19.

     Pet do sada gotovo da i nije primećivao čoveka koji je sedeo sa prekrštenim rukama na grudima na sedištu 3D kod prozora i morao je dvaput da promisli da bi se setio njegovog imena. Nešto kao Bilder... tako je, Baldur, Hans Baldur. Ličio je na tipičnog mirnog turistu koji nikada nije zadavao nikakve nevolje.
     I dalje je bio miran, ali više nije bio tipičan... jer je ostajao tvrdoglavo pri svesti. Na prvi pogled se činilo da uopšte ne obraća pažnju na ono što se oko njega dešavalo, ali grčenje mišića obraza odavalo je njegovu napetost.
     "Šta čekate, gospodine Baldur?" upitao ga je Pet, najnormalnijim mogućim glasom. Bilo mu je veoma drago kada je otpozadi dobio moralnu i fizičku podršku; Baldur nije izgledao naročito snažan, ali nema sumnje da se Petovi mišići rođeni na Mesecu ne bi mogli nositi s njegovim... kada bi došlo do okršaja.
     Baldur odmahnu glavom i nastavi da bulji kroz prozor, kao da je tamo mogao išta da vidi osim vlastitog odraza.
     "Ne možete me naterati da uzmem to, jer ja to neću", reče on nekim engleskim naglaskom.
     "Ne želim ni na šta da vas primoravam", odvrati Pet. "Ali zar ne shvatate da je to za vaše vlastito dobro... i za dobro svih ostalih? Koje su vaše primedbe, molim vas?"
     Baldur je oklevao, kao da se borio da pronađe reči.
     "To se... to se protivi mojim načelima", reče on. "Da, tako je. Moja religija mi ne dozvoljava da primam injekcije."
     Pet je neodređeno znao da postoje ljudi takvih obzira. Međutim, ni na trenutak nije poverovao da je Baldur jedan od njih. Čovek je lagao, ali zašto?
     "Mogu li ja nešto da kažem?" začu se glas iza Petovih leđa.
     "Svakako, gospodine Harding", odvrati on, pozdravivši dobrodošlicom sve što bi moglo da ga izvede iz ovog ćorskokaka.
     "Kažete da nećete dozvoliti da vam bilo ko da bilo kakvu injekciju, gospodine Baldur", nastavi Harding, tonom koji je podsetio Peta na njegovo unakrsno ispitivanje gospođe Šuster. (Kako je samo davno to sada izgledalo!) "Vidi se da niste rođeni na Mesecu. Što znači da ste morali proći kroz karantin... kako ste onda dospeli ovamo ako niste primili uobičajene injekcije?"
     To pitanje je očigledno silno uzbudilo Baldura.
     "To se vas ne tiče", odbrusi on.
     "Tačno", odvrati učtivo Harding. "Samo pokušavam da budem od neke pomoći." Koraknuo je napred i ispružio levu šaku. "Pretpostavljam da mi nećete pokazati vašu dozvolu za međuplanetni odmor?"
     To je bilo prokleto glupo pitanje, pomisli Pet. Nijedno ljudsko oko nije moglo da pročita magnetski zapis na DMO-u. Pitao se li će to sinuti Balduru, i ako mu sine, šta će učiniti.
     Nije imao vremena da učini bilo šta. I dalje je zurio, očigledno zatečen u Hardingov otvoreni dlan, kada je njegov ispitivač pomerio drugu šaku takvom brzinom da Pet uopšte nije video šta se tačno dogodilo. Bilo je to nešto slično triku koji je izvela Sju sa gospođom Vilijams... ali mnogo spektakularnije i mnogo smrtonosnije. Koliko je Pet bio u stanju da proceni, u zahvatu su uzeli udela brid šake i osnova vrata... ali to nije bila veština, u to je bio sasvim siguran, koju će ikada poželeti da savlada.
     "To će ga smiriti za nekih petnaest minuta", reče Harding ravnodušnim glasom, kada se Baldur opustio na sedištu. "Da li biste mi dali jednu od tih tuba? Hvala." Pritisnuo je cilindar o ruku onesvešćenog čoveka; nije bilo nikakvog znaka da je to izazvalo bilo kakav dodatni efekat.
     Situacija je pomalo van kontrole, pomisli Pet. Bio je zahvalan Hardingu što se poslužio svojom izuzetnom veštinom, ali nije bio baš presrećan zbog toga.
     "Šta je tu bilo posredi?" upita on, pomalo tugaljivo.
     Harding zasuka Baldurov levi rukav i okrenu mu ruku sa unutrašnjim delom nagore. Koža je bila prekrivena bukvalno stotinama jedva vidljivih uboda.
     "Znate li šta je to?" upita on tiho.
     Pet klimnu. Nekima je bilo potrebno duže vremena da krenu na put nego drugima, ali do sada su svi poroci stare umorne Zemlje već stigli do Meseca.
     "Ne možete kriviti jadnika što nije hteo da otkrije pravi razlog. Uslovljen je protiv korišćenja igala; sudeći prema stanju ovih ožiljaka, počeo je lečenje pre samo nekoliko nedelja. Psihološki mu je sada nemoguće da primi injekciju; nadam se da ga nisam vratio na stari put, ali to mu je sada najmanja briga."
     "Kako je uopšte prošao kroz karantin?"
     "Oh, postoji posebno odeljenje za ljude poput njega; lekari ne pričaju o tome, ali njihove mušterije bivaju izlagani hipnozi i privremeno oslobađani onog na šta su prethodno uslovljeni. Ima ih više nego što možda mislite; putovanje na Mesec se naročito preporučuje kao deo lečenja. Odvaja ih od njihovog prvobitnog okruženja."
     Bilo je još dosta pitanja koja je Pet želeo da postavi Hardingu, ali već su utrošili nekoliko minuta. Hvala nebesima, svi preostali putnici su to obavili. Ova demonstracija džudoa, ili šta god to bilo, mora da je obeshrabrila sve one koji su možda imali nameru da se usprotive.
     "Više ti neću biti potrebna", reče Sju, uputivši mu kratki hrabri osmeh. "Zbogom, Pete... probudi me kada sve bude gotovo."
     "Hoću", obeća on, spustivši je nežno na pod prolaza. "Ili te nikada neću probuditi", dodade on, kada vide da su joj se oči sklopile.
     Ostao je nagnut nad njom nekoliko sekundi dok se nije dovoljno povratio da može da se suoči sa ostalima. Toliko toga je želeo da joj kaže... ali propustio je priliku, možda zauvek.
     Progutavši knedlu, jer mu je grlo bilo suvo, okrenuo se prema petorici budnih. Ostao je još jedan mali problem kojim se morao pozabaviti - i Dejvid Beret ga je glasno izrekao umesto njega.
     "Pa, kapetane", reče on. "Ne držite nas u neizvesnosti. Koji od nas želite da vam pravi društvo?"
     Pet podeli, jednu po jednu, pet tuba.
     "Hvala vam na pomoći", reče on. "Znam da je ovo malo melodramatično, ali je i najpoštenije. Samo četiri će delovati."
     "Nadam se da moja hoće", reče Beret, ne gubeći vreme. Delovala je. Nekoliko sekundi kasnije, Harding, Brijan i Džonson utonuše za Englezom u zaborav.
     "Pa", reče dr. Mekenzi, "izgleda da sam ja taj koji ostaje. Polaskan sam vašim izborom... ili ste sve možda prepustili sreći?"
     "Pre nego što vam odgovorim na to pitanje", odvrati Pet, "biće bolje da obavestim Port Roris o svemu što se dogodilo."
     Otišao je do radija i podneo kratak izveštaj o situaciji. Sa drugog kraja dočekala ga je tišina puna zaprepašćenja; nekoliko minuta kasnije, na liniji se našao glavni inženjer Lorens.
     "Postupili ste najbolje što ste mogli, razume se", reče on, kada mu je Pet nešto podrobnije izložio priču. "Čak i kada ne bismo naišli ni na kakve neočekivane prepreke, ne možemo stići do vas za manje od pet časova. Hoćete li uspeti da izdržite do tada?"
     "Nas dvojica, hoćemo", odvrati Pet. "Možemo naizmenično da koristimo aparat za disanje u skafanderu. Ali brinem za putnike".
     "Jedino što možete jeste da proveravate kako dišu i date im da udahnu malo kiseonika ako vam se učini da su uznemireni. Mi ćemo dati sve od sebe. Želite li još nešto da kažete?"
     "Ne", odvrati on, pomalo umorno. "Zvaću vas na svakih četvrt sata. Selena gotova."
     Ustao je... lagano, jer su napetost i trovanje ugljen-dioksidom počeli sve više da dolaze do izražaja... i rekao Mekenziju: "U redu, doktore, pomozite mi oko tog skafandera."
     "Baš se stidim. Potpuno sam zaboravio na njega."
     "A ja sam brinuo da ga se neko od putnika ne seti. Mora da su ga svi videli, dok su ulazili kroz vazdušnu komoru. To je samo još jedan dokaz kako čovek može da previdi očigledno."
     Bilo im je potrebno samo pet minuta da skinu kanistere za apsorbciju i dvadeset četvoročasovnu zalihu kiseonika sa skafandera; celo kolo za disanje bilo je zamišljeno tako da može brzo da se skine, u slučaju da ikada zatreba radi davanja veštačkog disanja. Pet je, ne prvi put, blagosiljao veštinu, genijalnost i dalekovidost kojima je opremljena Selena. Bilo je nekoliko sitnica koje su previđene, ili koje su mogle biti bolje urađene... ali ne mnogo.
     Pluća su ih bolela, kada su se njih dvojica, jedini još budni i svesni na lađi, pogledali preko sivog metalnog cilindra koji je sadržao još dan života. A onda su u isti glas kazali: "Vi prvi."
     Nasmejali su bez mnogo veselja toj otrcanoj situaciji, a onda je Pet odgovorio: "Neću se prepirati", i stavio masku na lice.
     Poput svežeg morskog povetarca posle prašnjavog dana; poput vetra iz borove šume na planini, koji pokreće ustajali vazduh u nekoj dolini duboko u niziji... tako je Petu izgledao dotok kiseonika. Četiri puta je polako, duboko udahnuo, a zatim što je više mogao izdahnuo, kako bi izbacio ugljen-dioksid iz pluća. Potom je opremu za disanje, poput lule mira, predao Mekenziju.
     Ova četiri udisaja bila su dovoljna da ga ožive i da mu odagnaju paučinu koja mu se skupljala u mozgu. Možda je to bilo jednim delom i psihološki... zar je nekoliko kubnih centimetara kiseonika moglo da ostvari tako dubok učinak?... ali bez obzira na objašnjenje, osećao se kao novi čovek. Sada je mogao da se suoči sa pet... ili više... časova čekanja... sa časovima koji su bili pred njima.
     Deset minuta kasnije bio je još poletniji. Svi putnici su, čini se, disali sasvim normalno... vrlo sporo, ali postojano. Svakom je dao nekoliko sekundi kiseonika, a onda je ponovo pozvao bazu.
     "Ovde Selena, reče on. "Ovde kapetan Haris. Dr Mekenzi i ja se sada osećamo sasvim dobro i čini se da ni sa jednim od putnika nema problema. Nastaviću da proveravam njihovo disanje i javiću vam se za pola sata."
     "Poruka primljena. Samo čas... nekoliko agencija vesti želi da razgovara sa vama."
     "Žao mi je", odvrati Pet. "Dao sam vam sva raspoloživa obaveštenja, a i moram da se brinem za dvadeset muškaraca i žena koji su u nesvesti. Selena gotova."
     To je, razume se, bio samo izgovor, i to veoma slab; nije čak bio siguran ni zašto je tako postupio. Odjednom je osetio netipičan nalet ozlojeđenosti: "Zašto čovek danas ne može na miru čak ni da umre!" Da je znao za onu kameru koja je čekala na samo pet kilometara odatle, njegova bi reakcija možda bila još žešća.
     "Još mi niste odgovorili na pitanje, kapetane", primeti strpljivo dr Mekenzi.
     "Koje pitanje? Oh... to. Ne, nije bila sreća. Komodor i ja smo mislili da ćete vi biti najkorisniji ako ostanete budni. Naučnik ste, uočili ste opasnost od prevelikog zagrevanja pre svih ostalih i ćutali ste o tome kada smo vas zamolili da tako postupite."
     "Pokušaću da ispunim vaša očekivanja. Nema sumnje da se osećam mnogo poletnije nego što sam se već satima osećao. Mora da je to usled kiseonika koji ušmrkujemo. Značajno pitanje glasi... koliko dugo će potrajati?"
     "Ako ga budemo delili nas dvojica, dvanaest časova... tako da skije imaju dovoljno vremena da stignu ovamo. Ali možda ćemo morati glavninu da damo ostalima, ako pokažu znake ugroženosti. Bojim se da će biti veoma gusto."
     Obojica su sedela prekrštenih nogu na podu, pored pilotskog sedišta, sa bocom za kiseonik između sebe. Svakih nekoliko minuta naizmenično će udisati... ali samo po dva udisaja u jednom navratu. Nikada nisam ni pomislio, reče Pet sam sebi, da ću upasti u kliše broj jedan televizijskih svemirskih opera. Ali sve se to suviše često zbivalo u stvarnom životu da bi bilo smešno... naročito kada se vama događa.
     I Pet i Mekenzi... ili gotovo sasvim sigurno jedan od njih... mogli su da prežive ako prepuste ostale putnike njihovoj sudbini. Ako pokušaju da održe tih dvadesetoro ljudi u životu, mogu i sebi zapečatiti sudbinu.
     To je bila situacija u kojoj se logika borila protiv savesti. Ali posredi nije bilo ništa novo, a sasvim sigurno nije bilo neobično za svemirsku eru. Okolnosti su bile stare kao i čovečanstvo, jer se bezbroj puta u prošlosti dešavalo da se izgubljene ili izolovane skupine suoče sa smrću usled nedostatka vode, hrane ili toplote. Ovog puta u pitanju je bio kiseonik koga nisu imali dovoljno, ali načelo je svejedno bilo isto.
     Često niko iz tih skupina nije preživeo; oni koji jesu, njih šačica, morali su ostatak života da provedu u samoopravdavanju. O čemu mora da je razmišljao Džordž Polar, nekadašnji kapetan kitolovca Eseks, dok je koračao ulicama Nantiketa, sa mrljom kanibalizma na duši? Ta priča bila je stara dve stotine godina i Pet za nju nikada nije čuo; živeo je u svetu koji je bio suviše zaokupljen stvaranjem vlastitih legendi da bi uvozio one sa Zemlje. Šta se njega ticalo, on je već odbrao... i znao je, ne moravši uopšte da pita, da će se dr Mekenzi složiti s njim. Nijedan od njih dvojice nije bio od onih koji će se otimati za poslednji mehurić u rezervoaru. Ali ako bi došlo do borbe...
     "Zbog čega se smešite?" upita Mekenzi.
     Pet se opusti; bilo je nečeg u ovom krupnom naučniku iz Australije što ga je smirivalo. Henstin je ostavio isti takav utisak na njega, ali Mekenzi je bio mnogo mlađi. Bilo je ljudi za koje ste znali da im možete verovati, za koje ste bili sigurni da vas nikada neće izneveriti. On je taj osećaj imao kada je bila reč o Mekenziju.
     "Ako baš želite da znate", reče on, spustivši masku sa kiseonikom, "razmišljao sam o tome kako ne bih imao baš mnogo izgleda ako biste odlučili da bocu zadržite za sebe."
     Mekenzi je u prvi mah izgledao malo iznenađen, a onda je i on razvukao usta u osmeh.
     "Mislio sam ste svi vi rođeni na Mesecu osetljivi na to", primeti on.
     "Nikada ranije nisam se tako osećao", odvrati Pet. "Konačno, pamet je mnogo važnija od mišića. Šta ja mogu što sam odrastao pri sili teže koja je šest puta slabija od vaše. Uostalom, kako ste znali da sam rođen na Mesecu?"
     "Delimično, po vašoj građi. Svi ste vi visoki i vitki. Zatim tu je i boja kože... kvarcne lampe izgleda da nikada ne mogu da vam pruže isti ten kao prirodna Sunčeva svetlost."
     "Vas je dobro zahvatila", uzvrati Pet s osmehom. "Noću mora da ste prava napast za navigaciju. Recite mi, odakle vam to prezime Mekenzi?"
     Pošto nije bio baš upućen u rasnu surevnjivost koja je još postojala na Zemlji, Pet je mogao da pravi takve primedbe bez imalo srama... zaista, čak ni ne shvatajući da one mogu nekoga posramiti.
     "Neki misionar ga je udelio mom dedi kada ga je pokrštavao. Čisto sumnjam da je to imalo bilo kakvo... ah, genetsko značenje. Koliko znam, ja sam punokrvni abo."
     "Abo?"
     "Aboridžin. To je bio narod koji je naseljavao Australiju pre dolaska belaca. Događaji koji su usledili bili su pomalo depresivni."
     Pet je slabo poznavao zemaljsku istoriju; poput većine stanovnika Meseca, težio je pretpostavci da se pre 8. novembra 1967, kada je spektakularno proslavljena pedesetogodišnjica ruske revolucije, ništa značajno nije dogodilo.
     "Pretpostavljam da je to značilo rat?"
     "Teško da biste to mogli tako nazvati. Mi smo imali koplja i bumerange... oni su imali puške. Da ne pominjem tuberkulozu i polne bolesti, koje su bile mnogo efikasnije. Trebalo nam je više od sto pedeset godina da se oporavimo od tog sudara; tek je u prošlom veku... otprilike 1940... naš broj počeo da se uvećava. Danas nas ima otprilike sto hiljada... gotovo isto onoliko kao kada su prispeli vaši preci."
     Mekenzi mu je sve to ispričao pomalo ironično, tako da je izbegao svaku ličnu žaoku, ali Pet je ipak smatrao da se mora ograditi od nedela svojih zemaljskih predaka.
     "Ne krivite mene zbog onoga što se dogodilo na Zemlji", reče on. "Nikada nisam bio tamo i nikada neću biti... ne bih izdržao tu silu teže. Ali mnogo puta sam gledao Australiju kroz teleskop. Vežu me za to mesto izvesna sentimentalna osećanja... moji roditelji su poleteli iz Vumere."
     "A moji preci su joj dali ime; 'vumera' znači 'hitnuti koplje'."
     "Da li neki predstavnici vašeg naroda", započe Pet pitanje, pažljivo birajući reči, "još žive u primitivnim uslovima? Čuo sam da toga još ima u nekim delovima Azije."
     "Stari plemenski način života je iščezao. Nestao je vrlo brzo, kada su afrički narodi u UN počeli da tiranišu Australiju. Često krajnje nepošteno, mogu dodati... jer ja sam prvo Australijanac, pa tek onda aboridžin. Ali moram priznati da su moji beli sunarodnici često bili strašno glupi; šta drugo, kada su mislili da smo mi glupi! Još u prošlom veku neki od njih su smatrali da smo mi divljaci iz kamenog doba. Naša tehnologija je odgovarala onoj iz kamenog doba, to je tačno... ali ne i mi."
     Pet nije video ništa neprimereno u ovom razgovoru, ispod površine Meseca, o životu koji je tako daleko od njih kako u prostoru tako i u vremenu. On i Mekenzi će morati da zabavljaju jedan drugoga, da paze na dvadeset dvoje sadruga u nesvesti i da se bore protiv sna bar još pet časova. Ovo je bio isto tako dobar način kao i bilo koji drugi.
     "Ako vaš narod nije pripadao kamenom dobu, doktore... a samo rasprave radi prihvatam da vi lično tamo ne pripadate... kako su onda belci došli na tu pomisao?"
     "Čista glupost, uz pomoć uvreženih predrasuda. Lako je pretpostaviti da je čovek, ako ne ume da računa, piše ili dobro govori engleski, neinteligentan. Mogu vam dati savršeni primer za to, posluživši se svojom porodicom. Moj deda... prvi Mekenzi... doživeo je 2000. godinu, ali nikada nije naučio da broji dalje od deset. A njegov opis za potpuno pomračenje Meseca glasilo je 'Kerozinska lampa od Isus Hrist on, nju upropastiti, sasvim gotova.'
     Ja danas umem da ispišem diferencijalnu jednačinu orbitalnog kretanja Meseca, ali ne tvrdim da sam bistriji od dede. Da smo se vremenski zamenili, mogao je biti još bolji fizičar od mene. Živeli smo u različitim okolnostima... to je sve. Deda nikada nije bio u prilici da nauči da broji, a ja nikada nisam morao da podižem porodicu u pustinji... što je zahtevalo veliku veštinu i puno radno vreme."
     "Možda bi nam ovde", primeti Pet zamišljeno, "mogle pomoći neke od veština vašeg dede. Jer i mi upravo to pokušavamo... da preživimo u pustinji."
     "Pretpostavljam da to možete predstaviti i na taj način, mada ne mislim da bi nam bumerang i vatreni štap bili od neke koristi. Možda bismo mogli da iskoristimo malo magije... ali bojim se da ja o tome ništa ne znam, a sumnjam da bi je plemenski bogovi mogli izvesti iz zemlje Arnhem."
     "Da li ste ikada osetili žaljenje", upita Pet, "što je vaš narod prekinuo s takvim načinom života?"
     "Kako sam mogao? Jedva da sam ga poznavao; rođen sam u Brisbejnu i naučio sam da se služim elektronskim kompjuterom pre nego što sam video korobori..."
     "Šta?"
     "Plemenski verski ples... pola učesnika u tome polagalo je ispit iz kulturne antropologije. Nemam nikakvih romantičnih iluzija o jednostavnom životu i plemenitom divljaku. Moji preci bili su fini ljudi i ne stidim ih se, ali geografija ih je saterala u ćorsokak. Posle borbe za puki opstanak nisu više imali energije za stvaranje civilizacije. Ako gledamo na duge staze, dobro je što su stigli beli naseljivači, uprkos njihovoj šarmantnoj navici da nam prodaju otrovano brašno kada su želeli da se domognu naše zemlje."
     "To su radili?"
     "Svakako da jesu. Ali zašto vas to iznenađuje? To se događalo dobrih stotinu godina pre Belsena."
     Pet je razmišljao o ovome nekoliko minuta. Zatim je pogledao na sat i rekao, sa primetnim olakšanjem: "Vreme je da se ponovo javim bazi. Hajde da na brzinu pogledamo prvo putnike."