njeno telo preživelo."
     Monsinjor Eduar se nagnu ka meni. "A šta je sa Konzulom, ocem i detetom?"
     "Konzul je pokušao da se vrati u prestonicu pomoću Hoking-prostirke", rekoh, "ali se srušio nekoliko milja severno. Ne znam za njegovu sudbinu."
     "Milja", reče Dire, kao da mu je ta reč vratila uspomene.
     "Izvinite." Pokazah na baziliku. "Zbog ovog mesta mislim u jedinicama svog... prethodnog života."
     "Nastavite", reče Monsinjor Eduar. "Otac i dete."
     Sedoh na hladan kamen, iscrpljen, dok su mi se mišice i šake tresle od premora. "U mom poslednjem snu, Sol je ponudio Rejčel Šrajku. Tako je Rejčel zahtevala. Nisam mogao da vidim šta se posle toga desilo. Grobnice su se otvarale."
     "Sve?" upita Dire.
     "Sve koje sam mogao da vidim."
     Dva muškarca se zgledaše.
     "Ima još toga", rekoh i ispričah im dijalog sa Umonom. "Da li je moguće da bi neko božanstvo moglo... da tako evoluira iz ljudske svesti, a da čovečanstvo toga ne bude svesno?"
     Sevanje je prestalo, ali kiša je sada padala tako silovito da sam mogao da je čujem gore visoko, na velikoj kupoli. Negde u tami, zaškripaše neka teška vrata, odjeknuše i utihnuše koraci. Zavetne sveće u polumraku niša bazilike treperele su crvenim svetlom kraj zidova i draperija.
     "Ja sam podučavao o tome da je sveti Tejar govorio kako je to moguće", reče Dire umorno, "ali ako je taj Bog ograničeno biće i ako evoluira na isti način na koji su to činila sva druga ograničena bića, onda ne... to nije Abrahamov i Hristov Bog."
     Monsinjor Eduar klimnu glavom. "Postoji jedna drevna jeres..."
     "Da", rekoh ja. "Socinijanska jeres. Čuo sam kako Otac Dire objašnjava to Solu Vejntraubu i Konzulu. Ali kakva je razlika u tome kako je ta... sila... evoluirala i da li je ograničena ili ne? Ako Umon govori istinu, imamo posla sa silom koja koristi kvazare kao izvore energije. To je Bog koji može da uništava galaksije, gospodo."
     "To bi onda bio bog koji uništava galaksije", reče Dire. "A ne Bog."
     Jasno sam čuo ono što je naglasio. "Ali ako on nije ograničen", rekoh ja. "Ako je to Bog Tačke Omega i potpune svesti o kome ste pisali, ako je to isto Trojstvo koje je vaša crkva zatupala i teoretisala o njemu još od pre Akvinskog... ali je jedan deo Trojstva umakao natrag kroz vreme... u sadašnjost... šta onda?"
     "Ali umakao od čega?" upita Dire tiho. "Tejarov Bog... Bog Crkve... naš Bog, bio bi Bog Tačke Omega, u kom su savršeno spojeni Hrist Evolucije, Ličnosti i Vaseljene... ono što je Tejar nazivao En Haut i En Avant. Ne bi moglo da postoji ništa tako preteće da bi bilo koji element ličnosti tog božanstva morao da umakne. Nikakav Antihrist, nikakva teorijska satanska sila, nikakav 'kontra-Bog' ne bi ni na koji način mogao da ugrozi takvu sveopštu svest. Kakav bi bio taj drugi bog?"
     "Bog mašina?" rekoh ja, tako tiho da čak ni sam nisam bio siguran da sam glasno prozborio.
     Monsinjor Eduar spoji obe šake tako da sam pomislio da se sprema za molitvu, ali ispostavilo se da je to gest duboke zamišljenosti i još dubljeg uzbuđenja. "Ali Hrist sumnja", reče on. "Hrist je znojio krv u vrtu i tražio da mu oduzmu taj pehar. Ako je u izgledu bila neka druga žrtva, nešto još strašnije od raspeća... onda bih mogao da zamislim kako Hrist-entitet Trojstva prolazi kroz vreme, hoda kroz neki četvorodimenzioni getsemanski vrt kako bi stekao nekoliko sati... ili godina... za razmišljanje."
     "Nešto još strašnije od raspeća", ponovi Dire promuklim šapatom.
     I Monsinjor Eduar i ja zagledasmo se u sveštenika. Dire je sebe razapeo na visokonaponskom tesla drvetu na Hiperionu radije nego da se prepusti kontroli svog parazita kruciforme. Zahvaljujući sposobnosti tog stvorenja da vaskrsava, Dire je mnogo puta trpeo agonije raspeća i pogubljenja električnom strujom.
     "Šta god bilo to od čega En Haut svest beži", šapnu Dire, "nema ničeg strašnijeg od toga."
     Monsinjor Eduar dodirnu rame svog prijatelja. "Pole, ispričaj ovom čoveku o svom putovanju dovde."
     Dire se vrati sa mesta na koje su ga sećanja odvela i usredsredi se na mene. "Vi znate priče o svakome od nas... i pojedinosti našeg boravka u Dolini Grobnica na Hiperionu?"
     "Mislim da znam. Sve do trenutka kada ste vi nestali."
     Sveštenik uzdahnu i dodirnu čelo dugačkim, blago uzdrhtalim prstima. "Onda ćete možda", reče on, "ali samo možda, uspeti da nađete neki smisao u tome kako sam stigao ovamo... i u onome što sam uz put video."

     "Video sam svetlost u trećoj Pećinskoj Grobnici", reče Otac Dire. "Kročio sam unutra. Priznajem da sam na umu imao misli o samoubistvu... na onome što je od mog uma ostalo posle brutalne replikacije kruciforme... neću udostojiti svrhu tog parazita rečju vaskrsnuće.
     Video sam svetlost i pomislio da je to Šrajk. Osećao sam da je moj drugi susret sa tim stvorenjem - prvi susret odigrao se pre mnogo godina, u lavirintu ispod Pukotine, kada me je Šrajk miropomazao mojom svetogrdnom kruciformom - da je taj drugi susret već odavno trebalo da se odigra.
     Kada smo prethodnog dana tragali za pukovnikom Kasadom, ta Pećinska Grobnica bila je kratka, bezlična, sa golim kamenim zidom koji se isprečio ispred nas posle trideset koraka. Sada je taj zid nestao i na njegovom mestu nalazila se rezbarija slična ustima Šrajka, kamen izbočen u tom spoju mehaničkog i organskog, stalaktiti i stalagmiti oštri kao krečnjački zubi.
     Kroz usta se spuštalo kameno stepenište. Iz tih dubina dopirala je svetlost; sjajila je belim sjajem u jednom trenutku, da bi već sledećeg postala tamnocrvena. Nije se čuo nikakav zvuk osim uzdaha vetra, kao da stena tamo diše.
     Ja nisam nikakav Dante. Nisam tragao ni za kakvom Beatriče. Moj kratkotrajni nastup hrabrosti - mada je fatalizam tačnija reč - ispario je sa nestankom dnevnog svetla. Okrenuo sam se i gotovo pretrčao trideset koraka do otvora pećine.
     Nije bilo nikakvog otvora. Prolaz se naprosto završavao. Nisam čuo nikakav zvuk urušavanja ili odrona, a osim toga, tamo gde je trebalo da se nalazi ulaz, stena je izgledala drevno i nedirnuto poput ostalih stena u toj pećini. Pola sata tragao sam za drugim izlazom, nisam ga pronašao, ali nisam hteo da se vratim na glavno stepenište i konačno sam nekoliko sati presedeo tamo gde je nekada bio ulazu u Pećinsku Grobnicu. Još jedan Šrajkov trik. Još jedan jevtini, teatralni štos perverzne planete. Hiperionova zamisao o vicu. Ha-ha.
     Pošto sam nekoliko sati tako sedeo u polumraku i gledao kako svetlost na suprotnom kraju pećine bešumno pulsira, shvatio sam da Šrajk ovde neće doći po mene. Ulaz se neće ponovo čarobno pojaviti. Mogao sam da biram da li tamo da sedim sve dok ne umrem od gladi - ili, verovatnije, žeđi, pošto sam već bio dehidriran - ili da siđem tim prokletim stepeništem.
     I sišao sam.
     Pre mnogo godina, bukvalno pre mnogo života, kada sam posetio Bikure na visoravni Pinion, lavirint u kome sam se susreo sa Šrajkom nalazio se tri kilometra ispod zida kanjona. To je bilo blizu površine; većina lavirinata na većini lavirintskih svetova nalazi se najmanje deset klika pod korom. Nisam sumnjao u to da se to beskrajno stepenište... strma i izvijena spirala kamenih stepenica dovoljno širokih da deset sveštenika siđu rame uz rame do pakla... završava u lavirintu. Šrajk me je tamo prvi put prokleo besmrtnošću. Ako je to stvorenje, ili sila koja njime upravlja, imala imalo smisla za ironiju, sasvim bi bilo podesno da su se tamo okončali i moja besmrtnost i moj smrtni život.
     Stepenište se izvijalo naniže; svetlost je jačala... prelazila je sada u ružičasti sjaj; pola sata niže od toga, u treperavi grimiz. Bio je to isuviše danteovski i jevtino fundamentalistički prizor za moj ukus. Umalo se nisam naglas nasmejao na pomisao da će se pojaviti neki mali đavo, sa repom, trozupcem i rascepljenim kopitima, dok mu drhture tanušni brčići.
     Ali nisam se nasmejao kada sam stigao do dubina gde je izvor svetlosti postao očigledan: kruciforme, na stotine, a potom na hiljade njih, isprva male, pripijene uz grube zidove stepeništa kao grubo izdeljani krstovi koje su za sobom ostavili nekakvi podzemni konkvistadori, potom veće i sve brojnije, dok nisu počele gotovo da se preklapaju, ružičaste kao koral, rumenog sirovog mesa, u krvavo crvenom sjaju.
     Od toga mi je pozlilo. Bilo je to kao da ulazim u šaht obrubljen naduvenim, pulsirajućim pijavicama, mada je ovo bilo još gore. Video sam sopstvene slike na soničnom medskaneru i K-krstu, sa samo jednom tom stvari na sebi, i izbačene ganglije koje su mi se infiltrirale kroz meso i organe kao siva vlakna, snopovi trzavih filamenata, grozdovi nematoda nalik na strašne tumore koji neće da udele čak ni milost smrti. Sada sam na sebi imao dve: svoju i kruciformu Lenara Hojta. Pre bih umro, nego da mi bude stavljena još jedna.
     Nastavio sam da silazim. Zidovi su pulsirali od vreline baš kao i od svetlosti, da li zbog dubine ili zbog nagomilanih hiljada kruciformi, ne znam. Konačno sam stigao do najnižeg stepenika, stepenište se okončalo, skrenuo sam poslednjom kamenom krivinom i našao se tu.
     U lavirintu. On se protezao onako kako sam ga već video na bezbrojnim holoima, a jednom i lično: kao gladak tunel, širine trideset metara, izdubljen u Hiperionovoj kori pre više od tri četvrtine miliona godina, tako da prolazi i ukršta se po planeti nalik na katakombe koje je projektovao neki sumanuti inženjer. Lavirinti se mogu naći na devet svetova, pet od njih već su u Mreži, a ostali, poput ovog, u Zabačenosti: svi su istovetni, svi su bili iskopani u isto vreme u prošlosti i nijedan ne daje nikakve tragove niti naznake razloga svog postojanja. Postoji mnoštvo predanja o Graditeljima Lavirinata, ali mitološki inžinjeri nisu ostavili nikakve artefakte, niti naznake svojih metoda ili tuđinske spoljašnjosti, a nijedna teorija o lavirintima ne daje razuman razlog za ono što je bilo svakako najveći neimarski poduhvat koji je Galaksija ikada videla.
     Svi lavirinti su prazni. Sonde su istražile milione kilometara hodnika izdubljenih u kamenu i osim mesta gde su vreme i urušavanja izmenili prvobitne katakombe, lavirinti su bezlični i prazni.
     Ali ne i tu gde sam ja stajao.
     Kruciforme su obasjavale prizor Hijeronimusa Boša dok sam zurio u beskrajan hodnik, beskrajan, ali ne i prazan... ne, ne prazan.
     Isprva sam mislio da su to gomile živih ljudi, reka glava, ramena i ruku što se prostirala kilometrima, dokle god sam mogao da vidim, struja čovečanstva prekinuta tu i tamo prisustvom parkiranih vozila iste crvenkaste boje rđe. Dok sam koračao napred i prilazio zidu zbijenog čovečanstva udaljenom manje od dvadeset metara, shvatio sam da su to leševi. Desetine, stotine hiljada ljudskih leševa protezalo se hodnikom koliko god sam mogao da vidim; neki su ležali ničice na kamenom podu, neki su bili zgnječeni uz zid, ali većina je bila uzdignuta zahvaljujući pritisku drugih leševa tako zbijenih da su zagušili ovu aveniju lavirinta.
     Ali postojala je staza; probijala se kroz tela kao da je tuda prošla neka mašina sa sečivima. Krenuo sam njom, pazeći da ne dodirnem ispruženu ruku ili sasušeni članak.
     Tela su bila ljudska, u većini slučajeva još odevena, mumifikovana u eonima sporog raspadanja u ovoj kripti lišenoj bakterija. Koža i meso potamneli su, istegli se i popucali kao trula gaza, tako da su prekrivali samo kosti, a često čak ni to. Kosa je ostala poput pipaka prašnjavog katrana, kruta kao lakovana fiberplastika. Crnilo je zurilo ispod otvorenih očnih kapaka, između zuba. Njihova odeća, nekada sigurno u milijardama boja, sada je bila potamnela, siva ili crna, krhka poput odeće izvajane od tankog kamena. Plastične kvrge istopljene protekom vremena na njihovim ručnim zglobovima i vratovima mogle su predstavljati komlogove ili njihov ekvivalent.
     Velika vozila možda su nekada bila EMV-i, ali sada su bila gomile čiste rđe. Posle stotinu metara, sapleo sam se i, da ne bih pao sa staze širine jedan metar na njivu od telesa, pridržao sam se za visoku mašinu koja se sva sastojala od oblina i zamagljenih mehurova. Gomila rđe urušila se u sebe.
     Lutao sam kao kod Vergilija i pratio strašnu stazu prožvakanu kroz ljudsko meso u raspadanju, pitajući se zbog čega mi se sve ovo prikazuje, šta sve to znači. Posle neodredljivog vremena provedenog u hodanju, dok sam se teturao između gomila bačenog čovečanstva, naišao sam na raskršće tunela; sva tri hodnika preda mnom bila su puna telesa. Uska staza nastavljala se kroz lavirint s moje leve strane. Krenuo sam njom.
     Satima kasnije, možda i više od toga, zaustavio sam se i seo na uski, kameni puteljak koji je krivudao kroz užas. Ako su se u ovom malom delu tunela nalazile desetine hiljada leševa, u celom Hiperionovom lavirintu mora da ih je bilo na milijarde. I više. Devet lavirintnih svetova mora da su bili kripta za bilione.
     Nisam imao pojma zbog čega mi se prikazuje ovaj krajnji Dahau duše. Blizu mesta gde sam sedeo, mumifikovani leš nekog muškarca još je štitio jedan ženski leš, obuhvativši ga rukom ogolelom do kosti. U ženinom naručju nalazio se mali zamotuljak sa kratkom crnom kosom. Okrenuo sam se i zajecao.
     Kao arheolog, iskopavao sam žrtve pogubljenja, požara, poplava, zemljotresa i vulkana. Takvi porodični prizori za mene nisu bili novina; oni su bile sine qua non istorije. Ali ovo je, nekako, bilo strašnije. Možda je u pitanju bio broj; mrtvi u milionima posle holokosta. Možda je u pitanju bio sjaj grabljivih i duša željnih kruciformi koje su obrubile tunele kao hiljade svetogrdnih loših viceva. Možda je u pitanju bilo jecanje vetra koji je duvao kroz beskrajne kamene hodnike.
     Moj život, učenja i patnje, kao i male pobede i bezbrojni porazi doveli su me dovde - daleko od vere, daleko od brige, daleko od jednostavnog, miltonovskog inata. Osećao sam da se ta tela nalaze tu već pola miliona godina ili više, ali da su sami ljudi iz našeg vremena, ili još gore, iz naše budućnosti. Zaronio sam lice u ruke i zaplakao.
     Nije me upozorilo nikakvo struganje, niti bilo kakav pravi zvuk, već nešto, nešto, možda kretanje vazduha... podigao sam pogled, a tamo je stajao Šrajk, ni dva metra od mene. Ne na stazi, već unutra, među leševima: skulptura u slavu arhitekte čitavog ovog pokolja.
     Ustao sam. Nisam želeo da sedim ili klečim pred tom gnusobom.
     Šrajk mi je prišao, više je lebdeo nego hodao, klizio je kao da je na šinama lišenim trenja. Krvava svetlost kruciformi oblivala mu je leđni lub od žive. Njegov večni, nemogući kez - čelične stalaktite, stalagmite.
     Nisam osetio nikakvu želju za nasiljem prema tom stvoru. Samo tugu i strašno sažaljenje. Ne prema Šrajku - šta god kog đavola on bio - već prema svim onim žrtvama koje su, same i nezaštićene makar i najtanušnijom verom, morale da se suoče sa stravom u noći koja je u tom stvoru ovaploćena.
     Prvi put sam primetio, izbliza, na manje od metra udaljenosti, da se oko Šrajka oseća zadah - smrad užeglog ulja, pregrejanih ležišta i sasušene krvi. Plamenovi u njegovim očima pulsirali su u savršenom ritmu zajedno sa narastanjem i opadanjem sjaja kruciformi.
     Pre toliko godina, nisam verovao da je to stvorenje natprirodno, neko ispoljavanje dobra ili zla, već naprosto odstupanje iz nedokučivih i naizgled bezosećajnih krajeva vasione; strašni vic evolucije. Najgori košmar svetog Tejara. Ali i dalje stvor, koji se pokorava prirodnim zakonima, ma koliko bio izopačen, i koji je podložan nekim pravilima vasione, negde, nekad.
     Šrajk podiže ruku ka meni, oko mene. Sečiva na njegova četiri ručna zgloba bila su mnogo duža od mojih šaka; sečivo na njegovim prsima bilo je duže od moje podlaktice. Zurio sam u njegove oči dok me je jedan par ruku od čeličnih opruga i žice oštre kao brijač grlio, a drugi polako približavao i ispunjavao mali prostor između nas.
     Sečiva prstiju se otvoriše. Trgoh se, ali ne ustuknuh kada ta sečiva suknuše, uroniše mi u prsa uz bol nalik na hladnu vatru, poput hirurških lasera koji režu nerve.
     On kroči unazad, držeći nešto crveno, još crvenije zbog moje krvi. Zateturah se, upola očekujući da ugledam sopstveno srce u rukama čudovišta: bila bi to konačna ironija mrtvaca koji iznenađeno žmirka u svoje srce nekoliko sekundi pre nego što mu krv presuši u mozgu punom neverice.
     Ali to nije bilo moje srce. Šrajk je držao kruciformu koju sam nosio na prsima, moju kruciformu, to parazitsko spremište moje DNK koja okleva da umre. Zateturah se ponovo, umalo ne padoh, pa dodirnuh grudi. Prsti mi se umrljaše krvlju, ali ne od arterijskog kuljanja kakvo je ta gruba hirurgija zaslužila; rana se zaceljivala pred mojim očima. Znao sam da mi je telo bilo puno gomolja i vlakana kruciforme. Znao sam da nijedan hirurški laser ne bi bio u stanju da razdvoji tu smrtonosnu lozu od tela Oca Hojta - kao ni od mog. Ali osećao sam kako zaraza nestaje, kako se unutrašnja vlakna suše i blede u najneznatniju naznaku unutrašnjeg ožiljka na tkivu.
     I dalje sam imao Hojtovu kruciformu. Ali to je bilo drugačije. Kada umrem, Lenar Hojt će ustati iz ovog preuređenog mesa. Ja ću umreti. Više neće biti jadnih duplikata Pola Direa, sve glupljih i beživotnijih sa svakim novim veštačkim pokolenjem.
     Šrajk mi je podario smrt, a da me pri tom nije ubio.
     Taj stvor baci kruciformu koja se hladila na gomile leševa i uze me za mišicu, prosekavši bez ikakvog napora tri sloja tkanine, uz trenutno prolivanje krvi sa mojih bicepsa na najmanji dodir tih skalpela.
     On me povede kroz tela, prema zidu. Pratio sam ga i pokušavao da ne gazim po leševima, ali pošto sam žurio da ne bih ostao bez ruke, nisam uvek u tome i uspevao. Tela su se mrvila u prah. Jednom je u urušenoj šupljini grudnog koša ostao otisak mog stopala.
     Onda se obresmo kraj zida, kod dela na kome najednom više nije bilo nijedne kruciforme, i ja shvatih da je to nekakav otvor zaštićen energijom... pogrešne veličine i oblika da bi bio standardni portal dalekobacača, ali sa sličnim mat-zujanjem energije. Bilo šta što će me odvesti iz ovog skladišta smrti.
     Šrajk me gurnu kroz to.

     Nulta gravitacija. Lavirint razbijenih pregrada, klupka žica koja lebde poput utrobe nekog džinovskog bića, blesak crvenih svetala - na sekund sam pomislio da su kruciorme i ovde, ali sam onda shvatio da su to svetla za slučaj opasnosti u umirućoj svemirskoj letelici - a onda trzaj, tumbanje po nultoj sili teže na koju nisam navikao, sa još leševa koji promiču i premeću se: tu nisu bile mumije, već sveži mrtvaci nedavno ubijeni, razjapljenih ustiju, očiju naduvenih, eksplodiranih pluća, sa oblacima sukrvice koji se za njima vuku i simuliraju život svojim sporim, nekrotičnim reakcijama na svako slučajno strujanje vazduha ili trzaj razorene svemirske letelice SILE.
     To jeste bila svemirska letelica SILE, bio sam siguran u to. Video sam uniforme SILE:svemir na mladim leševima. Video sam oznake u vojnom žargonu na pregradama i razorenim kapcima komora, beskorisna uputstva na više nego beskorisnim spremištima za slučaj opasnosti, sa kombinezonima i još nenaduvanim mehurovima pod pritiskom uredno složenim na policama. Šta god da je uništilo brod, mora da je to učinilo iznenada, kao pošast u noći.
     Kraj mene se pojavi Šrajk.
     Šrajk... u svemiru! Oslobođen Hiperiona i okova vremenskih plima! Na mnogim brodovima nalazili su se dalekobacači!
     Jedan portal dalekobacača nalazio se na manje od pet metara niz hodnik. Jedno telo otumbalo se ka njemu i desna ruka mladića prošla je kroz mat polje kao da ispituje vodu na svetu sa druge strane. Vazduh je vrištao dok je kuljao iz ovog šatla, uz sve snažnije zavijanje. Prođi! požurivao sam leš, ali razlika u pritisku odnela ga je dalje od portala, ruke iznenađujuće nedirnute, iako mu je lice bilo anatomska maska.
     Okrenuh se prema Šrajku i taj pokret natera me da se obrnem za pola revolucije u drugom smeru.
     Šrajk me podiže, sečiva mi zaparaše kožu, a onda me on ponese hodnikom ka dalekobacaču. Nisam mogao da promenim smer kretanja sve da sam to i želeo. U sekundima pre nego što sam prošao kroz zujanje i prštanje portala, zamislio sam vakuum sa druge strane, pad sa velike visine, eksplozivnu dekompresiju ili - najgore od svega - povratak u lavirint.
     Umesto toga, izleteo sam pola metra na mermerni pod. Ovde, manje od dve stotine metara od ove tačke, u privatnim odajama Pape Urbana XVI - koji je, kako to već obično biva, umro od starosti ni tri sata pre nego što sam ja ispao kroz njegov privatni dalekobacač. 'Papska vrata', tako to zove Novi Vatikan. Osetio sam bol kazne zbog tolike udaljenosti od Hiperiona - tolike udaljenosti od izvorišta kruciformi - ali bol je sada moj stari saveznik i više nema vlast nada mnom.
     Pronašao sam Eduara. On je bio dovoljno ljubazan da satima sluša dok sam pričao priču kakvu nijedan Jezuit nikada nije imao da ispovedi. Bio je još ljubazniji kada mi je poverovao. Sada ste čuli i vi. To je moja priča."

     Oluja je prošla. Nas trojica sedeli smo u svetlosti sveća ispod kupole svetog Petra i nekoliko trenutaka nismo progovarali.
     "Šrajk ima pristup u Mrežu", rekoh ja konačno.
     Direov pogled bio je otvoren. "Da."
     "To mora da je bio neki brod u Hiperionovom svemiru..."
     "Izgleda da jeste."
     "Znači, mi bismo bili u stanju da se vratimo tamo. Da upotrebimo... Papska vrata? ... kako bismo se vratili u Hiperionov svemir."
     Monsinjor Eduar podiže obrvu. "Vi želite da to učinite, M. Severne?"
     Žvakao sam zglob na prstu. "Razmišljao sam o tome."
     "Zašto?" upita Monsinjor tiho. "Vaš parnjak, kibridna ličnost koju je Bron Lamija nosila na hodočašće, pronašao je tamo samo smrt."
     Odmahnuo sam glavom, kao da pokušavam tim jednostavnim gestom da raščistim zbrku misli. "Ja sam deo ovoga. Samo ne znam koju ulogu da igram... niti gde da je igram."
     Pol Dire se nasmeja vedro. "Svi smo upoznali taj osećaj. Ovo liči na raspravu o predodređenosti iz pera nekog lošeg dramskog pisca. Šta je sa slobodom volje?"
     Monsinjor oštro pogleda prijatelja. "Pole, svi hodočasnici... i ti sam... suočili su se sa izborom koji su načinili slobodnom voljom. Možda velike sile oblikuju opšti tok događaja, ali ljudske ličnosti još odlučuju o sopstvenoj sudbini."
     Dire uzdahnu. "Možda je tako, Eduare. Ne znam. Veoma sam umoran."
     "Ako je Umonova priča tačna", rekoh ja. "Ako je treći deo tog ljudskog božanstva umakao u naše doba, gde i ko mislite da je on? U Mreži se nalazi više od stotinu milijardi ljudskih bića."
     Otac Dire se osmehnu. Bio je to blag osmeh, lišen ironije. "Jeste li pomislili na to da ste to možda baš vi, M. Severne?"
     To pitanje pogodi me kao šamar. "Nemoguće", rekoh. "Ja čak nisam... u potpunosti čovek. Moja svest lebdi negde u matriksu Srži. Moje telo rekonstituisano je od ostataka DNK Džona Kitsa i biofakturisano kao telo androida. Sećanja su mi usađena. Kraj mog života... moj oporavak od jektike... sve je to simulirano na svetu sazdanom samo zbog toga."
     Dire se i dalje osmehivao. "Pa? Da li vas išta od svega toga sprečava da budete taj entitet Empatije?"
     "Ne osećam se kao deo nekakvog boga", rekoh oštro. "Ne sećam se ničega, ne razumem ništa, niti znam šta mi dalje valja činiti."
     Protrljah oči. "Ne znam čak ni šta mora da se uradi."
     Monsinjorov glas bio je tih. "Mislim da Pol pokušava da kaže da, ako se stvorenje duha, kako kažete, krije u našem vremenu, možda ono i ne zna za svoj identitet."
     "To je suludo", rekoh ja.
     Dire klimnu glavom. "Mnogi događaji na Hiperionu i oko njega izgledali su suludo. Ludost kao da se širi."
     Pogledah Jezuitu podrobnije. "Vi biste bili dobar kandidat za božanstvo", rekoh. "Proveli ste život u molitvi, razmatranju teologija i poštovanju nauke kao arheolog. Plus, već ste bili razapeti."
     Direov osmeh nestade. "Zar ne čujete šta govorimo? Zar ne čujete svetogrđe u onome što govorimo? Ja nisam kandidat za Božansko, Severne. Ja sam izdao svoju Crkvu, svoju nauku, a sada, time što sam nestao, i svoje prijatelje sa hodočašća. Hrist je možda izgubio veru na nekoliko sekundi. Ali on se nije prodao na pijaci za tričarije ega i radoznalosti."
     "Dosta", zapovedi Monsinjor Eduar. "Ako je identitet te Empatije deo neke budućnosti, ako je proizvedeno božanstvo tajna, pomislite na kandidate neposredno u trupi vašeg malog Komada Strasti, M. Severne. CEO M. Gledston, sa teretom Hegemonije na plećima. Ostali hodočasnici... M. Silenus koji, prema onome što ste rekli Polu, i sada trpi na Šrajkovom drvetu zbog svoje poezije. M. Lamija, koja je toliko toga rizikovala i izgubila zbog ljubavi. M. Vejntraub, koji je patio zbog Abrahamove nedoumice... čak i njegova kćer, koja se vratila nevinosti detinjstva. Konzul, koji..."
     "Konzul pre liči na Judu nego na Hrista", rekoh ja. "On je izdao i Hegemoniju i Proterane, koji su smatrali da on radi za njih."
     "Po onome što mi Pol kaže", reče Monsinjor, "Konzul je ostao veran svojim stavovima, veran sećanju na svoju baku Siri." Starac se osmehnu. "Plus, postoji još stotinu milijardi drugih igrača u ovom komadu. Bog nije odabrao Heroda, Pontija Pilata ili cara Avgusta kao Svoja oruđa. Odabrao je nepoznatog drvodelju u jednom od najzabitijih kutaka Rimskog carstva."
     "U redu", rekoh ja, ustadoh i ushodah se pred svetlucavim mozaikom ispod oltara. "Šta ćemo sad? Oče Dire, vi treba sa mnom da pođete kod Gledstonove. Ona zna za vaše hodočašće. Možda vaša priča može da pomogne da se izbegne deo krvoprolića koje izgleda neminovno."
     Dire takođe ustade, skrsti ruke i zagleda se u kupolu, kao da se u tami visoko gore nalaze neka uputstva za njega. "Pomislio sam na to", reče on. "Ali mislim da mi to nije najpreča obaveza. Moram da odem na Božji Gaj da razgovaram sa njihovim ekvivalentom Pape - sa Pravim Glasom Drvosveta."
     Prestadoh da koračam. "Božji Gaj? Kakve to ima veze sa bilo čim?"
     "Mislim da su Templari ključ za neki element koji nedostaje u ovoj bolnoj šaradi. Sad velite da je Het Mastin mrtav. Možda Pravi Glas može da nam objasni šta su planirali za ovo hodočašće... Mastinovu priču, kakva god ona bila. On je, na kraju krajeva, jedini od prvobitnih sedam hodočasnika koji nije ispričao priču o tome zbog čega je došao na Hiperion."
     Ushodah se ponovo, sada brže, pokušavajući da suzbijem gnev. "Bože, Dire. Nemamo vremena za takvu dokonu ljubopitljivost. Ostalo je samo" - prokonsultovah komlog - "sat i po do trenutka kada će invazioni Roj Proteranih ući u sistem Božjeg Gaja. Tamo mora da je već ludnica."
     "Možda", reče Jezuit, "ali ipak ću najpre otići tamo. Potom ću razgovarati sa Gledstonovom. Možda će mi odobriti povratak na Hiperion."
     Progunđah nešto, sumnjajući da će CEO ikada dozvoliti da se tako važan izveštač vrati u opasnost. "Krenimo", predložih ja i okrenuh se da potražim izlaz.
     "Samo trenutak", reče Dire. "Rekoste maločas da ste ponekad bili u stanju da... da 'sanjate'... o hodočasnicima, u budnom stanju. To je neka vrsta transa, zar ne?"
     "Tako nešto."
     "Pa, M. Severne, molim vas da sada sanjate o njima."
     Zapiljih se zapanjeno. "Ovde? Sada?"
     Dire pokaza na svoju stolicu. "Molim vas. Želeo bih da znam sudbinu svojih prijatelja. Takođe, informacija bi mogla da nam bude izuzetno vredna u suočenju sa Pravim Glasom i M. Gledston."
     Zavrteh glavom, ali sedoh na stolicu koju mi je ponudio. "Možda neće delovati", rekoh.
     "Onda ništa nismo izgubili", odvrati Dire.
     Klimnuh glavom, zatvorih oči i zavalih se u neudobnu stolicu. Bio sam isuviše svestan toga da me druga dvojica posmatraju, svestan slabog mirisa tamjana i kiše, odjekujućeg prostora oko nas. Bio sam siguran da ovo uopšte neće delovati, predeo mojih snova nije bio tako blizu da bih mogao da ga prizovem jednostavnim sklapanjem očiju.
     A onda, najednom, osećaj da me posmatraju izblede, mirisi se udaljiše, dok se utisak prostora proširi hiljadama puta: vraćao sam se na Hiperion.