36.

     Trepnuo sam i otvorio oči, dezorijentisan na sekund dok sam se obazirao po ogromnom, mračnom prostoru Bazilike svetog Petra, na Pacemu. Monsinjor Eduar i Otac Pol Dire nagnuše se napred u mutnoj svetlosti sveća, napetih lica.
     "Koliko sam dugo... spavao?" Osećao sam se kao da su prošli samo sekundi, kao da je san samo treptaj slika koje se čoveku jave u trenucima između mirnog ležanja i čvrstog sna.
     "Deset minuta", reče Monsinjor. "Možete li nam reći šta ste videli?"
     Nisam video nikakav razlog da to ne učinim. Kada sam završio sa opisom slika, Monsinjor Eduar se prekrsti. "Mon Dieu, ambasador Tehnosrži tera Gledstonovu da pošalje ljude u te... tunele."
     Dire mi dodirnu rame. "Kada završim razgovor sa Pravim Glasom Drvosveta na Božjem Gaju, pridružiću vam se na TC2. Moramo reći Gledstonovoj za ludost takvog izbora."
     Klimnuh glavom. Sve pomisli o mom odlasku na Božji Gaj sa Direom ili na sam Hiperion nestale su. "Slažem se. Treba smesta da krenemo. Da li vaš... mogu li me Papska Vrata odvesti na Tau Ceti Centar?"
     Monsinjor ustade, klimnu glavom, protegnu se. Najednom shvatih da je to veoma star čovek, nedirnut Polsenovim tretmanima. "Imaju prioritetni pristup", reče on, pa se okrenu Direu. "Pole, ti znaš da bih išao sa tobom da mogu. Sahrana Njegove Svetosti, izbor novog Svetog Oca..." Monsinjor Eduar oglasi se tihim, žalostivim zvukom. "Čudo jedno kako dnevni imerativi uporno istrajavaju čak i pred kolektivnom propašću. Sam Pacem ima manje od deset standardnih dana do dolaska varvara."
     Direovo visoko čelo blistalo je na svetlosti sveća. "Poslovi crkve nisu samo obični dnevni imperativi, prijatelju. Moja poseta templarskom svetu biće kratka, a onda ću se pridružiti M. Severnu u njegovom pokušaju da ubedi CEO da ne sluša Srž. Onda ću se vratiti, Eduare, pa ćemo pokušati da nekako razjasnimo ovu zbrkanu jeres."
     Krenuo sam za njima iz bazilike, kroz bočna vrata koja su vodila do prolaza iza visokih kolonada, levo preko otvorenog dvorišta - kiša je prestala i vazduh je mirisao na svežinu - niz stepenište i kroz uski tunel u papske odaje. Pripadnici Švajcarske Garde stadoše mirno dok smo ulazili u predvorje odaja; visoki muškarci bili su odeveni u oklope i pantalone sa žutim i plavim prugama, iako su njihove ceremonijalne helebarde ujedno bile energetska oružja kvaliteta SILE. Jedan istupi i tiho se obrati Monsinjoru.
     "Neko je upravo stigao na glavni terminal kako bi se video sa vama, M. Severne."
     "Sa mnom?" Slušao sam druge glasove u prostoriji, melodično jačanje i utišavanje često ponavljanih molitvi. Pretpostavljao sam da to ima neke veze sa sahranom Pape.
     "Da, neki M. Hant. Kaže da je stvar hitna."
     "Za koji minut video bih ga u Domu Vlade", rekoh ja. "Zašto nam se ne bi pridružio ovde?"
     Monsinjor Eduar klimnu glavom i obrati se tih Švajcarskom Gardisti, koji šapnu u ornamentalnu krestu na drevnom oklopu.
     Takozvana Papska Vrata - mali portal dalekobacača okružen zamršenim zlatnim rezbarijama serafima i jeruvima, sa petodelnim bareljefom na vrhu koji je ilustrovao pad iz milosti Adama i Eve i njihov progon iz Vrta - stajala su u središtu dobro čuvane sobe odmah kraj Papinih privatnih odaja. Sačekali smo tamo, dok su nam odrazi u ogledalima na zidovima izgledali bledo i umorno.
     Lija Hanta doprati sveštenik koji je mene doveo do bazilike.
     "Severne!" uzviknu omiljeni savetnik Gledstonove. "Smesta ste potrebni CEO."
     "Upravo sam polazio tamo", rekoh ja. "Bila bi kriminalna greška da Gledstonova dopusti Srži da načini i upotrebi uređaj smrti."
     Hant trepnu - bila je to gotovo komična rekacija na tom licu baseta. "Da li znate za sve što se dešava, Severne?"
     Morao sam da se nasmejem. "Detence koje samo sedi u holojami vidi mnogo, a shvata sasvim malo. Opet, ono ima tu prednost da može da menja kanale i isključi čitavu stvar kada se od nje umori." Hant je poznavao Monsinjora Eduara zbog raznolikih državničkih funkcija, a ja mu predstavih Oca Pola Direa iz Društva Isusovog.
     "Dire?" izusti Hant i vilica mu se oklembesi. Bilo je to prvi put da vidim savetnika da je ostao bez reči i prilično sam uživao u tom prizoru.
     "Objasnićemo kasnije", rekoh ja i rukovah se sa sveštenikom. "Srećno na Božjem Gaju, Dire. Nemojte se zadržati predugo."
     "Jedan sat", obeća Jezuit. "Ne duže. "Postoji samo još jedan deo slagalice koji moram da pronađem pre nego što razgovaram sa CEO. Molim vas da joj objasnite užas lavirinta... ja ću joj lično posvedočiti o tome kasnije."
     "Moguće je da će biti ionako prezauzeta da me primi pre nego što vi stignete", rekoh ja. "Ali potrudiću se koliko god mogu da za vas odigram ulogu Jovana Krstitelja."
     Dire se osmehnu. "Samo ne gubite glavu, prijatelju." On klimnu glavom, ukuca prenosnu šifru na arhaičnom panelu disključa i nestade kroz portal.
     Oprostih se sa Monsinjorom Eduarom. "Sredićemo sve ovo pre nego što talas Proteranih stigne ovako daleko."
     Stari sveštenik podiže ruku i blagoslovi me. "Pođite s Bogom, mladiću. Osećam da nas sve čekaju mračna vremena, ali i da ćete vi biti onaj sa posebnim teretom."
     Odmahnuh glavom. "Ja sam samo posmatrač, Monsinjor. Čekam, posmatram i sanjam. Tu ima malo tereta."
     "Čekajte, posmatrajte i sanjajte kasnije", reče Li Hant oštro. "Gospođa hoće da ste joj smesta na dohvat ruke, a ja moram da se vratim na jedan sastanak."
     Pogledah čovečuljka. "Kako ste me pronašli?" upitah nepotrebno. Dalekobacačima upravlja Srž, a Srž sarađuje sa vlastima Hegemonije.
     "Kartica za premošćavanje koju vam je ona dala takođe olakšava da se prate vaša putovanja", reče Hant, a nestrpljenje mu se jasno čulo u glasu. "Ovog trenutka imamo obavezu da budemo tamo gde se stvari dešavaju."
     "Dobro, onda." Klimnuh glavom Monsinjoru i njegovom pomoćniku, mahnuh Hantu da priđe i ukucah trocifrenu šifru za Tau Ceti Centar, dodadoh dve cifre za kontinent, još tri za Dom Vlade i dodadoh poslednja dva broja za tamošnji privatni terminal. Zujanje dalekobacača pojača se za jedan podeljak na skali i njegova mat površina kao da zatreperi u iščekivanju.
     Kročih prvi i stadoh u stranu kako bi Hant imao mesta kada pođe za mnom.

     Nismo na središnjem terminalu Doma Vlade. Koliko mogu da odredim, nismo čak ni blizu Doma Vlade. Sekund kasnije, moja čula sabiraju priliv sunčeve svetlosti, neba, boje, gravitacije, udaljenosti do obzorjta, mirisa i osećaja stvari, i zaključujem da uopšte nismo na Tau Ceti Centru.
     Želim da skočim natrag kroz portal, ali Papska Vrata su mala. Hant prolazi - noga, ruka, rame, grudi, glava, pojavljuje se i druga noga - i ja ga grabim za ručni zglob, povlačim grubo, govorim: "Nešto nije u redu!" i pokušavam da kročim natrag, ali prekasno, portal bez rama na ovoj strani treperi, skuplja se u krug veličine moje pesnice i nestaje.
     "Do đavola, gde smo?" pita Hant.
     Gledam okolo i mislim: Umesno pitanje. Nalazimo se u prirodi, na vrhu brda. Drum pod našim nogama krivuda kroz vinograde, spušta se dugačkim brdom kroz šumovitu udolinu i nestaje oko drugog brda udaljenog milju ili dve. Veoma je toplo, vazduh bruji od zvukova insekata, ali ništa krupnije od ptice ne pomera se u ogromnoj panorami. Između obronaka s naše desne strane, vidi se plava mrlja vode - okean ili more. Visoki cirusi mreškaju se gore; sunce samo što je prošlo zenit. Ne vidim nikakve kuće, nikakvu tehnologiju složeniju od redova u vinogradu i kamenitog i blatnjavog druma pod nogama. Još važnije, stalna podloga zujanja datasfere sasvim je nestala. To je otprilike kao kada se najednom čuje odsustvo zvuka u koji je čovek uronjen od najmlađih dana; to je zaprepašćujuće, od toga srce zastaje, zbunjujuće je i pomalo zastrašujuće.
     Hant se tetura, poklapa uši kao da mu nedostaje pravi zvuk, kucka po komlogu. "Prokletstvo", mrmlja on. "Prokletstvo. Moj implant ne radi. Komlog se pokvario."
     "Ne", kažem ja. "Mislim da smo izvan datasfere." Ali još dok to govorim, čujem dublje, tiše brujanje - nešto mnogo veće i mnogo nepristupačnije od datasfere. Megasfera? Muzika sfera, mislim ja i osmehujem se.
     "Šta se, kog đavola, cerite, Severne? Jeste li ovo učinili namerno?"
     "Ne. Dao sam propisnu šifru za Dom Vlade." Potpuno odsustvo panike u mom glasu i samo je po sebi panika.
     "Šta je onda u pitanju? Ta prokleta Papska Vrata? Jesu li ona ovo učinila? Neki kvar, ili trik?"
     "Ne, mislim da nije. Vrata se nisu pokvarila, Hante. Dovela su nas upravo onamo gde Tehnosrž želi da budemo."
     "Srž?" Ono malo boje što je ostalo u tom licu baseta brzo nestaje kada ađutant CEO shvata ko kontroliše dalekobacač. Ko kontroliše sve dalekobacače. "Bože moj. Bože moj." Hant se tetura do ivice puta i seda tamo u visoku travu. Njegovo antilopsko odelo funkcionera i meke crne cipele izgledaju ovde neprikladno.
     "Gde smo?" pita on ponovo.
     Uzimam duboko dah. Vazduh miriše na sveže preoranu zemju, na netom pokošenu travu, na drumsku prašinu i oštar trag mora. "Moja pretpostavka je da smo na Zemlji, Hante."
     "Zemlji." Čovečuljak zuri pravo napred, belo. "Na Zemlji. Ne na Novoj Zemlji. Ne na Teri. Ne na Zemlji Dva. Ne..."
     "Ne", kažem ja. "Na Zemlji. Staroj Zemlji. Ili na njenom duplikatu."
     "Njenom duplikatu."
     Prilazim mu i sedam kraj njega. Čupam travku i gulim donji deo njenog spoljnjeg omotača. Trava ima poznat i opor ukus. "Sećate se mog izveštaja Gledstonovoj o pričama hodočasnika na Hiperionu? O priči Bron Lamije? Ona i moj kibridni parnjak... prva obnovljena Kitsova ličnost... putovali su do mesta za koje su mislili da je duplikat Stare Zemlje. U Herkulovom Grozdu, ako se tačno sećam."
     Hant podiže pogled, kao da može da proceni ono što govorim tako što će proveriti sazvežđa. Plavetnilo gore blago sivi, dok se visoki cirusi šire kupolom neba. "Herkulov Grozd", šapuće on.
     "Zbog čega je Tehnosrž načinila duplikat, ili šta sa njim sada rade, Bron Lamija nije saznala", kažem ja. "Ili prvi Kitsov kibrid nije znao ili nije hteo da kaže."
     "Nije hteo da kaže", klima Hant glavom. Zatim odmahuje glavom. "U redu, kako, kog đavola, da odemo odavde? Potreban sam Gledstonovoj. Ona ne može... treba doneti desetak ključnih odluka za sledećih nekoliko sati." On skače na noge, trči do središta druma: studija svrhovite energije.
     Ja žvaćem travku. "Moja pretpostavka je da odavde nećemo otići."
     Hant juri ka meni kao da će me na licu mesta napasti. "Jeste li vi ludi! Nema izlaza? To je ludost. Zbog čega bi Srž to učinila?" On zastaje, gleda me odozgo. "Oni ne žele da vi razgovarate sa njom. Vi znate nešto što Srž ne sme da rizikuje da ona dozna."
     "Možda."
     "Ostavite njega, pustite mene da se vratim!" vrišti on nebu.
     Niko mu ne odgovara. Daleko preko vinograda, krupna crna ptica uzleće. Mislim da je to vrana; sećam se imena izumrle vrste kao iz sna.
     Trenutak kasnije, Hant odustaje od obraćanja nebu i hoda napred-nazad po kamenom drumu. "Hajdemo. Možda postoji terminal tamo kuda ova stvar vodi."
     "Možda", kažem ja i lomim travku kako bih došao do slatke, suve gornje polovine. "Ali na koju stranu?"
     Hant se okreće, gleda u drum koji nestaje oko brda u oba smera, okreće se ponovo. "Došli smo kroz portal okrenuti... ovamo." Pokazuje. Drum se spušta niz brdo u usku šumu.
     "Koliko daleko?" pitam ja.
     "Prokletstvo, zar je to važno?" breca se on. "Moramo stići negde!"
     Odupirem se porivu da se osmehnem. "U redu." Ustajem i brišem pantalone, sa žestokim suncem na čelu i licu. Posle mraka bazilike ispunjenog tamjanom, ovo je šok. Vazduh je veoma vruć, a moja odeća već je vlažna od znoja.
     Hant polazi žustro nizbrdo, stisnutih pesnica, tužnog lica ulepšanog prvi put jačim izrazom - čistom rešenošću.
     Hodajući polako, bez žurbe, i dalje grickajući vlat slatke trave, očiju poluzatvorenoh od umora, polazim za njim.

     Pukovnik Fedman Kasad vrisnu i napade Šrajka. Nestvarni, vanvremenski pejsaž - verzija Doline Vremenskih Grobnica koju je načinio neki scenograf-minimalista, izlivena u plastici i postavljena u gel viskoznog vazduha - kao da je zavibrirao od silovitosti Kasadovog juriša.
     Za trenutak tu su bili raštrkani Šrajkovi odrazi iz ogledala - Šrajkovi u čitavoj dolini, u goloj ravnici - ali sa Kasadovim urlikom svi oni spojiše se u jedno čudovište i ovaj se sada pokrenu, raširivši i ispruživši četiri ruke, izvijajući ih tako da pozdrave pukovnikov juriš srdačnim zagrljajem sečiva i trnja.
     Kasad nije znao da li će ga zaštitno odelo koje je nosio, poklon od Monete, zaštititi ili mu poslužiti dobro u borbi. Prošle su godine otkad su on i Moneta napali dva padobroda puna komandosa Proteranih, ali tada je vreme bilo na njihovoj strani; Šrajk je zamrzavao i odmrzavao tok trenutaka kao dokoni posmatrač koji se igra daljinskim upravljačem holojame. Sada su bili izvan vremena i tu se nalazio neprijatelj, a ne neki strašni pokrovitelj. Kasad viknu, pognu glavu i napade, nesvestan toga da ga Moneta posmatra, nesvestan nemogućeg drveta trnja koje se uzdizalo u oblake sa svojom strašnom, nataknutom publikom, nesvestan čak i samog sebe, osim kao borbenog oruđa, instrumenta osvete.
     Šrajk nije nestao na svoj uobičajeni način, nije prestao da se nalazi tamo da bi se odjednom pojavio ovde. Umesto toga, on čučnu i još više raširi ruke. Sečiva prstiju uhvatiše mu svetlost silovitog neba. Šrajkovi metalni zubi blesnuše u nečemu što je moglo biti osmeh.
     Kasad je bio besan; nije bio bezuman. Umesto da jurne u taj zagrljaj smrti, on se baci u stranu u poslednjem trenu, dočeka se na ruku i rame, i šutnu čudovište u nogu, ispod grozda trnja i sečiva u prevoju kolena, iznad slične gomile izraštaja na članku. Kada bi mogao da ga obori...
     Bilo je to kao da je šutnuo cev usađenu u pola klika betona. Udarac bi samom Kasadu slomio nogu da zaštitno odelo nije delovalo kao oklop i apsorbovalo udar.
     Šrajk se pomeri, brzo, ali ne i nemoguće; dve desne ruke munjevito zamahnuše gore-dole i okolo, a deset sečiva prstiju zaparaše tle i kamen hirurškim brazdama, dok je trnje sa mišica bacalo iskre, a šake nastavljale naviše, glasno prosecajući vazduh. Kasad je bio van dohvata, nastavljao je da se kotrlja, ponovo ustajao, prelazio u čučanj, napetih mišica, opruženih dlanova, prstiju u energetskom odelu krutih i ispruženih.
     Borba jedan na jednoga, pomisli Fedman Kasad. Najčasniji sakrament Novog Bušida.
     Šrajk ponovo načini fintu desnim rukama, zamahnu donjom levom rukom okolo i naviše u naletu čiji bi udarac bio dovoljan da smrvi Kasadova rebra i iščupa mu srce.
     Kasad blokira fintu desnih ruku svojom levom podlakticom, oseti kako se zaštitno odelo rasteže i drobi kosti kada mu se tu poput sekire zarila čelična silovitost Šrajkovog udarca. Ubistveni udarac leve ruke zaustavio je svojom desnom šakom na zglavku čudovišta, odmah iznad buketa krivih šiljaka. Neverovatno, ali usporio je momenat sile udarca dovoljno da sečiva prstiju oštra kao skalpel sada zagrebu njegovo zaštitno odelo umesto da mu polome rebra.
     Kasad gotovo bi odignut sa tla u naporu da zadrži tu kandžu koja se podizala; samo je potisak prve Šrajkove finte naniže sprečavao Kasada da poleti unazad. Znoj mu je slobodno tekao pod zaštitnim odelom, mišići su se opružali, boleli ga i pretili da se iskidaju u tih beskrajnih dvadeset sekundi borbe pre nego što je Šrajk uveo u igru i svoju četvrtu ruku, zasekavši naniže po Kasadovoj opterećenoj nozi.
     Kasad vrisnu kada se polje zaštitnog odela iskida, meso procepi i najmanje jedno sečivo zaseče blizu kosti. On se ritnu drugom nogom, pusti zglavak stvorenja i mahnito se otkotrlja dalje odatle.
     Šrajk zamahnu dvaput, drugi udarac prošišta milimetrima od Kasadovog uha u pokretu, ali onda on i sam skoči natrag, čučnu i pomeri se udesno.
     Kasad se pridiže na levo koleno, umalo ne pade, a onda se zatetura na noge, skakućući da zadrži ravnotežu. Bol mu je urlao u ušima i ispunjavao vasionu crvenim svetlom, ali još dok je krivio lice i posrtao, gotovo onesvešćen od šoka, osećao je kako se zaštitno odelo zatvara oko rane - ujedno kao podvez i kao kompresija. Osećao je krv na nozi, ali ona više nije slobodno tekla, a bol je mogao da izdrži, gotovo kao da se u zaštitnom odelu nalazio medpak sa ubrizgivačima, poput njegovog borbenog oklopa SILE.
     Šrajk jurnu na njega.
     Kasad šutnu jednom, dvaput, nanišanivši i pronašavši glatko parče hromiranog leđnog luba ispod šiljka na prsima. Bilo je to kao da šutira trup bakljobroda, ali Šrajk kao da je zastao, zateturao se, ustuknuo za korak.
     Kasad kroči napred, rasporedi težinu i dvaput udari tamo gde je trebalo da se nalazi srce stvorenja, udarcem stisnute pesnice koji bi razorio kaljenu keramiku, prenebregavši bol u pesnici, obrnu se oko ose i tresnu stvorenje ispruženom rukom i otvorenim dlanom po gubici, odmah iznad zuba. Svako ljudsko biće čulo bi zvuk lomljave sopstvenog nosa i osetilo eksploziju kosti i hrskavice koja mu je uterana u mozak.
     Šrajk škljocnu čeljustima ka Kasadovom ručnom zglobu, promaši, zamahnu sa sve četiri ruke ka Kasadovoj glavi i ramenima.
     Dahćući, obliven znojem i krvlju ispod oklopa od žive, Kasad se obrnu udesno, jednom, dvaput, i vrati se sa ubilačkim udarcem upućenim u zadnji deo kratkog vrata stvorenja. Tresak odjeknu u zamrznutoj dolini kao zvuk sekire bačene sa visine od nekoliko milja u metalno ognjište.
     Šrajk posrnu napred, preturi se na leđa kao neki čelični ljuskar.
     Pao je!
     Kasad kroči napred, još u čučnju, još oprezan, ali nedovoljno oprezan kada je Šrajkovo oklopljeno stopalo, kandža, šta god to kog đavola bilo, zahvatila zadnji deo Kasadovog članka i upola ga saseklo, upola mu izbilo oslonac.
     Pukovnik Kasad oseti bol, znajući da mu je Ahilova tetiva presečena, pokuša da se otkotrlja dalje, ali stvorenje se bacalo naviše i postrance na njega, sa šiljcima, trnjem i sečivima uperenim u Kasadova rebra, lice i oči. Kriveći lice od bola, izvijajući se u zaludnom pokušaju da zbaci čudovište sa sebe, Kasad je blokirao neke udarce, spasao oči i osetio kako mu se druga sečiva zarivaju u mišice, prsa i stomak.
     Šrajk se nadnese bliže i otvori usta. Kasad se zapilji u red za redom čeličnih zuba usađenih u metalno šuplje ždrelo jegulje. Crvene oči ispuniše mu vidokrug; vid mu je već bio obojen krvlju.
     Kasad podmetnu osnovu dlana pod Šrajkovu vilicu i pokuša da nađe oslonac. Bilo je to kao da pokušava da podigne planinu oštrog, starog gvožđa bez ikakvog oslonca. Sečiva Šrajkovih prstiju nastaviše da kidaju Kasadovo meso. Stvorenje otvori usta i nakrivi glavu tako da mu zubi ispune Kasadov vidokrug od jednog uha do drugog. Čudovište nije imao dah, ali vrelina iz njegove unutrašnjosti smrdela je na sumpor i zagrejane gvozdene strugotine. Kasadu više nije preostala nikakva odbrana; kada stvorenje škljocne čeljustima i zatvori ih, otkinuće Kasadu meso i kožu lica sve do kosti.
     Najednom se tu nađe Moneta, uz povik na tom mestu gde zvuk nije mogao da se prenosi, i zgrabi Šrajka za rubinske, višepovršinske oči, prstima zaštitnog odela koji su se povili kao kandže, sa stopalom čvrsto usađenim u njegov lub ispod leđnog šiljka, pa poče da vuče, vuče.
     Šrajkove ruke suknuše unazad, sa dvostrukim zglobovima nalik na neku utvarnu krabu, sečiva prstiju zaparaše Monetu i ona spade sa njega, ali ne pre nego što se Kasad otkotrljao, uskobeljao, osetio bol i prenebregnuo ga, skočio na noge i povukao Monetu za sobom natrag preko peska i zamrznutog kamena.
     Na sekund, njihova zaštitna odela se spojiše kao kada su vodili ljubav i Kasad oseti njenu put uz svoju, oseti kako im se krv i znoj mešaju i začu združeno lupanje njihovih srca.
     Ubij ga, šapnu Moneta žurno i bol se mogao čuti čak i preko tog subvokalnog medija.
     Trudim se. Trudim se.
     Šrajk je bio na nogama, tri metra hroma, sečiva i tuđeg bola. Na njemu se nije videlo nikakvo oštećenje. Nečija krv tekla mu je u tankim potočićima niz ručne zglobove i leđni lub. Njegov bezumni kez kao da je bio još širi nego ranije.
     Kasad odvoji svoje zaštitno odelo od Monetinog i spusti je nežno na stenu iako je naslućivao da je on teže povređen od nje. Ovo nije bila njena borba. Još ne.
     On stade između svoje ljubavi i Šrajka.
     Kasad je oklevao, osluškujući slabi, ali sve čujniji žamor nalik na nadiruće talase na nevidljivoj obali. On baci pogled naviše, ne ostavljajući sasvim ni na jedan tren Šrajka koji je polako prilazio, pa shvati da su to povici sa drveta trnja daleko iza čudovišta. Ljudi razapeti tamo - mrljice boje obešene o metalno trnje i hladno granje - oglašavali su se nečim što nije bilo bolno stenjanje ispod praga svesti koje je Kasad ranije čuo. Klicali su.
     Kasad opet obrati pažnju na Šrajka kada stvorenje ponovo poče da kruži. Kasad oseti bol i slabost u gotovo odsečenoj peti - desno stopalo bilo mu je beskorisno, nesposobno da nosi težinu - i on je delom skakutao, delom se obrtao sa rukom na steni kako bi mu telo ostalo između Šrajka i Monete.
     Udaljeno klicanje kao da prestade sa uzdahom.
     Šrajk prestade da bude tamo i pojavi se u postojanju ovde, do Kasada, na Kasadu, sa rukama već oko njega u smrtonosnom zagrljaju, sa trnjem i sečivima koja su mu već nanosila ozlede. Šrajkove oči gorele su svetlom. Čeljusti mu se ponovo otvoriše.
     Kasad dreknu u čistoj jarosti i prkosu, i udari ga.

     Otac Pol Dire kročio je kroz Papska Vrata na Božji Gaj bez ikakvog incidenta. Posle pomrčine pune tamjana u papskim odajama, najednom se našao na bogatoj sunčevoj svetlosti sa nebom boje limuna iznad i zelenim lišćem svuda oko njega.
     Templari su čekali dok je on silazio sa privatnog portala dalekobacača. Dire je mogao da vidi rub platforme od vrše pet metara desno od sebe, a iza nje, ništa - ili, bolje, sve, dok se svet krošnji Božjeg Gaja protezao daleko do obzorja, a lišće u krošnjama treperilo i pomeralo se kao živi okean. Dire je znao da se nalazi visoko na Drvetu Sveta, najvećem i najsvetijem od svih stabala koja su Templari smatrali svetim.
     Templari koji su ga dočekali bili su važni u složenoj hijerarhiji Bratstva Mjuira, ali sada su mu služili kao puki vodiči i vodili su ga od platforme portala do lifta koji se na lozi uzdizao kroz gornje nivoe i terase na koje se popelo vrlo malo onih koji ne pripadaju Templarima, a onda ponovo napolje, stepeništem ograđenim ogradom od najfinije mjuirovine, koje se dizalo u spirali oko debla što se sužavalo od stometarskog podnožja na manje od osam metara ovde, blizu vrha. Platforma od vrše bila je izvanredno izrezbarena; njena ograda prikazivala je istančanu šaru ručno izrezbarenih lijana, stubići i balusteri nosili su lica gnomova, šumskih sprajtova, vila i drugih duhova, a sto i stolice kojima je Dire sada prilazio bili su izrezbareni od istog komada drveta kao i sama kružna platforma.
     Čekala su ga dva muškarca. Prvi je bio onaj koga je Dire i očekivao - Pravi Glas Drveta Sveta, Vrhovni sveštenik Mjuira, Govornik Templarskog Bratstva, Sek Hardin. Drugi muškarac ga je iznenadio. Dire je primetio crvenu odoru - boje arterijske krvi - sa crnim hermelinskim porubom, teško lusijansko telo prekriveno tom odorom, lice svo u podvaljcima i salu prepolovljeno upečatljivim kljunom nosa, dva majušna oka izgubljena iznad debelih obraza, dve bucmaste ruke sa crnim ili crvenim prstenom na svakom prstu. Dire je znao da gleda Biskupa Crkve Konačnog Ispaštanja - vrhovnog sveštenika Kulta Šrajka.
     Templar se uspravi u svojoj gotovo dvometarskoj visini i pruži mu ruku. "Oče Dire, izuzetno smo zadovoljni što ste mogli da nam se pridružite."
     Dire se rukova sa njima, pomislivši pri tom koliko Templareva šaka liči na koren sa dugačkim, zašiljenim, žućkastosmeđim prstima. Pravi glas Drveta Sveta nosio je istu odoru sa kapuljačom kao i Het Mastin i njene grube smeđe i zelene niti bile su u oštroj suprotnosti sa blistavošću Biskupove odeće.
     "Hvala što ste me primili tako brzo, M. Hardine", reče Dire. Pravi Glas bio je duhovni vođa miliona sledbenika Mjuira, ali Dire je znao da Templari nisu voleli titule ili počasti u razgovoru. Dire klimnu glavom Biskupu. "Vaša Ekselencijo, nisam imao pojma da ću imati tu čast da se nađem u vašem prisustvu."
     Biskup Kulta Šrajka klimnu glavom gotovo neprimetno. "U poseti sam. M. Hardin je smatrao da bi moglo biti od neke male koristi ako bih i ja prisustvovao ovom sastanku. Drago mi je što smo se upoznali, Oče Dire. Mnogo smo čuli o vama u proteklih nekoliko godina."
     Templar pokaza na stolicu s druge strane stola od mjuirovine, preko puta njih dvojice, i Dire sede, sklopivši ruke na uglačanoj ploči stola, razmišljajući mahnito dok se pravio da razgleda predivnu teksturu drveta. Pola jedinica obezbeđenja u Mreži tragalo je za Biskupom Kulta Šrajka. Njegovo prisustvo nagoveštavalo je zapetljavine daleko veće od onih sa kojima je Jezuit bio spreman da se uhvati ukoštac.
     "Zanimljivo, zar ne", reče Biskup, "da su danas ovde zastupljene tri najtemeljnije religije čovečanstva?"
     "Da", reče Dire. "Temeljne su, ali teško da predstavljaju verovanje većine. Od gotovo sto pedeset milijardi duša, Katolička crkva ima manje od milion sledbenika. Dok Kult Šr... ovaj... Crkva Poslednjeg Ispaštanja ima možda pet do deset miliona. A koliko ima ukupno Templara, M. Hardine?"
     "Dvadeset tri miliona", reče Templar tiho. "Mnogi drugi podržavaju naše ekološke ciljeve i možda bi čak i želeli da nam se pridruže, ali Bratstvo nije otvoreno za dolazak spolja."
     Biskup protrlja jedan od podvaljaka. Koža mu je bila veoma bleda i žmirkao je kao da nije naviknut na svetlost dana. "Zen Gnostici imaju četrdeset milijardi sledbenika", zagrme on. "Ali kakva je to pa religija, a? Nema crkve. Nema sveštenike. Nema svete knjige. Nema pojam greha."
     Dire se osmehnu. "Čini se da je to verovanje koje najviše odgovara ovim vremenima. A tako je već mnogo pokolenja."
     "Bah!" Biskup tresnu šakom po stolu i Dire se trže na udarac metalnih prstenova po mjuirovini.
     "Kako to da znate ko sam?" upita Pol Dire.
     Templar podiže glavu taman toliko da Dire može da mu vidi sunčevu svetlost na nosu, obrazima i dugačkoj liniji brade u senkama kapuljače. Nije progovorio.
     "Mi smo vas izabrali", zareža Biskup. "Vas i ostale hodočasnike."
     "Time mislite na Crkvu Šrajka?" reče Dire.
     Biskup se namršti na tu frazu, ali klimnu glavom, ne progovoši.
     "Čemu neredi?" upita Dire. "Čemu poremećaji sada, kada je Hegemonija ugrožena?"
     Kada je Biskup protrljao bradu, crveno i crno drago kamenje zablistalo je na večernjem svetlu. Iza njega, milion listova zašuštalo je na lahoru koji je doneo miris rastinja ovlaženog kišom. "Poslednji Dani su tu, pope. Predskazanja koja nam je Avatar dao pre više vekova zbivaju se sad pred našim očima. To što zovete neredima prvi su samrtnički trzaji društva koje zaslužuje da umre. Dani Ispaštanja najzad su nam došli i Bog Bola ubrzo će hodati među nama."
     "Bog Bola", ponovi Dire. "Šrajk."
     Templar lako mahnu rukom, kao da pokušava malo da ublaži Biskupovu izjavu. "Oče Dire, svesni smo vašeg čudesnog ponovnog rođenja."
     "Nije to nikakvo čudo", reče Dire. "To je hir parazita zvanog kruciforma."
     Ponovo gest dugačkih, žućkastosmeđih prstiju. "Kako god da gledate na to, Oče, Bratstvo se raduje što ste još jednom među nama. Molim vas da pitate ono što ste pomenuli ranije, kada ste zvali."
     Dire protrlja dlanom drvo stolice, baci pogled na Biskupa koji je sedeo preko puta njega u svojoj crveno-crnoj opremi. "Vaše grupe sarađuju već izvesno vreme, zar ne?" reče Dire. "Bratstvo Templara i Crkva Šrajka."
     "Crkva Poslednjeg Ispaštanja", zareža Biskup svojim basom.
     Dire klimnu glavom. "Zašto? Šta vas to spaja u ovome?"
     Pravi Glas Drveta Sveta nagnu se napred tako da mu senka ponovo ispuni kapuljaču. "Morate shvatiti, Oče, da se proročanstva Crkve Poslednjeg Ispaštanja tiču i naše misije koju smo dobili od Mjuira. Samo se u tim proročanstvima nalazi ključ za vrstu kazne koja mora da snađe čovečanstvo za to što je ubilo sopstveni svet."
     "Čovečanstvo nije samo uništilo Staru Zemlju", reče Dire. "Bila je to kompjuterska greška u pokušaju Kijevskog Tima da stvori mini-crnu rupu."
     Templar odmahnu glavom. "Bila je to ljudska nadmenost", reče on tiho. "Ista ona nadmenost koja je naterala našu rasu da uništi sve vrste koje su uopšte mogle da se nadaju da će jednog dana evoluirati do inteligencije. Senešaj Aluiti na Hebronu, zepleni sa Čigre, močvarni kentauri sa Vrta i veliki majmuni sa Stare Zemlje..."
     "Da", reče Dire. "Pravljene su greške. Ali to ne bi trebalo da osudi čovečanstvo na smrt, zar ne?"
     "Presudu je donela Sila daleko veća od nas", zagrme Biskup. "Proročanstva su precizna i izričita. Dan Poslednjeg Ispaštanja mora doći. Svi koji su nasledili grehe Adama i Kijeva moraju pretrpeti posledice za ubistvo svog rodnog sveta, za istrebljenje drugih vrsta. Bog Bola oslobođen je okova vremena kako bi izvršio ovaj konačni sud. Ne može se umaći njegovom gnevu. Nema izvrdavanja od Ispaštanja. Sila daleko veća od nas rekla je tako."
     "Istina je", reče Sek Hardin. "Proročanstva su nam došla... govorena su Pravim Glasovima tokom pokolenja... čovečanstvo je osuđeno na propast, ali sa njegovom propašću doći će do novog procvata nedirnutih prirodnih okruženja u svim delovima onoga što je danas Hegemonija."
     Izvežban u jezuitskoj logici, odan evolutivnoj teologiji Tejara de Šardena, Otac Pol Dire svejedno je došao u iskušenje da kaže: Ali koga je, do đavola, briga da li će cveće procvetati, ako ne bude nikoga da ga vidi ili pomiriše? Umesto toga, on reče: "Da li ste pomislili, možda, da ta proročanstva nisu božanska otkrovenja, već pre samo manipulacija od strane neke sekularne sile?"
     Templar sede natrag kao da je ošamaren, ali Biskup se nagnu napred i stisnu dve lusijanske pesnice koje bi Direovu lobanju smrvile jednim jedinim udarcem. "Jeres! Svako ko se usudi da porekne istinitost otkrovenja mora umreti!"
     "Koja bi sila to mogla da učini?" izusti Pravi Glas Drveta Sveta. "Koja bi druga sila osim Mjuirovog Apsoluta mogla da uđe u naše glave i srca?"
     Dire mahnu ka nebu. "Svaki svet u Mreži priključen je već pokolenjama preko datasfere TehnoSrži. Većina uticajnih ljudi nosi implante produžetaka komloga zbog lakšeg pristupa... zar ih ne nosite i vi, M. Hardine?"
     Templar ne reče ništa, ali Dire vide mali tržaj prstiju, kao da čovek namerava da se potapše po grudima i mišici gde mu mikroimplanti leže već decenijama.
     "Tehnosrž je stvorila transcendentnu... Inteligenciju", nastavi Dire. "Ona crpi neverovatne količine energije, u stanju je da se kreće napred i natrag kroz vreme, i ne pobuđuje je ono što pobuđuje ljude. Jedan od ciljeva znatnog postotka ličnosti iz Srži bio je da se odstrani čovečanstvo... i zaista, Veliku Grešku Kijevskog Tima možda su namerno izveli AI umešani u taj opit. Ono što vi čujete kao proročanstva može biti glas tog deus ex machina koji šapuće kroz datasferu. Šrajk je ovde možda ne zato da bi naterao čovečanstvo da ispašta za svoje grehe, već naprosto da pobije ljudske muškarce, žene i decu zarad svrha same te mašinske ličnosti."
     Biskupovo masivno lice bilo crveno poput njegove odore. Pesnice mu zalupaše po stolu i on se uskobelja na noge. Templar spusti ruku na Biskupovu mišicu i zadrža ga, nekako ga povuče natrag na stolicu. "Gde ste čuli za tu zamisao?" upita Sek Hardin Direa.
     "Čuo sam je od onih na hodočašću koji imaju pristup Srži. I od... drugih."
     Biskup zatrese pesnicom prema Direu. "Ali i vas je dodirnuo Avatar... ne jednom, već dvaput! Podario vam je neku vrstu besmrtnosti kako biste videli šta je sačuvao za Odabrane... za one koji pripreme Ispaštanje pre nego što nam dođu Poslednji Dani!"
     "Šrajk mi je podario bol", reče Dire. "Bol i patnje koje se ne daju ni zamisliti. Jesam sreo to stvorenje dvaput i moje srce zna da ono nije ni božansko, ni đavolsko, već naprosto neka organska mašina iz strašne budućnosti."
     "Bah!" Biskup mahnu sa nipodaštavanjem, prekrsti ruke i zagleda se preko niskog balkona ni u šta.
     Templar je izgledao uzdrmano. Trenutak kasnije, on podiže glavu i reče tiho: "Imali ste nešto da me pitate?"
     Dire udahnu. "Jesam. A bojim se da vam nosim i tužne vesti. Pravi Glas Drveta Het Mastin je mrtav."
     "Znamo", reče Templar.
     Dire je bio iznenađen. Nije mogao da zamisli kako su mogli da dođu do te informacije. Ali to sada nije bilo važno. "Ono što moram da znam, jeste zbog čega je krenuo na hodočašće?" Kakvo je to bilo poslanstvo koje nije doživeo da vidi dovršeno? Svako od nas ispričao je... svoju priču. Het Mastin nije. A opet, nekako osećam da je njegova sudbina ključ za mnoge tajne."
     Biskup ponovo pogleda Direa i podrugljivo se isceri. "Ne moramo mi vama ništa da kažemo, pope mrtve religije."
     Sek Hardin sedeo je nemo jedan dugi trenutak pre nego što je odgovorio. "M. Mastin prijavio se dobrovoljno da bude onaj koji će preneti Reč Mjuira na Hiperion. Proročanstvo je ležalo u korenu naših vekovnih verovanja da će, kada nastanu teška vremena, jedan Pravi Glas Drveta biti pozvan da preveze drvobrod do Svetog Sveta, da ga tamo vidi uništenog, a onda da ga ponovo stvori prenevši poruku Ispaštanja i Mjuira."
     "Dakle, Het Mastin je znao da će drvobrod Igdrasil biti uništen na orbiti?"
     "Da. To je bilo prorečeno."
     "I on i jedan jedini erg za vezivanje energije trebalo je da lete novim drvobrodom?"
     "Da", reče Templar gotovo nečujno. "Drvetom Ispaštanja koje će mu dati Avatar."
     Dire sede natrag i klimnu glavom. "Drvo Ispaštanja. Drvo trnja. Het Mastin je bio psihički povređen kada je Igdrasil uništen. Onda je odveden u Dolinu Vremenskih Grobnica, gde mu je pokazano Šrajkovo drvo trnja. Ali on nije bio spreman ili kadar da to učini. Drvo trnja je građevina smrti, patnje, bola... Het Mastin nije bio spreman da njime upravlja. Ili je možda odbio. U svakom slučaju, pobegao je. I umro. Mislio sam da je tako... ali nisam imao pojma kakvu mu je sudbinu Šrajk ponudio."
     "O čemu vi to govorite?" odbrusi Biskup. "Drvo Ispaštanja opisano je u proročanstvima. Ono će pratiti Avatara u njegovoj poslednjoj žetvi. Mastin bi bio spreman i počastvovan da njime upravlja kroz prostor i vreme."
     Pol Dire odmahnu glavom.
     "Odgovorili smo na vaše pitanje?" upita M. Hardin.
     "Da."
     "Onda vi morate odgovoriti na naše", reče Biskup. "Šta se dogodilo sa Majkom?"
     "Sa kakvom majkom?"
     "Sa Majkom Našeg Spasenja. Sa nevestom Ispaštanja. Sa onom koju zovete Bron Lamija."
     Dire se zamisli i pokuša da se seti Konzulovih snimljenih sažetaka iz priča koje su hodočasnici ispričali na putu na Hiperion. Bron je nosila dete prvog Kitsovog kibrida. Hram Šrajka na Lususu spasao ju je od rulje i uključio je u hodočašće. Rekla je nešto u svojoj priči o tome kako su se Kultisti Šrajka ophodili prema njoj sa poštovanjem. Dire pokuša da uklopi sve to u zbrkani mozaik onoga što je već saznao. Nije mogao. Bio je previše umoran... i, pomislio je, previše glup posle tih takozvanih vaskrsenja. On nije bio niti će ikada više biti onaj intelektualni Pol Dire.
     "Bron je bila u nesvesti", reče on. "Očito ju je uzeo Šrajk i priključio je na neku... stvar. Neki kabl. Njeno mentalno stanje bilo odgovaralo je moždanoj smrti, ali fetus je bio živ i zdrav."
     "A ličnost koju je nosila?" upita Biskup, napetim glasom.
     Dire se seti šta mu je Severn rekao za smrt te ličnosti u megasferi. Ova dvojica očigledno nisu znala za postojanje druge Kitsove ličnosti - ličnosti po imenu Severn, koja u ovom trenu upozorava Gledstonovu na opasnosti predloga Srži. Dire odmahnu glavom. Bio je veoma umoran. "Ne znam za ličnost koju je nosila u Šrenovoj petlji", reče on. "Kabl... stvar na koju ju je Šrajk priključio... izgleda da je ulazila u nervni priključak kao kortikalni utikač."
     Biskup klimnu glavom, očito zadovoljan. "Proročanstva nastavljaju da se obistinjuju. Ispunili ste svoju svrhu kao glasnik, Dire. Ja sada moram da pođem." Krupan muškarac ustade, klimnu glavom Pravom Glasu Drveta Sveta i žustro ode platformom, pa niz stepenice prema liftu i terminalu.
     Dire je nekoliko minuta nemo sedeo preko puta Templara. Zvuk vetra u lišću i blago ljuljanje platforme na krošnji čudesno je uspavljivalo, pozivalo Jezuita da zadrema. Iznad njih, nebo je bledelo kroz tanane prelive šafrana dok se svet Božjeg Gaja okretao u sumrak.
     "Vaša tvrdnja o deux ex machina koji nas već pokolenjama drži u zabludi pomoću lažnih proročanstava bila je strašna jeres", reče Templar konačno.
     "Da. Ali već se mnogo puta u dužoj istoriji moje Crkve pokazalo da su strašne jeresi mračne istine, Seče Hardine."
     "Da ste Templar, mogao bih da vas osudim na smrt", reče prilika u kapuljači tiho.
     Dire uzdahnu. U njegovim godinama, u njegovoj situaciji, onako umornom kakav je bio, pomisao na smrt nije izazivala nikakav strah u srcu. On ustade i blago se nakloni. "Treba da pođem, Seče Hardine. Izvinjavam se zbog svega što je u onome što sam rekao moglo da vas uvredi. Ovo vreme je zbrkano i zbunjujuće." 'Najbolji su lišeni svakog ubeđenja', pomisli on, 'dok su najgori ispunjeni strašću.'
     Dire se okrenu i ode do ruba platforme. Pa stade.
     Stepenište je nestalo. Trideset okomitih metara i petnaest vodoravnih metara vazduha razdvajalo ga je od sledeće niže platforme gde je čekao lift. Drvo Sveta obrušavalo se kilometar ili više u lisnate dubine ispod njega. Dire i Pravi Glas Drveta bili su izolovani ovde, na najvišoj platformi. Dire ode do obližnje ograde, izloži najednom oznojeno lice večernjem lahoru i primeti da prve zvezde izranjaju iz ultramarinskog neba. "Šta se zbiva, Seče Hardine?"
     Prilika u odori i kapuljači za stolom bila je umotana u tamu. "Za osamnaest minuta po standardnom vremenu, svet Rajske Kapije pašće pred Proteranima. Naša proročanstva vele da će biti uništen. Njegov dalekobacač svakako hoće, kao i fetlinijski prenosnici, i u svakom mogućem pogledu taj svet prestaće da postoji. Tačno jedan standardni sat kasnije, nebesa Božjeg Gaja upaliće se fuzionim plamenovima ratnih brodova Proteranih. Naša proročanstva vele da će svi iz Bratstva koji ostanu - kao i bilo ko drugi, iako su svi građani Hegemonije odavno evakuisani pomoću dalekobacača - izginuti."
     Dire se sporo vrati do stola. "Neodložno je da se 'bacim do Tau Ceti Centra reče on. "Severn... neko me čeka. Moram da razgovaram sa CEO Gledston."
     "Ne", reče Pravi Glas Drveta Sveta Sek Hardin. "Sačekaćemo. Videćemo da li su proročanstva tačna."
     Jezuit stisnu pesnice u osujećenju, boreći se sa naletom nasilnih osećanja koja su ga terala da udari priliku u odori. Dire zatvori oči i izrecitova dvaput Zdravo Marija. Nije pomoglo.
     "Molim vas", reče on. "Proročanstva će biti potvrđena ili porečena bez obzira na to da li sam ja tu ili ne. A onda će biti prekasno. Bakljobrodovi SILE razneće sferu singularnosti i dalekobacač će nestati. Bićemo odsečeni od Mreže godinama. Milijarde života možda zavise od mog trenutnog povratka na Tau Ceti Centar."
     Templar prekrsti ruke tako da mu šake sa dugačkim prstima nestaše u prevojima odore. "Sačekaćemo", reče on. "Sve predviđene stvari obistiniće se. Za nekoliko minuta, Bog Bola biće pušten na one u Mreži. Ne verujem u Biskupovo uverenje da će oni koji su tražili Ispaštanje biti pošteđeni. Bolje nam je ovde, Oče Dire, gde će kraj biti brz i bezbolan."
     Dire potraži u svom umornom umu nešto odlučno što bi rekao, što bi učinio. Ništa mu nije padalo na pamet. On sede za sto i zapilji se u nemu priliku koja je preko puta njega sedela pod kapuljačom. Iznad njih, zvezde se pojaviše u vatrenom mnoštvu. Svet-šuma Božjeg Gaja zašušta poslednji put na večernjem lahoru i kao da zadrža dah u iščekivanju.
     Pol Dire zatvori oči i pomoli se.