38.

     Danas smo ušli u močvarnu pustaru, koju prepoznajem kao Kampanju, i da bih to proslavio, imao sam još jedan napad kašlja okončan novim povraćanjem krvi. Mnogo više krvi. Li Hant je van sebe od brige i osujećenosti i pošto me drži za ramena tokom grčenja i pomaže mi da očistim odeću krpama navlaženim u obližnjem potoku, pita: "Šta mogu da učinim?"
     "Naberite cveća u polju", dahćem ja. "To je radio Džozef Severn."
     On se okreće ljutito, ne shvatajući da čak i u svom grozničavom, iscrpljenom stanju, naprosto govorim istinu.
     Mala kočija i umorni konj prolaze kroz Kampanju uz bolnije truckanje i drmusanje nego ranije. Kasno po podne, prolazimo kraj nekih konjskih kostura duž druma, zatim pored ruševina starog svratišta, potom kraj masivnije ruine vijadukta zaraslog u mahovinu i konačno stubova za koje se čini da su prikucani beli štapovi.
     "Za ime Zemljino, šta je to?" pita Hant, ne shvatajući ironiju te drevne fraze.
     "Kosti razbojnika", odgovaram istinito.
     Hant me gleda kao da mi je um podlegao bolesti. Možda i jeste.
     Kasnije se penjemo iz močvarnih predela Kampanje i načas vidimo crveni blesak koji se kreće daleko među poljima.
     "Šta je to?" pita Hant usrdno, pun nade. Znam da očekuje da svakog trena ugleda ljude i dalekobacački portal u dejstvu trenutak posle toga.
     "Kardinal", kažem ja i ponovo govorim istinu. "U lovu na ptice."
     Hant pristupa svom jadnom, obogaljenom komlogu. "Kardinal jeste ptica", kaže on.
     Klimam glavom, gledam ka zapadu, ali crvenilo je nestalo. "Takođe je sveštenik", kažem ja. "A približavamo se Rimu, znate."
     Hant se mršti na mene i pokušava hiljaditi put da dopre do nekoga na komunikacionim frekvencijama svog komloga. Popodne je nemo izuzev ritmičke škripe vetturinih drvenih točkova i napeva neke daleke ptice pevačice. Modža je to kardinal?

     Ulazimo u Rim dok prvo rumenilo večeri dodiruje oblake. Mala kočija ljulja se i dumbara kroz Lateransku kapiju i gotovo smesta suočavamo se sa prizorom Koloseuma, zaraslog u bršljan i očito pretvorenog u dom hiljada golubova, ali neizmerno upečatljivijeg od holoa ruševine, postavljene kao sada, ne unutar nemarno povučenih granica posleratnog grada okruženog divovskim arkologijama, već u kontrastu sa grozdom kolibica i otvorenih polja gde se grad završava, a počinju seoski predeli. Mogu da vidim središte Rima u daljini... raštrkane krovove i manje ruševine na njegovih čuvenih Sedam Bregova, ali ovde vlada Koloseum.
     "Isuse", šapuće Li Hant. "Šta je to?"
     "Kosti razbojnika", kažem ja ponovo, sporo, plašeći se da ću opet započeti strašan kašalj.
     Idemo dalje, kloparamo kroz puste ulice Rima iz devetnaestog veka Stare Zemlje dok se veče spušta gusto i teško oko nas, svetlo nestaje, a golubovi se premeću iznad kupola i krovova Večnog Grada.
     "Gde su svi?" šapuće Hant. Zvuči uplašeno.
     "Nema ih ovde zato što nisu potrebni", kažem ja. Glas mi zvuči oštro u kanjonskom sumraku gradskih ulica. Točkovi se sada okreću po kaldrmi, jedva ravnijoj od nasumce popločanog druma sa koga smo upravo umakli.
     "Je li ovo neki stimsim?" pita on.
     "Zaustavi kočiju", kažem ja i poslušni konj staje. Pokazujem na težak kamen kraj slivnika. "Šutnite ono", kažem Hantu.
     Mršti se na mene, ali silazi, prilazi kamenu i snažno ga šutira. Još golubova izbija ka nebu sa zvonika i bršljana, uspaničenih odjecima njegovih psovki.
     "Poput dr Džonsona, i vi ste pokazali stvarnost stvari", kažem. "Ovo nije nikakav stimsim niti san. Ili, još bolje, ništa više nego što je to bio naš život do sada."
     "Zbog čega su nas doveli ovamo?" pita ađutant CEO i baca pogled ka nebu kao da sami bogovi tamo slušaju, odmah iza sve tamnijih pastelnih prepreka večernjih oblaka. "Šta žele?"
     Žele da ja umrem, pomišljam i shvatam istinitost toga kao da me je neko tresnuo pesnicom u prsa. Dišem sporo i plitko kako bih izbegao napad kašlja, iako osećam da mi mehurići šlajma ključaju u grlu. Žele da ja umrem, a da vi to posmatrate.
     Kobila nastavlja sa vučom, skreće desno u sledeću usku ulicu, zatim ponovo desno širom avenijom ispunjenom senkama i odjecima našeg prolaska, a onda se zaustavlja na vrhu ogromnog stepeništa.
     "Stigli smo", kažem ja i kobeljam se iz kočije. Noge su mi u grču, prsa me bole, a stražnjicu sam nažuljao. U glavi mi se rađa satirična oda radostima putovanja.
     Hant silazi ukočeno kao i ja i stoji na vrhu džinovskog, račvastog stepeništa, prekrštenih ruku, zagledan u njih kao da su zamka ili opsena. "Gde smo to tačno stigli, Severne?"
     Pokazujem na otvoreni trg u podnožju stepeništa. "Na Piazza di Spagna", kažem ja. Najednom mi je čudno što mi se Hant obraća kao Severnu. Shvatam da je to ime prestalo da pripada meni kada smo prošli kroz Lateransku kapiju. Ili, radije, da mi je ponovo pripalo moje pravo ime.
     "Još malo", kažem ja, "i ovo će nazvati Španskim stepenicama." Počinjem da silazim desnim krilom stepeništa. Iznenadna vrtoglavica tera me da se zateturam i Hant mi brzo prilazi da me uhvati pod ruku.
     "Ne možete da hodate", kaže. "Suviše ste bolesni."
     Pokazujem na išaranu staru zgradu koja obrazuje zid sa suprotne strane širokih stepenica i gleda na Piazzu. "Nije daleko, Hante. To je naše odredište."
     Ađutant Gledstonove mrko se zagleda u građevinu. "A šta ima tamo? Zašto se zaustavljamo ovde? Šta nas tamo čeka?"
     Ne mogu da se ne osmehnem što taj krajnje nepoetičan čovek nesvesno koristi asonancu. Najednom zamišljam kako sedimo u dugim noćima u toj mračnoj zgradurini i kako ga učim da uskladi takvu tehniku sa muškom ili ženskom cezurom, ili da pronalazi zadovoljstvo u zamenjivanju jambičnog stiha nenaglašenim piričkim, ili da se upušta u česte spondeje.
     Zakašljavam se, nastavljam da kašljem i ne prestajem sve dok mi krv ne prska po dlanu i košulji.
     Hant mi pomaže da siđem niz stepenice, da pređem preko Piazze gde Berninijev vodoskok u obliku čamca grgoće i žubori u sumraku, a onda, prateći moj upereni prst, vodi me u crni pravougaonik ulaza - ulaza broj 26, na Piazzi di Spagna - a ja pomišljam, nevoljno, na Danteovu Commediu i kao da vidim frazu 'LASCIATE OGNI SPERANZA, VOI CH'ENTRATE' - 'Ostavite svaku nadu, vi koji ulazite' - uklesanu iznad hladne gornje grede ulaza.

     Sol Vejntraub stajao je na ulazu u Sfingu i pretio vasioni pesnicom dok se noć spuštala, a Grobnice blistale u brilijantnom otvaranju; njegova kćer nije se vratila.
     Nije se vratila.
     Šrajk ju je uzeo, podigao je novorođenče na čeličnom dlanu, a onda kročio natrag u sjaj koji je i sad odbijao Sola kao neki strašni, jarki vetar iz dubina planete. Sol se upirao nasuprot svetlosnom uraganu, ali ovaj ga je zadržavao napolju sa istom sigurnošću kao i zaštitno polje koje se otelo kontroli.
     Hiperionovo sunce je zašlo i sada je hladan vetar duvao sa pustara, teran iz pustinje frontom hladnog vazduha koji je klizio sa planina na jugu, i Sol se okrenuo da zuri u prašinu boje cinobera nošenu u reflektorski sjaj otvaranja Vremenskih Grobnica.
     Grobnice se otvaraju!
     Sol se ponovo začkilji u hladni sjaj i pogleda niz dolinu, gde su druge Grobnice blistale kao bledozelene svetiljke od bundeve iza svoje zavese uskovitlane prašine. Svetlost i dugačke senke skakale su po dnu doline dok je gore iz oblaka isticala poslednja boja sutona, a noć dolazila sa zavijanjem vetra.
     Nešto se kretalo na ulazu druge građevine, Grobnice od žada. Sol se zatetura niz stepenice Sfinge, baci pogled na ulaz u kome je Šrajk nestao sa njegovom kćeri, a onda siđe sa stepeništa, protrča pored Sfinginih šapa i spusti se uz saplitanje vetrovitom stazom ka žadnoj Grobnici.
     Nešto se polako pomaljalo iz ovalnih vratnica, obrisi ocrtani svetlom koje je izbijalo iz grobnice, ali Sol nije mogao da odredi da li je to ljudsko biće ili ne, da li je reč o Šrajku ili ne. Ako je to Šrajk, on će ga ščepati golim rukama i tresti ga sve dok mu ovaj ili ne vrati kćer ili dok jedan od njih ne bude mrtav.
     To nije bio Šrajk.
     Sol je sada mogao da vidi ljudski obris. Osoba posrnu i nasloni se na vratnice Grobnice od žada kao da je povređena ili umorna.
     Bila je to mlada žena.
     Sol pomisli na Rejčel, tu, na tom mestu, pre više od pola standardnog veka, na mladu ženu-arheologa koja je istraživala ove artefakte i nije imala pojma o sudbini koja ju je čekala u obličju Merlinove bolesti. Sol je uvek zamišljao da će mu dete biti spaseno tako što će bolest biti opozvana i tako što će beba ponovo početi normalno da stari, tako što će detetu koje će jednog dana postati Rejčel biti vraćen život. Ali šta ako se Rejčel vrati kao dvadeset šestogodišnja Rejčel koja je ušla u Sfingu?
     Solu puls stade da tuče tako bučno u ušima da nije mogao da čuje divljanje vetra oko sebe. On mahnu prilici, sada poluskrivenoj peščanom olujom.
     Mlada žena mu uzvrati mahanjem.
     Sol odjuri napred sledećih dvadeset metara, stade trideset metara od grobnice i doviknu: "Rejčel! Rejčel!"
     Mlada žena, obrisa ponovo ocrtanog naspram urlajućeg svetla, pomeri se od vratnica, dodirnu lice obema rukama, viknu nešto što se izgubi u vetru i krenu niz stepenice.
     Sol potrča, saplićući se o kamenje, jer je izgubio stazu, i otetura se slepo po dnu doline, prenebregavši bol kada mu je koleno udarilo o nisku stenu, ponovo pronađe pravu stazu i otrča do podnožja Grobnice od žada, susrevši je baš kada je stupila iz konusa svetla koje se širilo.
     Ona pade baš kada je Sol stigao do podnožja stepenica i on je prihvati, spusti je nežno na tle dok mu je vetrom nošeni pesak grebao po leđima i dok su se vremenske plime kovitlale oko njih u nevidljivim strujama vrtoglavice i daja vu.
     "To jeste vi", reče ona i podiže ruku da dodirne Solu obraz. "Ovo je stvarnost. Vratila sam se."
     "Jesi, Bron", reče Sol, pokušavajući da zauzda glas i sklanjajući umršene uvojke sa lica Bron Lamije. On je snažno zagrli, oslonivši mišicu o njeno koleno, poduprevši joj glavu, povivši leđa tako da je bolje zaštiti od vetra i peska. "U redu je, Bron", reče on tiho, štiteći je, očiju svetlih od suza razočaranja kojima nije hteo da dopusti da poteku. "U redu je. Vratila si se."
     Meina Gledston popela se stepenicama pećinske Ratne Sobe i kročila u hodnik gde se kroz dugačke trake debelog 'Perspeksa' pružao pogled niz Mons Olimpus sve do platoa Tarzis. Duboko dole padala je kiša i sa ove tačke, gotovo dvanaest klika visoko na nebu Marsa, mogla je da vidi pulsiranje munja i zavese statičkog elektriciteta dok se oluja vukla preko visokih stepa.
     Njena pomoćnica Sedeptra Akasi uđe u hodnik i stade nemo do CEO.
     "Još nema nikakvih vesti od Lija ili Severna?" upita Gledstonova.
     "Nikakvih", reče Akasijeva. Lice mlade crnkinje bilo je osvetljeno i bledim svetlom sunca Matičnog Sistema i igrom munja odozdo. "Zvaničnici Srži kažu da je možda došlo do kvara dalekobacača."
     Gledstonova se osmehnu bez imalo topline. "Da. A možeš li da se setiš da se neki dalekobacač ikada u tvom životu pokvario, Sedeptra? Bilo gde u Mreži?"
     "Ne, M. Vrhovna."
     "Srž ne oseća potrebu za tananostima. Očito smatraju da mogu da otmu koga god žele i da za to ne polažu račune. Misle da su nam isuviše potrebni u ovom našem krajnjem trenutku. I znaš šta, Sedeptra?"
     "Šta?"
     "U pravu su." Gledstonova odmahnu glavom i okrenu se da ponovo siđe dugačkim stepeništem u Ratnu Sobu. "Ima još manje od deset minuta pre nego što Proterani opkole Božji Gaj. Siđimo i pridružimo se ostalima. Da li je moj sastanak sa savetnikom Albedom odmah na redu posle ovoga?"
     "Da, Meina. Ne mislim... hoću reći, neki od nas smatraju da je suviše rizično suprotstaviti im se tako neposredno."
     Gledstonova zastade pre nego što je ušla u Ratnu Sobu. "Zašto?" upita ona i ovaj put osmeh joj je bio iskren. "Smatraš da će Srž izvesti da i ja nestanem kao i Li i Severn?"
     Akasijeva zausti nešto da kaže, odustade i podiže dlanove.
     Gledstonova dodirnu rame mlade žene. "Kada bi to učinili, Sedeptra, bilo bi to milosrdno. Ali mislim da neće. Stvari su otišle tako daleko da oni smatraju da neki pojedinac ne može da učini ništa što bi promenilo tok događaja." Gledstonova povuče ruku i osmeh joj zgasnu. "I možda su u pravu."
     Bez reči, njih dve siđoše do kruga ratnika i političara u iščekivanju.

     "Trenutak se bliži", reče Pravi Glas Drveta Sveta Sek Hardin.
     Otac Pol Dire trže se iz sanjarenja. U proteklom satu, njegovo očajanje i osujećenost spustili su se kroz otupljenost do nečeg sličnog zadovoljstvu na pomisao da više nema izbora, da ga više ne čekaju nikakve obaveze. Dire je sedeo u prijatnoj tišini sa vođom Templarskog Bratstva, posmatrao zalazak sunca Božjeg Gaja i umnožavanje zvezda i noćnih svetlosti koje nisu bile zvezde.
     Dire se čudio zbog Templareve izdvojenosti od sopstvenog naroda u tako ključnom trenutku, ali ono što je znao o templarskoj teologiji primoralo je Direa da shvati da će Sledbenici Mjuira sačekati takav trenutak mogućeg uništenja sami, na najsvetijim platformama i u najtajnovitijim brajdama svojih najsvetijih stabala. A povremene tihe napomene koje je Hardin izgovarao u kapuljaču svoje odore naterale su Direa da shvati da je Pravi Glas u kontaktu sa ostalim Templarima preko komloga ili implanata.
     Opet, bio je to miran način da se sačeka smak sveta, posednut visoko na najvišem drvetu u poznatoj Galaksiji, slušajući kako topli večernji lahor šušti kroz milione jutara lišća i posmatrajući kako zvezde blistaju, a meseci-blizanci hitaju baršunastim nebom.
     "Zatražili smo od Gledstonove i vlasti Hegemonije da ne pružaju nikakav otpor, da ne dopuste nijednom ratnom brodu SILE da uđe u sistem", reče Sek Hardin.
     "Je li to pametno?" upita Dire. Hardin mu je rekao ranije kako je završila Rajska Kapija.
     "Flota SILE još nije dovoljno organizovana da pruži ozbiljan otpor", odgovori Templar. "Ovako će naš svet makar imati nekakve izglede da bude prihvaćen kao neutralan."
     Otac Dire klimnu glavom i nagnu se napred kako bi bolje video visoku priliku u senkama platforme. Kugle blagog sjaja u granju ispod njih bile su jedino osvetljenje osim sjaja zvezda i mesečine. "A opet, vi ste blagonaklono dočekali ovaj rat. Pomogli ste zvničnicima Kulta Šrajka da dovedu do njega."
     "Ne, Dire. Ne rat. Bratstvo zna da on mora biti deo Velike Promene."
     "A šta je to?" upita Dire.
     "Velika Promena je kada čovečanstvo prihvati svoju ulogu kao deo prirodnog poretka vasione, umesto uloge raka."
     "Raka?"
     "To je drevna bolest koja..."
     "Da", reče Dire. "Znam šta je bio rak. Otkud paralela sa čovečanstvom?"
     U savršeno moduliranim, blago naglašenim tonovi Seka Hardina naziralo se uzbuđenje. "Proširili smo se Galaksijom kao ćelije raka kroz živo telo, Dire. Množimo se ne pomišljajući na bezbrojne oblike života koji moraju da izumru ili da budu odgurnuti u stranu kako bismo se mi kotili i napredovali. Mi brišemo konkurentne oblike inteligentnog života."
     "Poput?"
     "Poput Senešaj empata sa Hebrona. Močvarnih kentaura sa Vrta. Čitava ekologija bila je uništena na Vrtu, Dire, kako bi nekoliko hiljada ljudskih kolonista moglo da živi tamo gde su se nekada razvijali milioni domaćih živih bića."
     Dire dodirnu obraz savijenim prstom. "To je jedna od loših posledica teraformiranja."
     "Mi nismo teraformirali Čigru", reče Templar brzo, "već su jupiteranska živa bića tamo istrebljena u lovu."
     "Ali niko nije mogao sa sigurnošću da utvrdi da su zepleni bili inteligentni", reče Dire i začu nedostatak ubeđenja u sopstvenom glasu.
     "Pevali su", reče Templar. "Dozivali su se međusobno kroz hiljade kilometara atmosfere pesmama u kojima je bilo značenja, ljubavi i tuge. A opet, istrebljeni su do poslednjeg kao veliki kitovi Stare Zemlje."
     Dire prekrsti ruke. "Slažem se, bilo je nepravdi. Ali svakako postoji bolji način za borbu protiv njih od podržavanja surove filosofije Kulta Šrajka... i dopuštanja da se ovaj rat nastavi."
     Templarova kapuljača pomerala se napred-nazad. "Ne. Da su to bile puke ljudske nepravde, mogla su se naći druga sredstva. Ali najveći deo bolesti... najveći deo bezumlja koje je dovelo do uništenja rasa i kvarenja svetova... sve je to došlo iz grešne simbioze."
     "Simbioze?"
     "Čovečanstva i Tehnosrži", reče Sek Hardin najoštrijim tonom koji je Dire ikada čuo od jednog Templara. "Čoveka i njegovih inteligentnih mašina. Ko je parazit na kome? To više ne zna nijedan od delova simbiota. Ali to je zla stvar, protiv-priroda na delu. Još gore, Dire, to je evolutivni ćorsokak."
     Jezuit ustade i priđe ogradi. Pogleda preko nje zamračeni svet krošnji koje su se širile kao vrhovi oblaka u noći. "Mora da postoji bolji način od okretanja Šrajku i međuzvezdanom ratu."
     "Šrajk je katalizator", reče Hardin. "On je požar pročišćenja za šume koje su bile zakržljale i kojima je bilo dopušteno da obole od preteranog planiranja. Nastupiće teška vremena, ali ishodi će biti novi rast, novi život i izobilje vrsta... ne samo svuda okolo, već i unutar same zajednice čovečanstva."
     "Teška vremena", razmišljao je Dire. "A vaše Bratstvo spremno je da vidi kako milijarde ljudi ginu da bi se izvelo to... plevljenje?"
     Templar stisnu pesnice. "Do toga neće doći. Šrajk je upozorenje. Naša braća Proterani žele samo da kontrolišu Hiperion i Šrajka dovoljno dugo da udare na Tehnosrž. Biće to hirurški zahvat... uništenje simbiota i ponovno rođenje čovečanstva kao istaknutog partnera u životnom ciklusu."
     Dire uzdahnu. "Niko ne zna gde Tehnosrž obitava", reče on. "Kako će Proterani da udare na nju?"
     "Udariće", reče Pravi Glas Drveta Sveta, ali u glasu mu je bilo manje samopouzdanja nego trenutak pre.
     "A je li napad na Božji Gaj deo dogovora?" upita sveštenik.
     Došao je red na Templara da ustane i ushoda se, najpre do ograde, zatim natrag do stola. "Oni neće napasti Božji Gaj. Upravo sam vas zadržao kako biste to videli. Posle toga morate izvestiti Hegemoniju."
     "Oni će smesta znati da li su Proterani napali", reče Dire, zbunjen.
     "Da, ali neće znati zbog čega je naš svet pošteđen. Morate im odneti poruku. Objasniti istinu."
     "Do đavola s tim", reče Otac Pol Dire. "Umorio sam se od toga da budem svakome glasnik. Otkud vi sve to znate? O dolasku Šrajka? O razlogu za rat?"
     "Postojala su proročanstva..." započe Sek Hardin.
     Dire tresnu pesnicom po ogradi. Kako je mogao da objasni manipulacije stvorenja koje je moglo - ili je barem bilo izaslanik sile koja je mogla - da manipuliše samim vremenom?
     "Uvidećete..." započe Templar ponovo, i kao da naglašava njegove reči, začu se duboki, blagi zvuk, gotovo kao da je milion skrivenih ljudi uzdahnuo, a onda tiho zastenjao.
     "Bože blagi", reče Dire i pogleda ka zapadu gde se činilo kao da se sunce diže tamo gde je nestalo pre manje od jednog sata. Vreli vetar zašušta kroz lišće i dunu mu preko lica.
     Pet procvalih oblaka u obliku pečurki uvijalo se ka unutrašnjosti i pelo iznad zapadnog obzorja, pretvorivši noć u dan dok su ključali i bledeli. Dire je nagonski prekrio oči da bi onda shvatio da su te eksplozije bile tako daleke da ga, iako blistave poput lokalnog sunca, neće oslepiti.
     Sek Hardin zabaci kapuljaču tako da mu vreli vetar ponese dugačku, čudnovato zelenkastu kosu. Dire se zagleda u njegovo duguljasto, mršavo, neodređeno azijatsko lice i shvati da tamo vidi utisnuti šok. Šok i nevericu. Hardinova kapuljača bila je puna šapata komunikacionih poziva i mikrobrbljanja uzbuđenih glasova.
     "Eksplozije na Sijeri i Hokaidu", šapnu Templar samom sebi. "Nuklearne eksplozije. Sa brodova na orbiti."
     Dire se seti da je Sijera kontinent, zatvoren za strance, manje od osam stotina kilometara od Drveta Sveta na kome su sada stajali. Pomisli da se seća da je Hokaido sveto ostrvo gde se uzgajaju i pripremaju drvobrodovi.
     "Žrtve?" upita on, ali pre nego što je Hardin stigao da uzvrati, nebo zaseče blistava svetlost mnoštva taktičkih lasera, CPB-a i fuzionih zraka od obzorja do obzorja, uz vitlanje i blesak nalik na reflektore iznad krova sveta šume Božjeg Gaja. A tamo gde su zasecali zraci, za njima su izbijali plamenovi.
     Dire posrnu kada stotinu metara široki zrak prođe poput tornada kroz šumu na manje od kilometar od Drveta Sveta. Drevna šuma buknu, stvorivši prolaz od vatre koja se uzdizala deset kilometara u noćno nebo. Vetar zaurla kraj Direa i Seka Hardina dok je vazduh hitao da nahrani vatrenu oluju. Novi zrak zaseče severno i južno i prođe blizu Drveta sveta pre nego što je nestao preko obzorja. Novi otkos plamena i dima diže se ka izdajničkim zvezdama.
     "Obećali su", prodahta Sek Hardin. "Braća Proterani su obećali!"
     "Potrebna vam je pomoć!" povika Dire. "Zatražite od Mreže hitnu pomoć."
     Hardin zgrabi Direa za mišicu, odvuže ga do ruba platforme. Stepenice su ponovo bile na svom mestu. Na platformi ispod njih, treperio je portal dalekobacača.
     "Stigle su samo prethodnice flote Proteranih", povika Templar iznad buke šumskog požara. Pepeo i dim ispuniše vazduh, ledbdeći kroz vreli žar. "Ali sfera singularnosti biće uništena svakog sekunda. Krenite!"
     "Ne odlazim bez vas", uzviknu Jezuit, siguran da mu se glas ne čuje od rike vetra i strašnog pucketanja. Odjednom, samo nekoliko kilometara istočno, raširi se savršeni plavi krug eksplozije plazme, implodira u sebe, a onda se raširi ponovo u vidljivim koncentričnim krugovima udarnog talasa. Kilometar visoka stabla poviše se i slomiše u prvom talasu eksplozije i istočne strane buknuše im dok su se milioni iskidanih listova stapali sa gotovo čvrstim zidom otpadaka zavitlanih ka Drvetu Sveta. Iza krug plamena, eksplodira nova plazma-bomba. Zatim i treća.
     Dire i Templar skotrljaše se niz stepenice i poleteše preko niže platforme kao lišće preko trotoara. Templar ščepa upaljeni baluster od mjuirovine, zgrabi Direovu mišicu gvozdenim stiskom i uskobelja se na noge, krenuvši ka još treperavom dalekobacaču kao čovek povijen pred ciklonom.
     Jednom, pre mnogo, mnogo godina, blizu svog voljenog Vijfranša na Saoin, mlađani Pol Dire stajao je na vrhu litice, siguran u očevom naručju i bezbedan u debelom betonskom skloništu, i posmatrao kroz uski prozor kako četrdeset metara visoki cunami nadire ka obali na kojoj su živeli.
     Ovaj cunami bio je visok tri kilometra, sačinjen od plamena, i jurio je naizgled brzinom svetlosti ka Drvetu Sveta, Seku Hardinu i Polu Direu. Sve što je cunami dodirnuo, ostajalo je uništeno. Besneo je sve bliži, sve viši i opipljiviji, dok nije zbrisao svet i nebo plamenom i bukom.
     "Ne!" vrisnu Otac Pol Dire.
     "Idite!" viknu Pravi Glas Drveta Sveta i gurnu Jezuita kroz portal dalekobacača dok je plamen nicao na platformi, deblu Drveta Sveta i Templarevoj odori.
     Dalekobacač se zatvori baš kada se Dire zateturao kroz njega; odsekao mu je potpeticu sa cipele pri skupljanju, a Dire oseti kako mu pucaju bubne opne i kako mu odeća tinja dok je padao, udarao o nešto tvrdo potiljkom i ponovo padao u sveobuhvatniju tamu.

     Gledstonova i ostali posmatrali su u užasnutoj tišini dok su civilni sateliti slali slike samrtničkih grčeva Božjeg Gaja kroz dalekobacačke releje.
     "Moramo to razneti smesta", povika admiral Sing iznad prasaka šumskog požara. Meina Gledston pomisli da može da čuje vrištanje ljudskih bića i bezbrojnih arborealija koje su živele u templarskim šumama.
     "Ne smemo ih pustiti da priđu bliže!" povika Sing. "Imamo samo daljince za detonaciju sfere."
     "Da", reče Gledstonova, ali, iako su joj se usne pomerale, nije čula nikakav zvuk.
     Sing se okrenu i klimnu glavom pukovniku SILE:svemir. Pukovnik dodirnu svoju taktičku tablu. Šume u plamenu nestaše, džinovski holoi sasvim potamneše, ali zvuci vrištanja nekako se zadržaše. Gledstonova shvati da je to zvuk krvi u njenim ušima.
     Ona se okrenu ka Morpurgu. "Koliko..." Ona pročisti grlo. "Gene-rale, koliko još ima do napada na Mare Infinitus?"
     "Tri sata i pedeset dva minuta, M. Vrhovna", reče general.
     Gledstonova se okrenu ka bivšem Zapovedniku Vilijamu Ahunti Liju. "Da li je vaša udarna jedinica spremna, admirale?"
     "Jeste, CEO", reče Li, lica prebledelog i pored osunčanog tena.
     "Koliko će brodova biti uključeno u udar?"
     "Sedamdeset četiri, M. Vrhovna."
     "I udarićete na njih dalje od Mare Infinitusa?"
     "Odmah unutar Ortovog Oblaka, M. Vrhovna."
     "Dobro", reče Gledstonova. "Dobar lov, admirale."
     Mladi muškarac shvati to kao trenutak da salutira i napusti odaju. Admiral Sing nagnu se i šapnu nešto generalu Van Zajdtu.
     Sedeptra Akasi nagnu se ka Gledstonovoj i reče: "Obezbeđenje Doma Vlade javlja da je neki čovek upravo stigao dalekobacačem na osigurani GH terminal sa zastarelom prioritetnom pristupnom šifrom. Čovek je bio povređen, pa su ga odveli u ambulantu u Istočnom krilu."
     "Li?" upita Gledstonova. "Severn?"
     "Ne, M. Vrhovna", reče Akasijeva. "Sveštenik sa Pacema. Pol Dire."
     Gledstonova klimnu glaom. "Srešću se sa njim posle sastanka sa Albedom", reče ona svojoj pomoćnici. Grupi objavi: "Ukoliko niko nema ništa da doda onome što smo videli, prekinućemo na trideset minuta i razmotriti odbranu Askvita i Iksiona kada se ponovo okupimo."
     Grupa ustade kada CEO i njena svita prođoše kroz stalni portal za vezu sa Domom Vlade i krenu u redu kroz vrata na suprotnom zidu. Graja prepirke i šoka nastavi se kada je Gledstonova nestala sa vidika.

     Meina Gledston zavalila se u svoju kožnu fotelju i sklopila oči tačno na pet sekundi. Kada ih je otvorila, grozd ađutanata još je stajao tamo, neki su izgledali napeto, drugi puni poleta, a svi su čekali njenu sledeću reč, njenu sledeću zapovest.
     "Iziđite", reče ona tiho. "Idite, odmorite se bar nekoliko minuta. Podignite negde noge na deset minuta. U sledećih dvadeset četiri do četrdeset osam sati neće biti nikakvog odmora."
     Grupa iziđe; neki su izgledali kao da su na ivici protesta, drugi kao da će se svakog trenutka srušiti.
     "Sedeptra", reče Gledstonova i mlada žena kroči natrag u kancelariju. "Dodeli dva moja lična stražara svešteniku koji je upravo stigao, Direu."
     Akasijeva klimnu glavom i pribeleži to na faksbloku.
     "Kakva je politička situacija?" upita Gledstonova, trljajući oči.
     "SveStvar je u haosu", reče Akasijeva. "Postoje klike, ali još se nisu zgusnule u delotvornu opoziciju. Sa Senatom je druga priča."
     "Feldštajn?" reče Gledstonova, imenujući gnevnu senatorku sa Barnardovog Sveta. Preostalo je manje od četrdeset dva sata pre nego što Proterani napadnu Barnardov Svet.
     "Feldštajn, Kakinuma, Piters, Sabenstorafem, Rišo... čak i Sudet Kjer zahteva vašu ostavku."
     "A njen muž?" Gledstonova je senatora Kolčeva smatrala najuticajnijom osobom u Senatu.
     "Još nema nikakvih vesti od senatora Kolčeva. Ni javno ni privatno."
     Gledstonova kucnu noktom palca po donjoj usni. "Koliko misliš da ova vlada ima vremena pre nego što nas obori glasanje o poverenju, Sedeptra?"
     Akasijeva, jedna od najmudrijih političkih operativaca sa kojima je Gledstonova ikada sarađivala, zurila je u svoju šeficu. "Sedamdeset dva sata, najviše, CEO. Glasanje je tu. Rulja samo još ne zna da je rulja. Neko mora da plati za ono što se dešava."
     Gledstonova odsutno klimnu glavom. "Sedamdeset dva sata", promrmlja. "Više nego dovoljno vremena." Ona podiže pogled i osmehnu se. "To bi bilo sve, Sedeptra. Odmori se malo."
     Pomoćnica klimnu glavom, ali izraz njenog lica pokazivao je šta zaista misli o tom predlogu. U radnoj sobi bilo je veoma tiho kada su se vrata zatvorila za njom.
     Gledstonova je ostala na trenutak da sedi i razmišlja, podbočivši bradu pesnicom. Onda reče zidovima: "Uvedite ovamo savetnika Albeda, molim."
     Dvadeset sekundi kasnije, vazduh sa druge strane širokog stola Gledstonove zamagli se, zatreperi i učvrsti. Predstavnik Tehnosrži izgledao je zgodno kao i uvek, sa kratkom, sedom kosom koja je blistala na svetlu i zdravim, osunčanim tenom na otvorenom, iskrenom licu.
     "M. Vrhovna", započe holografska projekcija, "Savetodavno Veće i prediktivci Srži i dalje nude svoje usluge u ovom vremenu velike..."
     "Gde se nalazi Srž, Albedo?" prekide ga Gledstonova.
     Savetnikov osmeh nije zgasnuo. "Izvinite, M. Vrhovna, kako je glasilo pitanje?"
     "Tehnosrž. Gde se nalazi?"
     Albedovo ljubazno lice pokaza blagu zbunjenost, ali ne i neprijateljstvo, niti bilo koju drugu emociju osim zbunjene predusretljivosti. "Svakako ste svesni, M. Vrhovna, da je politika Srži još od Secesije da ne otkriva položaj... ovaj... fizičkih elemenata Tehnosrži. U drugom smislu reči, Srž se ne nalazi nigde, pošto..."
     "Pošto vi postojite u datumravni i saglasnim stvarnostima datasfere", reče Gledstonova ravnim glasom. "Da, ceo život slušam to sranje, Albedo. Isto tako i moj otac, a pre njega njegov otac. Sada postavljam neposredno pitanje. Gde se nalazi Tehnosrž?"
     Savetnik zbunjeno i sa žaljenjem odmahnu glavom, kao da je odrasla osoba kojoj po hiljaditi put postavljaju dečje pitanje: 'Zbog čega je nebo plavo, tata?'
     "M. Vrhovna, jednostavno nije moguće odgovoriti na to pitanje tako da odgovor ima ikakvog smisla u trodimenzionim ljudskim koordinatama. U neku ruku, mi... Srž... postojimo u Mreži i izvan Mreže. Plivamo po stvarnosti datumravni koju vi zovete datasfera, ali što se fizičkih elemenata tiče... onoga Što su vaši preci zvali 'hardver', smatramo neophodnim da..."
     "Da to čuvate kao tajnu", dovrši Gledstonova. Ona prekrsti ruke. "Da li ste svesni, savetniče Albedo, da postoje ljudi u Hegemoniji... milioni ljudi... koji će biti ubeđeni da je Srž... i vaše Savetodavno Veće... izdalo čovečanstvo?"
     Albedo mahnu rukom. "To bi bilo vredo žaljenja, M. Vrhovna. Vredno žaljenja, ali razumljivo."
     "Vaši prediktivci navodno su gotovo potpuno sigurni, savetniče. A opet, ni u jednom trenutku niste nam rekli za to da će ova flota Proteranih uništiti svetove."
     Tuga na lepom licu projekcije umalo što nije bila ubedljiva. "M. Vrhovna, bilo bi pošteno da vas podsetim na to da vas je Savetodavno Veće upozorilo da će uvođenje Hiperiona u Mrežu uvesti slučajnu varijablu koju čak ni Veće neće biti u stanju da faktoriše."
     "Ali ovo nije Hiperion", odbrusi Gledstonova, sve višim glasom. "To bukti Božji Gaj. Rajska Kapija pretvorena je u šljaku. Mare Infinitua čeka na sledeći udarac čekića! Čemu služi Savetodavno Veće ako ne može da predvidi invaziju ovolikog raspona?"
     "Mi smo predvideli neizbežnost rata sa Proteranima, M. Vrhovna. Takođe smo predvideli veliku opasnost zbog odbrane Hiperiona. Morate mi verovati da uključivanje Hiperiona u bilo koju prediktivnu jednačinu spušta činilac pouzdanosti čak na..."
     "U redu", uzdahnu Gledstonova. "Moram da razgovaram sa nekim drugim iz Srži, Albedo. Sa nekim ko u vašoj nerazumljivoj hijerarhiji inteligencija zaista može da donosi odluke."
     "Uveravam vas da ja predstavljam sve elemente Srži kada..."
     "Da, da. Ali želim da razgovaram sa nekom od... Sila, tako mislim da ih zovete. Sa nekim starijim AI. Sa nekim ko ima moć, Albedo. Moram da razgovaram sa nekim ko može da mi kaže zbog čega je Srž otela mog umetnika Severna i mog ađutanta Lija Hanta."
     Holo je izgledao šokirano. "Uveravam vas, M. Gledston, tako mi našeg časnog četvorovekovnog savezništva, da Srž nema baš ništa sa nesrećnim nestankom..."
     Gledstonova ustade. "Zbog toga i moram da razgovaram sa nekom Silom. Vreme za uveravanja je prošlo, Albedo. Sada je vreme za otvoreni razgovor ako ijedna od naše dve vrste namerava da opstane. To je sve." Ona obrati pažnju na pelire faksbloka na stolu.
     Savetnik Albedo ustade, klimnu glavom u znak pozdrava, zatreperi i nestade.
     Gledstonova prizva svoj lični portal dalekobacača, izgovori šifru ambulante Doma Vlade i zakorači. U trenutku pre nego što će dodirnuti mat površinu energetskog pravougaonika, ona zastade, razmisli o onome što radi i prvi put u životu oseti strepnju od koraka kroz dalekobacač.
     Šta ako Srž želi da otme i nju? Ili da je ubije?
     Meina Gledston najednom shvati da Srž ima moć života i smrti nad svakim građaninom Mreže koji putuje dalekobacačem... a to je ujedno bio svaki građanin sa iole moći. Li i kibrid Severn nisu ni morali da budu oteti, prebačeni negde... samo je uporna navika razmišljanja o dalekobacačima kao potpuno bezbednom prevozu stvarala podsvesno ubeđenje da su oni negde otišli. Njen ađutant i zagonetni kibrid mogli su lako da budu prebačeni... ni u šta. U raštrkane atome rasute po singularnosti. Dalekobacači nisu 'teleportovali' ljude i stvari - takav koncept bio je glup - ali zar je manje glupo bilo verovati uređaju koji buši rupe u tkanju prostora-vremena i omogućuje čoveku da kroči kroz 'prolaz' crne rupe? Koliko je glupo od nje bilo da veruje da će je Srž preneti do ambulante?
     Gledstonova pomisli na Ratnu Sobu... na tri džinovske prostorije povezane neprekidno aktiviranim portalima dalekobacača sa slobodnim vidikom... ali bez obzira na sve, tri prostorije, koje razdvaja najmanje hiljadu svetlosnih godina stvarnog svemira, decenije stvarnog vremena čak i pod Hokingovim pogonom. Svaki put kada se Morpurgo, Sing ili neko drugi kretao od holo mape do table za unošenje podataka na kartu, prolazio je preko velikih ponora prostora i vremena. Sve što je Srž morala da učini kako bi uništila Hegemoniju ili bilo koga u njoj bilo je da pročačka po dalekobacačima, da dopusti malu 'grešku' u određivanju odredišta.
     Do đavola s tim, pomisli Meina Gledston i kroči da poseti Pola Direa u ambulanti Doma Vlade.