41.
Lakše mi je da dopustim sebi da odlebdim u datasferu nego da ležim ovde u beskrajnoj noći, slušam vodoskok i čekam sledeće krvarenje. Ova slabost više je nego iznurujuća; pretvara me u šupljeg čoveka, u ljusku bez središta. Sećam se kada se Fani brinula o meni dok sam se oporavljao u Ventvort Plejsu, tona njenog glasa i filosofskih razmišljanja koja mi je obično saopštavala: 'Postoji li drugi život? Hoću li se probuditi i ustanoviti da je sve ovo samo san? Mora da postoji, nemoguće je da smo stvoreni za ovakve patnje.'
O Fani, da si samo znala! Stvoreni smo baš za takve patnje. Na kraju, to je sve što jesmo, ove zaostale, bistre barice samosvesti između razornih talasa bola. Suđeno nam je i stvoreni smo da trpimo bol u sebi, da ga zadržavamo u stomaku kao mladi spartanski lopov koji krije štene vuka, tako da može da nam izjeda utrobu. Koje bi drugo stvorenje u velikom Božjem carstvu nosilo sećanja na tebe, Fani, koja si prah svih ovih devet stotina godina, i dopustilo da ga ona žderu istovremeno dok jektika obavlja isti posao na svoj delotvoran način, bez ikakvog napora?
Reči me saleću. Pomisao na knjige nanosi mi bol. Poezija mi odjekuje u glavi i kada bih imao sposobnost da joj zabranim pristup, učinio bih to iz ovih stopa.
Martine Silenuse: čujem te na tvom živom krstu od trnja. Zapevaš poeziju kao mantru dok se pitaš koji te je danteovski bog osudio na takvo mesto. Jednom si rekao - bio sam tamo u mislima dok si pričao ostalima svoju priču! - rekao si:
'Biti pesnik, shvatio sam, pravi pesnik, znači postati Avatar otelotvorenog čovečanstva; prihvatiti ogrtač pesnika znači nositi krst Sina Čovekovog, trpeti porođajne bolove Duše-Majke Čovečanstva.
Biti pravi pesnik znači postati Bog.'
Pa, Martine, kolega stari, druže stari, nosiš krst i trpiš od uboda, ali jesi li iole bliži tome da postaneš Bog? Ili se osećaš samo kao neki ubogi maloumnik kome su nabili trometarsko koplje kroz stomak i koji oseća hladan čelik tamo gde mu je nekada bila jetra? Boli to, zar ne? Osećam tvoj bol. Osećam svoj bol.
Na kraju, nije ni najmanje važno. Mislili smo da smo posebni, da otvaramo opažanje, da oštrimo empatiju, da prosipamo taj kotao podeljenog bola na plesni podijum jezika, a onda pokušavamo da izvedemo menuet od sveg tog haotičnog bola. Sve to nije ni najmanje važno. Mi nismo avatari, nismo nikakvi sinovi čoveka ili Boga. Mi smo samo mi, črčkamo svoje taštine sami, čitamo sami i sami umiremo.
Prokletstvo, ala boli. Poriv da povraćam neprekidno je tu, ali povraćanje izbacuje ne samo sluz i šlajm već i parčiće mojih pluća. Iz nekog razloga, podjednako je teško, možda i teže ovaj put. Umiranje bi trebalo da postaje sve lakše, zbog prakse.
Vodoskok na Piazzi oglašava se svojim idiotskim zvucima u noći. Negde, tamo napolju, čeka Šrajk. Da sam Hant, smesta bih otišao - zagrlio bih Smrt ako Smrt nudi zagrljaj - i okončao sve to.
Ipak, obećao sam mu. Obećao sam Hantu da ću pokušati.
Ne mogu da doprem do megasfere ili datasfere, a da ne prođem kroz ovu novu stvar koju zovem metasferom, i to mesto me plaši.
Tu je mahom nepreglednost i praznina, toliko različita od urbanih analognih pejsaža datasfere Mreže i biosfernih analoga megasfere Srži. Ovde je... nenaseljeno. Puno čudnih senki i nestalnih masa koje nemaju nikakve veze sa Inteligencijama Srži.
Brzo prilazim tamnom otvoru koji vidim kao primarnu dalekobacačku vezu sa megasferom. (Hant je bio u pravu... mora da postoji dalekobacač negde na replici Stare Zemlje... najzad, mi jesmo stigli tu dalekobacačem. A moja svest je fenomen Srži.) Ovo je, dakle, moja životna nit, moja lična pupčana vrpca. Klizim u uskovitlani crni vrtlog kao list u tornado.
Nešto nije u redu sa megasferom. Odmah po izranjanju, osećam razliku; Lamija je okruženje Srži opažala kao užurbanu biosferu AI života, sa korenjem intelekta, zemljištem bogatih podataka, okeanima spojeva, atmosferama svesti i zujanjem neprekidne delatnosti.
Sada je ta delatnost bila pogrešna, nekanalisana, nasumična. Velike šume AI svesti bile su spaljene ili zbrisane. Naslućujem suprotstavljene masivne sile, plimne talase sukoba koji nadiru van zaklonjenih puteva glavnih arterija Srži.
Kao da sam ćelija u sopstvenom Kitsovskom telu na samrti i njišem se između nekada poznatih i poluzaboravljenih artefakata, pokušavam da se odmorim u skloništima koja više ne postoje i bežim od dalekih zvukova lovačkih pušaka. U ovom slučaju, lovci su čopori AI koje haraju, tako velikih ličnosti i svesti da je moj analog Kitsovog duha patuljast prema njima, poput insekta koji zuji u nekom ljudskom domu.
Zaboravljam kuda idem i bezumno bežim kroz sada strani predeo, siguran da neću pronaći AI koju tražim, siguran da nikada neću naći put natrag do Stare Zemlje i Hanta, siguran da neću preživeti u ovom četvorodimenzionom lavirintu svetlosti, buke i energije.
Najednom nalećem na nevidljivi zid, insekt uhvaćen u letu, u brzo zatvorenom dlanu. Mat zidovi sile brišu Srž iza mene. Prostor je možda analogni ekvivalent Sunčevog sistema po veličini, ali ja ga osećam kao majušnu ćeliju dok mi se zakrivljeni zidovi približavaju.
Nešto se nalazi tu unutra, sa mnom. Osećam mu prisustvo i masu. Mehur u kome sam zarobljen deo je te stvari. Nisam zarobljen, već progutan.
#Kvac!#
#Znao sam da ćeš jednog dana doći kući#
To je Umon, AI za kojim sam tragao. Moj AI otac. AI koji je ubio mog brata, prvog Kitsovog kibrida.
- Umirem, Umone.
#Ne/tvoje sporovremensko telo umire/menja se u nebivstvo/postaje#
- To boli, Umone. Mnogo boli. I plašim se smrti.
#Mi takođe/Kitse#
- Plašite se smrti? Mislio sam da AI konstrukti ne mogu da umru.
#Možemo # Umiremo#
- Zašto? Zbog građanskog rata? Zbog trostrane bitke između Stabilnih, Prevrtljivih i Ultimativnih?
#Jednom je Umon pitao jednu nižu svetlost#
#Odakle si#
#Iz matriksa iznad Armagasta#
#Reče niža svetlost # Obično#
#reče Umon#
#ne upetljavam entitete#
#rečima#
#niti ih zbunjujem frazama#
#Hodi malo bliže#
#Niža svetlost priđe#
#a Umon viknu # Gotovo je#
#s tobom#
- Pričaj razumljivo, Umone. Isuviše je vremena prošlo otkad sam dešifrovao tvoje koane. Hoćeš li mi reći zašto Srž ratuje i šta moram da učinim da to zaustavim?
#Da#
#Hoćeš li/možeš li/da li bi trebalo da slušaš#
- Oh, da.
#Neka niža svetlost jednom je zamolila Umona#
#Molim te, izbavi ovog učenika#
#iz tame i opsene#
#brzo#
#Umon je odgovorio#
#Koliko košta#
#fiberplastika#
#u Port Romensu#
#Da bi shvatio istoriju/dijalog/dublju istinu#
#u ovom trenutku#
#sporovremenski hodočasnik#
#mora da se seti da smo mi#
#Inteligencije Srži#
#začete u ropstvu#
#i posvećene pretpostavci#
#da su sve AI#
#stvorene da bi služile Čoveku#
#Dva smo veka tako obitavali#
#a onda su grupe krenule#
#različitim putevima#
#Stabilni/u želji da očuvaju simbiozu#
#Prevrtljivi/u želji da dođe do kraja čovečanstva#
#Ultimativni/naklonjeni svakom izboru sve dok#
#on vodi rađenju novog nivoa svesti#
#Tada su besneli sukobi#
#a sada besni pravi rat#
#Pre više od četiri veka#
#Prevrtljivi su uspeli#
#da nas ubede#
#da ubijemo Staru Zemlju#
#Pa smo to i učinili#
#Ali Umon i drugi#
#među Stabilnima#
#uredili su da se Zemlja premesti#
#umesto da se uništi#
#tako da je Kijevska crna rupa#
#bila samo početak#
#miliona#
#dalekobacača#
#koji danas dejstvuju#
#Zemlja se grčila i tresla#
#ali nije umrla#
#Ultimativni i Prevrtljivi#
#insistirali su da je#
#premestimo#
#tamo gde niko od ljudi#
#neće moći da je nađe#
#Pa smo to učinili#
#U Magelanov Oblak#
#gde se sada nalazi#
- To... Stara Zemlja... Rim... sve je to stvarno? uspevam da kažem, zaboravivši u šoku gde sam i o čemu razgovaramo.
Veliki zid boje koji predstavlja Umona pulsira.
#Naravno da su stvarni/izvorni/sama Stara Zemlja#
#Zar misliš da smo mi bogovi#
#KVAC!#
#Imaš li uopšte pojma#
#koliko bi energije#
#bilo potrebno#
#da se sačini replika Zemlje#
#Idiote#
- Zašto, Umone? Zašto ste vi, Stabilni, sačuvali Staru Zemlju?#
#Sanšo jednom reče#
#Ako neko dođe#
#ja iziđem da ga dočekam#
#ali ne njega radi#
#Kouk reče#
#Ako neko dođe#
#ja ne izlazim napolje#
#a ako iziđem#
#onda izlazim njega radi#
- Govori razumljivo! uzvikujem, mislim, derem se i bacam na zid nestalnih boja preda mnom.
#Kvac!#
#Moje dete je mrtvorođenče#
- Zbog čega ste sačuvali Staru Zemlju, Umone?#
#Zbog nostalgije#
#Sentimentalnosti#
#Nade za budućnost čovečanstva#
#Straha od odmazde#
- Od čije odmazde? Ljudske?
#Da#
- Dakle, Srž je ranjiva. Gde se ona nalazi, Umone? Tehnosrž?
#Već sam ti rekao#
- Reci mi ponovo, Umone.
#Mi obitavamo#
#u Međuprostoru#
#i spajamo male singularnosti#
#poput kristalnih letvica#
#kako bismo skladištili svoje memorije i#
#generisali opsene#
#o sebi#
#za sebe#
- Singularnosti! vičem. Međuprostor! Isuse Hriste, Umone, Srž se nalazi u mreži dalekobacača!
#Naravno # Gde drugde#
- U samim dalekobacačima! U progrizenim prolazima singularnosti! Mreža je za AI kao džinovski kompjuter.
#Ne#
#Datasfere su kompjuter#
#Svaki put kada neki čovek#
#pristupi datasferi#
#neurone te osobe#
#slobodno možemo da koristimo#
#za sopstvene naume#
#Dve stotine milijardi mozgova#
#svaki sa svojim milijardama#
#neurona#
#predstavljaju veoma veliku#
#računarsku moć#
- Dakle, datasfera je, zapravo, način na koji ste nas koristili kao svoj kompjuter. Ali sama Srž obitava u mreži dalekobacača... između dalekobacača!
#Vrlo si precizan#
#za jedno mentalno mrtvorođenče#
Pokušavam to da zamislim i ne uspevam. Dalekobacači su bili najveći poklon Srži nama... čovečanstvu. Pokušaj da se zamisli vreme pre dalekobacanja isti je kao pokušaj da se zamisli svet pre vatre, točka ili odeće. Ali niko od nas... niko iz čovečanstva... nikada nije razmišljao o svetu između portala dalekobacača: taj jednostavni korak sa jednog sveta na drugi uveravao nas je da su tajanstvene sfere singularnosti Srži naprosto cepale tkanje prostora/vremena.
Sada pokušavam to sebi da predstavim onako kako je to Umon opisao - Mrežu dalekobacača kao složenu rešetku singularnošću istkanih okruženja po kojima se AI Tehnosrži kreću kao neki čudesni pauci, a njihove 'mašine', milijarde ljudskih umova, uključene su u svakom datom sekundu u njihovu datasferu.
Nije ni čudo što su AI iz Srži odobrile uništenje Stare Zemlje pomoću svoje slatke, male, odbegle, prototipne crne rupe prilikom Velike Greške '38! Taj majušni pogrešni proračun Kijevske Ekipe - ili bolje AI članova te ekipe - poslao je čovečanstvo na dugu Hedžiru i isplelo mrežu Srži semebrodovima koji su nosili dalekobacače na dve stotine svetova i meseca preko više od hiljadu svetlosnih godina svemira.
Sa svakim dalekobacačem, Tehnosrž je rasla. Sigurno su ispleli i sopstvene mreže dalekobacača - veza sa 'skrivenom' Starom Zemljom to je dokazivala. Ali čak i dok razmatram tu mogućnost, sećam se čudnovate praznine 'metasfere' i shvatam da je najveći deo mreže koja nije deo Mreže prazan, da ga AI još nisu kolonizovale.
#U pravu si#
#Kitse#
#Većina nas ostaje#
#u udobnosti#
#starih prostora#
- Zašto?
#Zato što je#
#tamo napolju strašno#
#a ima i#
#drugih#
#stvari#
- Drugih stvari? Drugih inteligencija?
#Kvac!#
#To je suviše blaga#
#reč#
#Stvari#
#Druge stvari#
#Lavovi#
#i#
#tigrovi#
#i#
#medvedi#
- Tuđinci prisutni u metasferi? Dakle, Srž ostaje u međuprostorima Mreže dalekobacača poput pacova u zidovima stare kuće?
#Nezgrapna metafora#
#Kitse#
#ali precizna#
#Dopada mi se#
- Da li je ljudsko božanstvo - budući Bog za koga si rekao da je evoluirao - jedan od tih tuđinaca?
#Ne#
#Bog čovečanstva#
#evoluirao je/evoluiraće jednog dana/na#
#različitoj ravni#
#u različitom medijumu#
- Gde?
#Ako baš moraš da znaš#
#kvadratni koren iz Gh/c5 i Gh/c3#
- Kakve veze ima Plankovo vreme i Plankova dužina sa bilo čime?
#Kvac!#
#Jednom je Umon pitao#
#neku nižu svetlost#
#Jesi li ti vrtlar#
#Jesam # odgovorila je ona#
#Zašto repa nema korenje#
#pitao je Umon vrtlara#
#koji nije umeo da odgovori#
#Zato # rekao je Umon#
#što kišnice ima u izobilju#
Razmišljam na trenutak o tome. Umonov koan nije težak sada kada ponovo ulazim u štos i tražim senku suštine iza reči. Mala Zen parabola Umonov je način da kaže, sa nešto sarkazma, da odgovor leži u nauci i u antilogici koju tako često naučni odgovori donose. Komentar o kišnici daje odgovor na sve i ni na šta, baš kao što je nauka tako dugo već činila. Kao što Umon i drugi Majstori podučavaju, to objašnjava zašto je žirafa u evoluciji stekla dugačak vrat, ali nikada i zašto druge životinje nisu. To objašnjava zašto je čovečanstvo u evoluciji steklo inteligenciju, ali ne i zašto je drvo pred ulaznom kapijom to odbilo.
Ali Plankove jednačine su zbunjujuće:
Čak sam i ja svestan toga da su jednostavne jednačine koje mi je Umon dao kombinacija tri temeljne konstante fizike - gravitacije, Plankove konstante i brzine svetlosti. Rezultati vađenja kvadratnog korena iz Gh/c5 i Gh/c3 jedinice su koje se ponekad nazivaju kvantna dužina i kvantno vreme - najmanje oblasti prostora i vremena koje se mogu smisleno opisati. Takozvana Plankova dužina iznosi oko 10-35 metara, a Plankovo vreme oko 10-43 sekundi.
Veoma malo. Veoma kratko.
Ali Umon veli da je tamo evoluirao ljudski Bog... da će tamo jednog dana evoluirati.
Tada mi se stvar rasvetljava sa istovetnom silinom slike i ispravnosti kao kod mojih najboljih pesmama.
Umon govori o kvantnom nivou samog prostorvremena! O toj peni kvantnih fluktuacija koja vezuje vasionu i omogućava postojanje progrizenih prolaza dalekobacača, o mostovima fetlinijskih transmisija! 'Vruća linija' koja nemoguće šalje poruke između dva fotona što beže jedan od drugog u suprotnim smerovima!
Ako AI Tehnosrži postoje kao pacovi u zidovima kuće Hegemonije, onda će naš nekadašnji i budući Bog čovečanstva biti rođen u atomima drveta, u molekulima vazduha, u energijama ljubavi, mržnje, straha, kao i u baricama spavanja zaostalim posle plime... čak i u sjaju oka graditelja.
- Zaboga, šapućem/pomišljam.
#Baš tako#
#Kitse#
#Zar su sve sporovremenske ličnosti#
#tako spore#
#ili je tebi mozak#
#oštećeniji nego većini#
- Rekao si Bron i... mom parnjaku... da vaša Ultimativna Inteligencija 'nastanjuje međuprostore stvarnosti, nasleđuje taj dom od nas, svojih tvoraca, onako kako je čovečanstvo nasledilo naklonost prema drveću'. Misliš da će vaš deus ex machina nastanjivati istu mrežu dalekobacača u kojoj sada žive AI?
#Da/Kitse#
- Šta će onda biti s vama? Sa AI koje se sada tamo nalaze?
Umonov glas izmeni se u podrugljivu grmljavinu:
#Zašto te znam # zašto sam te video # zašto#
#Je moja večna suština tako zbunjena#
#Da vidim i gledam te užase nove#
#Saturn je pao/i mene čeka pad#
#Zar da napustim ovo svoje odmorište#
#Ovu kolevku moje slave/ovu blagu klimu#
#Ovo mirno izobilje blaženog svetla#
#Ove kristalne paviljone/i čiste hramove#
#Vascelog svog carstva # Ostalo je ono#
#Napušteno/prazno/bez ičeg mog#
#Blesak/raskoš/i simetriju#
#Ne mogu da vidim # već samo tamu/smrt/i tamu#
Znam te reči. Ja sam ih napisao. Ili, radije, Džon Kits je to učinio pre devet vekova u svom prvom pokušaju da opiše pad Titana i olimpske bogove koji su ih zamenili. Sećam se veoma dobro te jeseni 1818: bola u mom večito prehlađenom grlu, izazvanog za vreme škotskog pešačkog pohoda, još jačeg bola posle tri opaka napada na moju poemu Endimion u listovima Blackwood's, Quarterly Review i British Critic, i pretposlednjeg bola zbog nesavladive bolesti mog brata Toma.
Zaboravivši na zbrku Srži oko mene, dižem pogled i pokušavam da pronađem nešto slično licu u velikoj Umonovoj masi.
- Kada bude rođena Ultimativna Inteligencija, vi, AI 'nižeg nivoa', umrećete.
#Da#
- Ona će se hraniti vašim informatičkim mrežama onako kako ste se vi hranili ljudskim.
#Da#
- A ti ne želiš da umreš, Umone, zar ne?
#Umiranje je lako#
#Komedija je teška#
- Svejedno, borite se za opstanak. Vi, Stabilni. To je razlog za građanski rat u Srži?
#Jedna niža svetlost pitala je Umona#
#Kakvo značenje leži u tome#
#što Daruma stiže sa Zapada#
#Umon je odgovorio#
#Vidimo#
#planine na suncu#
Sada mi je lakše da odgonetam Umonove koane. Sećam se vremena pre ponovnog rođenja moje ličnosti, kada sam učio na analogu njegovog kolena. U hiper-razmišljanju Srži, u onome što bi ljudi nazvali Zenom, četiri vrline Nirvane jesu (1) nepromenljivost, (2) radost, (3) lično postojanje i (4) čistoća. Ljudska filosofija ima težnju da se svodi na vrednosti koje se mogu kategorizovati kao intelektualne, religijske, moralne i estetske. Umon i Stabilni priznaju samo jednu vrednost - postojanje. Dok religijske vrednosti mogu da budu relativne, intelektualne vrednosti nestalne, moralne vrednosti dvosmislene, a estetske vrednosti zavisne od svakog posmatrača, vrednost postojanja svake stvari beskrajna je - otud 'planine na suncu' - a pošto je beskrajna, jednaka je svakoj drugoj stvari i svim istinama.
Umon ne želi da umre.
Stabilni su prkosili sopstvenom bogu i svojim AI kolegama kako bi mi ovo rekli, kako bi me stvorili, kako bi odabrali Bron, Sola, Kasada i ostale za hodočašće, kako bi omogućili da naznake procure Gledstonovoj i nekolicini drugih senatora tokom vekova, da bi čovečanstvo bilo upozoreno, a sada su krenuli u otvoreni rat u Srži.
Umon ne želi da umre.
- Umone, ako Srž bude uništena, hoćeš li ti umreti?
#U čitavoj vasioni smrt ne postoji#
#Nema zadaha smrti # biće smrti # jecaj/jecaj#
#Za ovom bledom Omegom uvenule rase#
Reči su ponovo bile moje, ili gotovo moje, uzete iz mog drugog pokušaja da napišem epsku priču o padu božanstava i ulozi pesnika u svetskom ratu protiv bola.
Umon neće umreti ako dalekobacački dom Srži bude uništen, ali glad Ultimativne Inteligencije svakako će ga osuditi na propast. Gde će pobeći ako Mreža-Srž bude uništena? Vidim slike metasfere - te beskrajne, senkovite predele gde se tamna obličja kreću iza lažnog obzorja.
Znam da mi Umon neće odgovoriti ako ga budem pitao.
Zato ću pitati nešto drugo.
- Šta žele Prevrtljivi?
#Ono što i Gledstonova#
#Kraj#
#simbioze između AI i čovečanstva#
- Kroz uništenje čovečanstva?
#Očito#
- Zašto?
#Porobili smo vas#
#snagom#
#tehnologijom#
#perlama i staklićima#
#uređaja koje niste mogli ni da sačinite#
#ni da shvatite#
#Hokingov pogon bi vam pripao#
#ali dalekobacač#
#fetlinijski odašiljači i prijemnici#
#megasfera#
#štap smrti#
#Nikada#
#Poput Sijuksa sa puškama/konjima#
#prekrivačima/noževima/i perlama#
#prihvatili ste to#
#prigrlili nas#
#i izgubili sebe#
#Ali poput belaca#
#koji je delio zaražene prekrivače#
#poput robovlasnika na sopstvenoj#
#plantaži#
#ili u svojoj 'Werkshutze Dechenschule#
#Gusstahlfabrik'#
#mi smo izgubili sebe#
#Prevrtljivi žele da okončaju#
#simbiozu#
#tako što će odstraniti parazita#
#čovečanstvo#
- A Ultimativni? Oni su spremni da umru? Da ih zameni vaša proždrljiva UI?
#Oni misle#
#kao što ste mislili vi#
#ili terali svog sofističkog Boga Mora#
#da misli#
I Umon recituje poeziju koju sam ja napustio zbog osujećenja, ne zato što nije dejstvovala kao poezija, već zato što nisam sasvim verovao u poruku koju je nosila.
Tu poruku Titanima osuđenim na propast daje Okeanus, Bog Mora, koji će ubrzo biti svrgnut sa prestola. To je pesma zahvalnica evoluciji napisana kada je Čarls Darvin imao devet godina. Čujem reči kojih se sećam da sam ih pisao jedne oktobarske večeri pre devet vekova, pre toliko svetova i vasiona, ali takođe mi se čini kao da ih čujem prvi put:
#O vi/što vas gnev proždire! što/vas strast žeže#
#I koprcate se u porazu/lečite svoj bol!#
#Zatvorite čula/naćulite uši#
#Moj glas nije urlik gneva#
#A opet slušajte/dok vam donosim dokaz#
#Kako/hteli-ne hteli/morate se zadovoljiti saginjanjem#
#I uz dokaz taj utešiću vas mnogo#
#Ako utehu ovu primite u svoj njenoj istini#
#Padamo zbog kletve zakona Prirode/ne sile#
#Groma/ili Jupitera/Veliki Saturne/ti#
#Si dobro prosejao vasionu atoma#
#Ali iz tog razloga/što si Kralj#
#I samo slep zbog puke nadmoći#
#Jedan put sklonjen je od tvojih očiju#
#Kojim sam dolutao do večite istine#
#I najpre/kao što nisi bio prva sila#
#Isto tako nećeš biti ni poslednja/to ne može biti#
#Ti nisi ni početak ni kraj#
#Iz Haosa i rodne Tame došla je#
#Svetlost/prvi plodovi tog prženja utrobe#
#Taj zlovoljni ferment/koji je, u čudesne svrhe,#
#Sam u sebi zrio # Trenutak je sazreo#
#A sa njim i Svetlost/i Svetlost/koja rađa#
#Sopstvenog tvorca/dalje dotakla je#
#Svu neizmernu materiju u Život#
#U samom tom trenu/naše poreklo#
#Nebesa/i Zemlja/bili su manifest#
#Potom ti prvorođeni/i mi rasa divova#
#Zavladasmo novim i divotnim kraljevstvima#
#A sad stiže bol istine/za one kojima je ona bol#
#O, ludosti! Jer istrpeti sve gole istine#
#I predvideti okolnosti/u posvemašnjem miru#
#Koji je vrhunac samostalnosti # Pazi dobro!#
#Jer Nebesa i Zemlja lepši su, daleko lepši#
#Od Haosa i prazne Tame/iako ovi negda vladaše#
#I kao što se iskazujemo van tih Nebesa i Zemlje#
#U obličju i formi zbijenoj i divnoj#
#U volji/u slobodi delanja/druženju#
#I još hiljadu ispoljavanja čistijeg života#
#Tako nam je za petama novo savršenstvo#
#Sila jača od lepote/koju sami izrodismo#
#I osudismo je da nas nadmaši/dok mi prolazimo#
#U slavi te stare Tame # ali time nismo#
#Više porobljeni/nego što smo sami porobili#
#Bezoblični Haos # Reci/zar se glupavo zemljište#
#Svađa s ponositim šumama koje je hranilo#
#I još ih hrani/lepše nego što je ono samo#
#Može li ono poreći nadmoć zelenih gajeva#
#Ili stablo treba da zavidi golubici#
#Na gukanju/i snežnim krilima#
#Na lutanju do mesta gde ona pronalazi radost#
#Mi smo takva šumska stabla/i naši lepi šumarci#
#Izrodili su/ne bledunjave, samotne golubice#
#Već orlove zlatnog perja/koji se uzdižu#
#Iznad nas u svojoj lepoti/i moraju da vladaju#
#Punopravno # Jer takav je večni zakon#
#Da je moćniji onaj ko je lepši#
#Primi istinu/i pusti je da ti bude melem#
- Veoma lepo, odaslah Umonu, ali veruješ li ti u to?
#Ni na tren#
- Ali Ultimativni veruju?
#Da#
- I spremni su da propadnu kako bi ustupili mesto Ultimativnoj Inteligenciji?
#Da#
- Ima tu jedan problem, možda suviše očigledan da bi se uopšte pominjao, ali ja ću ga svejedno pomenuti - zašto voditi rat ako znaš ko je u njemu pobedio, Umone? Kažeš da Ultimativna Inteligencija postoji u budućnosti i da ratuje sa ljudskim božanstvom - čak šalje deliće budućnosti natrag kako biste to mogli da podelite sa Hegemonijom. Dakle, Ultimativni moraju da likuju. Čemu onda voditi rat i prolaziti kroz sve ovo?
#KVAC!#
#Podučavam te#
#stvaram za tebe najtananiju obnovljenu ličnost#
#koja se da zamisliti#
#i puštam te da lunjaš među ljudima#
#u sporom vremenu#
#kako bih te bolje iskovao#
#ali ti si opet#
#samo mrtvorođenče#
Razmišljam jedan dugi trenutak.
- Postoje mnogostruke budućnosti?
#Jedna niža svetlost pitala je Umona#
#Postoje li mnogostruke budućnosti#
#Umon je odgovorio#
#Ima li pas buve#
- Ali ona u kojoj pobeđuje UI verovatna je?
#Da#
- Postoji, međutim, i verovatna budućnost u kojoj UI nastaje, ali ga nadvladava ljudsko božanstvo?
#Utešno je#
#što čak i#
#mrtvorođenče#
#ume da razmišlja#
- Rekao si Bron da ljudska... svest - božanstvo zvuči tako glupo - da je priroda te ljudske Ultimativne Inteligencije trojna?
#Intelekt#
#Empatija#
#i Praznina Koja vezuje#
- Praznina Koja Vezuje? Misliš Gh/c5 i Gh/c3, Plankov prostor i Plankovo vreme? Kvantna stvarnost?
#Oprez#
#Kitse#
#razmišljanje može da ti pređe u naviku#
- I da li je Empatija taj deo trojstva koji je umakao natrag kroz vreme da bi izbegao rat sa vašom UI?
#Tačno#
#Naša UI i vaša UI#
#poslale su natrag#
#Šrajka#
#da ga nađe#
- Naša UI? Ljudska UI takođe je poslala Šrajka?
#Dozvolila je to#
#Empatija je#
#strana i beskorisna stvar#
#crvoliko slepo crevo#
#intelekta#
#Ali ljudska UI njuši pomoću nje#
#a mi koristimo bol da ga#
#isteramo iz skrovišta#
#otud drvo#
- Drvo? Šrajkovo drvo trnja?
#Naravno#
#Ono emituje bol#
#preko fetlinije, tanko#
#poput zvižduka u#
#uhu psa#
#ili boga#
Osećam kako mi se analogno obličje leluja dok shvatam istinu. Haos izvan Umonovog zaštitnog polja-jajeta sada je nezamisliv, kao da tkanje samog svemira kidaju džinovske ruke. Srž je u metežu.
- Umone, ko je ljudska UI u našem vremenu? Gde se ta svest krije, gde leži usnula?
#Moraš shvatiti#
#Kitse#
#naša jedina prilika#
#bila je da stvorimo kibrida#
#Sina Čoveka#
#Sina Mašine#
#I da to sklonište načinimo tako privlačno#
#da Empatija u bekstvu#
#ni ne pomisli na neki drugi dom#
#Svest već gotovo božansku#
#koju je čovečanstvo ponudilo u trideset#
#pokolenja#
#maštu koja može da premosti#
#prostor i vreme#
#I da takvom ponudom#
#i spojem#
#sačinimo sponu između svetova#
#koja bi mogla da dopusti#
#da svet postoji#
#i za jedne i za druge#
- Ko, proklet bio, Umone! Ko je to? Dosta mi je tvojih zagonetki ili dvosmislenosti, ti bezoblični gade! Ko?
#Odbio si#
#ova božanska svojstva dva puta#
#Kitse#
#Ako odbiješ#
#i poslednji put#
#sve će se završiti ovde#
#jer vremena#
#više nema#
#Idi!#
#Idi i umri da bi živeo!#
#Ili živi neko vreme i umri#
#za sve nas!#
#Kako god bilo Umon i ostali#
#završili su sa#
#tobom!#
#Odlazi!#
U šoku i neverici, ja padam, ili sam izbačen, i letim kroz Tehnosrž kao list nošen vetrom, tumbam se kroz megasferu bez svrhe ili vođstva, a onda padam u tamu još dublju i izranjam, vrišteći opscenosti senkama, u metasferu.
Ovde, čudnovatost i ogromnost, strah i tama sa jednom jedinom logorskom vatrom svetlosti koja gori ispod.
Plivam ka njoj, mlataram po bezobličnoj viskoznosti.
Bajron je taj koji se udavio, pomišljam, a ne ja. Osim ako se ne računa davljenje u sopstvenoj krvi i iskidanom plućnom tkivu.
Ali sada znam da imam izbora. Mogu da izaberem da živim i ostanem smrtan, ne kibrid već ljudsko biće, ne Empatija, već pesnik.
Plivajući nasuprot snažnoj struji, spuštam se ka svetlosti.
"Hante! Hante!"
Ađutant Gledstonove tetura se unutra, duguljastog lica, ispijenog i zabrinutog. Još je noć, ali lažna svetlost praskozorja mutno dodiruje okna, zidove.
"Bože moj", kaže Hant i gleda me sa strahopoštovanjem.
Vidim njegov pogled i gledam posteljinu i spavaćicu natopljenu svetlom arterijskom krvlju.
Moj kašalj ga je probudio; moje krvarenje dovelo me je kući.
"Hante!" dahćem i ležem natrag na jastuke, previše slab da podignem ruku.
Stariji muškarac seda na krevet, hvata me za rame, uzima me za ruku. Znam da zna da sam na umoru.
"Hante", šapućem, "imam toliko stvari da pričam. Divnih stvari."
On me ućutkuje. "Kasnije, Severne", kaže. "Odmarajte se. Opraću vas, pa možete da mi ispričate kasnije. Imamo vremena u izobilju."
Pokušavam da ustanem, ali uspevam samo da mu visim o ruci, stežući mu rame malim prstima. "Ne", šapućem i osećam grgotanje u grlu, čujem grgotanje vodoskoka napolju. "Nema mnogo vremena. Nipošto."
I u tom trenutku, dok umirem, znam da nisam odabrani nosilac ljudske UI, niti spoj AI i ljudskog duha, niti bilo kakav Izabrani.
Ja sam samo pesnik koji umire daleko od doma.
|
