40.

     Hant me budi usred prepodneva. Dolazi sa doručkom na poslužavniku i uplašenim pogledom u očima.
     Pitam: "Odakle vam hrana?"
     "U prvoj prostoriji u prizemlju nalazi se nekakav mali restoran. Tamo me je čekala hrana, ali ljudi nije bilo."
     Klimam glavom. "Mala trattoria sinjore Anđeleti", kažem. "Ta ne ume da kuva." Sećam se brige dr Klarka zbog moje ishrane; smatrao je da mi se jektika smestila u stomak i držao me je na režimu izgladnjivanja koji se sastojao od mleka i hleba, a povremeno i parčenceta ribe. Čudnovato je koliko se izmučenih pripadnika čovečanstva susrelo sa večnošću opsednuto crevima, čirevima od ležanja ili bednom ishranom.
     Ponovo dižem pogled ka Hantu. "Šta je bilo?"
     Ađutant Gledstonove prišao je prozoru i čini se da je zaokupljen prizorom Piazze ispod. Mogu da čujem curkanje prokletog Berninijevog vodoskoka. "Nameravao sam da iziđem i prošetam se dok ste vi spavali", kaže Hant lagano, "za svaki slučaj, ako negde u blizini ima ljudi. Ili telefona ili dalekobacača."
     "Naravno", kažem ja.
     "Samo sam izišao iz..." On se okreće i oblizuje usne. "Tamo napolju nalazi se nešto, Severne. Na ulici, u podnožju stepenica. Nisam siguran, ali mislim da je to..."
     "Šrajk", kažem ja.
     Hant klima glavom. "Jeste li ga videli?"
     "Ne, ali ne iznenađuje me."
     "On je... strašan, Severne. Ima nešto u njemu od čega mi se koža ježi. Evo... jedva može da se vidi u senkama sa druge strane stepeništa."
     Pokušavam da ustanem, ali iznenadni napad kašlja i osećaj podizanja šlajma u grudima i grlu tera me da se spustim natrag na jastuke. "Znam kako on izgleda, Hante. Ne brinite. Nije on ovde zbog vas." Glas mi zvuči samouverenije nego što se osećam.
     "Zbog vas?"
     "Mislim da nije", kažem dok pokušavam da dođem do daha. "Mislim da je ovde samo zato da se postara da ne pokušam da odem... i pronađem drugo mesto za umiranje."
     Hant se vraća do kreveta. "Nećete vi umreti, Severne."
     Ne kažem ništa.
     On seda na stolicu sa pravim naslonom kraj kreveta i diže šolju sa čajem koji se hladi. "Ako umrete, šta će biti sa mnom?"
     "Ne znam", kažem iskreno. "Ako umrem, ne znam čak ni šta će biti sa mnom."

     Postoji izvesni solipsizam u ozbiljnoj bolesti koji zahteva od čoveka svu moguću pažnju, kao što astronomska crna rupa grabi sve što je imalo dovoljno nesreće da se nađe u njenom kritičnom prečniku. Dan prolazi sporo, a ja sam izuzetno svestan kretanja sunčeve svetlosti preko grubog zida, dodira posteljine pod dlanom, groznice koja raste u meni kao mučnina i izgara u peći mog uma i, ponajviše, bola. Sada to nije moj bol, jer nekoliko sati ili dana stegnutost u grlu i buktanje u grudima mogu se izdržati i gotovo da su dobrodošli, poput mrskog starog prijatelja koga sretneš u nepoznatom gradu, već bol drugih... svih drugih. On mi pogađa um kao buka razbijanja škriljca, kao gvožđe čekića koje neprekidno lupa po gvožđu nakovnja, i od toga nema bekstva.
     Moj mozak prima to kao buku i pretače je u poeziju. Po čitav dan i noć bol vasione preplavljuje me i luta grozničavim hodnicima mog uma kao stih, slika, slik, složeni, beskrajni ples jezika, sad smirujući kao solo deonica flaute, sad kreštav, piskav i zbunjujući kao naštimavanje desetak orkestara, ali uvek stih, uvek poezija.
     Negde blizu sutona budim se iz poludremeža i razaram san o pukovniku Kasadu koji se bori sa Šrajkom za živote Sola i Bron Lamije; zatičem Hanta kako sedi kraj prozora, duguljastog lica obojenog večernjim svetlom, preliva terakote.
     "Da li je još tamo?" pitam i glas mi je škripa turpije po kamenu.
     Hant skače, onda se okreće prema meni sa osmehom izvinjenja i prvi put vidim na toj strogoj fizionomiji da crveni. "Šrajk?" kaže on. "Ne znam. Nisam ga video već neko vreme. Osećam da jeste." Gleda u mene. "Kako ste?"
     "Umirem." Smesta žalim zbog upuštanja u takvu lakomislenost, koliko god to bilo tačno, kada vidim bol koji to pričinjava Hantu. "U redu je", kažem gotovo šeretski, "već sam to ranije radio. Nije to kao da umirem ja. Postojim kao ličnost duboko u Tehnosrži. Reč je samo o ovom telu. O ovom kibridu Džona Kitsa. O dvadeset sedmogodišnjoj opseni od krvi, mesa i pozajmljenih asocijacija."
     Hant prilazi i seda na ivicu postelje. Shvatam uz šok da je tokom dana promenio posteljinu i zamenio moje okrvavljene prekrivače svojima. "Vaša ličnost je AI u Srži", kaže on. "Onda mora da ste u stanju da pristupite datasferi."
     Odmahujem glavom, suviše slab da bih se prepirao.
     "Kada su vas Filomelovi oteli, pratili smo vas pomoću vašeg pristupnog puta u datasferi", ustrajavao je on. "Ne morate lično da stupite u vezu sa Gledstonovom. Samo ostavite poruku tamo gde Obezbeđenje može da je nađe."
     "Ne", kažem ja hrapavo, "Srž to ne želi."
     "Da li vas blokiraju? Sprečavaju?"
     "Još ne. Ali učiniće to." Izgovaram reči zasebno, dok dahćem, kao da vraćam nežna jaja natrag u gnezdo. Najednom se sećam poruke koju sam poslao miloj Fani ubrzo posle prvog ozbiljnog krvarenja, ali gotovo godinu pre nego što ću od toga umreti. Napisao sam: 'Ukoliko umrem', rekao sam sebi, 'nisam za sobom ostavio nijedno besmrtno delo - ništa što bi moje prijatelje učinilo ponosnim kada me se sete - ali voleo sam načelo lepote u svemu i da sam imao vremena učinio bih sebe vrednim pamćenja.' To mi sada izgleda jalovo, samoživo, idiotski i naivno... a opet, i dalje očajnički verujem u to. Da sam imao vremena... mesece koje sam proveo na Esperanci praveći se da sam vizuelni umetnik; dane protraćene sa Gledstonovom u dvoranama vlade kada sam mogao da pišem...
     "Kako znate ako ne pokušate?" pita Hant.
     "Šta to?" pitam. Jednostavni napor da izgovorim dva sloga tera me ponovo na kašalj i grč se završava tek kada pljujem polučvrste kugle krvi u lavor koji je Hant žurno prineo. Ležem natrag i pokušavam da se usredsredim na njegovo lice. U uskoj sobi sve je mračnije, a nijedan od nas nije upalio svetiljku. Napolju, vodoskok glasno žubori.
     "Šta to?" pitam ponovo i pokušavam da ostanem tu, iako me spavanje i snovi vuku. "Šta da pokušam?"
     "Da pokušate da ostavite poruku preko datasfere", šapuće on. "Da stupite u vezu sa nekim."
     "A kakvu bismo to poruku ostavili, Li?" pitam. Prvi put sam ga nazvao imenom.
     "Gde se nalazimo. Kako nas je Srž otela. Bilo šta."
     "U redu", kažem i sklapam oči. "Pokušaću. Mislim da mi neće dozvoliti, ali obećavam da ću pokušati."
     Osećam da me Hant drži za ruku. Čak i kroz pobedničke plime umora, ovaj iznenadni ljudski dodir dovoljan je da mi natera suze na oči.
     Pokušaću. Pre nego što se predam snovima ili smrti, pokušaću.

     Pukovnik Fedman Kasad ispusti borbeni poklič SILE i jurnu kroz oluju prašine da presretne Šrajka pre nego što ovaj pređe poslednjih trideset metara do mesta gde je Sol Vejntraub čučao kraj Bron Lamije.
     Šrajk zastade, glava mu se obrnu bez trenja, crvene oči blesnuše. Kasad otkoči jurišnu pušku i sjuri se strmoglavom brzinom niz nagib.
     Šrajk se premesti.
     Kasad vide njegovo kretanje kroz vreme kao sporu zamućenost, primetivši ujedno, dok je posmatrao Šrajka, da je kretanje u dolini prestalo, da pesak visi nepokretno u vazduhu i da je svetlost iz blistavih Grobnica poprimila gustinu i boju ćilibara. Kasadovo zaštitno odelo nekako se premeštalo za Šrajkom i pratilo njegovo kretanje kroz vreme.
     Glava stvorenja podiže se naglo, sada na oprezu, i četiri ruke mu se izdužiše kao sečiva noža, sa prstima koji zaškljocaše u oštrom pozdravu.
     Kasad se zaustavi uz posrtanje deset metara od stvora i aktivira jurišnu pušku, pretvorivši pesak ispod Šrajka u šljaku širokim zrakom pune snage.
     Šraj zasja kada mu leđni lub i noge čelične skulpture odraziše paklenu svetlost koja je dopirala ispod i oko njega. Tada stvorenje visoko tri metra poče da tone dok je pesak bubrio u jezero istopljenog stakla pod njim. Kasad trijumfalno viknu, kročivši bliže, zapljuskujući Šrajka i tle širokim zrakom onako kako je prskao drugove iz ukradenih creva za navodnjavanje u sirotinjskom delu Tarzisa kao dečak.
     Šrajk je tonuo. Ruke mu zamlataraše po pesku i kamenu tražeći uporište. Poleteše iskre. On se premesti i vreme poteče unazad kao holo pušten od kraja ka početku, ali Kasad se premesti za njim, shvativši da mu Moneta pomaže tako što joj je odelo povezano sa njegovim i vodi ga kroz vreme, a onda on ponovo zapljusnu stvorenje usredsređenom toplotom većom od toplote površine sunca, topeći pesak pod njim i posmatrajući kako stene oko njega bukte.
     Dok je tonuo u taj kotao plamena i istopljenog kamena, Šrajk zabaci glavu, otvori široku pukotinu ustiju i zaurla.
     Kasad umalo što ne prestade da puca na stvorenje kada začu taj zvuk. Šrajkov vrisak odjeknu kao rika zmaja pomešana sa tutnjavom fuzione rakete. Kreštanje natera Kasada da stegne zube, zavibrira i odbi se od zidova litica, pa sruči prašinu koja je do tada visila u vazduhu na tle. Kasad prebaci pušku na čvrste hice velike brzine i ispali deset hiljada mikroflešeta stvorenju u lice.
     Šrajk se premesti, kroz godine, sudeći po vrtoglavom osećaju prelaska u Kasadovim kostima i mozgu, i više se nisu nalazili u dolini već na vetrokolima koja su tutnjala po Moru Trave. Vreme se ponovo uspostavi i Šrajk skoči napred dok mu je sa metalnih ruku kapalo topljeno staklo, pa zgrabi Kasadovu jurišnu pušku. Pukovnik ne pusti oružje i njih dvoje se zateturaše okolo u nespretnom plesu; Šrajk je zamahivao svojim dodatnim parom ruku i nogom načičkanom čeličnim šiljcima, a Kasad je skakao i izbegavao udarce držeći očajnički svoju pušku.
     Nalazili su se u nekakvoj maloj prostoriji. Moneta je bila prisutna kao neka vrsta senke u jednom uglu, a druga prilika, prilika visokog muškarca sa kapuljačom, kretala se ultrausporeno kako bi izbegavala iznenadno kovitlanje ruku i sečiva u skučenom prostoru. Kroz filtere zaštitnog odela, Kasad vide da plavoljubičasto energetsko polje u kome je erg bio uzapćen pulsira i raste, a onda se povlači od vremenskog nasilja Šrajkovih organskih antientropijskih polja.
     Šrajk zamahnu i proseče Kasadovo zaštitno odelo da bi pronašao meso i mišiće. Krv poprska zidove. Kasad nabi cev puške stvorenju u usta i opali. Oblak od dve hiljade flešeta velike brzine odbaci Šrajkovu glavu unazad kao na opruzi i pribi telo stvorenje uz suprotni zid. Ali, čak i dok je Šrajk padao, njegovi nožni šiljci dohvatiše Kasada po butini i zapljusnuše prozore i zidove kabine vetrokola spiralom krvi.
     Šrajk se premesti.
     Stisnutih zuba, osetivši kako zaštitno odelo automatski kompresuje i zatvara rane, Kasad baci pogled ka Moneti, klimnu glavom jednom i krenu za stvorenjem kroz vreme i prostor.

     Sol Vejntraub i Bron Lamija osvrnuše se kada strašni ciklon toplote i svetlosti naizgled niče i zamre iza njih. Sol zakloni mladu ženu svojim telom dok je topljeno staklo prskalo unaokolo i padalo uz šištanje i cvrčanje na hladan pesak. Tada buke nestade, oluja prašine zakloni mehurasto jezerce na mestu gde je došlo do tog nasilja, a vetar ih obavi oboje Solovim ogrtačem.
     "Šta to bi?" prodahta Bron.
     Sol odmahnu glavom i pomože joj da ustane na razularenom vetru. "Grobnice se otvaraju!" povika Sol. "Nekakva eksplozija, možda."
     Bron se zatetura, povrati ravnotežu i dodirnu Solu mišicu. "Rejčel?" viknu ona iznad zvuka oluje.
     Sol steže pesnice. Brada mu je već bila puna peska. "Šrajk... uzeo ju je... ne mogu da uđem u Sfingu. Čekam!"
     Bron klimnu glavom i začkilji se u Sfingu, vidljivu jedino u obrisima u žestokom kovitlacu prašine.
     "Jeste li vi dobro?" doviknu Sol.
     "Šta?"
     "Jeste li... dobro?"
     Bron odsutno klimnu glavom i dodirnu glavu. Nervni priključak je nestao. Ne samo opsceni Šrajkov dodatak, već i priključak koji joj je Džoni hirurški ugradio dok su se krili u Košnici Ološa veoma, veoma davno. Sada, kada su priključak i Šrenova petlja zauvek nestali, nije postojao nikakav način da stupi u vezu sa Džonijem. Bron se seti da je Umon uništio Džonijevu ličnost, da ju je smrvio i apsorbovao isto onako lako kao što bi ona pljesnula insekta.
     Bron reče: "Dobro sam", ali klonu tako da je Sol morao da je zadrži kako ne bi pala.
     On je nešto vikao. Bron pokuša da se usredsredi, pokuša da se veže za ovde i sada. Posle megasfere, stvarnost kao da se suzila i skupila.
     "...ne možemo ovde da pričamo", vikao je Sol. "...natrag u Sfingu."
     Bron odmahnu glavom. Ona pokaza na litice na severnoj strani doline, gde je ogromno Šrajkovo drvo bilo vidljivo između dva prolaska oblaka prašine. "Pesnik... Silenus... tamo je. Videla sam ga!"
     "Tu ne možemo ništa da učinimo!" povika Sol, zaklanjajući ih ogrtačem. Pesak boje cinobera zaškripa po fiberplastici kao flešeti po oklopu.
     "Možda možemo", uzviknu Bron, osetivši toplotu u njegovom zaštitničkom zagrljaju. Na sekund, zamislila je da može da se sklupča uz njega lako kao Rejčel i spava, spava. "Videla sam... spojeve... kada sam izlazila iz megasfere!" viknu ona iznad rike vetra. Drvo trnja povezano je na neki način sa Šrajkovom Palatom! Ako budemo mogli da stignemo tamo i pokušamo da pronađemo način da oslobodimo Silenusa..."
     Sol odmahnu glavom. "Ne mogu da napustim Sfingu. Rejčel..."
     Bron shvati. Ona dodirnu naučniku obraz rukom, a onda se nagnu bliže i oseti njegovu bradu na sopstvenom obrazu. "Grobnice se otvaraju", reče ona. "Ne znam kada ćemo dobiti drugu priliku."
     Sol je imao suze u očima. "Znam. Želim da pomognem. Ali ne mogu da napustim Sfingu za slučaj... za slučaj da ona..."
     "Shvatam", reče Bron. "Vratite se tamo. Ja idem u Šrajkovu Palatu da vidim kakve veze ona ima sa tim drvetom trnja."
     Sol nesrećno klimnu glavom. "Kažete da ste bili u megasferi", doviknu on. "Šta ste videli? Šta ste saznali? Vaša Kitsova ličnost... je li..."
     "Razgovaraćemo kada se vratim", doviknu mu Bron i odstupi za korak kako bi ga jasnije videla. Solovo lice bilo je maska bola: lice roditelja koji je izgubio dete.
     "Vratite se", reče ona čvrsto. "Sastaćemo se kod Sfinge za sat ili manje."
     Sol protrlja bradu. "Nikoga više nema osim vas i mene, Bron. Ne bi trebalo da se razdvajamo..."
     "Moraćemo na neko vreme", doviknu mu Bron, uzmičući od njega od čega joj je vetar šibao po tkanini pantalona i jakne. "Vidimo se za sat ili manje." Ona ode brzo, pre nego što se prepustila porivu da se ponovo vrati u toplinu njegovog naručja. Vetar je ovde bio mnogo jači i duvao je sada pravo sa ulaza u dolinu, tako da joj je pesak leteo u oči i bockao joj obraze. Samo pognute glave Bron je mogla da se drži blizu staze, nipošto i na njoj. Put joj je osvetljavao samo jarki, pulsirajući sjaj Grobnica. Bron oseti kako je povlače vremenske plime i oseke kao fizički napad.
     Minutima kasnije, postala je neodređeno svesna toga da je prošla pored Obeliska i da se nalazi na stazi prekrivenoj kršem blizu Kristalnog Monolita. Sol i Sfinga već se više nisu mogli videti iza nje, a Grobnica od žada bila je samo bledozeleni sjaj u noćnoj mori prašine i vetra.
     Bron stade i zanese se malo dok su je povlačili vetrovi i vremenske plime i oseke. Šrajkova Palata nalazila se na više od kilometar niz dolinu. I pored iznenadnog uviđanja veze između drveta i grobnice prilikom napuštanja megasfere, šta je uopšte mogla da učini kada stigne tamo? I šta je taj prokleti pesnik ikad učinio za nju osim što ju je psovao i izluđivao? Zašto da umre za njega?
     Vetar vrisnu u dolini, ali iznad te buke Bron pomisli da može da čuje kreštavije, ljudskije krike. Ona pogleda severne litice, ali prašina je zaklanjala sve.
     Bron Lamija se povi napred, podiže visoko okovratnik jakne i nastavi protiv vetra.

     Pre nego što je Meina Gledston iskoračila iz fetlinijske kabine, oglasilo se zvono ulaznog poziva i ona se vrati na mesto i napeto zagleda u holo tank. Konzulov brod potvrdio je prijem poruke, ali nikakav drugi prenos nije usledio. Možda se predomislio.
     Ne. Kolone podataka koje su lebdele u pravougaonoj prizmi pred njom pokazivale su da je mlaz potekao iz sistema Mare Infinitusa. Zvao ju je admiral Vilijam Ahunta Li, koristeći privatnu šifru koju mu je dala.
     SILA:svemir bila je razjarena kada je Gledstonova naložila da pomorski zapovednik bude unapređen i kada ga je proizvela za 'Vezu sa vladom' za udarni zadatak prvobitno predviđen za Hebron. Posle masakra na Rajskoj Kapiji i Božjem Gaju, udarna jedinica prebačena je u sistem Mare Infinitusa: sedamdeset četiri broda u nizu, sa kapitalnim brodovima snažno zaštićenim bakljobrodovima i odbrambenim poljima, a čitava udarna jedinica imala je naređenje da se probije kroz ratne brodove nadirućeg Roja što je pre moguće, kako bi stigla do središta Roja.
     Li je za CEO bio uhoda i veza. Iako su mu novi čin i naređenja omogućavali da bude upoznat sa komandnim odlukama, četiri zapovednika SILE:svemir na licu mesta bila su po čini viša od njega.
     To je bilo u redu. Gledstonova je želela da on bude na licu mesta samo da bi je izveštavao.
     Tank se zamagli i odlučno lice Vilijama Ahunte Lija ispuni prostor. "CEO, javljam se po naređenju. Udarna jedinica 181.2 uspešno je prebačena u Sistem 3996.12.22..."
     Gledstonova trepnu iznenađeno pre nego što se setila da je to zvanična šifra za sistem G-zvezde u kome se nalazio Mare Infinitus. Čovek je retko pomišljao na geografiju izvan samih svetova Mreže.
     "...napadački brodovi Roja ostali su na sto dvadeset minuta od smrtonosnog prečnika sveta-mete", govorio je Li. Gledstonova je znala da je smrtonosni prečnik otprilike udaljenost od 0,13 AJ na kojoj su standardna brodska oružja delotvorna uprkos odbrani polja na tlu. Mare Infinitus nije imao nikakva odbrambena polja. Novi admiral nastavi. "Kontakt sa isturenim elementima procenjuje se na 1732:26 po standardu Mreže, približno dvadeset pet minuta od ovog trenutka. Udarna jedinica konfigurisana je za maksimalni prodor. Dva skok-broda omogućiće uvođenje novog osoblja ili oružja sve dok su dalekobacači zapečaćeni tokom borbe. Krstarica koja nosi moju zastavu - HS Vrtna Odiseja - izvršiće vaše posebno uputstvo u najranijoj mogućoj prilici. Vilijam Li, kraj."
     Slika se skupi u belu kuglu koja se obrtala dok su prolazile i poslednje transmisione šifre.
     "Odgovor?" upita kompjuter prenosnika.
     "Poruka primljena", reče Gledstonova. "Nastavite."
     Gledstonova stupi u radnu sobu i zateče Sedeptru Akasi kako čeka, sa namrštenim izrazom zabrinutosti na privlačnom licu.
     "Šta je bilo?"
     "Ratno Veće spremno je da nastavi sa radom", reče pomoćnica. "Senator Kolčev čeka da vas vidi zbog nečega za šta tvrdi da je hitno."
     "Pošalji ga unutra. Reci Veću da stižem za pet minuta." Gledstonova sede za drevni sto i odupre se porivu da zatvori oči. Bila je veoma umorna. Ali oči su joj bile otvorene kada je Kolčev ušao. "Sedi, Gabrijele Fjodore."
     Masivni Lusijanac hodao je tamo-amo. "Do đavola sa sedenjem. Da li znaš šta se dešava, Meina?"
     Ona se malo osmehnu. "Misliš na rat? Na kraj života koji poznajemo. Na to?"
     Kolčev tresnu pesnicom po dlanu. "Ne, prokletstvo, ne mislim na to. Mislim na političke posledice. Pratiš li SveStvar?"
     "Kada mogu."
     "Onda znaš da izvesni senatori i uticajne prilike izvan Senata mobilišu podršku za tvoj poraz prilikom glasanja o poverenju. To je neizbežno, Meina. Samo je pitanje vremena."
     "Znam to, Gabrijel. Zašto ne sedneš? Imamo još minut ili dva pre nego što budem morala da se vratim u Ratnu Sobu."
     Kolčev se gotovo sruši u fotelju. "Mislim, prokletstvo, čak i moja žena hita da prikupi glasove protiv tebe, Meina."
     Osmeh Gledstonove se raširi. "Sudet nikada nije bila moj veliki obožavalac, Gabrijele." Osmeha nestade. "Nisam pratila debate u poslednjih dvadeset minuta. Koliko vremena misliš da mi je ostalo?"
     "Osam sati, možda manje."
     Gledstonova klimnu glavom. "Neće mi biti potrebno mnogo više od toga."
     "Potrebno? O čemu ti to govoriš, do đavola? Šta misliš, ko bi drugi bio u stanju da bude Ratni Premijer?"
     "Ti", reče Gledstonova. "Nesumnjivo je da ćeš ti biti moj naslednik."
     Kolčev nešto promumla.
     "Možda rat neće trajati toliko", reče Gledstonova, kao da govori sama sebi.
     "Šta? O, misliš na superoružje Srži. Aha, Albedo je postavio model koji dejstvuje negde u nekoj bazi SILE i želi da Veće odvoji vreme da to pogleda. Prokleto gubljenje vremena, ako mene pitaš."
     Gledstonova oseti kako joj se nešto nalik na hladnu šaku steže oko srca. "Uređaj smrti? Srž ga ima spremnog?"
     "Spremnih ima više od jednog, ali jedan je ukrcan na bakljobrod."
     "Ko je to odobrio, Gabrijele?"
     "Morpurgo je odobrio pripreme." Stameni senator nagnu se napred. "Zašto, Meina, šta nije u redu? Ta stvar ne može se upotrebiti bez dopuštenja CEO."
     Gledstonova pogleda svog starok kolegu iz Senata. "Daleko smo od Pax Hegemonije, zar ne, Gabrijele?"
     Lusijanac ponovo zagunđa, ali na širokom licu video se bol. "Prokletstvo, sami smo krivi. Prethodna uprava poslušala je Srž i namamila jedan od Rojeva na Bresiju. Kada se to smirilo, ti si poslušala druge elemente Srži i uvela Hiperion u Mrežu."
     "Misliš da je moje slanje flote da brani Hiperion izazvalo širi rat?"
     Kolčev podiže pogled. "Ne, ne, nemoguće. Ti brodovi Proteranih putuju već duže od veka, zar ne? Da smo ih samo ranije otkrili. Ili pronašli način da otklonimo ovo sranje pregovorima."
     Komlog Gledstonove zazvoni. "Vreme je da se vratimo", reče ona tiho. "Savetnik Albedo verovatno želi da nam pokaže oružje kojim ćemo dobiti rat."