35.

     Zbrka.
     Tri stotine svemirskih letelica povlače se u Hiperionov svemir pod snažnom vatrom i beže od Roja kao ljudi koji se bore protiv pčela. Ludilo blizu vojnih dalekobacačkih portala, preopterećena saobraćajna kontrola, brodovi uspravljeni kao EMV-i na vazdušnoj rešetki TC2, ranjivi kao jarebice pred slobodnim formacijama jurišnih brodova Proteranih.
     Ludilo na izlaznim tačkama: svemirske letelice SILE poređane kao ovce u uskom toru dok kruže od Madhijinog portala za uzmak do izlaznog 'bacača. Brodovi koji se u kovitu spuštaju u Hebronov svemir, nekolicina koja prelazi do Rajske Kapije, Božjeg Gaja, Mare Infinitusa, Askvita. Preostalo je samo još nekoliko sati pre nego što Rojevi uđu u sisteme Mreže.
     Zbrka dok stotine miliona izbeglica dalekobacačem beže sa ugroženih svetova, ulaze u gradove i središte za relokaciju, polulude od sumanutog uzbuđenja i započetog rata. Zbrka dok se neugroženi svetovi Mreže pale pobunama: tri Košnice na Lususu - gotovo sedamdeset miliona građana - u karantinu zbog nereda Kulta Šrajka, sa poharanih trideset nivoa tržnica, sa stambenim monolitima preplavljenim ruljama, razorenim središtima za fuziju, napadnutim terminalima dalekobacača. Zakonodavno Veće žali se Hegemoniji; Hegemonija proglašava preki sud i šalje SILU:marince da zapečati košnice.
     Secesionističke pobune na Novoj Zemlji i Maui-Kovenantu. Teroristički napadi glenon-hajtovskih rojalista - koji su bili mirni već tri četvrtine veka - na Taliji, Armagastu, Nordholmu i Liju Tri. Nove pobune Kulta Šrajka na Cingtao-Hsišuang Pani i Renesansi Vektor.
     Komanda SILE na Olimpu prebacuje borbene bataljone iz transporta koji se vraćaju sa Hiperiona na svetove Mreže. Odredi za razaranje dodeljeni bakljobrodovima u ugroženim sistemima javljaju da su dalekobacačke sfere singularnosti podešene za uništenje i da čekaju samo fetlinijsko naređenje sa TC2.

     "Postoji bolji način", kaže savetnik Albedo Gledstonovoj i Ratnom Veću.
     CEO se okreće ambasadoru Tehnosrži.
     "Postoji oružje koje će odstraniti Proterane tako da ne nanesu štetu imovini Hegemonije. Niti imovini Proteranih, kad smo već kod toga."
     General Morpurgo se mršti. "Vi govorite o bombi ekvivalentnoj štapu smrti", kaže on. "To neće delovati. Istraživači SILE dokazali su da se to beskrajno širi. Osim što je nečasno, protiv Kodeksa Novog Bušida, zbrisalo bi stanovništvo cele planete zajedno sa okupatorima."
     "Ni najmanje", kaže Albedo. "Ako se građani Hegemonije pravilno zaštite, nisu potrebne nikakve žrtve. Kao što znate, štapovi smrti mogu se kalibrisati za pojedinačne moždane talasne dužine. To se može izvesti i sa bombom zasnovanom na istom načelu. Stoka, divlje životinje, pa čak ni druge antropoidne vrste ne bi bile ugrožene."
     General Van Zajdt iz SILE:marinci ustaje. "Ali ne postoji način da se stanovništvo zaštiti! Naša testiranja pokazuju da teški neutrini bombe smrti prodiru kroz čvrst kamen ili metal do dubine od šest kilometara. Niko nema takva skloništa!"
     Projekcija savetnika Albeda skršta ruke na stolu. "Imamo devet svetova sa skloništima u koja mogu da stanu milijarde ljudi", kaže on tiho.
     Gledstonova klima glavom. "Lavirintni svetovi", šapuće ona. "Ali takvo prebacivanje stanovništva svakako bi bilo nemoguće."
     "Ne", kaže Albedo. "Sad, pošto ste uključili Hiperion u Protektorat, svi lavirintni svetovi poseduju dalekobacače. Srž može da sredi da se stanovništvo prebaci pravo u ta podzemna skloništa."
     Nastaje graja oko dugačkog stola, ali napeti pogled Meine Gledston ni za trenutak ne napušta Albedovo lice. Ona traži tišinu i dobija je. "Recite nam više o tome", kaže. "Zainteresovani smo."

     Konzul sedi u prošaranoj hladovini niskog drveta i čeka da umre. Ruke su mu vezane na leđima užetom od fiberplastike. Odeća mu je iscepana u prnje i još mokra; vlaga na njegovom licu delom potiče iz reke, ali uglavnom je znoj.
     Dva muškarca koji stoje iznad njega dovršavaju preturanje po njegovoj platnenoj torbi. "Sranje", kaže prvi muškarac, "ovdi nema ništa vredno, samo ovaj jebeni stari pištolj." On stavlja oružje oca Bron Lamije za pojas.
     "Živa šteta što nismo mogli da do'vatimo taj prokleti leteći ćilim", kaže drugi muškarac.
     "I nije nešto naročito leteo pri kraju!" kaže prvi i obojica se smeju.
     Konzul čkilji u dve masivne prilike, od čijih oklopljenih tela sunce na zalasku stvara obrise. Po njihovom dijalektu, pretpostavlja da su domoroci; po izgledu - delovima staromodnih telesnih oklopa SILE, teškim višenamenskim jurišnim puškama, dronjcima onoga što je nekada bila kamuflažna polimerna tkanina - pretpostavlja da su to dezerteri iz nekakve teritorijalne jedinice Hiperiona.
     Po tome kako se ophode prema njemu, siguran je da će ga ubiti.
     Isprva, ošamućen od pada u reku Huli, još upetljan u konopac koji ga je vezivao za platnenu torbu i beskorisnu Hoking-prostirku, pomislio je da su to njegovi spasioci. Konzul je pretrpeo težak udarac o vodu, ostao pod njom mnogo duže nego što je zamišljao da je moguće, a da se čovek ne udavi, i izronio je samo da bi ga snažna struja ponovo potopila i da bi ga zapetljani konopci i prostirka ponovo povukli dole. Bila je to hrabra borba, ali bez izgleda za uspeh, i on se još nalazio deset metara od plićaka kada je jedan od muškaraca izišao iz šikare i bodljikavog drveća i bacio Konzulu uže. Onda su ga pretukli, opljačkali, vezali i sada su se - sudeći po njihovim otvorenim komentarima - pripremali da ga zakolju i ostave lešinarima.
     Viši od dvojice, sa kosom koja je izgledala kao masa masnih šiljaka, čuči pred Konzulom i izvlači keramički nož sa nultom oštricom iz kanije. "Imaš nešto da kažeš na kraju, ćale?"
     Konzul oblizuje usne. Gledao je hiljadu filmova i holića gde je ovo bio trenutak kada je glavni junak izbacivao protivnika iz ravnoteže, drugog onesvešćivao šutom, grabio oružje i rešavao se obojice - pucajući vezanim rukama - a potom nastavljao sa svojim pustolovinama. Ali Konzul se ne oseća kao glavni junak: iscrpljen je, sredovečan i povređen prilikom pada u reku. Oba ova muškarca vitkija su, jača, brža i očigledno opakija nego što je Konzul ikada bio. On je prisustvovao nasilju - jednom je čak i počinio nasilje - ali njegov život i obuka bili su posvećeni napetim, ali tihim stazama diplomatije.
     Konzul ponovo oblizuje usne i kaže: "Mogu da vam platim."
     Muškarac koji čuči osmehuje se i pomera sečivo sa nultom oštricom napred-nazad pet centimetara pred Konzulovim očima. "Čime, ćale? Uzeli smo ti univerzalnu karticu, a to ti ovde ne vredi ni pišljivog boba."
     "Zlatom", kaže Konzul, znajući da je to jedina reč koja je zadržala moć u svim dobima.
     Muškarac koji čuči ne reaguje - u očima mu je bolesni sjaj dok posmatra sečivo - ali drugi muškarac prilazi i spušta tešku ruku na rame svog partnera. "O čemu ti to, čovek? Di ti je to zlato?"
     "Na mom brodu", kaže Konzul. "Na Benaresu."
     Čovek koji čuči podiže sečivo do sopstvenog obraza. "Laže taj k'i pas, Čez. Benares je ona matora barža s ravnim dnom, što je vuku mante i što je pripadala plavokošcima s kojima smo svršili ono pre tri dana."
     Konzul zatvara oči na sekund i oseća mučninu, ali ne želi da joj se preda. A. Betik i ostali članovi androidske posade ostavili su Benares u jednom od brodskih kotvišta pre manje od nedelju dana da krenu nizvodno prema 'slobodi.' Očigledno, pronašli su nešto drugo. "A. Betik", kaže on. "Kapetan posade. Nije vam pomenuo zlato?"
     Čovek sa nožem se ceri. "Puno se drao, ali nije mnogo prič'o. Re'o je da brod i govna na njemu plove do Ruba. Jebeno predaleko za baržu brez manti, da ti ja kažem."
     "Zaveži, Obeme." Drugi muškarac prelazi u čučanj blizu Konzula. "Otkud tebi zlato na toj barži, čiča?"
     Konzul podiže lice. "Zar me ne prepoznajete? Godinama sam bio Konzul Hegemonije na Hiperionu."
     "'Ej, nemo' da se zajebavaš s nama..." počinje čovek sa nožem, ali drugi ga prekida. "Aha, čovek, sećam se tvoje face na holiću u logoru kad sam bijo mali. I što sad nosiš zlato uzvodno kad će nebo da padne, Hegemonac?"
     "Išli smo ka skloništu... ka Utvrđenju Hronos", kaže Konzul, pokušavajući da ne zvuči suviše revnosno, ali istovremeno zahvalan za svaki sekund koji još sme da živi. Zašto? - misli deo njega. Bio si umoran od života. Spreman da umreš. - Ne ovako. Ne dok je Solu, Rejčel i ostalima potrebna njegova pomoć.
     "Nekoliko najbogatijih građana Hegemonije", kaže on. "Evakuacione vlasti nisu htele da im dozvole da prenesu blago, pa sam pristao da im pomognem da to smeste u trezore Utvrđenja Hronos, starog zamka severno od Masiva Uzde. Za proviziju."
     "Jebote, ti mora da si lud načisto!" kezi se podrugljivo čovek sa nožem. "Sada je sve severno odavdi Šrajkova zemlja."
     Konzul spušta glavu. Nema potrebe da simulira umor i osećaj poraza kojim zrači. "To smo ustanovili. Posada androida dezertirala je prošle nedelje. Nekoliko putnika ubio je Šrajk. A ja sam se vraćao sam nizvodno."
     "To je sve sranje", kaže čovek s nožem. U očima mu je ponovo taj bolesni, odsutni pogled.
     "Samo malo", kaže njegov partner. On udara Konzulu šamar, snažno. "I di ti je taj tobožnji zlatni brod, čiča?"
     Konzul oseća ukus krvi. "Uzvodno. Ne na reci, već skriven u jednoj od pritoka."
     "Aha", kaže čovek sa nožem i postavlja sečivo sa nultom oštricom pljoštimice na Konzulov vrat. Ne mora da ga povuče da bi preklao Konzula, dovoljno je samo da okrene oštricu. "Ja velim da je to sranje. I velim da gubimo vreme."
     "Samo malo", odbrusi mu drugi muškarac. "Koliko daleko uzvodno?"
     Konzul razmišlja o pritokama kraj kojih je prošao u nekoliko poslednjih sati. Kasno je. Sunce gotovo dodiruje rub čestara drveća na zapadu. "Odmah iznad Prevodnice Karla", kaže on.
     "A što si ti onda letijo nizvodno na toj igrački, umesto da ploviš na njemu?"
     "Pokušavao sam da nađem pomoć", kaže Konzul. Adrenalin je nestao i on sada oseća smrtnu iscrpljenost, vrlo blizu očajanja. "Bilo je previše... previše bandita duž obale. Barža mi se činila suviše rizična. Hoking-prostirka bila je... bezbednija."
     Čovek po imenu Čez smeje se. "Skloni tog noža, Obem. Ima malo da šipčimo, a?"
     Obem skače na noge. Nož mu je još u ruci, ali sada je oštrica - i gnev - uperena ka njegovom partneru. "Jesi l' ti sjeban, čovek, ili šta? Je l' u glavu među uši imaš govna, a? Sve što je zin'o, sve je slag'o."
     Čez niti trepće, niti odstupa. "Naravski, možda laže. Al' to nema veze, a? Prevodnica ti je na manje od po' dana peške, a ionako idemo tamo, a? Ako nema brod, ako nema zlato, zakolješ stoku, a? Samo polagacke, obesiš ga prvo za noge. Ako ima zlato, opet uradiš isto, kad je u pitanju sečivo, samo kao nafatirani čova, a?"
     Obem se na sekund dvoumi između gneva i razuma, okreće se u stranu i zamahuje keramičkim sečivom sa nultom oštricom preko drveta čije je stablo debelo osam centimetara. Ima vremena da se okrene natrag i da čučne ispred Konzula pre nego što gravitacija obavesti drvo da je presečeno; drvo konačno pada unazad ka rubu reke uz lomljavu grana. Obem hvata Konzula za još mokru košulju. "Važi, da vidimo šta ima tamo, Hegemonac. Pričaj, beži, saplići se il' razvlači, i ima da ti reckam prsti i uši čisto vežbe radi, a?"
     Konzul ustaje i zanosi se, a onda se sva trojica vraćaju u zaklon žbunja i niskog drveća, Konzul tri metra iza Čeza i isto toliko ispred Obema, da bi krenuo natrag tamo odakle je došao, dalje od grada, broda i bilo kakve prilike da spase Sola i Rejčel.

     Prolazi jedan sat. Konzul ne može da smisli ništa pametno za trenutak kada stignu do rukavca i ne pronađu baržu. Nekoliko puta Čez mu pokretom ruke naređuje da bude tih i da se sakrije, jednom na lepet prozračnih leptirova u granju, zatim na neki znak uznemirenosti s druge strane reke, ali drugim ljudskim bićima nema ni traga ni glasa. Nema nikakvog znaka pomoći. Konzul se priseća spaljenih zgrada duž reke, praznih koliba i napuštenih pristaništa. Strah od Šrajka, strah od napuštanja posle evakuacije pred Proteranima i meseci pljačke odmetnutih teritorijalaca pretvorili su ovo područje u ničiju zemlju. Koznul smišlja izgovore i odugovlačenja, a onda ih odbacuje. Jedina nada mu je da prođu dovoljno blizu Prevodnice da može tamo da skoči u duboku i brzu vodu, pokuša da ostane na površini sa rukama vezanim na leđima sve dok se ne sakrije u lavirintu malih ostrva ispod te tačke.
     Samo što je suviše umoran da pliva, čak i da su mu ruke slobodne. A oružje koje dva muškarca nose lako može da ga pogodi, čak i da ima prednost od deset minuta između stabala i ostrva. Konzul je suviše umoran da bi bio pametan, suviše star da bi bio hrabar. On misli na svoju ženu i sina, sada mrtve već toliko godina, ubijene u bombardovanju Bresije od strane ljudi koji nisu bili nimalo časniji od ove dve spodobe. Konzulu je samo žao što je prekršio dato obećanje da će pomoći ostalim hodočasnicima. Žao mu je zbog toga... i što neće videti kako će sve da se završi.
     Obem pljuje iza njega. "Ovo je sranje, Čez, a? Šta kažeš da ga posednemo, recnemo i pomognemo mu malo da propeva, a? I onda sami da odemo do te barže, ako ju uopšte ima, a?"
     Čez se okreće, briše znoj sa očiju, mršti se sumnjičavo ka Konzulu i kaže: "Dobro, važi, mislim da si u pravu što se tiče vremena i buke, bajo, al' ostavi ga tako da do kraja može da priča, a?"
     "Naravski", ceri se Obem, stavlja oružje o rame i izvlači nultu oštricu.
     "NE MRDAJTE!" razleže se glas odozgo. Konzul pada na kolena, a banditi iz bivših teritorijalnih jedinica skidaju oružje sa ramena uvežbanom brzinom. Čuje se nalet, rika, šibanje granja i prašine oko njih, Konzul podiže pogled na vreme da vidi mreškanje večernjeg neba prekrivenog oblacima, niže od oblaka, osećaj mase pravo iznad, mase koja se spušta, a onda Čez podiže svoju flešetnu pušku dok Obem nišani lanserom, da bi zatim sva trojica pali i preturili se, ne kao pogođeni vojnici, ne kao odbačeni elementi neke balističke jednačine, već kao drvo koje je Obem nešto ranije oborio.
     Konzul pada licem u prašinu i šljunak i leži tamo, ne trepćući, nesposoban da trepne.
     Oružje za ošamućivanje, misli on kroz sinapse koje sporo pale poput bajatog goriva. Lokalizovani ciklon eruptira dok nešto krupno i nevidljivo sleće između tri tela u prašini i ruba reke. Konzul čuje šištanje dok se otvara kapak i unutrašnje škljocanje dok potisne turbine padaju ispod kritičnog nivoa za uzletanje. I dalje ne može da trepne, a kamoli da podigne glavu, i vidokrug mu je ograničen na nekoliko oblutaka, na peščani pejsaž dina, travnatu šumicu i jednog jedinog mrava-graditelja, ogromnog na ovoj udaljenosti, koji kao da se najednom zainteresovao za Konzulovo vlažno oko koje ne trepće. Mrav se okreće da požuri i prevali pola metra do svog vlažnog plena i Konzul se u mislima obraća ležernim koracima koje čuje iza sebe: Požurite.
     Ruke ispod njegovih pazuha, stenjanje, poznati, ali napeti glas koji kaže: "Prokletstvo, baš si se ugojio."
     Konzulove pete vuku se po zemlji, poskakuju preko Čezovih prstiju koji se nekontrolisano trzaju... ili je to možda Obem... Konzul ne može da okrene glavu kako bi im video lica. Niti može da vidi svog izbavitelja sve dok ga ovaj ne podigne - uz stenjanje i litaniju tihih psovki uz njegovo uho - kroz mehurasti kapak dekamufliranog letača, na dugačku, meku kožu oborenog putničkog sedišta.
     Guverner-General Teo Lejn pojavljuje se u Konzulovom vidokrugu, dečačkog, ali pomalo i demonskog izgleda, dok se kapak spušta, a crvene unutrašnje svetiljke obasjavaju mu lice. Mlađi muškarac naginje se da pričvrsti mrežu za slučaj udara preko Konzulovih grudi. "Žao mi je što sam morao da te ošamutim sa onom dvojicom." Teo seda natrag, pričvršćuje sopstvenu mrežu i uključuje omnikontroler. Konzul oseća kako letač drhti, a potom uzleće, lebdi u mestu jedan sekund pre nego što skrene levo kao ploča na ležajevima bez trenja. Ubrzanje gura Konzula dublje u sedište.
     "Nisam imao mnogo izbora", kaže Teo uz tihe unutrašnje zvuke letača. "Jedino oružje koje ove stvari smeju da nose jeste ošamućivač za kontrolu nereda, a najlakše mi je bilo da oborim svu trojicu pod najslabijim nabojem i da te brzo izvučem odatle." Teo gura svoje arhaične naočari uz nos sa poznatim trzajem prsta i okreće se da se isceri Konzulu. "Stara poslovica plaćenika - 'Pobij ih sve, a onda pusti Boga da ih razvrsta.'"
     Konzul uspeva da pomeri jezik dovoljno da načini neki zvuk i da malo zabalavi po obrazu i koži sedišta.
     "Odmori se malo", kaže Teo i ponovo obraća pažnju na instrumente i spoljni vidik. "Za dva ili tri minuta trebalo bi da pričaš sasvim normalno. Držim se nisko, letim sporo, tako da će nam trebati oko deset minuta da se vratimo do Kitsa." Teo baca pogled na svog putnika. "Imaš sreće, ser. Mora da si dehidrirao. Ona dvojica su se upišala u gaće kada su pala. Humano oružje, taj ošamućivač, ali neprijatno ako nemaš rezervne gaće u blizini."
     Konzul pokušava da kaže šta misli o tom 'humanom' oružju.
     "Još nekoliko minuta, ser", kaže Guverner-General Teo Lejn i poseže da obriše Konzulov obraz maramicom. "Treba da te upozorim, malčice je nezgodno kada ošamućenost počne da nestaje."
     U tom trenutku, neko zariva nekoliko hiljada čioda i igala u Konzulovo telo.

     "Kako si me pronašao, do đavola?" pita Konzul. Nalaze se nekoliko kilometara iznad grada; i dalje lete iznad reke Huli. Može da se uspravi i reči su mu manje-više razgovetne, ali Konzulu je drago što ima još nekoliko minuta pre nego što bude morao da ustane ili hoda.
     "Šta, ser?"
     "Rekoh, kako si me pronašao? Kako si uopšte mogao da znaš da sam se vratio duž Hulija?"
     "CEO Gledston poslala mi je fetlinijsku poruku. Samo vizuelnu, na starom aparatu za jednokratnu upotrebu u konzulatu."
     "Gledstonova?" Konzul trese šakama, pokušavajući da ponovo izazove osećaj u prstima korisnim poput gumenih kobasica. "Do đavola, kako je Gledstonova mogla da zna da se nalazim u nevolji na reci Huli? Ostavio sam komlog-prijemnik bake Siri u dolini, kako bih mogao da pozovem ostale hodočasnike kada stignem do broda. Kako je Gledstonova mogla da zna?"
     "Ne znam, ser, ali navela mi je tvoju lokaciju i činjenicu da si u nevolji. Čak mi je rekla da si leteo na Hoking-prostirci koja se srušila."
     Konzul vrti glavom. "Ta gospa ima izvore o kojima nismo ni sanjali, Teo."
     "Da, ser."
     Konzul baca pogled na svog prijatelja. Teo Lejn je sada bio Guverner-General novog protektoratskog sveta Hiperiona već duže od godinu dana, ali stare navike teško se gube i to 'ser' poticalo je iz sedmogodišnje Teove službe na mestu vice-konzula i glavnog pomoćnika u Konzulovo vreme. Poslednji put kada je video mladića - koji sada više nije tako mlad, shvata Konzul: odgovornost je usekla bore i linije u to mlado lice - Teo je bio besan što Konzul ne želi da preuzme dužnost Guvernera-Generala. To je bilo pre nešto više od nedelju dana. Pre toliko era i eona.
     "Uzgred", kaže Konzul, izgovarajući svaku reč pažljivo, "hvala ti, Teo."
     Guverner-General klima glavom, očito zadubljen u misli. On ne pita za ono što je Konzul video severno od planina, kao ni za sudbinu ostalih hodočasnika. Ispod njih, Huli se širi i krivuda ka prestonici, Kitsu. Daleko na obe strane uzdižu se obronci čije granitne gromade blago sijaju na večernjoj svetlosti. Skupine zimplavog rastinja trepere na lahoru.
     "Teo, kako je moguće da si imao vremena lično da dođeš po mene? Situacija na Hiperionu mora da je čisto ludilo."
     "I jeste." Teo naredi autopilotu da preuzme komande i okrenu se da pogleda Konzula. "Pitanje je sati... možda i minuta... pre nego što Proterani izvrše pravu invaziju."
     Konzul trepnu. "Invaziju? Misliš, da se spuste?"
     "Tačno tako."
     "Ali flota Hegemonije..."
     "Nalazi se u potpunom rasulu. Jedva su se držali protiv Roja pre nego što je izvršena invazija na Mrežu."
     "Mrežu!"
     "Čitavi sistemi padaju. Drugi su ugroženi. SILA je naredila da se flota vrati kroz vojne dalekobacače, ali očigledno je da je brodovima unutar sistema teško da se izvuku iz borbe. Niko mi ne daje pojedinosti, ali očito je da Proterani slobodno vladaju svuda izuzev u odbrambenom perimetru koji je SILA postavila oko sfera singularnosti i portala."
     "A svemirska luka?" Konzul pomišlja na svoj predivni brod koji leži kao svetlucava olupina.
     "Još nije napadnuta, ali SILA izvlači svoje padobrodove i letelice za snabdevanje što brže može. Ostavili su za sobom simboličan broj marinaca."
     "Šta je sa evakuacijom?"
     Teo se nasmeja. Bio je to najogorčeniji zvuk koji je Konzul ikada čuo od mladića. "Evakuacija će obuhvatiti onoliko ljudi iz konzulata i VIP-ovaca Hegemonije koliko može da stane na poslednji padobrod koji bude poleteo."
     "Odustali su od toga da pokušaju da spasu ljude na Hiperionu?"
     "Ser, oni ne mogu da spasu ni svoje. Iz ambasadorske fetlinije procurela je vest da je Gledstonova odlučila da dopusti da ugroženi svetovi Mreže padnu kako bi SILA mogla da se pregrupiše i stekne nekoliko godina da organizuje odbranu dok Rojevi nagomilaju vremenski dug."
     "Bože", šapuće Konzul. On je najveći deo života proveo kao predstavnik Hegemonije i istovremeno kovao zaveru da bi je srušio i tako osvetio svoju baku... način života svoje bake. Ali sada, kad pomisli da se sve to zaista dešava...
     "Šta je sa Šrajkom?" pita on iznenada, ugledavši niske bele zgrade Kitsa nekoliko kilometara pred njima. Sunčeva svetlost dodiruje brda i reku kao poslednji blagoslov pre tame.
     Teo odmahuje glavom. "Izveštaji još stižu, ali Proterani su preoteli primat kao glavni izvor panike."
     "Ali on nije u Mreži? Mislim, Šrajk?"
     Guverner-General upućuje Konzulu oštar pogled. "U Mreži? Kako bi on mogao da bude u Mreži? Još nisu dopustili dalekobacačke portale na Hiperionu. A niko ga nije primetio blizu Kitsa, Endimiona ili Port Romensa. Nigde blizu velikih gradova."
     Konzul ne kaže ništa, ali misli: Bože, moja izdaja bila je bezrazložna. Prodao sam dušu kako bih otvorio Vremenske Grobnice, a Šrajk neće biti uzrok pada Hegemonije... Proterani! Sve vreme su bili lukaviji od nas. Moja izdaja Hegemonije bila je deo njihovog plana!
     "Slušaj", kaže Teo žustro i hvata Konzula za ručni zglob "postoji razlog za to što mi je Gledstonova naredila da ostavim sve i pronađem te. Odobrila je oslobađanje tvog broda..."
     "Divno!" kaže Konzul. "Mogu da..."
     "Slušaj! Nećeš se vratiti u Dolinu Vremenskih Grobnica. Gledstonova hoće da zaobiđeš perimetar SILE i putuješ unutar sistema sve dok ne dođeš u kontakt s elementima Roja."
     "Roja? Zašto..."
     "CEO hoće da pregovaraš sa njima. Oni te znaju. Nekako je uspela da ih obavesti da dolaziš. Ona smatra da će te pustiti... da neće uništiti tvoj brod. Ali nije primila potvrdu za to. Biće rizično."
     Konzul se zavaljuje natrag u kožno sedište. Oseća se kao da je ponovo pogođen nervnim ošamućivačem. "Da pregovaram? Do đavola, o čemu to treba da pregovaram?"
     "Gledstonova reče da će stupiti u vezu s tobom preko tvoje brodske fetlinije čim uzletiš sa Hiperiona. To se mora obaviti brzo. Danas. Pre nego što svetovi prvog talasa padnu pred Rojevima."
     Konzul čuje svetovi prvog talasa, ali ne pita da li je njegov voljeni Maui-Kovenant među njima. Možda bi, misli on, najbolje bilo da jeste. On kaže: "Ne, vraćam se u dolinu."
     Teo podešava naočari. "Ona to neće dozvoliti, ser."
     "Oh?" Konzul se osmehuje. "A kako će da me spreči? Oboriće mi brod?"
     "Ne znam, ali rekla je da to neće dopustiti." Teo zvuči iskreno zabrinut. "Flota SILE ima stražarske brodove i bakljobrodove na orbiti, ser. To je pratnja za poslednje padobrodove."
     "Pa", kaže Konzul, i dalje sa osmehom, "neka pokušaju da me obore. Brodovi sa ljudskom posadom ionako dva veka nisu bili u stanju da se spuste blizu Doline Vremenskih Grobnica: brodovi se spuštaju savršeno, ali posada im nestane. Pre nego što me pretvore u šljaku, visiću na Šrajkovom drvetu." Konzul zatvara oči na trenutak i zamišlja kako se brod spušta, prazan, u ravnicu iznad doline. Zamišlja Sola, Direa i ostale - koji su se nekim čudom vratili - kako trče ka skloništu broda, koriste njegovu hiruršku salu da spasu Heta Mastina i Bron Lamiju, njegove komore za kriogensku fugu i san da spasu malu Rejčel.
     "Bože", šapuće Teo i prizvuk šoka grubo prene Konzula iz sanjarenja.
     Skrenuli su poslednjom krivinom reke iznad grada. Tu su obronci viši, a na jugu dostižu vrhunac isklesanim planinskim likom Tužnog Kralja Bilija. Sunce upravo zalazi, pali niske oblake i zgrade visoko na istočnim obroncima.
     Nad gradom besni bitka. Laseri probadaju oblake, brodovi ih izbegavaju kao mušice i gore kao moljci koji su previše blizu prišli plamenu, dok padobranske folije i zamućena polja suspenzije lebde ispod tavanice od oblaka. Grad Kits je napadnut. Proterani su stigli na Hiperion.
     "O, jebo te Bog", šapuće Teo sa strahopoštovanjem.
     Duž pošumljenog hrbata severoistočno od grada, trenutni gejzir plamena i treptaj kondenzacije označavaju raketu lansiranu sa ramena, upućenu pravo ka letaču Hegemonije.
     "Drži se!" viže Teo. On preuzima ručne kontrole, prebacuje prekidače, strmo okreće letača naopako, pokušava da ga okrene unutar malog prečnika skretanja same rakete.
     Eksplozija kraj krme baca Konzula u mreži i za trenutak mu zamućuje vidik. Kada je ponovo u stanju da vrati stvari u žižu, kabina je puna dima, crvena upozoravajuća svetla pulsiraju kroz pomrčinu, a letač mnoštvom užurbanih glasova upozorava na otkazivanje sistema. Teo je smrknut i pognut preko omnikontrolera.
     "Drži se", kaže on ponovo, nepotrebno. Letač se mučno naginje, nalazi oslonac u vazduhu, a onda ga gubi i oni se sunovraćuju i klize ka gradu koji gori.