16.

     Glavni inženjer Lorens bio je mišljenja da komiteti ništa nikada ne postižu. Njegovi pogledi bili su dobro poznati na Mesecu, jer ubrzo posle poslednje bijenalne posete Lunarnog nadzornog veća na njegovom radnom stolu pojavila se poruka sledeće sadržine: DASKA JE DUGAČKA, TVRDA I USKA, NAPRAVLJENA JE OD DRVETA. Neprevodiva igra reči: imenica BOARD na engleskom znači i 'veće' i 'daska' - prim. prev.
     Ali ovaj komitet mu je odgovarao, jer je ispunjavao njegove prilično stroge zahteve. Sam je bio predsednik; nije bilo memoranduma, sekretarica, agendi. A što je bilo najlepše, sam je odlučivao o tome da li će prihvatiti preporuke komiteta ili ne. Lično je bio zadužen za operacije spasavanja, osim ako glavni upravnik ne odluči da ga smeni... što će učiniti jedino ako bude izložen neizdrživom pritisku sa Zemlje. Komitet je postojao samo zato da bi obezbeđivao ideje i tehničko znanje; bio je to njegov privatni trust mozgova.
     Samo polovina od dvanaest članova bili su fizički prisutni; ostali su se nalazili raštrkani po Mesecu, Zemlji i svemiru. Stručnjak za fiziku tla, koji je živeo na Zemlji, bio je u nepovoljnom položaju, budući da je, usled ograničene brzine radio-talasa, uvek bio sekundu i po u zakašnjenju... a dok njegovi komentari ne stignu do Meseca proticale su skoro tri sekunde. Stoga je odmah umoljen da pravi beleške i ne iznosi svoje poglede sve do kraja, a da sastanke prekida samo ako to bude apsolutno neophodno. Kao što su mnogi otkrili, pošto su uspostavljene lunarne telekomunikacione konferencije uz veoma visoke troškove, ništa nije uspešnije osujećivalo žustru raspravu od ovog kašnjenja.
     "Zarad novopridošlih", poče Lorens, kada je završena prozivka, "ukratko ću vas obavestiti kao stvari stoje. Selena se nalazi petnaest metara ispod površine, ležeći ravno na kobilici. Neoštećena je, sva oprema radi i dvadeset dvoje ljudi u njoj su još dobrog raspoloženja. Imaju dovoljno kiseonika za devedeset časova... to je rok koji nijednog trenutka ne smemo smetnuti s uma.
     Za one među vama koji ne znaju kako Selena izgleda ovde imamo model u razmeri jedan prema dvadeset." Podigao je model sa stola i polako ga okrenuo pred kamerom. Liči na autobus ili neku malu letelicu; njena jedina osobena crta jeste pogonski sistem koji pokreće ove propelere sa širokim lopaticama nejednake dužine.
     Naš veliki problem je, razume se, prašina. Ako je nikada niste videli, ne možete ni zamisliti kako ona izgleda. Sve one predstave koje imate o pesku ili drugim materijalima što postoje na Zemlji ne mogu vam ovo predočiti; prašina više liči na tečnost. Ovde imam uzorak."
     Lorens dohvati jedan visoki okomiti cilindar čija je jedna trećina bila ispunjena nekom amorfnom sivom tvari. Promućkao ju je... i ona je počela da teče. Kretala se brže od sirupa, a sporije od vode, tako da je proteklo nekoliko sekundi pre no što joj je površina ponovo postala vodoravna posle mućkanja. Niko ne bi rekao, posmatrajući je, da nije tečnost.
     "Ovaj cilinder je hermetički zatvoren", objasni Lorens. "Unutra je vakuum, tako da se prašina normalno ponaša. U vazduhu je sasvim drugačija; mnogo je lepljivija i ponaša se pre kao vrlo fini pesak ili talk. Najbolje da vas upozorim... nemoguće je napraviti sintetički uzorak sa osobinama prave prašine; za to bi bilo potrebno nekoliko milijardi godina sušenja. Ako želite da vršite eksperimente, poslaćemo vam prašine koliko vam bude potrebno; imamo je u izobilju.
     Još nekoliko stvari. Selena je udaljena tri kilometra od najbližeg čvrstog tla... Nedostižnih planina. Ispod nje možda ima nekoliko stotina metara prašine, mada u to nismo sigurni. Ne možemo biti sigurni ni u to da neće doći do daljnjeg urušavanja, mada geolozi smatraju da je to malo verovatno.
     Do tog mesta jedino možemo stići prašinskim skijama. Imamo dve jedinice, a još jedna stiže sa tamne strane. One mogu poneti ili vući do pet tona opreme; najveća pojedinačna stvar koju bismo mogli staviti na sanke ne bi smela da mnogo prelazi dve tone, što znači da ne možemo preneti na dotično mesto nikakvu stvarno tešku opremu.
     Eto, tako stoje stvari. Imamo na raspolaganju devedeset časova. Ima li predloga? Imam neke ideje, ali prvo bih hteo vas da čujem."
     Usledila je duga tišina dok su članovi komiteta, raštrkani po svemiru u prečniku od gotovo četiri stotine hiljade kilometara, stali da upošljavaju svoje razne talente na rešavanju ovog problema. Onda se javio glavni inženjer sa tamne strane, negde iz okoline Žolio-Kirija.
     "Sve mi se čini da ne možemo mnogo korisnog da učinimo za devedeset časova; moramo da napravimo naročitu opremu, a za to je uvek potrebno prilično vremena. Znači... moramo nekako da obezbedimo dovod vazduha do Selene. Gde se nalazi njen spojni centar?"
     "Iza glavnog ulaza... u stražnjem delu. Ne vidim kako biste mogli da sprovedete priključak i spojite ga, na petnaest metara dubine. Pored toga, sve će biti puno prašine."
     "Imam bolju ideju", umeša se neko. "Ubacite cevovod kroz krov."
     "Biće vam potrebna dva cevovova", upozori ih drugi govornik. "Jedan da ubacujete kiseonik, drugu da izvlačite zagađeni vazduh.
     "To znači da ćemo morati da upotrebimo potpuni prečišćivač vazduha. A čak nam neće ni biti potreban, ako možemo da izvučemo te ljude za devedeset sati."
     "Rizik je suviše veliki. Pošto jednom osiguramo dovod vazduha, nećemo morati da žurimo i nećemo brinuti zbog vremenskog ograničenja od devedeset sati."
     "Prihvatam takvo gledanje na stvari", reče Lorens. "U stvari, nekoliko ljudi već radi na tim cevovovima. Naredno pitanje je... da li da pokušamo da izvučemo lađu zajedno sa putnicima, ili ćemo putnike izvlačiti pojedinačno? Ne zaboravite, imaju samo jedan skafander."
     "Da li bismo mogli da spustimo cev do vrata i privežemo je za vazdušnu komoru?" upita jedan od naučnika.
     "Isti problem kao i sa crevom za vazduh. Čak i veći, u stvari, pošto bismo morali da povežemo mnogo veću stvar."
     "Šta kažete na keson dovoljno veliki da obuhvati celu lađu? Mogli bismo ga postaviti oko nje, a zatim izbaciti prašinu."
     "Bile bi vam potrebne tome podupirača i potpornjaka. I nemojte zaboraviti... keson bi morao biti zatvoren odozdo. Inače bi se prašina vraćala ispod, istom brzinom kojom bismo je mi vadili sa vrha."
     "Može li se ta stvar ispumpati?" upita neko drugi.
     "Može, pomoću odgovarajućeg rotora. Ali jasno vam je da je ne možete isisati. Mora biti nekako podignuta. Normalne pumpe samo bi je uskomešale."
     "Ova prašina", progunđa pomoćnik inženjera iz Port Rorisa, "poseduje najgore moguće osobine čvrstih tela i tečnosti, a nijednu od njihovih prednosti. Neće da teče kada vi to hoćete; neće da ostane mirna kada to želite."
     "Mogu li nešto da kažem?" upita otac Feraro, javivši se iz Platona. "Pazite da vas ne zavede reč 'prašina'. Ovo što mi ovde imamo jeste tvar koja ne može da opstane na Zemlji, tako da u našem jeziku nemamo za nju naziv. Poslednji govornik bio je sasvim u pravu; ponekad o njoj morate misliti kao o tečnosti koja nije mokra, dosta nalik na živu, ali mnogo je lakša od žive. Drugi put, pak, to je tečna-čvrsta stvar, poput katrana... osim što se, razume se, kreće mnogo brže."
     "Može li se na bilo koji način stabilizovati?" upita neko.
     "Mislim da je to pitanje za Zemlju", primeti Lorens. "Dr Evanse... da li biste hteli nešto da dodate?"
     Svi su čekali da prođu one tri sekunde koje, uvek, izgledaju mnogo duže. A onda je fizičar odgovorio, jasno kao da se nalazi u istoj prostoriji: "Već sam razmišljao o tome. Možda postoje organski vazivači... svojevrstan lepak, da tako kažem... koji bi se mogli upotrebiti za spajanje kako bismo lakše s njom izišli nakraj. Da li bi čista voda mogla da bude od kakve koristi? Jeste li probali?"
     "Nismo, ali hoćemo", odvrati Lorens, nažvrljavši belešku.
     "Je li namagnetisana?" upita oficir za kontrolu saobraćaja.
     "Ovo je dobro", reče Lorens. "Oče , šta vi kažete?"
     "Slabo; sadrži, doduše, izvesnu količinu meteorskog gvožđa. Ali mislim da to nikako ne bismo mogli da iskoristimo. Magnetno polje bi izvuklo gvozdeni materijal, ali ne bi moglo da utiče na prašinu u celini."
     "Ipak ćemo pokušati", uzvrati Lorens, zapisavši i ovo. Tome se i nadao... mada je ta nada bila slaba... da će se i iz ovog sudara umova roditi domišljate ideje, neke naizgled nategnute, ali u osnovi ispravne zamisli, koje bi rešila njegov problem. I bio je njegov, dopadalo se to njemu ili ne. On je bio odgovoran, preko raznih zamenika i odeljenja, za svaki komad tehničke opreme na ovoj strani Meseca. A naročito onda kada se tu dogodi nešto loše.
     "Strašno se bojim", primeti oficir za kontrolu saobraćaja u Klavijusu, "da će vaš najveći problem biti opskrbljivanje. Svaki komad opreme treba natovariti na skije, a njima za jednu rundu treba najmanje dva sata... i više, ako vuku neki težak teret. A pre nego što uopšte počnete operaciju, moraćete sagraditi neku vrstu platforme... nalik na splav... koju ćete moći tamo da ostavite. Njeno postavljanje može vam uzeti ceo dan, a mnogo duže bi trajalo prebacivanje opreme."
     "Uključujući i privremene odaje za smeštaj", dodade neko. "Radnici bi morali da ostanu na licu mesta."
     "To bar nije teško; čim postavimo splav, možemo naduvati iglo na njemu."
     "Još bolje; splav vam uopšte nije potreban. Iglo može sam za sebe da pluta."
     "Da se zadrižimo ipak na splavu", reče Lorens. "Potrebne su nam jake montažne jedinice koje možemo sklopiti na licu mesta. Imali li ko kakvu ideju?"
     "Prazni rezervoari za gorivo?"
     "Suviše veliki i krhki. Možda imaju nešto u Tehničkim skladištima."
     I tako se to nastavilo; zasedao je trust mozgova. Lorens je odlučio da im da još pola sata, a zatim da donese odluku o svom planu akcije.
     Nisu imali vremena za dugačku priču, pošto su minuti otkucavali i budući da je reč bila o toliko života. Ali na brzinu doneti i loše zamišljeni planovi bili su gori od onih neupotrebljivih, jer su gurali materijal i veštinu koji bi mogli da odnesu prevagu između promašaja i uspeha.
     Na prvi pogled činilo se da je posredi lagan posao. Selena se nalazila na stotinak kilometara od dobro opremljene baze. Znali su njen tačan položaj i bila je na samo petnaest metara dubine. Ali tih petnaest metara suočilo je Lorensa sa nekim od najsloženijih problemima u celoj njegovoj karijeri.
     A ta se karijera, to mu je bilo sasvim jasno, mogla uskoro naglo okončati. Veoma teško bi mogao da objasni svoj neuspeh, ako tih dvadeset dvoje muškaraca i žena strada.

     Prava je šteta što ama baš niko nije prisustvovao spuštanju Aurige, jer to je bio veličanstven prizor. Spuštanje ili poletanje svemirskog broda predstavlja jedan od najupečatljivijih prizora koje je čovek ikada ostvario... sa izuzetkom nekih od najraskošnijih napora nuklearnih inženjera. A kada se to još događa na Mesecu, usporeno i u neugodnoj tišini, onda to liči na san koji niko ko ga je jednom odsanjao nikada neće zaboraviti.
     Kapetan Enson nije smatrao za potrebno da se potrudi oko navigacije, naročito pošto je neko drugi plaćao gorivo. U Glavnom priručniku o letenju nije ništa pisalo o vožnji svemirskog broda na razdaljini od stotinu kilometara... zaista samo stotinu kilometara... mada bi matematičari bili presrećni da im se ukazala prilika da izrade takvu putanju, zasnovanu na računu varijacije, pri čemu bi se koristila najmanja moguća količina goriva. Enson je jednostavno suknuo pravo uvis hiljadu kilometara (dospevši na taj način u svemir prema Međuplanetnom zakonu, mada će to tek kasnije reći Spenseru), a onda se vratio u normalni vertikalni spust, sa konačno radarskim navođenjem. Brodski kompjuter i radar nadgledali su jedan drugoga, a njih je obojicu nadgledao kapetan Enson. Bilo ko od njih trojice mogao je sam da obavi taj posao, što znači da je stvarno bilo lako i bezbedno... mada nije tako izgledalo.
     Naročito ne Morisu Spenseru, koji je počeo naprasno da čezne za mekim, zelenim brdima Zemlje kada su se ti pusti vrhovi nadneli nad njim. Zašto je sam sebe nagovorio na ovo? Sigurno su postojali i jeftiniji načini da se počini samoubistvo...
     Najgori je bio slobodan pad između naizmeničnih razdoblja kočenja. Šta ako se rakete ne uključe po komandi i brod nastavi da ponire put Meseca, lagano ali neumoljivo ubrzavajući dok ne padne? Nije imalo svrhe pretvarati se da je ovo glup ili detinjasti strah, jer se dogodilo više no jednom.
     Međutim, to se neće dogoditi Aurigi. Neodoljiva silina mlaznjaka za kočenje već je zapahnjivala stenje, bacajući put neba prašinu i kosmičke ostatke koji nisu bili uznemiravani pune tri milijarde godina. Brod je na trenutak lebdeo u savršenoj ravnoteži svega nekoliko centimetara iznad tla; zatim, gotovo preko volje, plamena koplja koja su je pridržavala, povukoše se u svoje korice. Široko razmaknute noge stajnog trapa uspostaviše kontakt, jastučići se prilagodiše obliku tla i celi se brod zaljulja na trenutak dok su amortizeri neutralizovali preostalu energiju udara.
     Po drugi put za dvadeset četiri sata Moris Spenser se spustio na Mesec. Malo ljudi je moglo time da se pohvali.
     "Pa", zausti kapetan Enson, kada ustade od kontrolne table, "nadam se da vam se i dalje dopada pogled. Mnogo vas je stajao... a tu je još i malenkost oko mog prekovremenog rada. Prema sindikatu svemirskih radnika..."
     "Zar nemate dušu, kapetane? Zašto me gnjavite takvim sitnicama u ovakvom jednom trenutku? Ali ako smem da vam kažem, samo ako nećete i to da mi naplatite... odlično ste sleteli."
     "Oh, sve je to deo svakodnevnog posla", odvrati skiper, mada nije mogao da prikrije izvesne znake zadovoljstva. "Uzgred budi rečeno, da li biste hteli da unesete svoje inicijale u dnevnik, pored vremena sletanja."
     "Čemu to?" upita sumnjičavo Spenser.
     "Dokaz da je nalog izvršen. Dnevnik je naš najvažniji zakonski dokumenat."
     "To mi izgleda pomalo staromodno - voditi dnevnik u koji se podaci ispisuju rukom", primeti Spenser. "Mislio sam da se ovih dana sve obavlja neukleonski."
     "Tradicija službe", odvrati Enson. "Razume se, sve vreme dok su motori u pogonu vodi se zapis o letu broda, iz koga se uvek može rekonstruisati let. Ali samo se u skiperovom dnevniku nalaze pojedinosti po kojima se jedan let razlikuje od drugoga... na primer, po 'Blizancima koji su se jutros rodili jednoj putnici u potpalublju' ili po tome što je 'Kod šestih zvona primećen beli kit sa desne strane pramca'."
     "Povlačim ono što sam kazao, kapetane", reče Spenser. "Imate vi, ipak, dušu." Potpisao se u dnevnik, a zatim otišao do prozora za posmatranje da ispita predeo.
     Kontrolna kabina, stotinu pedeset metara iznad tla, jedina je na celom brodu imala prozore kroz koje se moglo neposredno gledati - i pogled kroz njih bio je veličanstven. Iza njega, prema severu, uzdizali su se gornji bedemi Nedostižnih planina, koji su zapremali preko pola neba. Taj naziv im više nije odgovarao, pomisli Spenser; on je stigao do njih, i dok se brod nalazio ovde možda bi se mogla obaviti i kakva korisna naučna istraživanja, kao što je skupljanje uzoraka stenja. Sasvim nezavisno od toga što se obreo na jednom ovako isturenom mestu prvenstveno da bi se domogao dragocenih vesti, bio je iskreno zainteresovan za sve što se ovde moglo otkriti. Nijedan čovek nikada ne može postati u toj meri blase da ga ne dirne mogućnost da se sretne s nečim nepoznatim i neobjašnjenim.
     U drugom pravcu mu je pogled sezao bar četrdeset kilometara preko Mora Žeđi, koje je zauzimalo više od pola njegovog vidnog polja u velikom luku neokaljane ravnice. Ali ono što je njega zanimalo nalazilo se na manje od pet kilometara udaljenosti i dva kilometra ispod.
     Jasno je video kroz dogled, čak i pri slabom uvećanju, metalnu šipku koju je Lorens ostavio kao oznaku i preko koje je Selena sada bila povezana sa svetom. Prizor nije bio Bog zna šta... usamljena motka koja viri iz beskrajne ravnice... pa ipak je u tome bilo neke izuzetne jednostavnosti koja je privukla Spensera. Biće to dobar uvod; simbolisala je čovekovu usamljenost u ovoj ogromnoj i neprijateljski raspoloženoj Vaseljeni koju je on pokušavao da osvoji. Kroz nekoliko časova ova ravnica više neće biti nimalo usamljena, ali do tada ta šipka će poslužiti kao mizanscen za komentatore koji će raspravljati o planovima za spasavanje i popunjavati vreme odgovarajućim intervjuima. To nije bio njegov problem; jedinica u Klavijusu i studiji na Zemlji u stanju su da to srede na svoj način. Njega je sada čekao samo jedan posao... da sedi ovde u svom orlovskom gnezdu i da se pobrine za to da slike i dalje pristižu u TV studio na Zemlji. Pomoću velikih zumirajućih sočiva, zahvaljujući savršenoj jasnoći na ovom svetu bez vazduha, mogao je čak i odavde da snima krupni plan kada krene akcija.
     Bacio je pogled prema jugozapadu gde se sunce tromo dizalo na nebu. Pred njima je ležao skoro dvonedeljni dan, prema zemaljskom računanju vremena. Znači, ne mora da brine za osvetljenje. Scena je postavljena.