18.

     Kada se Tom Louson probudio u nepoznatoj hotelskoj sobi, nije čak bio ni siguran ko je, a još manje gde se nalazi. Činjenica da poseduje izvesnu težinu predstavljala je prvi podsetnik da više nije na Lagranžu... ali nije ni bi dovoljno težak da bi ovo bila Zemlja. A onda to više nije bio san; nalazio se na Mesecu i zaista se nalazio tamo napolju, na tom smrtonosnom Moru Žeđi.
     I pomogao je da pronađu Selenu, dvadeset dvoje muškaraca i žena sada je imalo izgleda da preživi, zahvaljujući njegovoj veštini i nauci. Posle svih razočarenja i osujećenja, njegovi adolescentni snovi o slavi još malo pa će se ostvariti. Sada će svet morati da mu nadoknadi sve što je propatio zbog njegove ravnodušnosti i zanemarivanja.
     Činjenica da mu je društvo obezbedilo obrazovanje kakvo je, pre samo jednog veka, svega nekoliko ljudi moglo sebi da priušti, nije smanjivala ogorčenost Toma Lousona prema njemu. U ovom veku to je bilo normalno, jer je svako dete obrazovano do nivoa do koga su mu to dozvoljavali njegova inteligencija i sposobnost. Sada kada su civilizaciji bili potrebni svi talenti do kojih je mogla da dođe, samo da bi se održala, svaka druga politika predstavljala bi samoubistvo. Tom Louson nije bio zahvalan društvu što mu je omogućilo da stekne doktorat; radilo je za svoje dobro.
     Ipak, jutros nije bio toliko ogorčen na život niti toliko ciničan prema ljudskim bićima. Uspeh i priznanje predstavljaju velike omekšivače, a on je bio na putu i do jednog i do drugog. Ali bilo je tu još nečega; osetio je i dublje zadovoljstvo. Tamo napolju na Prašnjavku Dva, kada ga umalo nisu svladali njegovi strahovi i nesigurnost, ostvario je kontakt sa drugim ljudskim bićem i pokazao se dorastao čoveku čiju je umešnost i hrabrost mogao da poštuje.
     Bio je to tek ovlašni kontakt i, kao i ostali u prošlosti, nije morao nikuda da vodi. Jedan deo njegova uma stvarno se nadao da će se upravo to i desiti, kako bi ponovo mogao da uverava sebe da su svi muškarci sebične, sadističke protuve. Tom nije mogao da pobegne od svog ranog detinjstva, kao što to nije mogao ni Čarls Dikens, koji, i pored uspeha i slave, nije uspeo da umakne senkama crne fabrike koja je i metaforički i doslovno zatamnela njegovu mladost. Ali on je ponovo krenuo iz početka... mada će još mnogo vremena morati da prođe pre no što postane ravnopravan pripadnik ljudske rase.
     Kada se istuširao i sredio, primetio je poruku koju mu je Spenser ostavio na stolu. "Osećajte se kao kod kuće", pisalo je. "Morao sam na brzinu da odem. Zamenjuje me Majk Grem... potražite ga na broju 3443 čim se probudite."
     Teško da sam mogao da ga pozovem pre no što se probudim, pomisli Tom, čiji je preterano logički um voleo da se hvata za takve govorne nepreciznosti. Ali ispunio je Spenserov zahtev, junački se oduprevši impulsu da prvo poruči doručak.
     Kada je završio sa Majkom Gremom, otkrio je da je prespavao šest vrlo uzbudljivih časova u istoriji Port Rorisa, da je Spenser odleteo u Aurigi prema Moru Žeđi... i da je grad pun novinara sa celog Meseca, od kojih je većina tražila dr. Lousona.
     "Ostanite tamo gde jeste", rekao je Grem, čije su ime i glas Tomu odnekud bili poznati; mora da ga je video u onim retkim prilikama kada bi se uključio u neki lunarni teleprenos. "Stižem za pet minuta."
     "Umirem od gladi", pobuni se Tom.
     "Naručite doručak u sobu, šta god želite... mi plaćamo, razume se... ali ne izlazite iz apartmana."
     Tom se nije usprotivio što ga povlače tamo-amo na ovaj pomalo kavaljerski način; to je konačno značilo da je on sada važan komad svojine. Mnogo ga je više iznerviralo to što je Majk Grem stigao znatno pre no što mu je poslužen doručak, premda mu je to mogao proreći svako sa Port Rorisa. Tako se jedan izgladneli astronom našao pred Majkovom minijaturnom telekamerom i pokušavao da objasni pred... za sada samo... dve stotine miliona gledalaca kako je tačno uspeo da pronađe Selenu.
     Zahvaljujući preobražuju izazvanom glađu i nedavnim iskustvima, obavio je prvoklasan posao. Da je samo pre nekoliko dana neki reporter uspeo da dovuče Lousona pred kameru da objasni tehniku detekcije pomoću infracrvenog zračenja, bio bi potpuno i prezrivo zaslepljen naukom. Tom bi održao lekciju u kojoj slušaoci ne bi mogli da nađu ništa za šta bi mogli da se uhvate, punu izraza kao što su kvantna efikasnost, radijacija crnih tela i spektralna senzitivnost, koji bi ubedili publiku da je sve to krajnje složeno (što je bilo i te kako tačno) i potpuno nedostupno jednom laiku (što uopšte nije bilo tačno).
     Ali sada je pažljivo i dosta strpljivo... uprkos povremenom zavijanju u stomaku... odgovarao na pitanja Majka Grema, na takav način da ga je većina gledalaca mogla razumeti. Za veliki deo astronomske zajednice, koju je Tom tu i tamo znao da isprepada, ovo je bilo pravo otkrovenje. Gore, na Lagranžu II, profesor Kotelnikov sažeo je osećanja svih kolega kada je, po završetku prenosa, dao Tomu značajan kompliment: "Iskreno rečeno", počeo je on tonom potpune neverice, "nikada ga ne bih prepoznao."

     Predstavljalo je pravo umeće nagurati šestoro ljudi u vazdušnu komoru Selene, ali... kao što je Pet pokazao... to je bilo jedino mesto gde su mogli na miru da razgovaraju. Ostali putnici su se van svake sumnje pitali šta se događa; uskoro će saznati.
     Kada je Henstin završio, videlo se da su slušaoci zabrinuti, što je bilo i razumljivo, ali ne i naročito iznenađeni; bili su to inteligentni ljudi i mora da su već naslućivali istinu.
     "Prvo vama ovo govorim", objasnio je komodor, "jer smo kapetan Haris i ja zaključili da ste dovoljno razboriti i čvrsti da nam pomognete ako nam to ustreba. Nadam se da neće, ali može doći do nevolja kada ovo objavim."
     "A ako dođe?" upita Harding.
     "Ako neko počne da pravi gužvu... skočite na njega", odvrati kratko komodor. "Ali pokušajte da se ponašate što normalnije kada se vratimo u kabinu. Ne izgledajte tako kao da očekujete tuču; to je najbolji način da se ona izazove. Vaš je zadatak da ugasite paniku pre no što se raširi."
     "Milislite li da je fer?" upita Mekenzi. "Zar ne bi trebalo da im pružimo priliku da... pa, ovaj, da pošalju poslednje poruke?"
     "Razmišljali smo o tome, ali to bi dugo potrajalo i svi bi posle bili potpuno depresivni. Želimo to da obavimo što je pre moguće. Što pre reagujemo, to su nam izgledi veći."
     "Zar stvarno mislite da uopšte imamo bilo kakve izglede?" upita Beret.
     "Da", odvrati Henstin, mada mi se ne bi dopalo da moram da citiram statističke podatke. Nema više pitanja? Brajane? Džonsone? Dobro... idemo."
     Vratili su se u kabinu i zauzeli svoja mesta, dok su ih ostali putnici posmatrali sa znatiželjom i sve većom uznemirenošću. Henstin ih nije dugo ostavio u neizvesnosti.
     "Imam neke loše vesti", poče on veoma polako. "Mora da ste svi primetili da imate poteškoća sa disanjem, a nekolicina se žalila na glavobolju.
     Da, plašim se da je u pitanju vazduh. Još imamo dovoljno kiseonika... nije to naš problem. Ali ne možemo da se oslobodimo ugljen-dioksida koji izdišemo; skuplja se u kabini. Zašto, ne znamo; pretpostavljam da je toplota blokirala hemijske upijače. Ali objašnjenje teško da je uopšte važno, jer ne možemo ništa da učinimo." Morao je da zastane i nekoliko puta duboko udahne vazduh pre no što je mogao da nastavi.
     "Moramo se suočiti sa ovom situacijom. Poteškoće koje imate sa disanjem samo će se povećavati; kao i glavobolja. Neću ni pokušati da vas zavaravam. Ekipa za spasavanje ne može stići do nas za menje od šest časova, a mi ne možemo tako dugo da čekamo."
     Negde iz publike začuo se prigušeni dahtaj; Henstin je izbegao da potraži onoga ko ga je ispustio. Trenutak kasnije začulo se sipljivo hrkanje gospođe Šuster; u drugoj prilici bilo bi smešno, ali ne i sada. Ona je bila jedna od srećnijih; već je bila smirena, ako ne i tiho, nesvesna.
     Komodor ponovo napuni pluća; bilo je zamorno govoriti, makar i kratko.
     "Da vam nisam mogao ponuditi neku nadu", nastavi on, "ništa vam ne bih kazao. Ali imamo jednu mogućnost i treba što pre da je iskoristimo. Nije baš prijatna, ali alternativa je mnogo gora. Gospođice Vilkins... dodajte mi, molim vas, tube za spavanje."
     Nastupila je mrtvačka tišina... nije ju prekidala čak ni gospođa Šuster... dok mu je stjuardesa dodavala malu metalnu kutiju. Henstin ju je otvorio i izvadio jedan beli cilinder oblika i veličine cigarete.
     "Verovatno znate", nastavi on, "da zakon obavezuje sva svemirska vozila da u kutiji za prvu pomoć imaju i ovo. Potpuno su bezbolne, a oboriće vas na deset sati. To vreme bi moglo biti odlučujuće... jer čovek diše više nego upola slabije kada je bez svesti. Tako će nam vazduh potrajati dva puta duže nego inače. Nadamo se dovoljno dugo da Port Roris dospe do nas.
     Važno je da bar jedna osoba ostane budna kako bi održavala vezu sa ekipom za spasavanje. A da bismo se obezbedili, trebalo bi da imamo dvoje. Jedno od njih mora biti kapetan; mislim da se to podrazumeva."
     "Pretpostavljam da druga osoba neizostavno morate biti vi?" začu se jedan dobro poznati glas.
     "Stvarno vas mnogo žalim, gospođice Morli", primeti komodor Henstin, bez imalo srdžbe... jer sada nije imalo smisla praviti gužvu oko nečega što je već dogovoreno. "Kako bih uklonio sve moguće nedoumice..."
     Pre no što je bilo ko shvatio šta se dogodilo, pritisnuo je cilindar uz podlakticu.
     "Nadam se da ću vas sve videti... kroz deset časova", reče on, veoma usporeno, ali razgovetno, dok je išao prema najbližem sedištu. Jedva da je stigao do njega, a već je pao u zaborav.
     Od sada, ovo je tvoja predstava, reče Pet samome sebi dok je ustajao. U jednom trenutku je pomislio da uputi gospođici Morli nekoliko biranih reči; ali je shvatio da bi time samo pokvario komodorov dostojanestveni izlazak.
     "Ja sam kapetan ove lađe", poče on odlučnim, tihim glasom. "Od sada se strogo mora poštovati ono što ja kažem."
     "To ne važi za mene", odvrati nepopustljiva gospođica Morli. "Platila sam kartu i znam svoja prava. Nemam uopšte nameru da upotrebim jednu od tih stvarčica."
     Tu prokletu ženu ništa nije moglo da urazumi; Pat je takođe morao priznati da je imala petlju. Na trenutak je pred očima video košmarnu budućnost koju su njene reči nagovestile. Deset časova sam sa gospođicom Morli, bez ikog drugog, s kim bi mogao da razgovara...
     Pogledao je petoricu koji je trebalo da uguše moguće nevolje. Najbliži gospođici Morli bio je Robert Brajan, građevinski inženjer sa Jamajke. Činilo se da je spreman i voljan da krene u akciju, ali Pet se i dalje nadao da se neprijatnosti mogu izbeći.
     "Ne želim da se prepirem oko toga na šta ko ima prava", reče on, "ali da ste pogledali šta piše sitnim slovima na vašim kartama, otkrili biste da u slučaju opasnosti samo ja ovde zapovedam. U svakom slučaju, ovo je za vaše dobro i vašu udobnost. Ja bih mnogo radije spavao nego bdeo dok čekamo ekipu za spasavanje da stigne do nas."
     "To važi i za mene", reče neočekivano profesor Jajavarden. "Kao što je komodor kazao, tako ćemo štedeti vazduh, što nam je i jedina prilika. Gospođice Vilkins... da li biste mi dali jednu od tih stvarčica?"
     Hladna logika s kojom je to izveo pomogla je da se snizi emocionalna napetost; pomoglo je i profesorovo glatko, očigledno prijatno skliznuće u nesvesnost. Dvoje uspavanih, preostalo ih je još osamnaest, promrmlja jedva čujno Pet.
     "Ne gubimo vreme", reče on glasno. "Kao što vidite, te injekcije su potpuno bezbolne. U svakom cilindru nalazi se mikromlazna igla, tako da nećete čak osetiti ni ubod."
     Sju Vilkins je već nadula male tube, koje su tako nevino izgledale, i nekoliko putnika ih je smesta upotrebilo. Uspavani su i Šusterovi... Irving je, s nevoljnom i dirljivom nežnošću, pritisnuo tubu na ruku svoje usnule žene... a potom je tubu upotrebio i tajanstveni gospodin Redli. Ostalo ih je još petnaest. Ko će biti sledeći?
     Sju je u međuvremenu došla do gospođice Morli. Sad il' nikad, pomisli Pet. Ako još traži gužvu...
     "Mislim da sam bila sasvim jasna da ne želim da upotrebim tu stvarčicu. Sklonite to, molim vas."
     Robert Brin je počeo da se primiče... ali veći uspeh je postigao sardonični engleski glas Dejvida Bereta.
     "Našu dragu damu, kapetane, u stvari, brine to", poče on, očigledno sa velikim zadovoljstvom artikulišući ovu primedbu, "da ćete je iskoristiti dok bude nemoćna da se brani."
     Gospođica Morli je nekoliko sekundi ćutke sedela, cepteći od besa, dok su joj obrazi pocrveneli kao bulke.
     "Niko me nije tako uvredio u mom.. " poče ona.
     "Ni mene, gospođo", prekide je Pet, zadavši joj završni udarac. Osmotrila je lica oko sebe... većina se držala ozbiljno, ali ih se nekoliko cerilo, čak i u ovakvom jednom trenutku... i shvatila da postoji samo jedan izlaz iz ove situacije.
     Kada se opustila na sedištu, Pet je sa olakšanjem odahnuo. Posle ove kratke epizode, ostalo bi trebalo da bude lako.
     A onda je primetio da gospođa Vilijams, čiji su rođendan spartanski proslavili pre samo nekoliko časova, zuri u cilindar u šaci u nekoj vrsti zaleđenog transa. Jadna žena je očigledno bila užasnuta i niko je nije mogao kriviti za to. Na sedištu pored njenog muž joj se već opustio; to baš nije bilo galantno od njega, pomisli Pet; otišao je prvi i ostavio ženu da se sama brine o sebi.
     Pre no što je stigao bilo šta da preuzme, Sju joj je prišla.
     "Izvinite, gospođo Vilijams... pogrešila sam... dala sam vam praznu. Kako bi bilo da mi je vratite."
     Cela stvar je izvedena tako fino da je ličilo na čaroliju. Sju je uzela... ili se bar činilo da je uzela... tubu iz mlitavih prstiju, ali dok je to činila mora da ju je pritisla gospođi Vilijams o ruku. Dama nikada nije ni shvatila šta joj se desilo; tiho se presamitila i pridružila svom mužu.
     Sada je već pola društva bilo nesvesno; sve u svemu, pomisli Pet, bilo je zadivljujuće malo gužve. Komodor Henstin je bio preveliki pesimista; odred za gušenje pobune ipak nije bio potreban.
     A onda mu je oduševljenje splasnulo, jer je primetio nešto zbog čega je promenio mišljenje. Ipak, izgleda da je komodor, kao i obično, tačno znao šta radi. Gospođica Morli neće biti jedina teška mušterija.

     Prošle su bar dve godine od kada je Lorens poslednji put bio u kakvom iglou; svojevremno je bio mladi inženjer i uglavnom je radio napolju, na konstrukcijama; u to vreme jedva da je znao kako izgleda biti okružen čvrstim zidovima. Od tih dana, razume se, izvršena su mnoga poboljšanja u dizajnu; sada nije bilo nimalo teško živeti u domu koji se mogao smotati u mali kofer.
     Ovo je bio jedan od najnovijih modela... 'Guđir', tip dvadeset... u njemu je moglo da boravi šestoro ljudi neograničeno dugo, sve dok imaju energiju, vodu, hranu i kiseonik. Iglo je obezbeđivao sve ostalo... čak i zabavu, jer je imao ugrađenu mikrobiblioteku knjiga, muzike i videa. To nije bio nikakav ekstravagantan luksuz, mada su ga nadzornici redovno dovodili u pitanje. U svemiru je dosada mogla biti ubitačna. Možda joj treba duže, recimo, nego rupi na crevu za dovod vazduha... ali može biti isto toliko delotvorna, a ponekad i mnogo prljavija.
     Lorens se malo trgnuo pre nego što je ušao u vazdušnu komoru. U nekim od starijih modela, setio se, praktično ste morali da se spustite na kolena. Sačekao je da se oglasi signal za izjednačavanje pritiska, a zatim ušao u polukružnu glavnu odaju.
     Kao da se našao u kakvom balonu; u stvari, u njemu se i nalazio. Mogao je da vidi samo jedan deo unutrašnjosti, jer je bila izdeljena u nekoliko odeljaka pokretnim zastorima. (Još jedna moderna pogodnost; u njegovim danima, jedina privilegija bila je zavesa preko toaleta). Iznad glave, tri metra od poda, nalazile su se svetiljke i rešetka uređaja za klimatizaciju, koji su visili sa stropa na elastičnim nitima. Uz zakrivljeni zid stajale su metalne police koje su se mogle obarati, samo delimično uzdignute. Sa druge strane najbližeg zastora začuo se glas koji je čitao inventar; drugi glas je svakih nekoliko sekundi uzvraćao: "Tu je!".
     Lorens zakorači iza zastora i nađe se u odeljku za spavanje u iglou. Kao i zidne police, ni dvostruki ležajevi nisu bili potpuno izvučeni; trebalo je samo pogledati da li je sve na broju, jer čim se inventar proveri sve će biti spakovano i brzo upućeno na odredište.
     Lorens nije prekinuo dvojicu radnika iz skladišta koji su nastavili pažljivo da obavljaju svoj posao. Bio je to jedan od onih nezanimljivih poslova, ali od vitalne važnosti... kakvih je bilo mnogo na Mesecu... od kojih su životi mogli da zavise. Ovde počinjena greška mogla je značiti nečiju osudu na smrt, jednom u budućnosti.
     Kada su došli do kraja jednog lista, Lorens reče: "Je li ovo najveći model koji imate na lageru?"
     "Najveći koji je ispravan", glasio je odgovor. "Imamo jedan za dvanaest osoba, tip devetnaest, ali malo mu propušta spoljašni omotač i to treba popraviti."
     "Koliko bi to potrajalo?"
     "Samo nekoliko minuta. Ali onda sledi dvanaestočasovni test naduvavanja pre no što dobijemo dozvolu da ga izdamo."
     Ovo je bio jedan od onih trenutaka kada je čovek koji stvara pravila primoran da ih krši.
     "Ne možemo čekati da se obavi ceo test. Stavite dvostruku zakrpu i očitajte ispuštanje; ako je u okvirima standardne tolerancije, odmah ga izdajte. Ja ću to odobriti."
     Rizik je bio beznačajan, a njemu će možda biti potrebna velika kupola na brzinu. Morao je nekako da obezbedi vazduh i zaklon za dvadeset dvoje ljudi tamo napolju na Moru Žeđi. Ne mogu svi imati skafandere, od trenutka kada napuste Selenu pa dok ne budu prebačeni nazad u Port Roris.
     Začuo je biper komunikatora iza levog uha. Pritisnuo je prekidač na opasaču, označivši time da je primio poziv.
     "Ovde upravnik".
     "Poruka sa Selene, gospodine", reče jedan jasan, slabi glas. "Vrlo je hitno... u nevolji su."