14.

     Kada je gospođa Šuster vrisnula, prva reakcija komodora Henstina bila je: "Blagi Bože... ova žena će dobiti histeričan napad." Pola sekunde kasnije morao je da uloži svu svoju volju da joj se ne pridruži.
     Sa spoljašnje strane trupa, odakle čitava tri dana nije dopro nikakav drugi zvuk osim šaputanja prašine, konačno se razlegla neka buka. Nije bilo sumnje da taj zvuk dopire sa spoljašnje strane, kao što nije bilo sumnje u njegovo poreklo. Nešto metalno greblo je duž trupa.
     Istog časa kabina se ispunila povicima, kliktanjem i kricima olakšanja. Uz znatne teškoće Henstin je uspeo da ih nadjača.
     "Pronašli su nas", poče on. "ali oni to možda ne znaju. Ako se udružimo, omogućićemo im da nas lakše uoče. Pete... pokušaj sa radiom. Mi ostali ćemo lupati po trupu... stari Morzeov V-znak... DIT DIT DIT DAT. Hajdemo... svi zajedno!"
     Selena je odzvanjala od isprekidane bujice tačaka i crtica, koje su polako postale sinhronizovane u obliku jednog odzvanjajućeg 'ta-tu'.
     "Stanite!" reče Henstin minut kasnije. "Svi pažljivo slušajte!"
     Posle buke, tišina je bila neugodna... čak ih je nervirala. Pet je isključio vazdušne pumpe i ventilatore, tako da se trenutno na lađi čulo samo lupanje dvadeset dva srca.
     Tišina se otegla. Nije valjda da je ta buka poticala od pukog skupljanja ili širenja Seleninog trupa? Ili ih je možda spasilačka ekipa... ako je to uopšte bila spasilačka ekipa... promašila i nastavila dalje preko praznog lica Mora?
     Grebanje se, iznenada, ponovo začulo. Henstin zatomi obnovljene izlive oduševljenja pokretom šake.
     "Slušajte, za Boga miloga", preklinjao ih je on. "Da vidimo možemo li bilo šta da razaberemo."
     Grebanje je potrajalo svega nekoliko sekundi, a onda ga je ponovo zamenila mučna tišina. Uskoro neko tiho reče, više kako bi razbio neizvesnost, nego što je želeo da da neki koristan prilog: "To je zvučalo kao da neko vuče žicu. Možda pokušavaju da nas uhvate u mrežu."
     "Nemoguće", odvrati Pet. "Otpor bi bio suviše jak, naročito na ovoj dubini. Pre će biti da je u pitanju šipka koju povlače gore dole."
     "U svakom slučaju", primeti komodor, "spasilačka ekipa se nalazi na nekoliko metara od nas. Hajdemo još jednom složno. Ponovo... svi zajedno..."
     DIT DIT DIT DAT...
     DIT DIT DIT DAT...
     Kroz Selenin dvostruki trup napolje u prašinu tutnjao je, pun vere, uvodni ritam Pete simfonije, kao što je i vek ranije pulsirao širom okupirane Evrope. Pet Haris zauzeo je svoje mesto na pilotskom sedištu i bez prestanka je ponavljao, sa očajničkom užurbanošću: "Selena zove... primate li nas? Gotovo", posle čega bi sačekao petnaest sekundi, dugih kao večnost, pre no što bi ponovio poruku. Međutim, etar je ostao nem kao od trenutka kada ih je prašina progutala.

     Na Aurigi, Moris Spenser je nervozno pogledavao na sat.
     "Prokletstvo", reče on, "trebalo je da skije već odavno stignu tamo. Kada su emitovali poslednju poruku?"
     "Pre dvadeset pet minuta", odvrati brodski oficir za vezu. "Uskoro bi trebalo da usledi polučasovni izveštaj o tome da li su išta pronašli ili nisu."
     "Jeste li sigurni da ste još na dobroj frekvenciji?"
     "Vi se držite svoga posla, a ja ću svoga", odvrati ljutiti radista.
     "Izvinite", odvrati Spenser, koji je odavno naučio kada treba brzo da se izvini. "Bojim se da su mi malo popustili živci."
     Ustao je sa sedišta, i počeo da kruži po maloj kontrolnoj prostorji na Aurigi. Pošto je naleteo na tablu sa instrumentima i bolno se udario... još se nije navikao na lunarnu gravitaciju i počeo je da se pita da li će se ikada navići... ponovo je uspeo da se savlada.
     Ovo je bio najgori deo njegovog posla, čekanje da vidi ima li priču ili ne. Već je potrošio pravo malo bogatstvo. A ni to neće biti ništa u poređenju sa računima koji će uskoro početi da se množe, ako kapetanu Ensonu izda naređenje da nastavi. Ali u tom slučaju njegovim će brigama biti kraj, jer će imati svoju senzacionalnu vest.
     "Evo ih", reče iznenada oficir za vezu. "Dva minuta pre roka. Nešto se dogodilo."

     "Udario sam u nešto", reče Lorens kratko i jasno, "ali ne znam u šta."
     "Na kolikoj dubini?" zapitaše Louson i oba pilota u isti glas.
     "Otprilike petnaest metara. Pomeri me dva metra udesno... pokušaću ponovo."
     Izvukao je sondu, a zatim ju je ponovo zabo kada se skija pomerila na novi položaj.
     "Još je tu", prijavi on, "i to na istoj dubini. Pomeri me za još dva metra."
     Prepreke više nije bilo... ili je bila suviše duboko, tako da sonda više nije mogla da sitgne do nje.
     "Nema ničeg... vrati me u drugom pravcu."
     Biće to spor i zamoran posao, iscrtavanje onoga, što god da to bilo, što je ležalo zapretano tamo delo. Pre dva veka, tim dosadnim metodom čovek je počeo da premerava dubinu okeana na Zemlji, spuštajući opterećene niti na morsko dno, a potom ih izvlačeći. Šteta, pomisli Lorens, što nema eko-sonder, ali sumnjao je da bi bilo zvučni bilo radio-talasi mogli da prodru kroz više od nekoliko metara prašine.
     Kakva je ispao budala... trebalo je toga ranije da se seti! To se dogodilo i sa Seleninim radio-signalima. Ako ju je progutala prašina, ona bi prigušila i upila njeno emitovanje. Ali na ovoj udaljenosti, ako se odista nalazio iznad lađe...
     Lorens je uključio svoj prijemnik na talasnu dužinu rezervisanu za slučajeve nesreća na Mesecu... evo ga, zavija iz svojih petnih robotskih žila. Signal je bio prodorno snažan... sasvim dobar, tako da su ga mogli uhvatiti Lagranž ili Port Roris. A onda se setio da nije izvukao metalnu sondu, da ona i dalje počiva na potopljenom trupu; to je omogućavalo radio-talasima da se lako probiju do površine.
     Ostao je da sedi i osluškuje to pulsiranje dobrih petnaest sekundi pre no što je prikupio dovoljno hrabrosti za naredni korak. On, u stvari, uopšte nije očekivao da će išta pronaći, pa čak i sada je možda njegova potraga bila uzaludna. Taj automatski far javljaće se još nedeljama, poput glasa iz grobnice, dugo pošto Selenini putnici budu mrtvi.
     A onda jednim naglim, ljutitim pokretom kojim je sudbini zabranio da učini ono najgore, Lorens se prebaci na talasnu dužinu lađe... i gotovo ga zagluši vika Peta Harisa: "Selena zove... Selena zove. Primate li me? Gotovo."
     "Ovde Prašnjavko Jedan", odvrati on. "Govori glavni inženjer Lorens. Nalazim se petnaest metara iznad vas. Jeste li svi dobro? Gotovo."
     Prošlo je dosta vremena pre no što je uspeo da izvuče bilo kakav smisao iz odgovora, jer su iz pozadine dopirali snažna vika i klicanje. Samo po sebi to mu je bilo dovoljno da zaključi kako su svi putnici živi i dobro raspoloženi. Dok ih je slušao, čovek je odista gotovo mogao da pomisli kako su priredili neku pijanku. Radovali su se što su ih pronašli, što su stupili u vezu sa ljudskom rasom, misleći da je njihovim nevoljama došao kraj.
     "Prašnjavko Jedan zove kontrolu Port Rorisa", reče Lorens, dok je čekao da se graja stiša. "Pronašli smo Selenu i uspostavili radio-vezu. Sudeći po buci iznutra, svi su dobro. Nalaze se na dubini od petnaest metara, upravo na onom mestu koje je dr. Louson označio. Ponovo ću vas nazvati za nekoliko minuta. Gotovo."
     Brzinom svetlosti, talasi olakšanja i sreće sada će se širiti Mesecom, Zemljom, unutrašnjim planetama, i ozariti odjednom srca milijarda ljudi. Na ulicama i trotoarima, u autobusima i svemirskim brodovima, potpuni stranci će se okretati jedni prema drugima i govoriti: "Jeste li čuli? Pronašli su Selenu."
     U celom Sunčevom sistemu postojao je samo jedan čovek koji nije mogao svim srcem da se raduje. Dok je sedeo na skiji, slušajući to klicanje koje je dopiralo odozdo i posmatrao ustrojstvo u prašini koje je milelo, glavni inženjer Lorens osećao je veći strah i bespomoćnost od muškaraca i žena zarobljenih pod njegovim nogama. Bio je svestan da se našao pred najvećom bitkom u svom životu.