17.

     Glavni upravnik Olsen retko se javno prikazivao. Više je voleo da Mesecom upravlja tiho i efikasno iza scene, prepuštajući srdačnim ekstrovertnim tipovima kao što je bio šef za turizam da se nose sa novinarima. Samim tim, njegova retka pojavljivanja bila su upečatljivija... što mu je i bio cilj.
     Iako su ga milioni gledali, dvadeset dvoje muškaraca i žena kojima se, u stvari, obraćao, uopšte nisu mogli da ga vide, jer se niko nije setio da Selenu opremi vizuelnim vezama. No, zato je njegov glas bio dovoljno ubedljiv; rekao im je sve što su želeli da znaju.
     "Halo, Selena", počeo je on, "želim da vam kažem da su sve raspoložive snage ovde na Mesecu mobilisane da vam pomognu. Inženjersko i tehničko osoblje moje uprave radi bez prestanka kako bi vam pružili pomoć.
     Za sve je nadležan gospodin Lorens, glavni inženjer zemaljske strane, a ja u njega imam puno poverenje. On se sada nalazi u Port Rorisu, gde se montira posebna oprema potrebna za ovu operaciju. Odlučeno je... i siguran sam da ćete se i vi složiti sa ovim... da je naš najpreči zadatak da vam obezbedimo dovoljan dotok kiseonika. Stoga planiramo da sprovedemo cevi do vas; to se može izvesti dosta brzo, a onda ćemo moći dole da pumpamo kako kiseonik, tako i hranu i vodu, ako bude potrebno. Čim te cevi budu instalisane, više nećete imati o čemu da brinete. Možda će nam biti potrebno malo vremena da stignemo do vas i da vas izvučemo, ali bićete potpuno bezbedni. Treba samo da sedite i čekate da dođemo.
     Sada ću se isključiti i vratiti vam ovaj kanal kako biste mogli da razgovarate sa prijateljima. Žao mi je zbog svih muka i napetosti kroz koje se prošli, ali sada je tome došao kraj. Izvadićemo vas za dan-dva. Srećno!"
     Čim se završila poruka upravnika Olsena, na Seleni je započeo veseli razgovor. Postigao je upravo onakav efekat kakav je želeo; putnici su već razmišljali o celoj ovoj epizodi kao o postolovini o kojoj će moći da pričaju do kraja života. Samo je Pet Haris, izgleda, bio pomalo nesrećan.
     "Voleo bih", reče on komodoru Henstinu, "da upravnik nije bio tako samouveren. Na Mesecu, slične izjave uvek predstavljaju izazivanje sudbine."
     "Tačno znam kako se osećate", odvrati komodor. "Ali ne možete ga kriviti... imao je na umu naš moral."
     "Koji je odličan, rekao bih... naročito sada kada možemo da razgovaramo sa prijateljima i rođacima."
     "To me podseti; jedan putnik nije ni primio ni poslao bilo kakvu poruku. Štaviše, ne pokazuje ni najmanje zanimanje za tako nešto."
     "Ko je to?"
     "Novozelanđanin, Redli. Povuko se u onaj ćošak i ćuti. Nisam siguran zašto, ali brine me."
     "Možda jadnik nema nikoga na Zemlji s kim bi želeo da razgovara."
     "Čovek koji ima dovoljno novca da dođe na Mesec, mora imati bar nekog prijatelja", odvrati Henstin. "A onda se osmehnu; bio je to gotovo dečački osmeh koji mu je na trenutak ozario lice, omekšavši bore na obrazima i oko očiju. "To zvuči krajnje cinično... nisam tako mislio. Ali predlažem da malo pripazimo na gospodina Ridlija."
     "Jeste li upozorili na njega Sju... ovaj, gospođicu Vilkins?"
     "Ona je mene upozorila na njega."
     Trebalo je i da pretpostavim, pomisli zadivljeno Pet; ništa ne može da joj promakne. Sada kada mu se činilo da je pred njim nekakva budućnost, krajnje ozbiljno je počeo da razmišlja o Sju... kao i o onome što mu je kazala. Do sada je bio zaljubljen u pet ili šest devojaka... ili se bar mogao zakleti da je to bio u određeno vreme... ali ovo je bilo nešto drugo. Poznavao je Sju više od godinu dana i od samog početka ga je privlačila, ali do sada ničega među njima nije bilo. Šta je ona osećala? - pitao se. Da li je žalila zbog onog trenutka obostrane strasti ili joj to ništa nije značilo? Mogla je izneti razne razloge... kao uostalom i on, što se toga tiče... da ono što se dogodilo u vazdušnoj komori više nije imalo nikakvog značaja; to je bio samo čin muškarca i žene koji su mislili da im preostaje samo nekoliko časova života. Nisu se ponašali normalno...
     A možda i jesu; možda su to bili pravi Pet Haris, prava Suzan Vilkins, koji su konačno isplivali na površinu, zahvaljujući napetosti i strahu koji su se nagomilali za poslednjih nekoliko dana. Pitao se može li biti siguran u to, ali već u istom trenutku postalo mu je jasno da mu na to može odgovoriti samo vreme. Ako je i postajalo nešto pouzdano, neki naučni test koji bi vam kazao kada ste zaljubljeni, Pet još nije naišao na to.

     Prašina koja je prianjala... ako je to bila prava reč... uz dok sa koga je Selena krenula pre četiri dana bila je samo nekoliko metara duboka, ali za ovaj test dublja im i nije bila potrebna. Ako na brzinu montirana oprema bude ovde radila, radiće i na otvorenom Moru.
     Lorens je posmatrao iz zgrade za ukrcavanje kako njegovi pomoćnici u skafanderima zavaruju okvir. Bio je napravljen, kao i devedeset procenata građevina na Mesecu, od izbušenih aluminijumskih traka i šipki. Lorens je razmišljao o tome kako Mesec u izvesnim vidovima predstavlja raj za inženjere. Niska gravitacija; potpuno odsustvo rđe... odnosno, bilo kakvih meteorološih promena, sa svim nepredvidljivim vetrovima, kišama i mrazevima... smesta su uklanjali gomilu problema koji su opterećivali sva neimarska preduzetništva na Zemlji. Ali i Mesec je imao čime to da nadoknadi, imao je nekoliko svojih specijalnosti... kao što su noći, kada temperatura pada do dvestotog podeoka ispod nule, i prašina protiv koje su se trenutno borili.
     Laki okvir splava počivao je na dvanaest velikih metalnih bačvi sa vidljivim natpisom: 'Sadržaj etil-akohol. Molimo da vratite kada se isprazne u dispečerski centar broj 3, Kopernik'. U njima se sada nalazio visok stepen vakuuma; svaka bačva mogla je da izdrži teret od dve lunarne tone pre nego što potone.
     Sada je splav brzo poprimao oblik. Trebalo se pobrinuti za dosta rezervnih zavrtnjeva i matica, opomenu Lorens sam sebe. Video je kako ih je najmanje šest ispušteno u prašinu koja ih je istog časa progutala. Eno ode i ključ za odvijanje; treba izdati naređenje da sve alatke moraju biti privezane za splav čak i dok se koriste, bez obzira na to koliko to bilo nepraktično...
     Petnaest minuta... nije loše kada se ima u vidu da su ljudi radili u vakuumu, zbog čega su morali da nose skafandere koji su ih sputavali. Splav je mogao da se produži u bilo kom pravcu po potrebi, ali ovo će biti dovoljno za početak. Sam ovaj prvi deo mogao je da ponese preko dvadeset tona i proći će izvesno vreme pre no što sav taj teret iskrcaju po prispeću na predviđeno mesto.
     Zadovoljan ovom fazom projekta, Lorens napusti zgradu za ukrcavanje dok su njegovi pomoćnici i dalje montirali splav. Pet minuta kasnije (u tome se sastojala prednost Port Rorisa... na svako mesto se stizalo za pet minuta) već se nalazio u lokalnom inženjerskom depou. Ono što je tu zatekao nije bilo baš zadovoljavajuće.
     Verna imitacija Seleninog krova, napravljena od istih materijala, bila je postavljena na nekoliko podupirača. Nedostajao je samo spoljašnji sloj aluminizirane presvlake koja je služila kao zaštita od Sunca; bila je tako tanka i slaba da ne bi uticala na test.
     Eksperiment je bio jednostavan do apsurdnosti i zahtevao je samo tri elementa... zašiljenu železnu šipku, kovački malj i frustriranog inženjera koji uprkos uloženom naporu još nije uspevao da probije šipkom krov.
     Svako ko površno poznaje uslove na Mesecu pomislio bi da lako može zaključiti zašto mu to ne polazi za rukom. Čekić je očigledno ovde imao samo šestinu svoje zamaljske težine; stoga je... što je isto tako bilo očigledno... bio i srazmerno manje delotvoran.
     No, ovakav zaključak bio je potpuno pogrešan. Jedna od najtežih stvari koju laici nikako nisu mogli da shvate bila je razlika između težine i mase i to nerazlikovanje dovodilo je do bezbrojnih nesrećnih slučajeva. Jer težina je bila arbitrarna karakteristika; možete je menjati seleći se sa jednog sveta na drugi. Na zemlji bi taj čekić težio šest puta više nego ovde; na Suncu, bio bi gotovo dve stotine puta teži... a u svemiru ne bi imao težinu.
     Ali na sva tri mesta, kao i u celoj Vaseljeni, njegova masa ili inercija bila bi potpuno ista. Napor uložen u njegovo pokretanje određenom brzinom i udarac koji će on proizvesti kada se zaustavi, bili bi stalni u celom svemiru i u svakom vremenu. Na nekom asteroidu koji gotovo da i nema gravitacije, gde teži manje od kakvog pera, taj čekić bi pretvorio kamen u prah isto onako delotvorno kao i na Zemlji.
     "U čemu je nevolja?" upita Lorens.
     "Krov je suviše elastičan", objasni inženjer, otirući znoj sa čela. "Zašiljena železna šipka odskoči svaki put kada je udarim."
     "Razumem. Ali da li će se to dogoditi kada budemo upotrebili cev dugačku petnaest metara, optočenu prašinom? Ona bi mogla da apsorbuje odbijanje.
     "Možda... ali pogledajte ovo."
     Klekli su ispod imitiacije krova i stali da zagledaju njegovu donju stranu. Po njemu su kredom bile izvučene linije koje su označavale položaj električnih instalacija koje je trebalo izbeći po svaku cenu.
     "Ovaj fiberglas tako je čvrst da ne možete probušiti kroz njega rupu pravilnih ivica. Kada najzad popusti, stvaraju se krhotine i kida se. Vidite... već se napravila zvezda. Plašim se da ako probamo na ovaj način, čistom silom, slomićemo krov."
     "A to ne možemo da rizikujemo", složi se Lorens. "Odbacite tu ideju. Ako ne možemo da ga probijemo ovako, moraćemo da bušimo. Upotrebite bušilicu postavljenu na kraj cevi, tako da može lako da se skine. Kako napredujete sa ostalim cevima?"
     "Uskoro će biti gotove... sve je to standardna oprema. Trebalo bi da završimo za dva do tri sata."
     "Vratiću se za dva", reče Lorens. Nije dodao, kao što bi neki uradili: "Hoću da do tada bude gotovo." Njegovi ljudi su davali sve od sebe i niko nije mogao ni pretnjama ni laskanjima te ubežbane i odane ljude naterati da rade brže nego što mogu. Poslove kao što je ovaj nije trebalo požurivati, a i imali su još tri dana na raspolaganju pre no što Selena utroši sav kiseonik. Kroz nekoliko časova, ako sve bude išlo kako treba, pred njom će stajati neograničena budućnost.
     Na nesreću, ništa nije išlo kako treba.

     Komodor Henstin prvi je uočio laganu, neprimetnu opasnost koja se nadnosila nad njima. Upoznao ju je jednom ranije kada je na sebi imao neispravni skafander na Ganimedu... bio je to nesrećni slučaj koga nije želeo da se seća, ali koji nikada nije zaboravio.
     "Pete", oslovi ga on tiho, postaravši se da ih niko ne čuje. "Imate li poteškoća sa disanjem?"
     Pet se pometeno trgao, a onda je odgovorio: "Da, sada kada ste to pomenuli. Pripisivao sam to vrućini."
     "I ja sam, u početku. Ali poznati su mi ti simptomi... naročito ubrzano disanje. Čeka nas trovanje ugljen-dioksidom."
     "Ali to je smešno... trebalo bi da sve teče glatko još tri dana... osim ako se nije nešto pokvarilo na prečišćivaćima vazduha."
     "Bojim se da jeste. Kakav sistem koristimo za oslobađanje od CO ₂?"
     "Neposrednu hemijsku apsorpciju. Veoma je jednostavan i pouzdan; nikada ranije nismo imali neprilika s njim."
     "Da, ali nikada ranije nije morao da radi pod ovakvim uslovima. Mislim da je vrućina izbacila hemikalije. Možemo li nekako da ih proverimo?"
     Pet odmahnu glavom.
     "Ne; prilazni pokopac nalazi se na spoljašnjem delu trupa."
     "Sju, draga", začu se umorni glas koji su jedva prepoznali kao glas gospođe Šuster. "imate li nešto protiv glavobolje?"
     "Ako imate", javi se još jedan putnik, "i meni bi dobro došlo."
     Pet i komodor se smkrnuto pogledaše. Klasični simptomi su se javljali sa istom preciznošću s kojom su opisani u priručnicima.
     "Šta mislite, koliko još?" upita Pet veoma tiho.
     "Dva do tri sata najviše. A biće potrebno najmanje šest pre no što Lorens i njegovi ljudi uspeju da stignu ovamo."
     Tog trenutka Pet je shvatio sa sigurnošću, da je zaljubljen u Suzan. Jer njegova prva reakcija nije bila da se zabrine za vlastitu sigurnost, već je osetio bes i bol što će, pošto je pretrpela toliko mnogo, ona morati da umre, a spas je tako blizu.