42.

     Pukovnik Fedman Kasad poginuo je u borbi.
     I dalje u borbi sa Šrajkom, svestan Monete samo kao nejasne slike na rubu vidokruga, Kasad se premestio kroz vreme, posrnuo od vrtoglavice i otkotrljao se na sunčevu svetlost.
     Šrajk uvuče ruke i odstupi, sa crvenim očima koje kao da su odražavale krv koja je oblila Kasadovo zaštitno odelo. Kasadovu krv.
     Pukovnik se obazre. Nalazili su se blizu Doline Vremenskih Grobnica, ali u drugom vremenu, dalekom vremenu. Umesto pustinjskog kamenja i dina pustare, na pola klika od doline nalazila se šuma. Na jugozapadu, otprilike tamo gde su u Kasadovo vreme ležale ruševine Grada Pesnika, uzdizao se živi grad čiji su tornjevi, bedemi i galerije sa kupolama blago svetlucale na večernjoj svetlosti. Između grada na rubu šume i doline, livade visoke, zelene trave njihale su se na blagom lahoru koji je duvao sa dalekog Masiva Uzde.
     Sa Kasadove leve strane, Dolina Vremenskih Grobnica pružala se kao i uvek, samo što su zidovi litica sada bili srušeni, istrošeni erozijom ili klizištima, prekriveni tepihom visoke trave. Same Grobnice izgledale su nove, kao da su tek sagrađene, sa građevinskim skelama još oko Obeliska i Monolita. Svaka Grobnica iznad tla blistala je jarko kao zlato, kao da je obložena i izglačana plemenitim metalom. Vrata i ulazi bili su zaptiveni. Teška i zagonetna mašinerija ležala je oko Grobnica, okruživala Sfingu kao prsten, sa masivnim kablovima i polugama tankim kao žice, rasutim tamo-amo. Kasad je smesta znao da se nalazi u budućnosti - možda vekovima i milenijumima u budućnosti - i da Grobnice samo što nisu lansirane natrag ka njegovom vremenu i dalje od njega.
     Kasad se osvrnu.
     Nekoliko hiljada muškaraca i žena stajalo je u redovima duž travnatog obronka tamo gde je nekada bila litica. Bili su potpuno nemi, naoružani i raspoređeni tako da stoje sučelice sa Kasadom kao borbeni stroj koji čeka svog vođu. Polja zaštitnih odela treperila su oko nekih, ali drugi su nosili samo krzno, krila, krljušti, egzotično oružje i složene boje koje je Kasad video u svojoj ranijoj poseti sa Monetom mestu/vremenu gde je bio izlečen.
     Moneta. Ona je stajala između Kasada i mnoštva, sa poljem odela koje joj je treperilo oko struka, ali takođe u mekom kombinezonu koji kao da je bio sačinjen od crnog somota. Crveni šal bio joj je vezan oko vrata. Oružje tanko kao šipka visilo joj je o ramenu. Pogled joj je bio prikovan za Kasada.
     On se malo zanese i oseti koliko su mu rane ozbiljne ispod zaštitnog odela, ali takođe vide nešto u Monetinim očima zbog čega oseti slabost i iznenađenje.
     Ona ga nije poznavala. Na licu joj se video odraz iznenađenja, čuđenja... strahopoštovanja?... koje su pokazivali redovi drugih lica. Dolina je bila nema izuzev povremenog puckanja barjaka na koplju ili tihog šuštanja vetra u travi dok je Kasad zurio u Monetu, a ona mu uzvraćala pogled.
     Kasad se osvrnu.
     Šrajk je stajao nepokretan kao metalna skulptura, deset metara dalje. Visoka trava rasla mu je gotovo do bodljikavih kolena sa načičkanim sečivima.
     Iza Šrajka, preko ulaza u dolinu, blizu mesta gde je počinjao tamni šumarak elegantnih stabala, horde Šrajkova, legije Šrajkova, red za redom Šrajkova stajali su i blistali oštrinom skalpela na prigušenoj sunčevoj svetlosti.
     Kasad prepozna svog Šrajka, onog Šrajka, samo zbog njegove blizine i prisustva rođene krvi na kandžama i leđnom lubu stvorenja. Oči stvorenja pulsirale su grimiznom bojom.
     "Ti si taj, zar ne?" upita tihi glas iza njega.
     Kasad se obrnu, oseti da ga na trenutak ponovo obuzima vrtoglavica. Moneta je stajala samo nekoliko stopa dalje. Kosa joj je bila kratka kao što je se sećao posle prvog susreta, koža joj je izgledala podjednako meko, a oči podjednako tajanstveno sa zelenim dubinama istačkanim smeđim mrljicama. Kasad oseti poriv da podigne dlan i nežno joj dodirne jabučicu, da pređe svijenim prstom duž poznate krivine njene donje usne. Ali nije učinio to.
     "Ti si taj", reče Moneta ponovo i ovaj put to nije bilo pitanje. "Ratnik iz mog proročanstva."
     "Ne poznaješ me, Moneta?" Nekoliko Kasadovih rana zaseklo je blizu kosti, ali nijedna ga nije bolela koliko ovaj trenutak.
     Ona odmahnu glavom i ukloni kosu sa čela bolno poznatim pokretom. "Moneta. To znači ujedno i 'Kćer Sećanja' i 'ona koja opominje'. To je dobro ime."
     "Ne zoveš se tako?"
     Ona se osmehnu. Kasad se seti tog osmeha u šumskom čestaru, kada su prvi put vodili ljubav. "Ne", reče ona tiho. "Još ne. Samo što sam stigla ovamo. Moje putovanje i zadatak čuvara još nisu započeli." Ona mu reče svoje ime.
     Kasad trepnu, podiže ruku i stavi joj dlan uz obraz. "Bili smo ljubavnici", reče on. "Susretali smo se na bojnim poljima izgubljenim u sećanju. Bila si svuda sa mnom." On se obazre. "Sve to vodi ovome, zar ne?"
     "Da", reče Moneta.
     Kasad se okrenu i zagleda u armiju Šrajkova s druge strane doline. "Je li ovo rat? Nekoliko hiljada protiv nekoliko hiljada?"
     "Rat", reče Moneta. "nekoliko hiljada protiv nekoliko hiljada na deset miliona svetova."
     Kasad sklopi oči i klimnu glavom. Zaštitno odelo služilo mu je kao hirurški šav, prvi zavoj i ubrizgivač ultramorfa, ali bol i slabost od strašnih rana nisu se još dugo mogli potiskivati. "Deset miliona svetova", reče on i otvori oči. "Dakle, poslednja bitka?"
     "Da."
     "A pobedniku pripadaju Grobnice?"
     Moneta baci pogled na dolinu. "Pobednik odlučuje da li Šrajk koji je već pohranjen tamo kreće sam da utre put ostalima..." Ona klimnu glavom prema vojsci Šrajkova. "Ili da li će čovečanstvo imati poslednju reč u našoj prošlosti i budućnosti."
     "Ne shvatam", reče Kasad, stegnutim glasom, "ali vojnici retko shvataju političku situaciju." On se nagnu napred, poljubi iznenađenu Monetu i skinu njen crveni šal. "Volim te", reče, dok je vezivao parče tkanine za cev svoje jurišne puške. Signalizatori su pokazivali da mu je preostala još polovina pulsnog naboja i municije.
     Fedman Kasad pređe pet koraka napred, okrenu leđa Šrajku, podiže ruke pred ljudima, i dalje nemim na obronku, pa viknu: "Za slobodu!"
     Tri hiljade glasova uzvrati mu pokličem: "Za slobodu!" Rika se ne okonča sa poslednjom reči.
     Kasad se okrenu, držeći pušku i barjak visoko. Šrajk načini polukorak napred, zauze otvoreni stav i razvi sečiva na prstima.
     Kasad dreknu i napade. Iza njega, Moneta jurnu za njim, držeći oružje visoko. Hiljade nagrnuše za njima.

     Kasnije, u klanici doline, Moneta i nekoliko drugih Odabranih Ratnika pronašli su Kasadovo telo još u samrtnom zagrljaju sa izulubljenim Šrajkom. Sklonili su Kasada pažljivo, preneli ga do šatora koji ga je čekao u dolini, oprali i uredili njegovo opustošeno telo i odneli ga kroz mnoštvo do Kristalnog Monolita.
     Tamo je telo pukovnika Fedmana Kasada položeno na postolje od belog mermera i oružje mu je stavljeno kraj nogu. U dolini, velika lomača ispunila je vazduh svetlošću. Po čitavoj dolini muškarci i žene išli su sa bakljama dok su drugi ljudi silazili sa neba boje lapis-lazulija, neki u letelicama nematerijalnim poput livenih mehurova, drugi na krilima energije ili umotani u zelene i zlatne krugove.
     Kasnije, kada su iznad svetlom ispunjene doline izišle sjajne i hladne zvezde, Moneta se oprostila i ušla u Sfingu. Mnoštvo zapeva. Na poljima iza njih, mali glodari cunjali su između palih barjaka i razbacanih ostataka leđnih lubova i oklopa, metalnih sečiva i istopljenog čelika.
     Nešto pre ponoći, gomila je prestala da peva, uzdahnula i odstupila. Vremenske Grobnice su zasjale. Žestoke plime i oseke antientropijske sile nateraše gomilu da se još više udalji - do ulaza u dolinu, preko bojišta, natrag ka gradu koji je blago svetlucao u noći.
     U dolini, velike Grobnice zatreperele su, izbledele iz boje zlata u bronzanu, i pošle na svoj dugi povratak.

     Bron Lamija prođe kraj blistavog Obeliska i nastavi da se bori sa zidom razjarenog vetra. Pesak joj je zasecao kožu i grebao po očima. Statičke munje prasnuše na vrhovima litica i pojačaše jezivi sjaj koji je okruživao Grobnice. Bron raširi šake preko lica i nastavi da posrće, čkiljeći kroz prste kako bi pronašla stazu.
     Bron ugleda zlatnu svetlost dublju od opšteg sjaja kako teče kroz razorena okna Kristalnog Monolita i prosipa se preko izuvijanih dina koje su prekrivale dno doline. Neko se nalazio u Monolitu.
     Bron se zarekla da će otići pravo u Šrajkovu Palatu, učiniti sve što može da oslobodi Silenusa, a onda se vratiti Solu, ne obazirući se na bilo kakve diverzije. Ali u grobnici je videla obrise ljudskog obličja. Kasada još nije bilo. Sol joj je rekao za Konzulovu misiju, ali diplomata se možda vratio dok je oluja besnela. Nije se znalo gde je Otac Dire.
     Bron priđe bliže sjaju i zastade pred nazubljenim ulazom u Monolit.
     Prostor unutra bio je širok i upečatljiv, uzdizao se gotovo stotinu metara do polunaslućenog prozirnog krova. Zidovi, viđeni iznutra, bili su providni i nešto što je izgledalo kao sunčeva svetlost davalo im je bogatu boju zlata i ćilibara. Teški sjaj padao je na prizor u središtu širokog prostora pred njom.
     Fedman Kasad ležao je na nekoj vrsti pogrebnog postolja. Bio je odeven u crnu uniformu SILE i krupne, blede šake bile su mu prekrštene na grudima. Oružje, nepoznato za Bron izuzev Kasadove jurišne puške, ležalo mu je kraj nogu. Pukovnikovo lice bilo je suvonjavo u smrti, ali ne više nego što je bilo suvonjavo za života. Izraz mu je bio miran. Nije bilo nikakve sumnje da je mrtav; tišina smrti počivala je na tom mestu kao tamjan.
     Ali obrisi koje je Bron videla izdaleka i koji su joj privukli pažnju, pripadali su drugoj osobi.
     Mlada žena, u drugoj polovini dvadesetih godina, klečala je kraj postolja. Nosila je crni kombinezon, imala kratku kosu, svetlu kožu i krupne oči. Bron se seti vojnikove priče, ispričane za vreme njihovog dugog putovanja u dolinu, seti se pojedinosti o Kasadovoj fantomskoj ljubavnici.
     "Moneta", šapnu Bron.
     Mlada žena je klečala na jednom kolenu i desna ruka bila joj je ispružena kako bi dodirivala kamen kraj pukovnikovog tela. Ljubičasta zaštitna polja treperila su oko postolja, a neka druga energija - moćno vibriranje u vazduhu - skretala je svetlost i oko Monete, tako da je prizor bio mutan, sa oreolom.
     Mlada žena podiže glavu, zagleda se u Bron, ustade i klimnu glavom.
     Bron kroči napred, sa mnoštvom pitanja već u glavi, ali vremenske plime i oseke unutar grobnice bile su odveć moćne i oterale su je natrag sa talasima vrtoglavice i daja vu.
     Kada je Bron podigla pogled, postolje je i dalje bio tu, Kasad je ležao na istom mestu pod svojim zaštitnim poljem, ali Moneta je nestala.
     Bron oseti poriv da otrči natrag do Sfinge, pronađe Sola, ispriča mu sve i sačeka tamo sve dok oluja ne oslabi i dok ne svane jutro. Ali iznad škripe i njištanja vetra, Bron pomisli da još može da čuje krike sa drveta trnja, nevidljivog iza svojih zavesa od peska.
     Podigavši visoko okovratnik, Bron se vrati u oluju i krenu stazom prema Šrajkovoj Palati.

     Masa kamena lebdela je u svemiru kao karikatura planine, sva u nazubljenim tornjevima, grebenima oštrim kao nož, besmisleno okomitim površinama, uskim ispustima, širokim kamenim balkonima i sa snežnim vrhom širokim toliko da na njemu može da stoji samo jedna osoba - i to samo ako spoji stopala.
     Reka je krivudala iz svemira, prolazila kroz višeslojno zaštitno polje na pola klika od planine, prelazila preko travnatog udubljenja na najširem kamenom balkonu, a onda se obrušavala stotinu ili više metara u usporenom vodopadu do sledeće terase, da bi zatim odskakala u umetnički upravljenim potočićima pene u pet-šest manjih rečica i vodopada koji su se spuštali niz planinsko lice.
     Tribunal je zasedao na najvišoj terasi. Sedamnaest Proteranih - šest muškaraca, šest žena i pet neodređenog pola - sedelo je unutar kamenog kruga postavljenog u unutrašnjosti šireg kruga trave sa kamenim zidom. Oba kruga držala su Konzula u svom središtu.
     "Svesni ste", reče Slobodnjakinja Genga, Govornica Podobnih Građana Klana Slobodnjaka Transtauralnog Roja, "da smo mi svesni vaše izdaje?"
     "Da", reče Konzul. Bio je odeven u svoje najfinije tamnoplavo 'bolo' odelo, kestenjasti ogrtač i trorogi diplomatski šešir.
     "Svesni činjenice da ste ubili Slobodnjake Andil i Ilijama, Središnjeg Beca i Mizenspeš Torensa."
     "Znao sam Andil po imenu", reče Konzul tiho. "Nisam se upoznao sa tehničarima."
     "Ali ste ih ubili?"
     "Da."
     "Bez izazova ili upozorenja."
     "Da."
     "Ubili ih da biste došli u posed uređaja koji su oni doneli na Hiperion. Mašine za koju smo vam rekli da će srušiti takozvane vremenske plime i oseke, otvoriti Vremenske Grobnice i osloboditi Šrajka okova."
     "Da." Konzulov pogled kao da je bio upravljen u nešto iznad ramena Slobodnjakinje Genge, ali daleko, veoma daleko.
     "Mi smo objasnili", reče Genga, "da taj uređaj treba da se upotrebi pošto uspešno odbijemo brodove Hegemonije. Kada naša invazija i okupacija budu neminovne. Kada se Šrajk bude mogao... kontrolisati."
     "Da."
     "A opet, vi ste pobili naše ljude, slagali nas o tome i sami aktivirali uređaj, godinama pre vremena."
     "Da." Melio Arundez i Teo Lejn stajali su pored i za korak iza Konzula, smrknutih lica.
     Slobodnjakinja Genga skrsti ruke. Bila je to visoka žena klasične građe Proteranih - ćelava, mršava, zaogrnuta kraljevskom tamnoplavom odorom koja kao da je upijala svetlost. Lice joj je bilo staro, ali na njemu gotovo da nije bilo bora. Oči su joj bile tamne.
     "Iako je ovo bilo pre vaše četiri standardne godine, zar ste mislili da ćemo to zaboraviti?"
     "Ne." Konzur spusti pogled da bi se susreo sa njenim. Izgledala je gotovo kao da se smeje. "Retke su kulture koje zaboravljaju izdajnike, Slobodnjakinjo Genga."
     "A opet ste se vratili."
     Konzul ne odgovori. Dok je stajao kraj njega, Teo Lejn osećao je kako mu lahor pomera formalni trorogi šešir. Teo se osećao kao da još sanja. Vožnja je bila nestvarna.
     Troje Proteranih sačekalo ih je u dugačkoj, niskoj gondoli koja je lako plutala na mirnim vodama ispod Konzulovog broda. Sa tri posetioca iz Hegemonije u sredini plovila, Proterani na krmi odgurnuo ih je dugačkom motkom i brod je otplutao natrag tamo odakle je i došao, kao da je struja nemoguće reke potekla u suprotnom smeru. Teo je bukvalno sklopio oči kada su se približili vodopadu gde se rečica uzdizala uspravno sa površine njihovog asteroida, ali kada je sekund kasnije otvorio oči, dole je još bilo dole, a reka je izgledala kao da teče sasvim normalno, iako je travnata sfera malog sveta visila sa jedne strane kao veliki, zakrivljeni zid i zvezde su se videle kroz dva metra debelu traku vode ispod njih.
     Onda su prošli kroz zaštitno polje, izvan atmosfere, i brzina im se povećala dok su pratili vijugavu traku vode. Oko njih se nalazila cevasta zaštitna sfera - logika i odsustvo njihove trenutne i dramatične smrti nalagali su da ona mora da postoji - ali nedostajalo joj je uobičajeno treperenje i optička tekstura koja je bila tako ohrabrujuća na templarskim drvobrodovima ili u nekom povremenom turističkom naselju u otvorenom svemiru. Ovde su se nalazili samo reka, čamac, ljudi i neizmernost svemira.
     "Ne koriste valjda ovo kao prevozno sredstvo između jedinica Roja", reče dr Melio Arundez drhtavim glasom. Teo je primetio da se Arundez takođe drži za rubove oplate pobelelim prstima. Ni Proterani na krmi, ni dvoje koji su sedeli na pramcu, nisu im uputili bilo šta osim potvrdnog klimanja glavom kada ih je Konzul upitao da li je to prevozno sredstvo koje im je obećano.
     "Razmeću se ovom rekom", reče Konzul tiho. "Nju koriste kada Roj miruje, ali u ceremonijalne svrhe. Upotreba dok se Roj kreće sračunata je da postigne efekat."
     "Da nas impresioniraju svojom nadmoćnom tehnologijom?" upita Teo, sotto voce.
     Konzul klimnu glavom.
     Reka je krivudala i vijugala kroz svemir, ponekad gotovo da se vraćala sama kroz sebe u ogromnim, nelogičnim petljama, a ponekad se umotavala u uske spirale kao uže od fiberplastike, uvek blistava na sunčevoj svetlosti Hiperionove zvezde i pružena u beskraj pred njima. Povremeno je reka zaklanjala sunce, a boje su tada bile veličanstvene; Teo je uzdahnuo kada je pogledao rečnu petlju stotinu metara iznad njih i video obrise riba ocrtane naspram solarnog diska.
     Ali uvek je dno čamca bilo dole i oni su hitali gotovo brzinom cislunarnog prelaza rekom neremećenom stenjem ili brzacima. Bilo je to, kako je Arundez primetio posle nekoliko minuta putovanja, kao da voziš kajak preko ruba neizmernog vodopada i pokušavaš da uživaš u vožnji do dna.
     Reka je prolazila pored nekih elemenata Roja, koji su ispunjavali nebo kao lažne zvezde: masivne farme kometa, čije su prašnjave površine remetile geometrije tvrdih vakuumskih prinosa; gradovi-globusi sa nultom gravitacijom, velike nepravilne sfere od prozirne membrane koje su ličile na neverovatne amebe ispunjene užurbanom florom i faunom; deset klika dugački potisni grozdovi, nataloženi tokom vekova, sa unutrašnjim modulima, spremištima za održavanje života i 'kologijama koje su ličile na nešto ukradeno iz O'Nilovog 'Bundogla' iz praskozorja svemirskog doba; lutajuće šume koje su prekrivale stotine kilometara kao neizmerni ležajevi lebdećih algi, spojene sa svojim potisnim grozdovima i komandnim čvorovima, zaštitnim poljima i umršenim povesmima korenja i petlji - sferična drvolika obličja koja su se njihala na lahoru gravitacije i gorela jarko zelenom i duboko narandžastom bojom i stotinama preliva jeseni Stare Zemlje kada bi ih potpalila otvorena sunčeva svetlost; izdubljeni asteroidi koje su njihovi žitelji odavno napustili, sada prepušteni automatizovanoj proizvodnji i preradi teških metala, tako da je svaki centimetar kamene površine bio prekriven zarđalim građevinama, dimnjacima i kosturnim kulama za hlađenje, a od sjaja vatri njihove unutrašnje fuzije svaki pepeljasti svet ličio je na Vulkanovu kovačnicu; neizmerne kugle za pristajanje, čija se veličina mogla odrediti samo zahvaljujući ratnim letelicama veličine bakljobrodova i krstarica koje su obletale oko njihovih površina kao spermatozoidi koji napadaju jaje; i, najupečatljivije, organizmi kojima je reka prilazila blizu ili koji su leteli blizu reke... organizmi koji su mogli biti proizvedeni ili rođeni, a najverovatnije i jedno i drugo, velika leptirasta obličja koja su otvarala krila pred sunčevom energijom, insekti koji su bili svemirske letelice ili obrnuto, sa antenama koje su se okretale ka reci, gondoli i njenim putnicima u prolazu, dok su im višepovršinske oči blistale na svetlosti zvezda, a manja krilata obličja - ljudi - ulazili i izlazili iz otvora na stomaku veličine spremišta za padobrod borbenog nosača SILE.
     I konačno, došli su do planine - u stvari, do čitavog planinskog lanca: neke planine bile su obrasle plikovima stotina ekoloških mehurova, neke otvorene ka svemiru, ali opet gusto naseljene, neke spojene sa drugima suspenzionim mostovima dugačkim trideset klika ili rečnim pritokama, druge kraljevske u svojoj usamljenosti, a mnoge prazne i formalne poput nekog Zen vrta. A tada, poslednja planina koja se uzdizala viša od Mons Olimpusa ili Maunt Hilarija na Askvitu, i pretposlednje poniranje reke prema njenom vrhu; Teo, Konzul i Arundez, bledi i nemi, držali su se za veslačke klupe u zanemeloj napetosti dok su ponirali poslednjih nekoliko kilometara najednom primetnom i zastrašujućom brzinom. Konačno, u nemogućih poslednjih stotinu metara, dok je reka odašiljala energiju bez usporavanja, šira atmosfera ponovo ih je okružila i čamac je otplutao i zaustavio se u travnatoj dolini gde je stajao i čekao Tribunal Klana Proteranih, usred kamenja koje se uzdizalo u svom krugu stounhendžovske tišine.
     "Ako su ovo uradili da bi ostavili utisak na mene", šapnu Teo kada je čamac lupnuo o travnatu obalu, "uspelo im je."

     "Zašto ste se vratili u Roj?" upita Slobodnjakinja Genga. Žena je hodala, kretala se pod minijaturnom gravitacijom graciozno kako to mogu samo oni rođeni u svemiru.
     "CEO Gledston je to zatražila od mene", reče Konzul.
     "I vi ste došli iako ste znali da ćete biti lišeni života?"
     Konzul je bio suviše veliki džentlemn i diplomata da bi slegnuo ramenima, ali njegov izraz lica odao je isto osećanje.
     "Šta Gledstonova želi?" upita drugi Proterani, muškarac koga je Genga predstavila kao Govornika Podobnih Građana, Središnjeg Minmuna.
     Konzul ponovi pet tačaka Gledstonove.
     Govornik Minmun skrsti ruke i pogleda Slobodnjakinju Gengu.
     "Ja ću sada odgovoriti", reče Genga. Ona pogleda Arundeza i Tea. "Vas dvojica slušajte pažljivo za slučaj da se čovek koji je doneo ova pitanja ne vrati na brod sa vama."
     "Samo malo", reče Teo i istupi da se suoči sa Proteranom koja je bila viša od njega, "pre nego što donesete presudu, morate uzeti u obzir da..."
     "Tišina", zapovedi Govornica Slobodnjakinja Genga, ali Tea je već ućutkala Konzulova ruka na ramenu.
     "Sada ću odgovoriti na pitanja", ponovi Genga. Visoko iznad nje, mnoštvo malih ratnih brodova koje je SILA nazivala kopljanicima nemo blesnu i prođe, hitajući kao jato riba u cik-cak, pod tri stotine gravitacija.
     "Najpre", reče Genga. "Gledstonova pita zašto napadamo Mrežu." Ona zastade, pogleda ostalih šesnaest Proteranih okupljenih tu i nastavi. "Ne napadamo je. Osim ovog Roja, koji je pokušavao da osvoji Hiperion pre nego što su se Vremenske Grobnice otvorile, nijedan Roj ne napada Mrežu."
     Sva tri čoveka Hegemonije kročiše napred. Čak je i Konzul izgubio svoj gornji sloj zamišljene mirnoće i samo što nije zamucao od uzbuđenja.
     "Ali to nije istina! Videli smo..."
     "Ja sam video fetlinijske slike sa..."
     "Rajska Kapija je uništena! Božji Gaj spaljen!"
     "Tišina", zapovedi Slobodnjakinja Genga. U tišini ona reče: "Samo ovaj Roj vodi bitku sa Hegemonijom. Naši Sestrinski Rojevi nalaze se tamo gde su ih dalekometni detektori Mreže najpre i pronašli... i kreću se dalje od Mreže, beže od daljih provokacija sličnih napadima na Bresiji."
     Konzul protrlja lice kao čovek koji se budi. "Ali, ko onda...?"
     "Upravo tako", reče Slobodnjakinja Genga. "Ko bi mogao da izvede takvu šaradu? I imao motiv da pobije na milione ljudi?"
     "Srž?" prodahta Konzul.
     Planina je polako rotirala i u tom trenutku okrenuli su se u noć. Lahor je duvao preko planinske terase i nabirao odore Proteranih i Konzulov ogrtač. Iznad, zvezde kao da su se rasprsle u brilijantnom sjaju. Veliko kamenje stounhendžskog kruga kao da je sijalo nekom unutrašnjom toplotom.
     Teo Lejn stade kraj Konzula, u strahu da će se čovek srušiti. "Za to imamo samo vašu reč", reče Teo govornici Proteranih. "To je besmisleno."
     Genga ni ne trepnu. "Pokazaćemo vam dokaz. Transmisione lokatore Praznine Koja Vezuje. Stvarnovremenske slike zvezdanih polja iz naših sestrinskih Rojeva."
     "Praznina Koja Vezuje?" reče Arundez. Njegov obično miran glas bio je uzbuđen.
     "Ono što vi zovete fetlinijom." Govornica Slobodnjakinja Genga ode do najbližeg kamena i pređe rukom preko njegove grube površine kao da preuzima toplotu iznutra. Zvezdana polja vrtela su se iznad.
     "Da odgovorim na drugo pitanje Gledstonove", reče ona. "Mi ne znamo gde Srž obitava. Mi smo od nje pobegli, borili se, tražili je i plašili je se vekovima, ali nismo je našli. Vi nam morate dati odgovor na to pitanje! Mi smo objavili rat tom parazitskom entitetu koje vi zovete Tehnosrž."
     Konzul kao da je klonuo. "Nemamo pojma. Zvaničnici u Mreži tragali su za Srži još od pre Hedžire, ali ona izmiče poput El Dorada. Nismo pronašli nikakve skrivene svetove, nikakve masivne asteroide pune hardvera i nikakve naznake za to na svetovima Mreže." On umorno mahnu levom rukom. "Koliko znamo, možda vi krijete Srž u nekom svom Roju."
     "Ne krijemo je", reče Govornik Središnji Minmun.
     Konzul konačno slegnu ramenima. "Hedžira je prošla pored hiljada svetova u Velikom Pretraživanju. Sve što nije imalo najmanje devet zarez sedam poena na desetobodnoj skali terabaze bilo je prenebregnuto. Srž je mogla da bude bilo gde duž tih ranih linija letova i istraživanja. Nikada je nećemo pronaći... a ako je i pronađemo, to će biti godinama pošto Mreža bude uništena. Vi ste nam bili poslednja nada da je lociramo."
     Genga odmahnu glavom. Visoko iznad njih, vrh uhvati svetlost osvita dok se terminator kretao niz ledena polja ka njima gotovo zabrinjavajuće brzo. "Kao treće, Gledstonova je pitala šta zahtevamo da bi došlo do prekida vatre. Osim ovog Roja, u ovom sistemu, mi nismo ti koji napadamo. Prihvatićemo prekid vatre čim Hiperion bude pod našom kontrolom... što bi trebalo da se dogodi za koji trenutak. Upravo smo obavešteni da naše ekspedicione snage sada kontrolišu prestonicu i njenu svemirsku luku."
     "Đavola, to vi kažete", reče Teo, ne suzdržavši se da ne stegne pesnice.
     "Đavola, to mi kažemo", složi se Slobodnjakinja Genga. "Recite Gledstonovoj da ćemo vam se sada pridružiti u zajedničkoj borbi protiv Tehnosrži." Ona baci pogled naviše ka nemim članovima Tribunala. "Međutim, pošto smo mnogo godina putovanja udaljeni od Mreže, a nemamo poverenja u vaše dalekobacače koje kontroliše Srž, naša pomoć može jedino da se ispolji u osveti zbog uništenja vaše Hegemonije. Bićete osvećeni."
     "Baš ohrabrujuće", reče Konzul suvo.
     "Kao četvrto, Gledstonova pita da li želimo da se sastanemo sa njom. Odgovor je da... ako je ona, kao što kaže da jeste, voljna da dođe u Hiperionov sistem. Sačuvali smo dalekobacač sile baš za takvu mogućnost. Mi nećemo putovati dalekobacačem."
     "Zašto ne?" upita Arundez.
     Treći Proterani, koji nije bio predstavljen, jedan od onih sa krznom, divno izmenjenih, progovori: "Uređaj koji vi nazivate dalekobacačem jeste gadost... skrnavljenje Praznine Koja Vezuje."
     "Ah, iz verskih razloga", reče Konzul i klimnu glavom sa razumevanjem.
     Egzotično isprugani i krznati Proterani odmahnu glavom nepopustljivo. "Ne! Mreža dalekobacača je jaram na vratu čovečanstva, ugovor o potčinjenosti koji vas je vezao i osudio na stagnaciju. Nama to nimalo ne treba."
     "Kao peto", reče Slobodnjakinja Genga, "to što Gledstonova pominje eksplozivni uređaj štapa smrti samo je grubi ultimatum. Ali, kao što smo rekli, on je uperen ka pogrešnom protivniku. Snage koje upadaju u vašu krhku i slabašnu Mrežu nisu Klanovi Dvanaest Sestrinskih Rojeva."
     "Za to imamo samo vašu reč", reče Konzul. Njegov pogled, sada uprt u Gengine oči, bio je čvrst i prkosan.
     "Nemate vi moju reč ni za šta", reče Govornica Genga. "Starešine Klana ne daju svoju reč robovima Srži. Ali to je istina."
     Konzul je izgledao rastrojeno kada se poluokrenuo ka Teu. "Moramo smesta ovo javiti Gledstonovoj." On se ponovo okrenu ka Gengi. "Smeju li moji prijatelji da se vrate na brod kako bi preneli vaše odgovore, Govornice?"
     Genga klimnu glavom i mahnu da pripreme gondolu.
     "Ne vraćamo se bez tebe", reče Teo Konzulu i stade između njega i najbližih Proteranih kao da želi da zaštiti starijeg muškarca sopstvenim telom.
     "Da", reče Konzul i ponovo dodirnu Teovu mišicu", vraćate se. Morate."
     "U pravu je", reče Arundez i odvuče Tea pre nego što je mladi Guverner-General mogao ponovo da progovori. "Ovo je isuviše važno da bismo rizikovali da ne javimo. Krenite vi. Ja ću ostati sa njim."
     Genga mahnu dvojici masivnijih egzotičnih Proteranih. "Obojica ćete se vratiti na brod. Konzul će ostati. Tribunal još nije odlučio o njegovoj sudbini."
     Arundez i Teo se obrnuše sa podignutim pesnicama, ali krznati Proterani zgrabiše ih i odvukoše dalje lako poput odraslih koji smiruju malu, ali nevaljalu decu.
     Konzul je gledao kako ih smeštaju u gondolu i potiskivao poriv da im mahne dok je čamac prelazio dvadeset metara niz mirnu rečicu, uranjao van vidokruga iza zakrivljenja terase, a onda se ponovo pomaljao u usponu uz vodopad prema crnom svemiru. Za nekoliko minuta čamac se izgubi sa vidika u bleštavilu sunca. On se polako okrenu u punom krugu, suočivši se sa pogledom svakog od sedamnaest Proteranih.
     "Završimo s tim", reče Konzul. "Dugo sam čekao na ovo."

     Sol Vejntraub sedeo je između velikih šapa Sfinge i posmatrao kako oluja slabi, kako vetar zamire od vriska, preko uzdaha, do šapata, kako se zavese prašine tanje, a onda razdvajaju da bi pokazale zvezde, i konačno kako se duga noć smiruje u strašnoj nepomičnosti. Grobnice su blistale sjajnije nego ranije, ali ništa nije izlazilo iz buktećeg ulaza Sfinge, a Sol nije mogao da uđe; odbijanje zaslepljujuće svetlosti bilo je nalik na hiljadu neodoljivih prstiju na njegovim grudima; koliko god da se saginjao i upinjao, Sol nije mogao da priđe na bliže od tri metra od ulaza. Šta god da je stajalo, kretalo se ili čekalo unutra, nije se videlo u blesku svetlosti.
     Sol je sedeo i držao se za kameno stepenište dok su ga vremenske plime i oseke vukle, cimale i terale ga da jeca u lažnom šoku daja vu. Čitava Sfinga kao da se ljuljala i tresla u silovitoj oluji širenja i skupljanja antientropijskih polja.
     Rejčel.
     Sol nije hteo da ode odatle sve dok postoje izgledi da je njegova kćer živa. Dok je ležao na hladnom kamenu, slušajući kako zamire vrisak vetra, video je kako se pojavljuju zvezde, video je trag meteora i napade i protivnapade laserskih kopalja u orbitalnom ratu i znao je u srcu da je rat izgubljen, da je Mreža u opasnosti, da velika carstva padaju na njegove oči, da sudbina ljudske rase možda visi o koncu ove beskrajne noći... ali nije mario zbog toga.
     Sol Vejntraub je mario samo za svoju kćer.
     I čak dok je ležao tamo, na hladnoći, šiban vetrovima i vremenskim plimama i osekama, pun modrica od premora i šupalj od gladi, Sol je osećao kako ga obuzima nekakav mir. Dao je svoju kćer čudovištu ne zato što mu je tako zapovedio Bog, ne zato što je tako zahtevala sudbina ili strah, već samo zato što mu se kćer pojavila u snu i rekla mu da je u redu, da to treba uraditi, da to zahteva njihova - njegova, Saraina i Rejčelina - ljubav.
     Na kraju, pomisli Sol, posle logike i nade, snovi i ljubav naših najdražih predstavljaju Abrahamov odgovor Bogu.
     Solov komlog više nije radio. Mogao je proći jedan sat ili pet sati otkad je pružio bebu na samrti Šrajku. Sol leže natrag, još ne puštajući kamen, dok je Sfinga od vremenskih plima i oseka poskakivala kao mali čamac na velikom moru, i nastavi da zuri u zvezde i bitku iznad sebe.
     Iskre su lebdele nebom, jarko blistale kao supernove kada bi ih pronašlo lasersko koplje, a onda padale u kiši istopljenih otpadaka - u belom usijanju, crveneći i prelazeći preko plavog plamena u tamu. Sol je zamišljao kako gore padobrodovi, zamišljao je kako vojnici Proteranih i marinci Hegemonije umiru u vrisku atmosfere i istopljenom titanijumu... pokušavao je to da zamisli... ali nije uspevao. Sol shvati da njegova mašta ne može da dočara svemirske bitke, pokrete flota i pad carstva, da je sve to skriveno dalje od zaliha njegovog saosećanja ili razumevanja. Takve stvari pripadale su Tukididu, Tacitu, Katonu i Vuu. Sol je upoznao svoju senatorku sa Barnardovog Sveta, sreo se sa njom nekoliko puta za vreme svoje i Saraine potrage za spasom za Rejčel od Merlinove bolesti, ali Sol nije mogao da zamisli učešće Feldštajnove u međuzvezdanom ratu ovakvih razmera - ili u bilo čemu krupnijem od dodeljivanja novog medicinskog centra prestonici Busardu ili tiskanja za vreme mitinga na univerzitetu u Krofordu.
     Sol nikada nije sreo sadašnju CEO Hegemonije, ali, kao naučnik, uživao je u njenom istančanom ponavljanju govora takvih klasičnih prilika kao što su Čerčil, Linkoln i Alvarez-Temp. Ali sada, dok je ležao između šapa velike kamene zveri i jecao za svojom kćerkom, Sol nije mogao da zamisli šta se odvijalo u glavi te žene dok je donosila odluke koje će spasti ili osuditi na propast milijarde ljudi, sačuvati ili izdati najveće carstvo u ljudskoj istoriji.
     Sola nije bilo nimalo briga. On je želeo da mu se vrati kćer. Želeo je da Rejčel bude živa uprkos svoj logici koja je nalagala suprotno.
     Dok je ležao između Sfinginih kamenih šapa na svetu pod opsadom u razorenom carstvu, Sol Vejntraub brisao je suze iz očiju kako bi bolje video zvezde i pomišljao na Jejtsovu pesmu 'Molitva za moju kćer'.

     Još jednom oluja urla, a poluskriveno
     Pod pokrovom kolevke, dobro uvijeno
     Moje dete i dalje spava. Nema ničeg
     Osim Gregorijeve šume i jednog golog brda
     Gde ostati može plast - i razorni vetar,
     Začet na Atlantiku,
     I jedan sat hodao sam i molio
     Zbog velikog mraka što mi je u duši.
     Hodao sam i molio za ovo malo dete jedan sat
     Čuo na tornju vrisak morskog vetra,
     Pod lukovima mosta, i vrisak
     Međ' brestovima nad preplavljenom rekom;
     Zamišljao i snio uzbuđeno
     Da su došle buduće godine,
     Plešući uz mahnuti bubanj,
     Iz ubilačke nevinosti mora...

     Sve što je Sol želeo, shvatio je sad, bila je istovetna mogućnost da još jednom brine zbog tih budućih godina kojih se plaši i od kojih strepi svaki roditelj. Da ne dopusti da joj detinjstvo, tinejdžerske godine i nezgrapne početke zrelosti ukrade i uništi bolest.
     Sol je proveo život u želji da se nepovratne stvari vrate. Sećao se dana kada je zatekao Sarai kako presavija Rejčelinu odeću iz vremena kada je ona tek prohodala i odlaže je u kutiju na tavanu, prisećao se njenih suza i sopstvenog osećaja gubitka deteta koje su još imali, ali koje su izgubili zahvaljujući jednostavnoj streli vremena. Sol je sada znao da se malo toga moglo vratiti osim putem sećanja - da je Sarai mrtva i da se ne može nikako vratiti, da su Rejčelini drugovi i svet iz detinjstva zauvek nestali, da je čak i društvo koje je on napustio pre samo nekoliko nedelja na putu da bude izgubljeno tako da se nikada više ne može vratiti.
     I dok je razmišljao o tome i ležao između kandži Sfinge, dok je vetar zamirao, a lažne zvezde gorele, Sol se setio dela jedne druge, daleko zlokobnije Jejtsove pesme:

     Neko nam se otkrovenje svakako bliži;
     Drugi Dolazak svakako se bliži.
     Drugi Dolazak! Jedva da su te reči i nikle
     A ogromna slika iz Spiritusa Mundi
     Muči mi oči: negde u pseku pustinje
     Obličje lavljeg tela, sa glavom čoveka,
     Pogled prazan i nemilostiv kao sunce,
     Pomera spore udove, dok sve oko njega
     Puno je senki ogorčenih pustinjskih ptica.
     Tama se ponovo spušta; ali sada znam
     Da je dvadeset vekova kamenog sna
     Uznemireno morom kraj zaljuljane kolevke,
     I kakva se to gadna zver, čiji je sat tu najzad,
     Prikrada Vitlejemu kako bi se rodila?

     Sol to ne zna. Sol ponovo otkriva da ga nije briga. Sol želi da mu se vrati kćer.

     Činilo se da je konsenzus u Ratnoj Sobi da se baci bomba.
     Meina Gledston sedela je u čelu dugačkog stola i osećala čudnovatu i ne tako neprijatnu izdvojenost koju izaziva premalo sna u predugom razdoblju. Sklopiti oči, makar na sekund, značilo bi skliznuti po crnom ledu premora, tako da ona nije sklapala oči, čak ni kada su je pekle i kada je jednolično zujanje brifinga, razgovora i žučne debate jenjavalo i povlačilo se kroz debele zavese iscrpljenosti.
     Okupljeno Veće posmatralo je kako tačkice žara Udarne Jedinice 181.2 - napadačke grupe Zapovednika Lija - gasnu jedna po jedna sve dok samo desetak od prvobitnih sedamdeset četiri nije preostalo da i dalje hita ka središtu Roja koji se približavao. Lijeva krstarica bila je među preživelima.
     Tokom tog nemog istrebljivanja, te apstraktne i čudnovato privlačne predstave nasilne i isuviše stvarne smrti, admiral Sing i general Morpurgo dovršili su svoju mračnu procenu rata.
     "...SILA i Novi Bušido bili su stvoreni za ograničene sukobe, male čarke, propisana ograničenja i skromne ciljeve", sumirao je Morpurgo. "Sa manje od pola miliona muškaraca i žena pod oružjem, SILA se nije mogla meriti sa armijama nekih nacionalnih država Stare Zemlje od pre hiljadu godina. Roj nas može preplaviti pukom brojnošću, nadmašiti oružja naše flote i pobediti pomoću aritmetike."
     Senator Kolčev se mrštio sa svog mesta na suprotnom kraju stola. Lusijanac je bio mnogo življi u brifingu i debati nego Gledstonova - pitanja su češće bila upućivana njemu nego njoj - gotovo kao da je svako u prostoriji podsvesno znao da se središte vlasti premešta, da baklja vođstva prelazi iz jedne ruke u drugu.
     Još ne, pomisli Gledstonova dok je kuckala po bradi spojenim prstim i slušala kako Kolčev unakrsno ispituje generala.
     "...ili da se vratimo i branimo najvažnije svetove na spisku drugog talasa - Tau Ceti Centar, naravno, ali i neophodne industrijske svetove poput Renesanse Minor, Fudžija, Deneba Vier i Lususa?"
     General Morpurgo spusti pogled i promeša papire kao da želi da sakrije iznenadni blesak gneva u očima. "Senatore, ostaje još manje od deset standardnih dana dok drugi talas ne završi sa svojim spiskom meta. Renesansa Minor biće napadnuta za devedeset sati. Hoću da kažem da bi sa sadašnjom veličinom, strukturom i tehnologijom koja je SILI na raspolaganju bila sumnjiva čak i odbrana jednog jedinog sistema... recimo TC2."
     Senator Kakinuma ustade. "To je neprihvatljivo, generale."
     Morpurgo podiže pogled. "Slažem se, senatore. Ali je istinito."
     Predsedavajući Pro Tem Denzel-Hajat-Amin sedeo je i vrteo sedom i proćelavom glavom. "To nema smisla. Zar nisu postojali planovi za odbranu Mreže?"
     Admiral Sing progovori sa svog mesta. "Najbolje procene pretnji govorile su nam da bismo imali najmanje osamnaest meseci ako bi se Rojevi ikada okrenuli i napali."
     Ministar diplomatije Persov pročisti grlo. "A... kada bismo prepustili tih dvadeset pet svetova Proteranima, admirale, koliko bi trebalo da prvi ili drugi talas napadnu druge svetove Mreže?"
     Sing nije morao da konsultuje beleške niti komlog. "U zavisnosti od mete, M. Persov, najbliži svet Mreže - Esperanca - bio bi devet standardnih meseci udaljen od najbližeg Roja. Najudaljenija meta - Matični Sistem - bio bi udaljen nekih četrnaest godina pod Hokingovim pogonom."
     "Dovoljno vremena da pređemo na ratnu privredu", reče senatorka Feldštajn. Njeno glasačko telo na Barnardovom Svetu imalo je još manje od četrdeset standardnih sati života. Feldštajnova se zarekla da će biti sa njima kada nastupi kraj. Glas joj je bio odmeren i hladan. "To ima smisla. Smanjite gubitke. Čak i kada budu izgubljeni TC2 i još dvadesetak svetova, Mreža može proizvesti neverovatne količine ratnog materijala... čak i za devet meseci. U godinama koje će biti potrebne Proteranima da prodru dublje u Mrežu, trebalo bi da budemo u stanju da ih porazimo pukom industrijskom masom."
     Ministar odbrane Imoto odmahnu glavom. "U ovom prvom i drugom talasu izgubićemo nezamenjive sirovine. Poremećaji privrede Mreže biće katastrofalni."
     "Zar imamo izbora?" upita senator Paters sa Deneba Drei.
     Sve oči okrenuše se ka osobi koja je sedela kraj AI savetnika Albeda.
     Kao da želi da podvuče važnost trenutka, nova AI ličnost primljena je u Ratno Veće kako bi prezentirala nezgrapno nazvani 'uređaj smrti'. Savetnik Nansen bio je visoki muškarac, osunčanog tena, opušten, upečatljiv, ubedljiv, otvoren i prožet onom retkom harizmom vođstva koja tera čoveka da smesta zavoli i poštuje takvu osobu.
     Meina Gledston se od prvog trena plašila i gnušala novog Savetnika. Osećala je da su ovu projekciju stvorili stručnjaci AI kako bi izazvali baš takvu reakciju poverenja i poslušnosti koju je već osetila kod ostalih za stolom. A Nansenova poruka, plašila se, značila je smrt.
     Štap smrti bio je deo tehnologije Mreže vekovima - stvorila ga je Srž i ograničila na osoblje SILE i nešto specijalizovanih snaga bezbednosti poput obezbeđenja Doma Vlade i Pretorijanaca Gledstonove. On nije palio, razarao, pucao, topio ili pretvarao u pepeo. Nije pravio nikakav zvuk niti odašiljao vidljivi zrak ili zvučni otisak. Naprosto, donosio je meti smrt.
     Pod uslovom da je meta ljudsko biće. Domet štapa smrti bio je ograničen - na ne više od pedeset metara - ali u tom dometu, ljudsko biće koje je bilo meta umiralo je, dok su druge životinje i imovina ostajali sasvim bezbedni. Autopsije su otkrivale pomešane sinapse, ali nikakva druga oštećenja. Štapovi smrti naprosto su terali čoveka da prestane da postoji. Oficiri SILE nosili su ih kao lično naoružanje kratkog dometa i simbol autoriteta već pokolenjima.
     Sada, otkrio je savetnik Nansen, Srž je usavršila uređaj koji je koristio načelo štapa smrti u većim razmerama. Oklevali su sa otkrivanjem njegovog postojanja, ali zbog neumitne i strašne pretnje invazije Proteranih...
     Pitanja su bila energična i povremeno cinična, a vojna lica bila su skeptičnija od političara. Da, uređaj štapa smrti mogao bi da nas otarasi Proteranih, ali šta je sa stanovništvom Hegemonije?
     Prebacite ih u sklonište na jednom od lavirintnih svetova, odgovorio je Nansen i ponovio raniji plan savetnika Albeda. Pet kilometara kamena zaštitilo bi ih od svih dejstava širenja talasa štapa smrti.
     Koliko duboko prodiru ti zraci?
     Njihov učinak smanjuje se ispod smrtonosnog nivoa odmah posle tri svetlosne godine, odgovorio je Nansen smireno, samouvereno, krajnji trgovački putnik na pretposlednjem ugovaranju prodaje. To je dovoljno širok prečnik da svaki sistem oslobodi napadačkog Roja. Dovoljno mali da bi zaštitio sve osim najbližih susednih zvezdanih sistema. Devedeset dva odsto svetova Mreže nije imalo drugi nastanjeni svet na bliže od pet svetlosnih godina.
     A šta sa onima koji se ne mogu evakuisati? - pitao je Morpurgo.
     Savetnik Nansen se osmehnuo i raširio ruke, kao da želi da pokaže da tu ne krije ništa. Nemojte aktivirati uređaj dok vaše vlasti ne budu sigurne da su svi građani Hegemonije evakuisani ili zaštićeni, rekao je on. On će, na kraju krajeva, biti u potpunosti pod vašom kontrolom.
     Feldštajnova, Sabenstorafem, Piters, Persov i mnogi drugi smesta su izrazili oduševljenje. Tajno oružje nad tajnim oružjima. Proterani bi mogli da budu upozoreni... mogla se prirediti demonstracija.
     Žao mi je, rekao je savetnik Nansen. Dok se osmehivao, zubi su mu bili biserno beli kao njegova odora. Ne može biti nikakve demonstracije. Oružje deluje baš kao štap smrti, samo preko daleko šire oblasti. Neće biti nikakvog oštećenja imovine niti dejstva eksplozije, nikakvog merljivog udarnog talasa iznad neutrinskog nivoa. Samo mrtvi okupatori.
     Da biste to pokazali, objasnio je savetnik Albedo, morali biste da ga upotrebite na najmanje jednom Roju Proteranih.
     Uzbuđenje Ratnog Veća nije se smanjivalo. Savršeno, rekao je Govornik SveStvari Gibons, odaberite jedan Roj, isprobajte uređaj, prenesite fetlinijom ishode drugim Rojevima i dajte im rok od jednog sata da prekinu sa napadima. Mi nismo izazvali ovaj rat. Bolje milioni mrtvih neprijatelja nego rat koji će u sledećoj deceniji odneti desetine milijardi.
     Hirošima, rekla je Gledstonova, i to je bio jedini njen komentar za ceo dan. Rekla je to suviše tiho da bi čuo bilo ko osim njene pomoćnice Sedeptre.
     Morpurgo je pitao: Otkud znamo da će ubilački zraci postati neškodljivi posle tri svetlosne godine? Jeste li to isprobali?
     Savetnik Nansen se osmehnuo. Ako odgovori sa da, to znači da negde postoji gomila mrtvih ljudskih bića. Ako odgovori sa ne, pouzdanost uređaja ozbiljno je dovedena u pitanje. Sigurni smo da će delovati, rekao je Nansen. Naše simulacije nepogrešive su.
     To su rekle i AI iz Kijevske Ekipe za prvu singularnost dalekobacača, pomislila je Gledstonova. Za onaj koji je uništio Zemlju. Naglas nije rekla ništa.
     Ipak, Sing, Morpurgo, Van Zajdt i njihovi stručnjaci potkresali su Nansenu krila tako što su pokazali da se Mare Infinitus ne može dovoljno brzo evakuisati i da je jedini svet prvog talasa sa sopstvenim lavirintom Armagast, koji se nalazi jednu svetlosnu godinu daleko od Pacema i Svobode.
     Usrdni, velikodušni osmeh savetnika Nansena nije zamro. "Vi želite demonstraciju, i to je sasvim razumljivo", rekao je on tiho. "Potrebno vam je da pokažete Proteranima da invazija neće biti dopuštena, a da ujedno gubitak života bude što manji. A potrebno je i da zaštitite lokalnu populaciju Hegemonije." On zastade i skrsti ruke na stolu. "Šta mislite o Hiperionu?"
     Graja oko stola poprimi dublji ton.
     "To i nije zaista svet Mreže", reče Govornik Gibons.
     "A opet, sada se nalazi u Mreži, sa dalekobacačem SILE još na svom mestu!" uzviknu Garion Persov iz diplomatije, očito preobraćen da prihvati tu zamisao.
     Strogi izraz generala Morpurga nije se promenio. "To će se tamo nalaziti još samo nekoliko sati. Sada štitimo sferu singularnosti, ali ona može u svakom trenutku da padne. Najveći deo Hiperiona već se nalazi u rukama Proteranih."
     "Ali osoblje Hegemonije je evakuisano?" reče Persov.
     Sing odgovori. "Svi osim Guvernera-Generala. Njega nisu mogli pronaći u onoj zbrci."
     "Šteta", reče ministar Persov, ne naročito ubeđeno, "ali stvar je u tome da se preostalo stanovništvo sastoji uglavnom od domorodaca sa Hiperiona, koji imaju lak pristup lavirintu, je li tako?"
     Barbra Den-Gidis iz Ministarstva privrede, čiji je sin bio upravnik plantaže fiberplastike blizu Port Romensa, reče: "Za tri sata? Nemoguće."
     Nansen ustade. "Mislim da nije", reče on. "Možemo fetlinijom da upozorimo preostale zvaničnike Zakonodavnog Veća u prestonici, a oni smesta mogu da otpočnu evakuaciju. Na Hiperionu postoje hiljade ulaza u lavirint."
     "Prestonica Kits je pod opsadom", zareža Morpurgo. "Čitava planeta je napadnuta."
     Savetnik Nansen žalosno klimnu glavom. "I ubrzo će je varvari Proterani staviti pod nož. Težak izbor, gospodo i dame. Ali uređaj će delovati. Invazija će naprosto prestati da postoji u Hiperionovom svemiru. Na planeti ćete možda spasti milione ljudi, a učinak po invazione snage Proteranih na drugim mestima biće značajan. Znamo da njihovi takozvani Sestrinski Rojevi komuniciraju preko fetlinije. Uništenje prvog Roja koji je okupirao svemir Hegemonije - Hiperionovog Roja - može biti savršeno sredstvo odvraćanja."
     Nansen ponovo odmahnu glavom i obazre se sa izrazom gotovo očinske brige. Tako bolna iskrenost nije se mogla simulirati. "Odluku morate doneti sami. Oružje je vaše i možete ga upotrebiti ili zanemariti. Srž ne može da podnese da uzme ijedan ljudski život... ili da, uzdržavanjem od delanja, dopusti da ijedan ljudski život dođe u opasnost. Ali u ovom slučaju, gde se rizikuju životi milijardi ljudi..." Nansen ponovo raširi ruke, odmahnu glavom poslednji put i sede natrag, očito ostavivši donošenje odluke ljudskim umovima i srcima.
     Graja oko dugog stola pojača se. Rasprava je postajala sve žučnija.
     "CEO!" uzviknu general Morpurgo.
     U iznenadnoj tišini, Gledstonova podiže pogled ka holografskim slikama u tami iznad njih. Roj Mare Infinitusa padao je ka okeanskom svetu poput bujice krvi čija je meta bila mala, plava kugla. Preostale su samo tri narandžaste tačkice žara Udarne Jedinice 181.2, i dok je zanemelo Veće posmatralo, dve od njih zgasnuše. A onda bi utrnuta i poslednja.
     Gledstonova šapnu u komlog. "Komunikacije, ima li nekakve poslednje poruke od admirala Lija?"
     "Ništa nije stiglo u komandni centar, CEO", glasio je odgovor. "Samo standardna fetlinijska telemetrija za vreme bitke. Izgleda da nisu stigli do središta Roja."
     Gledstonova i Li nadali su se da će zarobiti Proterane, da će ih ispitati i ustanoviti identitet neprijatelja van svake sumnje. Sada je mladić takve energije i sposobnosti bio mrtav - mrtav po zapovesti Meine Gledston - a sedamdeset četiri broda izbačeno iz stroja.
     "Dalekobacač Mare Infinitusa uništen je tempiranim plazma-eksplozivima", objavi admiral Sing. "Istureni elementi Roja sada ulaze u cislunarni odbrambeni perimetar."
     Niko nije progovarao. Holografike su prikazivale plimski talas krvavocrvenih svetlosti koje su preplavljivale sistem Mare Infinitusa i poslednje narandžaste tačkice žara oko tog zlatnog sveta kako gasnu.
     Nekoliko stotina brodova Proteranih ostalo je na orbiti, najverovatnije da bi sveli elegantne ploveće gradove i okeanske farme Mare Infinitusa na plamteće ostatke, ali najveći deo krvave plime nastavio je dalje, izvan oblasti projektovane iznad njih.
     "Askvitov Sistem za tri standardna sata i četrdeset jedan minut", najavi tehničar kraj kontrolne table displeja.
     Senator Kolčev ustade. "Stavimo demonstraciju na Hiperionu na glasanje", reče on, obraćajući se tobože Gledstonovoj, ali govoreći gomili.
     Meina Gledston kucnu po donjoj usni. "Ne", reče ona konačno, "nema glasanja. Upotrebićemo uređaj. Admirale, pripremite bakljobrod naoružan uređajem za prelazak u Hiperionov svemir, a onda emitujte upozorenja i planeti i Proteranima. Dajte im tri sata. Ministre Imoto, pošaljite šifrovane fetlinijske signale na Hiperion i recite im da moraju... ponavljam, moraju... smesta potražiti zaklon u lavirintima. Recite im da testiramo novo oružje."
     Morpurgo obrisa znoj sa lica. "CEO, ne smemo rizikovati da taj uređaj padne neprijatelju u ruke."
     Gledstonova pogleda Nansena i pokuša da natera sebe da izrazom lica ne otkrije ono što je osećala. "Savetniče, može li se taj uređaj podesiti tako da automatski bude detoniran ukoliko naš brod bude zarobljen ili uništen?"
     "Da, CEO."
     "Učinite tako. Objasnite sve neophodne stvari stručnjacima SILE." Ona se okrenu ka Sedeptri. "Pripremi emitovanje širom mreže za mene, deset minuta pre detoniranja uređaja. Moram našim ljudima reći za ovo."
     "Zar je to pametno...?" zausti senatorka Feldštajn.
     "Neophodno je", reče Gledstonova. Ona ustade, a trideset šestoro ljudi u prostorije ustade sekund kasnije. "Odspavaću nekoliko minuta dok vi radite. Želim da uređaj bude spreman, da se prebaci u sistem i da se Hiperion smesta upozori. Želim da planovi o nepredviđenim situacijama i prioritetima za pregovore budu spremni za trideset minuta, kada se budem probudila."
     Gledstonova pogleda grupu, znajući da će, ovako ili onako, većina među njima biti lišena vlasti i položaja u sledećih dvadeset sati. Ovako ili onako, bio je to njen poslednji dan kao CEO.
     Meina Gledston se osmehnu. "Veće raspušteno", reče ona i pređe dalekobacačem u svoje privatne odaje da odrema.