39.
Dve sobe na drugom spratu kuće na Piazzi di Spagna male su, uske, sa visokim tavanicama i - sa izuzetkom po jedne mutne svetiljke koja gori u svakoj sobi kao da ju je upalio duh koji očekuje posetu drugih duhova - sasvim mračne. Moja postelja nalazi se u manjoj od dve sobe: u onoj koja gleda na Piazzu, mada ove noći sa visokih prozora može da se vidi samo tama izbrazdana dubljim senkama i naglašena neprekidnim žuborom nevidljivog Berninijevog vodoskoka.
Zvona zvone svakog sata sa jednog od dva istovetna tornja Santa Trinite dei Monti, crkve koja čuči u mraku kao masivna, žutomrka mačka napolju, na vrhu stepeništa, i svaki put kada čujem kratke zvuke ranih jutarnjih sati, zamišljam utvarne ruke koje povlače trule konopce zvona; ne znam kakva slika odgovara mojim mračnim željama u ovoj beskrajnoj noći.
Večeras me je smlavila groznica, vlažna i teška, zagušljiva kao debelo ćebe natopljeno vodom. Koža mi na smenu gori i postaje vlažna na dodir. Dvaput sam imao napade grčevitog kašlja; prvi je naterao Hanta da dotrči sa kauča iz druge sobe i gledao sam kako mu se oči šire na prizor krvi koju sam povratio na čaršave od damasta; drugi napad prigušio sam što sam bolje mogao i oteturao se do lavora na komodi kako bih ispljunuo manje količine crne krvi i tamnog šlajma. Hant se drugi put nije probudio.
Biti ponovo tu. Preći sav taj put do ovih tamnih soba, do ove mračne postelje. Napola se sećam kako sam se probudio ovde, čudesno izlečen, sa 'pravim' Severnom, dr Klarkom, pa čak i malom sinjorom Anđeleti koji su čekali u spoljnoj sobi. To razdoblje oporavka od smrti; to razdoblje uviđanja da ja nisam Kits, da se ne nalazim na pravoj Zemlji, da ovo nije vek kada sam sklopio oči te poslednje noći... da nisam ljudsko biće.
Nešto posle dva, spavam, i dok spavam, sanjam. Sanjam san koji nikada ranije nisam morao da propatim. Sanjam da se lagano uzdižem kroz datumravan, kroz datasferu i kroz megasferu, konačno do mesta koje ne poznajem, o kome nikada nisam sanjao... mesta beskrajnih svemira, neužurbanih, neopisivih boja, mesta bez obzorja, bez tavanica, bez podova ili čvrstih delova koji bi se mogli nazvati tlom. Mislim na to kao na metasferu, jer smesta osećam da ovaj nivo saglasnih stvarnosti obuhvata sve raznolikosti i ćudljivosti osećaja koje sam iskusio na Zemlji, sve binarne analize i intelektualna zadovoljstva i, iznad svega, osećaj... čega? Širenja? Slobode? - možda je potencijal reč za kojom tragam.
Sam se nalazim u toj metasferi. Boje teku iznad mene, ispod mene, kroz mene... ponekad se rastapaju u neodređene pastele, ponekad zgrušavaju u oblakolike fantazije, a u drugim trenucima, retko, kao da obrazuju čvršće objekte, obličja, jasne forme koje mogu, ali ne moraju izgledom biti humanoidne - posmatram ih kao dete koje osmatra oblake i zamišlja slonove, krokodile sa Nila i velike topovnjače u pohodu sa istoka na zapad nekog prolećnog dana u Lejk Distriktu.
Nešto kasnije čujem zvuke: izluđujuće curkanje Berninijevog vodoskoka napolju, na Piazzi; golubove koji šušte perjem i guču na ispustima iznad mog prozora; tiho stenjanje Lija Hanta u snu. Ali iznad i ispod tih zvukova, čujem nešto prikrivenije, manje stvarno, ali beskrajno opasnije.
Nešto veliko dolazi ovamo. Upinjem se da vidim kroz pastelnu pomrčinu; nešto se kreće odmah iza obzorja pogleda. Znam da mi zna ime. Znam da moj život drži na dlanu jedne ruke, a smrt u pesnici druge.
Nema skrovišta u ovom prostoru izvan prostora. Ne mogu da bežim. Poput pesme sirena, bol i dalje nadolazi i opada iz sveta koji sam ostavio za sobom - svakodnevni bol svake osobe odasvud, bol onih što trpe zbog rata koji tek što je započeo, pogotovo bol onih na strašnom Šrajkovom drvetu i, najgore od svega, bol koji osećam za hodočasnike i od njih i onih drugih čije živote i misli sada delim.
Vredelo bi jurnuti u susret toj senci propasti koja mi se približava, ako bi me to oslobodilo te pesme bola.
"Severne! Severne!"
Na sekund mislim da to ja dozivam, baš kao što sam nekada ranije činio u ovim sobama - da dozivam Džozefa Severna u noći kada su mi bol i groznica prevazišli sposobnost da ih suzbijam. A on je uvek bio tu: Severn, glomazan, dobrodušan i spor, sa tim blagim osmehom koji sam često želeo da mu zbrišem sa lica nekom malom pakošću ili komentarom. Teško je imati prijatnu narav kada umireš; moj život bio je donekle velikodušan... zbog čega mi je onda sudbina bila da nastvim sa tom ulogom kada sam ja taj koji pati, kada sam ja taj koji iskašljava iskidane ostatke pluća u zamrljanu maramicu?
"Severne!"
To nije moj glas. Hant me drži za ramena i trese, doziva Severnovo ime. Shvatam da on misli kako mene zove po imenu. Odgurujem mu ruke i tonem natrag u jastuke. "Šta je bilo? Šta nije u redu?"
"Stenjali ste", kaže ađutant Gledstonove. "Vikali."
"Noćna mora. Ništa više."
"Vaši snovi obično su više od snova", kaže Hant. Obazire se po uskoj sobi, sada osvetljenoj svetiljkom koju je uneo. "Kakvo strašno mesto, Severne."
Pokušavam da se osmehnem. "Koštalo me je dvadeset osam šilinga mesečno. Sedam škuda. Drumsko razbojništvo."
Hant se mršti na mene. Na goloj svetlosti bore mu izgledaju dublje nego inače. "Slušajte, Severne, ja znam da ste vi kibrid. Gledstonova mi je rekla da ste obnovljena ličnost pesnika po imenu Kits. Sada očito sve ovo..." - on bespomoćno mahnu ka sobi, senkama, visokom pravougaoniku prozora i visokom krevetu - "sve ovo ima nekakve veze sa tim. Ali kako? Kakvu igru Srž ovde igra?"
"Nisam siguran", kažem istinito.
"Ali poznajete ovo mesto?"
"Oh, da", kažem osećajno.
"Ispričajte mi", moli Hant i njegovo uzdržavanje da ne pita sve do ovog trenutka podjednako kao i usrdnost njegove molbe podstiče me na odluku da mu ispričam.
Pričam mu o pesniku Džonu Kitsu, o njegovom rođenju 1795, njegovom kratkom i uglavnom nesrećnom životu i o njegovoj smrti od 'jektike' 1821, u Rimu, daleko od prijatelja i jedine ljubavi. Pričam mu o insceniranom 'oporavku' u ovoj istoj sobi, o svojoj odluci da uzmem ime Džozefa Severna, umetnika i poznanika koji je ostao uz Kitsa sve do smrti - i konačno, pričam mu o svom kratkom boravku u Mreži, o vremenu koje sam proveo osluškujući, posmatrajući, osuđen da sanjam živote Hodočasnika Šrajku na Hiperionu i drugih.
"Snovi?" kaže Hant. "Hoćete reći da čak i sada sanjate ono što se dešava u Mreži?"
"Da." Pričam mu o snovima, o Gledstonovoj, o uništenju Rajske Kapije i Božjeg Gaja i o zbrkanim slikama sa Hiperiona.
Hant korača tamo-amo po uskoj sobi, sa senkom na grubim zidovima. "Možete li vi da stupite u vezu sa njima?"
"Sa onima koje sanjam? Sa Gledstonovom?" Razmišljam na sekund. "Ne."
"Sigurni ste?"
Pokušavam da objasnim. "Ja se čak ne nalazim u tim snovima, Hante. Nemam... nemam glasa, prisustva... ne postoji način da stupim u vezu sa onima koje sanjam."
"Ali ponekad sanjate ono o čemu oni razmišljaju?"
Shvatam da je to istina. Blizu istine. "Naslućujem šta osećaju..."
"Zar onda ne možete da im ostavite nekakav trag u glavi... u sećanju? Da ih obavestite da smo ovde?"
"Ne."
Hant klone u stolicu kraj uznožja mog kreveta. Najednom izgleda veoma star.
"Li", kažem ja, "Čak i kada bih mogao da opštim sa Gledstonovom ili drugima - što ne mogu - šta bi nam to donelo? Rekao sam vam da se ova replika Stare Zemlje nalazi u Magelanovom Oblaku. Čak i pri Hokingovim brzinama kvantnog skoka, vekovi bi prošli pre nego što bi neko stigao do nas."
"Mogli bismo da ih upozorimo", kaže Hant, glasom tako umornim da zvuči gotovo zlovoljno.
"Na šta da ih upozorimo? Sve najcrnje noćne more Gledstonove ostvaruju se oko nje. Zar mislite da ona sada veruje Srži? Zbog toga je Srž i mogla tako drsko da nas otme. Događaji se zbivaju prebrzo da bi Gledstonova ili bilo ko drugi u Hegemoniji mogao sa njima da se uhvati ukoštac."
Hant trlja oči, a onda spaja prste ispod nosa. Zuri u mene ne baš prijateljski. "Jeste li vi zaista obnovljena ličnost pesnika?"
Ne odgovaram.
"Izrecitujte neku pesmu. Izmislite nešto."
Vrtim glavom. Kasno je, obojica smo premoreni i preplašeni, a moje srce još nije sasvim prestalo da lupa usled noćne more koja je bila više od noćne more. Neću dopustiti da me Hant naljuti.
"Hajdete", kaže on. "Pokažite mi da ste vi nova, usavršena verzija Bila Kitsa."
"Džona Kitsa", kažem ja tiho.
"Kako god bilo. Hajdete, Severne. Ili Džone. Ili kako god već treba da vas zovem. Odrecitujte neku pesmu."
"U redu", kažem i zurim u njega. "Slušajte."
Bio jednom jedan nevaljali bata
Nije bio dobar, baš je bio gadan
Da radi nije hteo, jer je tobož bio
Poezije gladan-
I jednog dana uze
Mastionicu
U ručicu
I penkalo
Ne baš malo
U drugu
Pa ode
Na prugu
I uteče
U planine
Gde nema zime
Kod duhova
S kojima se rukova
Kod vračara
I tračara
Da piše
U kaputu
Kad je vreme
Hladno-
U strahu do mraza-
I bez kaputa
Kad je vreme
Bilo lepo.
O, činimo to slepo
Kad idemo samo
Za rođenim nosem
Na Sever,
Na Sever,
Za rođenim nosem
Na Sever!
"Šta znam", kaže Hant. "To ne zvuči kao nešto što bi napisao jedan pesnik sa ugledom koja traje već hiljadu godina."
Sležem ramenima.
"Da li ste večeras sanjali Gledstnovu? Da li se dogodilo nešto što je izazvalo to stenjanje?"
"Ne. Nije u pitanju bila Gledstonova. Bila je to... prava noćna mora, za promenu."
Hant ustaje, diže svetiljku i priprema se da iznese jedinu svetlost iz sobe. Mogu da čujem vodoskok na Piazzi, golubove na prozorskim pragovima. "Sutra", kaže on, "naći ćemo neki smisao u svemu ovome i smisliti kako da se vratimo. Ako mogu da nas prebace dalekobacačem ovamo, onda mora da postoji način da se dalekobacačem i vratimo kući."
"Da", kažem ja, iako znam da to nije istina.
"Laku noć", kaže Hant. "Više neće biti noćnih mora, zar ne?"
"Neće", kažem, iako znam da je to još manje istina.
Moneta odvuče ranjenog Kasada dalje od Šrajka i kao da zadrža stvorenje ispruženom rukom dok je petljala oko plavog torusa na pojasu svog zaštitnog odela i savijala ga iza sebe.
Dva metra visok zlatni oval visio je i goreo usred vazduha.
"Pusti me", promrmlja Kasad. "Daj da ga dokrajčimo." Tamo gde je Šrajk kandžama načinio ogromne procepe u pukovnikovom zaštitnom odelu bilo je krvi. Desno stopalo visilo mu je poluodsečeno; nije mogao da se osloni na njega i samo je činjenica da se gušao sa Šrajkom i da ga je stvor polunosio u ludačkoj parodiji plesa zadržala Kasada u uspravnom položaju dok su se borili.
"Pusti me", ponovi Fedman Kasad.
"Zaveži", reče Moneta, a onda, nežnije: "Zaveži, ljubavi moja." Ona ga odvuče kroz zlatni oval i oni izroniše na jarku svetlost.
Uprkos bolu i iscrpljenosti, Kasad je bio očaran prizorom. Nisu bili na Hiperionu; u to je bio siguran. Ogromna ravnica prostirala se do obzorja mnogo daljeg nego što bi to dopustila logika ili iskustvo. Niska, narandžasta trava - ako je to uopšte bila trava - rasla je na ravnom tlu i niskim obroncima kao paperje na leđima neke neizmerne gusenice, dok su stvari koje su mogle predstavljati drveće rasle kao kipovi od zališčastog ugljenika, stabala i granja, ešerovskih u svojoj baroknoj neverovatnosti, sa lišćem ovala divlje tamnoplave i ljubičaste boje, zatreptalim prema nebu živom od svetlosti.
Ali ne sunčeve svetlosti. Još dok ga je Moneta nosila dalje od portala koji se zatvarao - Kasad ga nije smatrao dalekobacačem, jer je bio siguran da ga je preneo ne samo kroz prostor, već i kroz vreme - prema šumarku tog nemogućeg drveća, Kasad je upravio oči ka nebu i osetio nešto blisko čuđenju. Bilo je svetlo kao dan na Hiperionu; svetlo kao podne u lusijanskoj tržnici; svetlo kao letnja ravnodnevica na Platou Tarzis, na Kasadovom rodnom svetu, Marsu, ali ovo nije bila sunčeva svetlost - nebo je bilo ispunjeno zvezdama, sazvežđima i zvezdanim grozdovima, Galaksijom tako krcatom suncima da između svetlosti gotovo da nije bilo mrljica tame. Kao da se nalazi u planetarijumu sa deset projektora, pomislio je Kasad. Kao da se nalazio u središtu Galaksije.
U središtu Galaksije.
Grupa muškaraca i žena u zaštitnim odelima iziđe iz senke ešerovskog drveta da bi okružila Kasada i Monetu. Jedan muškarac - div čak i po Kasadovim marsovskim merilima - pogleda ga, pa podiže glavu ka Moneti; mada Kasad nije mogao da čuje ništa, niti da uhvati bilo šta na prijemnicima radio-talasa i uskih frekvencija u odelu, znao je da njih dvoje opšte.
"Lezi", reče Moneta dok je spuštala Kasada na baršunastu narandžastu travu. On pokuša da sedne, da progovori, ali i ona i div dodirnuše mu dlanovima prsa i on leže natrag tako da mu vidokrug ispuni ljubičasto lišće u sporom plesu i zvezdano nebo.
Muškarac ga ponovo dodirnu i Kasadovo odelo se deaktivira. On pokuša da sedne, pokuša da se pokrije, shvativši da je nag pred malom gomilom koja se okupila, ali Monetina čvrsta ruka zadrža ga na mestu. Kroz bol i osećaj izmeštenosti, on neodređeno oseti kako mu muškarac dodiruje rasečene mišice i grudi, kako prelazi srebrom obloženom šakom niz njegovu nogu do mesta gde mu je bila presečena Ahilova tetiva. Pukovnik oseti svežinu svuda gde ga je div dodirnuo, a onda njegova svest odlebde kao balon, visoko iznad žutomrke ravnice i oblih brda, otpluta ka čvrstom baldahinu zvezda gde ga je čekala neka ogromna prilika, mračna kao preteći olujni oblak iznad obzorja, masivna kao planina.
"Kasade", šapnu Moneta i pukovnik dolebde natrag. "Kasade", reče ona ponovo, sa usnama uz njegov obraz, dok mu je zaštitno odelo bilo reaktivirano i stopljeno sa njenim.
Pukovnik Fedman Kasad sede kad i ona. Zavrte glavom, shvativši da je ponovo odeven u energiju žive, pa se osovi na noge. Bola nije bilo. Osećao je kako ga telo pecka na desetak mesta gde su povrede bile zalečene, ozbiljne posekotine isceljene. On stopi šaku sa sopstvenim odelom, pređe mesom preko mesa, savi koleno i dodirnu petu, ali ne oseti nikakve ožiljke.
Kasad se okrenu ka divu. "Hvala", reče, ne znajući može li čovek da ga čuje.
Div klimnu glavom i odstupi natrag ka ostalima.
"On je... neka vrsta lekara", reče Moneta. "Vidar."
Kasad ju je napola čuo dok se usredsređivao na ostale ljude. Bila su to ljudska bića - u srcu je znao da su ljudska bića - ali raznolikosti su bile zaprepašćujuće: nisu im svima zaštitna odela bila srebrna kao Kasadovo ili Monetino, već su bila u rasponu mnoštva boja i svako je bilo meko i organsko poput krzna neke divlje životinje. Samo su tanano treperenje energije i zamućene crte lica otkrivali površinu zaštitnog odela. Anatomija im je bila raznolika koliko i boja: vidarev kolan veliki kao kod Šrajka i masivni trup, njegovo visoko čelo i kaskada žutomrkog energetskog toka koji je mogao predstavljati i grivu... žena do njega, ne krupnija od deteta, ali očito žena, savršenih razmera i mišićavih nogu, sa malim grudima i vilinskim krilima dugačkim dva metra koja su se uzdizala sa njenih leđa - i to ne samo dekorativna krila, jer kada je lahor namreškao narandžastu prerijsku travu, ta žena se dala u kratki trk, ispružila ruke i uzdigla se graciozno u vazduh.
Iza nekoliko visokih, mršavih žena sa plavim zaštitnim odelima i dugačkim prstima sa kožicama, grupa niskih muškaraca imala je vizire i oklope poput marinaca SILE koji kreću u bitku u vakuumu, ali Kasad je naslutio da je oklop deo njih. Gore, grozd krilatih muškaraca uzdizao se na toplim strujama dok su tanki, žuti laserski zraci pulsirali među njima u nekom složenom kodu. Laseri kao da su izbijali iz oka koje je svaki od njih imao na prsima.
Kasad ponovo zavrte glavom.
"Moramo poći", reče Moneta. "Šrajk ne može da nas prati ovamo. Ovi ratnici imaju dovoljno stvari za nadmetanje i bez borbe sa ovim neposrednim ispoljavanjem Boga Bola."
"Gde se nalazimo?" upita Kasad.
Moneta prizva ljubičasti oval u postojanje zlatnom ferulom sa opasača. "Daleko u budućnosti čovečanstva. U jednoj od naših budućnosti. Ovde su stvorene Vremenske Grobnice i odaslane natrag kroz vreme."
Kasad se ponovo obazre. Nešto veoma krupno pojavi se pred zvezdanim poljem, zaklanjajući hiljade zvezda i bacajući senku samo na sekund pre nego što je nestalo. Muškarci i žene načas podigoše pogled, a onda se vratiše svom poslu: žetvi sitnih plodova sa drveća, okupljanju u grupe kako bi posmatrali jarke energetske mape prizvane trzajem prstiju jednog muškarca i odaslane u let ka obzorju brzinom bačenog koplja. Jedna niska, okrugla jedinka neodređenog pola ukopala se u meko tle i ostala vidljiva samo kao slaba linija izdignute zemlje koja se kretala u brzim koncentričnim krugovima oko grupe.
"Gde je ovo mesto?" upita Kasad ponovo. "Šta je ovo?" Najednom, neobjašnjivo, on oseti da je na ivici suza, kao da je skrenuo oko nepoznatog ugla i našao se kod kuće, u Tarzisovom Projektu Relokacije, dok mu odavno mrtva majka maše sa vrata, a zaboravljeni prijatelji, braća i sestre čekaju da im se pridruži u igri skutbola.
"Hodi", reče Moneta; žurnost u njenom glasu bila je očigledna. Ona povuče Kasada ka svetlucavom ovalu. Posmatrao je ostale i zvezdanu kupolu sve dok nije kročio i dok mu sve to nije nestalo iz vidokruga.
Iskoračiše u tamu, a Kasadovom zaštitnom odelu bio je potreban samo delić sekunde da mu prilagodi vid. Nalazili su se u podnožju Kristalnog Monolita u dolini Vremenskih Grobnica na Hiperionu. Bila je noć. Gore su ključali oblaci i divljala je oluja. Samo je pulsirajući sjaj samih Grobnica osvetljavao prizor. Kasad oseti bolesni nalet gubitka zbog toga što je napustio čisto, dobro osvetljeno mesto sa kog su upravo stigli, a onda mu se um usredsredi na ono što je video.
Sol Vejntraub i Bron Lamija nalazili su se pola klika niz dolinu; Sol se naginjao nad ženu dok je ona ležala blizu prednje strane Grobnice od žada. Vetar je kovitlao prašinu oko njih tako gustu da nisu videli kako se Šrajk kreće kao druga senka stazom pored Obeliska, prema njima.
Fedman Kasad stupi sa tamnog mermera ispred Monolita i obiđe razorene kristalne krhotine rasute po stazi. On shvati da mu se Moneta još drži za mišicu.
"Ako se ponovo budeš borio", reče ona, glasom tihim i žurnim u njegovom uhu, "Šrajk će te ubiti."
"Oni su moji prijatelji", reče Kasad. Njegova oprema sile i razoreni oklop ležali su tamo gde ih je Moneta bacila nekoliko sati ranije. On pretraži Monolit i pronađe svoju jurišnu pušku i redenik sa granatama, vide da je puška još operativna, proveri naboje i otkoči oružje, napusti Monolit i krenu dvostruko bržim korakom da presretne Šrajka.
Budim se uz zvuk žubora vode i na sekundu verujem da se to budim iz dremeža blizu vodopada na Lodori za vreme pešačkog pohoda sa Braunom. Ali tama je, kada otvaram oči, podjednako zastrašujuća kao onda dok sam spavao, zvuk vode je mučno curkanje, a ne huka slapa koju će Sutej jednog dana proslaviti u svojoj poemi, i osećam se strašno - ne samo bolestan od prehlade grla koja me je snašla na pešačenju pošto smo se Braun i ja budalasto popeli uz Skido pre doručka - već smrtno, zastrašujuće bolestan, sa telom koje boli od nečeg dubljeg nego što je groznica, dok mi šlajm i vatra bubre u grudima i stomaku.
Ustajem i dodirom pronalazim put do prozora. Prigušena svetlost dopire ispod vrata sobe Lija Hanta i ja shvatam da je on zaspao uz upaljenu svetiljku. Ne bi bilo loše da sam to učinio i ja, ali sada je prekasno da je palim, dok napipavam put ka svetlijem pravougaoniku spoljne tame usađenom u dublju tamu sobe.
Vazduh je svež i ispunjen mirisom kiše. Shvatam da je zvuk koji me je probudio grmljavina kada munja sevne iznad krovova Rima. Nijedno svetlo ne gori u gradu. Nagnuvši se malo kroz otvoreni prozor, mogu da vidim stepenice iznad Piazze mokre od kiše i tornjeve Trinite dei Monti crno ocrtane u bleskovima munja. Vetar koji duva niz te stepenice hladan je i ja se vraćam do postelje da se umotam u ćebe pre nego što odvučem stolicu do prozora i sednem tamo da gledam napolje i razmišljam.
Sećam se svog brata Toma u tih poslednjih nekoliko nedelja i dana, lica i tela zgrčenih u strašnom naporu disanja. Sećam se svoje majke i njenog bledila, lica gotovo sjajnog u pomrčini zatamnjene sobe. Mojoj sestri i meni bilo je dopušteno da dodirnemo njenu vlažnu ruku, da joj poljubimo grozničave usne, a zatim da se povučemo. Sećam se da sam jednom tajno obrisao usne kada sam izišao iz te sobe, pogledavajući postrance da vidim da li je sestra ili neko drugi video moj grešni postupak.
Kada su dr Klark i jedan italijanski hirurg otvorili Kitsovo telo manje od trideset sati posle njegove smrti, pronašli su, kako je Severn pisao jednom prijatelju, '...najgoru moguću jektiku - pluća su bila potpuno uništena - ćelije su sasvim nestale.' Ni dr Klark ni italijanski hirurg nisu mogli da shvate kako je Kits uopšte živeo ta dva poslednja meseca ili duže.
Razmišljam o tome dok sedim u zamračenoj sobi i gledam na zamračenu Piazzu, sve vreme osluškujući ključanje u grudima i grlu, sa bolom kao vatrom unutra i još gorim bolom od povika u glavi: povika Martina Silenusa na drvetu, koji trpi zbog toga što je pisao pesme za čije sam dovršavanje ja bio isuviše nežan i kukavica; povika Fedmana Kasada koji se priprema da umre pod Šrajkovim kandžama; povika Konzula koji je ponovo primoran na izdajstvo; povika iz hiljada templarskih grla koja oplakuju smrt njihovog sveta i njihovog brata Heta Mastina; povika Bron Lamije koja misli na svog mrtvog ljubavnika, mog blizanca; povika Pola Direa koji leži i bori se sa opekotinama i šokom sećanja, isuviše svestan kruciformi koje čekaju na njegovim grudima; povika Sola Vejntrauba koji udara pesnicama po zemlji Hiperiona, doziva svoje dete, sa plačem bebe Rejčel još u našim ušima.
"Prokletstvo", kažem tiho i udaram pesnicom po kamenu i malteru prozorskog rama. "Prokletstvo."
Nešto kasnije, baš kada prve naznake bledila obećavaju zoru, odlazim od prozora, pronalazim krevet i ležem samo nakratko, koliko da sklopim oči.
Guverner-General Teo Lejn probudio se na zvuk muzike. Žmirnuo je i pogledao oko sebe, prepoznao obližnji tank sa hranljivim rastvorom i brodsku ambulantu kao da ih je sanjao. Teo shvata da ima na sebi meku, crnu pidžamu i da je spavao na ambulantnom ležaju za pregled. Proteklih dvanaest sati počinju da se sklapaju iz delića Teovog sećanja: podizanje u tank za tretman, priključivanje senzora, Konzul koji mu sa još nekim, nagnut iznad njega, postavlja pitanja - a Teo odgovara baš kao da je zaista svestan, da bi potom ponovo zaspao i sanjao Hiperion i njegove gradove u plamenu. Ne, nisu to bili snovi.
Teo sede, uz osećaj da će gotovo odlebdeti sa ležaja, zateče svoju odeću opranu i uredno složenu na obližnjoj polici i obuče se brzo, dok se muzika nastavljala, sad sve jača, sad sve tiša, ali uvek prisutna, proganjajuće akustična, što je ukazivalo na to da se izvodi uživo i da nije snimljena.
Teo pređe kratkim stepeništem na palubu za rekreaciju i stade iznenađen kada shvati da je brod otvoren, balkon isturen, a zaštitno polje očigledno isključeno. Gravitacija pod nogama bila je minimalna: dovoljna da Tea povlači natrag na palubu, ali jedva snažnija od toga - verovatno dvadeset odsto ili manje od Hiperionove, možda jedna šestina standardne.
Brod je bio otvoren. Blistava sunčeva svetlost ulivala se kroz otvorena vrata na balkon gde je Konzul sedeo i svirao na antiknom instrumentu koji je zvao klavir. Teo prepozna arheologa, Arundeza, koji se naslanjao na otvor oplate sa pićem u ruci. Konzul je svirao nešto veoma staro i veoma složeno; ruke su mu bile u studioznom letu iznad klavijature. Teo priđe bliže, zausti da šapne nešto osmehnutom Arundezu, a onda stade u šoku da zuri.
Iza balkona, trideset metara niže, blistava sunčeva svetlost padala je na jarkozeleni travnjak koji se protezao do previše bliskog obzorja. Na tom travnjaku, grupice ljudi sedele su i ležale u opuštenim pozama i očito slušale Konzulov improvizovani koncert. Ali kakvi su to ljudi bili!
Teo je mogao da vidi visoke, mršave ljude koji su izgledali kao estete Epsilon Eridanija, blede i ćelave u prozirnim, plavim odorama, ali kraj njih i iza njih sedelo je i slušalo zapanjujuće mnoštvo raznolikih ljudskih tipova - više varijeteta nego što je Mreža ikada videla: ljudska bića zaogrnuta krznom i krljuštima; ljudska bića sa telima nalik na pčelinja i odgovarajućim očima, višepovršinskim receptorima i antenama; ljudska bića krhka i mršava poput kipova od žice, sa velikim, crnim krilima koja su im izbijala sa mršavih ramena i sklapala se oko njih poput ogrtača; ljudska bića očito stvorena za svetove sa masivnom gravitacijom, niska, stamena i mišićava poput bizona, prema kojima su Lusijanci izgledali krhko; ljudska bića sa kratkim telima i dugačkim rukama prekrivenim narandžastim krznom, tako da su samo bleda i senzitivna lica razlikovala neke od njih od holoa davno izumrlih orangutana sa Stare Zemlje; i druga ljudska bića koja su više ličila na lemure nego što su bila humanoidna, više vodena, lavovska, medveđa ili antropoidna nego čovekolika. A opet, Teo je nekako smesta znao da su to ljudska bića, koliko god šokantne bile njihove razlike. Njihovi pogledi puni pažnje, opušteni položaji i stotine drugih tananih ljudskih svojstava - uključujući tu i majku sa krilima leptira koja je u naručju držala dete sa krilima leptira - sve je to svedočilo o zajedničkoj ljudskosti koju Teo nije mogao da porekne.
Melio Arundez se okrenu, osmehnu se na Teov izraz lica i šapnu: "Proterani."
Zapanjen, Teo Lejn mogao je samo da zavrti glavom i da nastavi da sluša muziku. Proterani su bili varvari, a ne ova divna i ponekad eterična stvorenja. Zarobljeni Proterani na Bresiji, da se ne pominju leševi njihovih pobijenih pešadinaca, bili su jednoobrazni - visoki, da, mršavi, da, ali svakako više po merilima Mreže od ove vrtoglave izložbe raznolikosti.
Teo ponovo zavrte glavom dok se Konzulov klavir uzdizao u krešendu i završavao konačnom notom. Začu se pljesak stotine bića na polju ispred njih, zvuk visok i blag u retkom vazduhu, a onda Teo vide kako oni ustaju, protežu se i odlaze na različite strane... neki brzim hodom preko uznemirujuće bliskog obzorja, drugi šireći krila dugačka osam metara i udaljavajući se u letu. Opet, drugi su se primicali podnožju Konzulovog broda.
Konzul ustade, ugleda Tea i osmehnu se. On potapša mladića po ramenu. "Teo, baš na vreme. Ubrzo ćemo početi sa pregovorima."
Teo Lejn žmirnu. Trojica Proteranih spustiše se na balkon i sklopiše velika krila pozadi. Svi muškarci bili su obrasli gustom dlakom i drugačije išarani prugama, tako da im je krzno izgledalo podjednako organski i ubedljivo kao kod bilo kog divljeg stvorenja.
"Izvrsno kao i uvek", reče najbliži Proterani Konzulu. Lice Proteranog bilo je lavlje - širok nos i zlatne oči uokvirene čupercima žutomrkog krzna. "Poslednji komad bila je Mocartova 'Fantazija u D molu', KV. 397, zar ne?"
"Jeste", reče Konzul. "Slobodnjače Vanc, želeo bih da vas upoznam sa M. Teom Lejnom, Guvernerom-Generalom sveta Hiperiona iz Protektorata Hegemonije."
Lavlji pogled okrenu se ka Teu. "Čast mi je", reče Slobodnjak Vanc i pruži krznatu ruku.
Teo se rukova sa njim. "Zadovoljstvo mi je što smo se upoznali, ser." Teo se upita da li se još nalazi u tanku za oporavak i sve ovo sanja. Sunčeva svetlost na njegovom licu i čvrsti dlan uz njegov nagoveštavali su da nije tako.
Slobodnjak Vanc ponovo se okrenu ka Konzulu. "U ime Agregata, zahvaljujem vam za taj koncert. Prošlo je isuviše godina otkad smo vas čuli da svirate, prijatelju." On se obazre. "Možemo da razgovaramo ovde ili u jednom od upravnih odeljaka, kako god vam odgovara."
Konzul je oklevao samo sekund. "Nas je trojica, Slobodnjače Vanc. Vas je mnogo. Pridružićemo vam se."
Lavljoglavi klimnu i baci pogled ka nebu. "Poslaćemo vam čamac za prelazak." On i ostala dvojica priđoše ogradi i stupiše sa nje, padoše nekoliko metara pre nego što su razvili svoja složena krila i odleteše ka obzorju.
"Isuse", šapnu Teo. On zgrabi Konzula za podlakticu. "Gde smo?"
"U Roju", reče Konzul dok je prekrivao klavijaturu 'Stejnveja.' On krenu prvi unutra, sačeka da Arundez stupi za njim, pa uvuče balkon.
"A o čemu ćemo pregovarati?" upita Teo.
Konzul protrlja oči. Činilo se da je čovek spavao malo ili nimalo u deset ili dvanaest sati koliko se Teo lečio.
"To zavisi od sledeće poruke CEO Gledston", reče Konzul i klimnu glavom ka mestu gde se holojama maglila kolonama transmisije. Fetlinijski mlaz upravo se dešifrovao u brodskom prijemniku za jednokratne poruke.
Meina Gledston stupi u ambulantu Doma Vlade i lekari koji su je sačekali otpratiše je do odeljka za oporavak gde je ležao Otac Pol Dire. "Kako je?" upita ona prvu doktorku, koja je bila CEO-in lični lekar.
"Opekotine drugog stepena od bleska na otprilike jednoj trećini tela", odgovori Irma Androneva. "Izgubio je obrve i nešto kože... ionako je nije imao mnogo... a na levoj strani lica i tela ima nešto tercijarnih opekotina od zračenja. Dovršili smo regeneraciju epiderma i dali mu injekcije RNK šablona. Ne oseća bol i svestan je. Postoji problem sa parazitima kruciformama na njegovim grudima, ali to ne predstavlja neposrednu opasnost po pacijenta."
"Tercijarne opekotine od zračenja", reče Gledstonova, zastavši na trenutak tik izvan dometa čujnosti od odeljka u kome je čekao Dire. "Plazma-bombe?"
"Da", odgovori drugi lekar koga Gledstonova nije prepoznala. "Sigurni smo da se ovaj čovek 'bacio sa Božjeg Gaja sekund ili dva pre nego što je dalekobacačka veza prekinuta."
"U redu", reče Gledstonova i zastade kraj lebdeće palete na kojoj je počivao Dire. "Želim da razgovaram sa ovim gospodinom nasamo, molim."
Lekari se zgledaše, mahnuše mehaničkoj bolničarki da se vrati u svoje spremište u zidu i zatvoriše portal bolničkog odeljenja za sobom.
"Oče Dire?" upita Gledstonova, prepoznavši sveštenika sa holoa i iz Severnovih opisa za vreme hodočašća. Direovo lice sada je bilo crveno i išarano i blistalo je od regenerativnog gela i sedativa nanesenog sprejom. Još je bio čovek upečatljive pojave.
"CEO", šapnu sveštenik i načini pokret kao da će sesti.
Gledstonova mu nežno spusti ruku na rame. "Odmarajte se", reče ona. "Da li osećate da možete da mi ispričate šta se dogodilo?"
Dire klimnu glavom. U očima starog Jezuita bile su suze. "Pravi Glas Drveta Sveta nije verovao da će zaista napasti", šapnu on promuklim glasom. "Sek Hardin je mislio da Templari imaju nekakav pakt sa Proteranima... neki dogovor. Ali ovi su napali. Taktički zraci, plazma-uređaji, nuklearni eksplozivi, mislim..."
"Da", reče Gledstonova, "pratili smo to iz Ratne Sobe. Moram da znam sve, Oče Dire. Sve od trenutka kada se kročili u Pećinsku Grobnicu na Hiperionu."
Oči Pola Direa usredsrediše se na lice Gledstonove. "Znate za to?"
"Da. I za većinu drugih stvari do tog trenutka. Ali moram da znam više. Mnogo više."
Dire zatvori oči. "Lavirint..."
"Šta?"
"Lavirint", reče on ponovo, snažnijim glasom. Zatim pročisti grlo i ispriča joj o svom putovanju kroz tunele leševa, o prelasku na brod SILE i sastanku sa Severnom na Pacemu.
"I sigurni ste da je Severn krenuo ovamo? U Dom Vlade?" upita Gledstonova.
"Da. On i vaš ađutant... Hant. Obojica su nameravali da se 'bace ovamo."
Gledstonova klimnu glavom i pažljivo dodirnu neopečeni deo sveštenikovog ramena. "Oče, stvari se ovde zbivaju veoma brzo. Severn je nestao, Li Hant takođe. Treba mi savet o Hiperionu. Hoćete li ostati sa mnom?"
Dire je za trenutak izgledao zbunjeno. "Moram da se vratim. Natrag na Hiperion, M. Vrhovna. Čekaju me Sol i ostali."
"Razumem", reče Gledstonova umirujuće. "Čim povratak na Hiperion bude moguć, srediću da odete tamo. Sada, međutim, Mreža je pod okrutnim napadom. Milioni ginu ili se nalaze u opasnosti od pogibije. Treba mi vaša pomoć, Oče. Smem li da računam na vas do tada?"
Pol Dire uzdahnu i leže natrag. "Da, M. Vrhovna. Ali ja nemam pojma kako..."
Začu se tiho kucanje i Sedeptra Akasi uđe i pruži Gledstonovoj pelir sa porukom. CEO se osmehnu. "Rekoh da se stvari brzo zbivaju, Oče. Evo novog razvoja događaja. Poruka sa Pacema veli da se Skup Kardinala sastao u Sistinskoj Kapeli..." Gledstonova podiže obrvu. "Zaboravila sam, Oče, je li to ona Sistinska Kapela?"
"Jeste. Crkva ju je rastavila kamen po kamen, fresku po fresku, i preselila je na Pacem posle Velike Greške."
Gledstonova spusti pogled na pelir. "...sastali su se u Sistinskoj Kapeli i izabrali novog pontifa."
"Već?" šapnu Pol Dire. On ponovo sklopi oči. "Verovatno su smatrali da moraju da požure. Pacem leži na - koliko? - samo deset dana od okupatorskog talasa Proteranih. Opet, da su tako brzo doneli odluku..."
"Da li vas zanima ko je novi Papa?" upita Gledstonova.
"Ili Antonio Kardinal Gvarduči ili Agostino Kardinal Rudel, pretpostavljam", reče Dire. "Niko drugi ne bi u ovo vreme mogao da dobije većinu."
"Ne", reče Gledstonova. "Prema poruci Biskupa Kurije Romane Eduara..."
"Biskupa Eduara! Izvinite, M. Vrhovna, nastavite, molim vas."
"Prema Biskupu Eduaru, Skup Kardinala izabrao je nekoga ispod ranga monsinjora prvi put u istoriji Crkve. Ovde piše da je novi Papa jezuitski sveštenik... izvesni Otac Pol Dire."
Dire sede pravo uprkos opekotinama. "Šta?" Glas mu je bio pun neverice.
Gledstonova mu pruži pelir.
Pol Dire zapilji se u papir. "To je nemoguće. Nikada nisu izabrali pontifa ispod ranga monsinjora izuzev simbolično, a to je bila jedinstvena situacija... bio je to sveti Belveder posle Velike Greške i Čuda... ne, ne, to je nemoguće."
"Biskup Eduar je pokušavao da se javi, kako kaže moja pomoćnica", reče Gledstonova. "Odmah ćemo proslediti poziv, Oče. Ili, da vam se obraćam kao Vaša Svetosti?" U glasu CEO nije bilo ironije.
Dire podiže pogled, suviše zapanjen da bi mogao nešto da kaže.
"Proslediću poziv", reče Gledstonova. "Uredićemo da se što pre vratite na Pacem, Vaša Svetosti, ali volela bih da ostanemo u vezi. Zaista mi je potreban vaš savet."
Dire klimnu glavom i ponovo pogleda pelir. Telefon zažmirka na konzoli iznad palete.
CEO Gledston iziđe u hodnik, reče lekarima za najnoviji razvoj događaja, stupi u vezu sa obezbeđenjem da odobre Biskupu Eduaru ili drugim zvaničnicima Crkve sa Pacema korišćenje dalekobacača, i 'baci se natrag u svoju sobu u rezidencijalnom krilu. Sedeptra je podseti da se veće ponovo sastaje u Ratnoj Sobi za osam minuta. Gledstonova klimnu glavom, isprati pomoćnicu napolje i vrati se u fetlinijski odeljak koji se nalazio u skrivenoj niši u zidu. Aktivirala je zvučna polja za privatnost i ukucala šifru u transmisioni disključ za Konzulov brod. Svaki fetlinijski prijemnik u Mreži, Zabačenosti, Galaksiji i vasioni registrovaće mlaz, ali samo će Konzulov brod biti u stanju da ga dešifruje. Ili se bar tako nadala.
Holo kamera žmirnu crveno. "Na osnovu automatskog mlaza iz tvog broda, pretpostavljam da si se odlučio da se sastaneš sa Proteranima, a oni su ti to dopustili", reče Gledstonova kameri. "Takođe pretpostavljam da si preživeo prvi susret."
Gledstonova udahnu. "U ime Hegemonije, tražila sam od tebe da žrtvuješ mnogo toga, godinama. Sada to tražim od tebe u ime čovečanstva. Moraš da saznaš sledeće:
Prvo, zbog čega Proterani napadaju i uništavaju svetove Mreže? Bio si ubeđen, Bajron Lamija je bio ubeđen i ja sam bila ubeđena da žele samo Hiperion. Zašto su to izmenili?
Drugo, gde je Tehnosrž? Moram to da znam ako treba da se borimo protiv njih. Zar su Proterani zaboravili našeg zajedničkog neprijatelja, Srž?
Treće, kakvi su njihovi zahtevi za obustavu vatre? Spremna sam da žrtvujem mnogo toga kako bismo se otarasili dominacije Srži. Ali ubijanje mora prestati!
Četvrto, da li je vođa Agregata Roja voljan da se lično sastane sa mnom? Preći ću dalekobacačem u Hiperionov sistem ako to bude neophodno. Većina elemenata naše flote napustila ga je, ali skok-brod i njegove prateće letelice ostali su kraj sfere singularnosti. Vođa Roja mora brzo da se odluči, zato što SILA želi da uništi sferu, a Hiperion će se onda naći na tri godine vremenskog duga od Mreže.
I konačno, Vođa Roja mora da zna da Srž želi da upotrebimo neku vrstu štapa smrti, eksplozivni uređaj koji će se suprotstaviti invaziji Proteranih. Mnoge vođe SILE slažu se sa tim. Vremena je sve manje. Mi nećemo - ponavljam, nećemo - dopustiti da invazija Proteranih preplavi Mrežu.
Sada sve zavisi od tebe. Molim te da potvrdiš prijem ove poruke i obavestiš me preko fetlinije čim pregovori počnu."
Gledstonova pogleda u disk kamere, utiskujući snagu svoje ličnosti i iskrenost preko svetlosnih godina. "Preklinjem te u ime ljudske istorije, molim te da ispuniš to."
Mlaz fetlinijske poruke propratile su trzave slike smrti Rajske Kapije i Božjeg Gaja u trajanju od dva minuta. Konzul, Melio Arundez i Teo Lejn ostali su da sede u tišini pošto su holoi izbledeli.
"Odgovor?" upita brod.
Konzul pročisti grlo. "Potvrdi prijem poruke", reče on. "Pošalji naše koordinate." On pogleda drugu dvojicu na suprotnoj strani holojame. "Gospodo?"
Arundez zatrese glavom kao da želi da je razbistri. "Očito je da ste već bili ovde... u Roju Proteranih."
"Da", reče Konzul. "Posle Bresije... pošto su moja žena i sin... posle Bresije, pre izvesnog vremena, sastao sam se sa ovim Rojem zbog iscrpnih pregovora."
"Kao predstavnik Hegemonije?" upita Teo. Lice riđeg muškarca izgledalo je mnogo starije i izborano brigom.
"Kao predstavnik klike senatorke Gledston", reče Konzul. "Bilo je to pre nego što je prvi put izabrana za CEO. Njena grupa objasnila mi je da na internu borbu za vlast u Tehnosrži može da utiče naše uvođenje Hiperiona u Protektorat Mreže. Najlakši način da se to izvede bio je da se dozvoli da informacija procuri Proteranima... informacija koja će izazvati njihov napad na Hiperion i tako dovesti flotu Hegemonije ovamo."
"I vi ste to učinili?" U Arundezovom glasu nije bilo emocija, iako su mu žena i odrasla deca živeli na Renesansi Vektor, sada na manje od osamdeset sati od invazionog talasa.
Konzul se zavali natrag u jastuke. "Ne. Rekao sam Proteranima za plan. Oni su me poslali natrag u Mrežu kao dvostrukog agenta. Planirali su da osvoje Hiperion, ali u vreme koje sami odaberu."
Teo se nagnu napred, veoma stisnutih ruku. "Sve one godine u konzulatu..."
"Čekao sam na vest od Proteranih", reče Konzul ravno. "Vidite, oni su imali uređaj koji bi srušio antientropijska polja oko Vremenskih Grobnica. Otvorio ih kada budu spremni. Dopustio Šrajku da skine okove."
"Znači, Proterani su to učinili", reče Teo.
"Ne", reče Konzul. "Ja sam. Izdao sam Proterane baš kao što sam izdao i Gledstonovu i Hegemoniju. Ubio sam ženu koja je podešavala uređaj... nju i tehničare sa njom... i uključio to. Antientropijska polja su se srušila. Organizovano je poslednje hodočašće. Šrajk je slobodan."
Teo je zurio u svog bivšeg mentora. U mladićevim zelenim očima bilo je više zbunjenosti nego gneva. "Zašto? Zašto si učinio sve to?"
Konzul im ispriča, ukratko i ravnodušno, o svojoj baki Siri sa Maui-Kovenanta i o njenoj pobuni protiv Hegemonije - pobuni koja nije umrla kada su umrli ona i njen ljubavnik, Konzulov deda.
Arundez ustade iz jame i priđe prozoru nasuprot balkonu. Sunčeva svetlost izlivala mu se po nogama i tamnoplavom tepihu. "Znaju li Proterani šta ste uradili?"
"Sada znaju", reče Konzul. "Ispričao sam to Slobodnjaku Vancu i ostalima kada smo stigli."
Teo pređe na drugu stranu holojame. "Dakle, ovaj sastanak na koji idemo mogao bi da bude i suđenje?"
Konzul se osmehnu. "Ili smaknuće."
Teo stade, stisnuvši obe ruke u pesnice. "I Gledstonova je to znala kada je zatražila da ponovo dođeš ovamo?"
"Da."
Teo se okrenu. "Ne znam da li želim da te smaknu ili ne."
"Ne znam to ni ja, Teo", reče Konzul.
Melio Arundez okrenu se od prozora. "Zar Vanc nije rekao da šalju čamac po nas?"
Nešto u njegovom tonu nagna preostalu dvojicu da priđu prozoru. Svet na koji su se spustili bio je asteroid srednje veličine okružen zaštitnim poljem klase deset i teraformiran u sferu generacijama vetra, vode i pažljivog prestrukturisanja. Hiperionovo sunce zalazilo je iza suviše bliskog obzorja i nekoliko kilometara neremećene trave mreškalo se pod lutajućim lahorom. Ispod broda, široki potok ili uska reka prolazila je kroz pašnjake, približavala se obzorju, a onda kao da je uzletala naviše u reku koja se pretvara u vodopad, vijugala kroz daleko zaštitno polje i krivudala kroz crnilo svemira pre nego što se gubila u liniji suviše tankoj da bi se videla.
Čamac se spuštao tim neizmerno visokim vodopadom i približavao se površini njihovog malenog sveta. Humanoidne prilike mogle su se videti kraj krme i pramca.
"Hriste", šapnu Teo.
"Najbolje bi bilo da se spremimo", reče Konzul. "To je naša pratnja."
Napolju, sunce je zalazilo šokantnom brzinom i slalo poslednje zrake kroz zavesu vode pola kilometra iznad osenčenog tla, pržeći ultramarinsko nebo dugama gotovo zastrašujućih boja i čvrstine.
|
