9.
'Kalkuto, ti prodaješ na pijaci
Gajtane za pridavljivanje.'
Tušar Roj
Te noći sanjao sam hodnike i pećine. Odna se poprište sna premestilo u skladište za prodaju nameštaja na veliko blizu Sautsajda u Čikagu, gde sam radio u leto svoje apsolventske godine na fakultetu. Skladište je bilo zatvoreno, ali ja sam nastavio da lutam kroz beskrajne nizove izložbenih salona prepunih nameštaja. Vazduh je mirisao na štof 'Herkulon' i jevtina sredstva za poliranje drveta. Potrčao sam, krivudajući kroz zakrčene izložbene prostorije. Najednom sam se setio da su Amrita i Viktorija još negde u skladištu i da ćemo, ako ih ubrzo ne pronađem, svi ostati zaključani preko noći. Nisam želeo da budu tamo same, da me čekaju, zaključane u tami. Trčao sam, dozivao ih, prelazio iz sobe u sobu i vikao.
Zazvonio je telefon. Posegnuo sam za našim putnim budilnikom na noćnom stočiću, ali zvuk se nastavio. Bilo je 8.05 ujutro. Baš kada sam shvatio da tu buku stvara telefon, Amrita je izišla iz kupatila i javila se. Zadremao sam za vreme njenog razgovora. Zvuk tuširanja ponovo me je prenuo iz sna.
"Ko je to bio?"
"Gospodine Čaterdži", doviknu mi Amrita iznad zvuka vode koja teče. "Moći ćeš da uzmeš Dasov rukopis tek sutra. Izvinjava se zbog kašnjenja. Ostalo je sve sređeno."
"Mmmm. Prokletstvo. Još jedan dan."
"Pozvani smo na čaj u četiri."
"Hmmm? Gde?"
"Kod gospodina Majkla Lionarda Čaterdžija. Poslaće kola. Želiš li da siđeš i doručkuješ sa svojom kćerkom i sa mnom?"
"Mmm." Navukao sam prekobrojni jastuk na lice i ponovo zaspao.
Učinilo mi se da je Amrita ušla na vrata noseći Viktoriju samo pet minuta kasnije. Pratio ju je konobar u belom sa poslužavnikom. Na putnom satu bilo je 10.28.
"Hvala", reče Amrita. Spustila je bebu na tepih i dala konobaru napojnicu od nekoliko rupija. Viktorija pljesnu rukama i zabaci glavu da bi posmatrala čoveka kako odlazi. Amrita podiže poslužavnik, pridrža ga jednom rukom i stavi prst pod bradu dok je pravila graciozni kniks ka meni. "Namastey i dobro jutro, sahibe. Uprava vam želi divan i prijatan dan, iako je njegov najveći deo, avaj, prošao. Da, da, da."
Podupreh se u krevetu i ona mi obrisa krilo salvetom i pažljivo postavi poslužavnik na mesto. Onda ponovo napravi kniks i ispruži ruku, dlana okrenutog naviše. Ispustih stručak peršuna u nju.
"Zadržite kusur", rekoh.
"Oh, hvala, hvala, najvelikodušniji sahibe", otpeva ona dok je uzmicala u ulizičkom nizu naklona. Viktorija strpa tri prsta u usta, posmatrajući nas sumnjičavo.
"Mislio sam da danas ideš u lov na sari", rekoh ja. Amrita razvuče teške zavese i ja zažmirih od sivog sjaja. "Hriste", rekoh, "je li to zaista sunčeva svetlost? U Kalkuti?"
"Kamakija i ja već smo bile u kupovini. Vrlo lepa radnja. U stvari, sa vrlo razumnim cenama."
"Ništa nisi našla?"
"Oh, jesam. Materijal će isporučiti kasnije. Obe smo kupile jarde i jarde. Verovatno sam potrošila čitavu tvoju akontaciju."
"Prokletstvo." Spustih pogled i iskrivih lice.
"Šta je bilo, Bobi? Kafa ti je hladna?"
"Ne, dobra je. U stvari, veoma dobra. Samo što sam upravo shvatio da sam propustio priliku da ponovo vidim Kamakiju. Prokletstvo."
"Preživećeš", reče Amrita i posadi Viktoriju na krevet da je presvuče.
Kafa jeste bila dobra i bilo je još u malom metalnom vrču. Otkrio sam tanjir i pronašao dva jajeta, tost premazan maslacem i... čudo nad čudima... tri režnja prave slanine. "Fantastično", rekoh. "Hvala, malena."
"Oh, ništa, ništa", reče Amrita. "Naravno, kuhinja je zatvorena već satima, ali rekla sam im da je to za slavnog pesnika iz sobe 612. Za pesnika koji najveći deo noći provodi razmenjujući ratne priče sa momcima, a onda se vraća kući kikoćući se dovoljno glasno da probudi svoju ženu i bebu."
"Izvini."
"Kakav je to bio sastanak prošle noći? Mumlao si u snu sve dok te nisam ćušnula laktom."
"Izvini, izvini, izvini."
Ona zalepi novu Viktorijinu pelenu na mesto, baci staru i vrati se da sedne na ivicu kreveta. "Stvarno, Bobi, sa kakvim se otkrovenjima pojavio Krišnin tajanstveni stranac? Je li to bila neka prava osoba?"
Ponudih joj koricu tosta. Ona odmahnu glavom, a onda je uze iz mojih prstiju i zagrize. "Da li zaista želiš da čuješ tu priču?" upitah.
Amrita klimnu glavom. Srknuh malo kafe, odlučih da joj ne dam puni sinopsis i započeh lakim, pomalo sarkastičnim tonom. Zastajkujući povremeno kako bih izrazio šta mislim o pojedinim delovima priče odmahivanjem glave ili kratkim primedbama, uspeo sam da prepričam Muktanandadžijev trosatni monolog za manje od deset minuta.
"Bože moj", reče Amrita kada sam završio. Izgledala je rastrojeno, gotovo uznemireno.
"Pa, u svakom slučaju, bio je to đavolski način da okončam svoj prvi puni dan u predivnom centru Kalkute", rekoh ja.
"Zar se nisi uplašio, Bobi?"
"Zaboga, ne. Zašto bih, malena? Jedino što me je brinulo bilo je kako da se vratim u hotel sa novčanikom."
"Da, ali..." Amrita zaćuta, ode do Viktorije, vrati joj u ruku ispuštenu cuclu i pononovo dođe na krevet. "Ako ništa drugo, mislim, proveo si veče sa ludakom, Roberte. Volela bih... volela bih da sam bila tamo da prevodim."
"I ja", rekoh iskreno. "Koliko znam, Muktanandadži je mogao sve vreme da recituje Getisburški govor iznova i iznova na bengalskom dok je Krišna izmišljao priču o duhovima."
"Znači, ne smatraš da je dečko govorio istinu?"
"Istinu?" ponovih ja. Namrštih se na nju. "Kako to misliš? Leševi vraćeni u život? Mrtvi pesnici vaskrsnuti iz rečnog mulja? Dušo, M. Das je nestao pre osam godina. Sada bi od njega bio jedan prilično jadan zombi, zar ne?"
"Ne, nisam to mislila", reče Amrita. Ona se osmehnu, ali bio je to umoran osmeh. Uopšte nije trebalo da je dovodim, shvatio sam. Toliko sam se brinuo da će mi biti potreban prevodilac, neko ko može da mi pomogne oko kulture. Glupi govnar. "Samo sam mislila da je dečko možda mislio da govori istinu", reče ona. "Možda je pokušao da se pridruži kapalikama, ili kako ih već zovu. Možda je video nešto što nije shvatio."
"Jah, to je moguće", rekoh ja. "Ne znam. Klinac je bio sav nikakav - crvene oči, jadna koža, masa nervoznih manira. Šta znam, možda je bio na drogama. Stekao sam utisak da Krišna mnogo toga dodaje ili menja. Bilo je to kao jedna od onih komičnih tačaka u kojima stranac grokne, a prevodilac brblja deset minuta. Znaš na šta mislim? U svakom slučaju, može biti da je pokušao da se pridruži tom tajnom društvu, a oni su izveli neku jezivu igru da ostave utisak na njega. Ali moja pretpostavka je da Krišna tako zamišlja prevaru."
Amrita uze poslužavnik i odnese ga do komode. Poče da raspoređuje šoljicu i pribor za jelo u različitim šarama. Nije me gledala. "Zbog čega? Jesu li tražili novac?"
Odgurnuo sam čaršav i otišao do prozora. Jedan tramvaj kretao se sredinom ulice i primao i izbacivao putnike bez zaustavljanja. Nebo je još bilo obojeno niskim oblacima, ali bilo je dovoljno sunčeve svetlosti da baca senke na ispucali pločnik. "Ne", rekoh ja. "Ne u mnogo reči. Ali Krišna je završio veče slatkim malim epilogom - veoma sotto voce - objasnivši kako njegov prijatelj mora da nađe način da ode iz grada, da ode u Delhi ili negde drugde, moguće čak i u Južnu Ameriku. Nije ostavio mesta sumnji da bi nekoliko stotina američkih dolara bilo dobrodošlo."
"Da li je tražio novac?" Amritini otežani britanski samoglasnici bili su oštriji nego inače.
"Ne. Ne u mnogo reči..."
"Koliko si im dao?" Nije pokazivala nikakve znake gneva, već samo ljubopitljivosti.
Odšljapkao sam do kofera i počeo da izvlačim čisti veš i čarape. Ponovo sam shvatio da je najveći argument protiv braka, sasvim neporeciv argument protiv dugogodišnjeg života sa jednom osobom, uništenje privida o slobodi volje stalni uočavanjem potpune predvidljivosti kod bračnog druga. "Dvadeset dolara", rekoh ja. "Bio je to najmanji putni ček koji sam imao. Najveći deo indijskog novca ostavio sam kod tebe."
"Dvadeset dolara", razmišljala je Amrita naglas. "Po današnjem kursu, to bi izišlo oko stotinu osamdeset rupija. Napisao si to na Muktanandadžija?"
"Ne, ostavio sam blanko."
"Imaće problema da stigne čak do Južne Afrike sa stotinu osamdeset rupija", reče ona učtivo.
"Prokletstvo, briga me i ako njih dvojica utroše te pare na šećerleme. Ili otvore dobrotvorni račun - Fond za spasavanje Muktanandadžija od gneva kapalika. Odbija se od poreza. Dajte odmah."
Amrita ne reče ništa."Gledaj na to ovako", rekoh ja. "Ne možemo više ni da nađemo dadilju, uđemo u 'Egzeter' da pogledamo loš film i odemo posle toga u Mekdonalds za dvadeset dolara. U njegovoj priči mnogo sam više uživao nego u nekim filmovima zbog kojih smo se vozili čak do Bostona. Kako se ono zvaše onaj glupi dečji film na koji smo potrošili pet dolara sa Denom i Barb neposredno pre polaska?"
"Zvezdani ratovi", reče Amrita. "Misliš li da ćeš moći da upotrebiš ma šta iz njegove priče u članku za Harpers?"
Privezao sam kućni ogrtač. "Sastanak i kafeteriju, da. Pokušaću da dočaram koliko su nestvarni i besmisleni bili neki od likova u mojoj... kako je Moro to nazvao? ...mojoj potrazi za M. Dasom. Ali neću moći da iskoristim Muktanandadžijeva bulažnjenja. U svakom slučaju, ne mnogo. Pomenuću ih, ali čitava ta stvar sa kapalikama naprosto je previše uvrnuta. Ta vrsta sranja sa boginjom-ubicom nestala je sa poslednjim filmskim serijalima. Proveriću to o bandama - možda su kapalike neka vrsta mafije u Kalkuti - ali ostatak je naprosto suviše uvrnut da bi se našao u ozbiljnom članku o prefinjenom pesniku. Nije to samo morbidno, to je..."
"Perverzno?"
"Njah, ne bi oni imali ništa protiv da pišem o malo zdravih perverzija. Reč na koju sam mislio jeste banalno."
"Neka nas Bog sačuva od šablona, zar ne?"
"Tako je, malena."
"U redu, Bobi. Šta ćemo sada?"
"Hmmm, dobro pitanje", rekoh ja. Igrao sam se zvirkanja sa Viktorijom. Oboje smo koristili deo čaršava kao skrovište. Oboje smo se kikotali kada sam ga podizao kao zavesu između nas. Onda bi Viktorija prekrila oči prstima, a ja bih se obazirao zbunjeno, pokušavajući da je nađem. Baš joj se dopadalo.
"Mislim da ću da se istuširam", rekoh ja. "Onda ćemo da smestimo tebe i ovu ovde Malu na današnji popodnevni let za London. Do sada nije postojala baš nikakva potreba da mi prevodiš bilo šta osim mumlanja nosača. Umoran sam od toga da ovde plaćam za sva ta usta viška koja treba nahraniti. Nema razloga da ostaješ još jedan dan, makar ja morao da sačekam da se Čaterdži sredi. Danas je subota. Možeš neko vreme da ostaneš u Londonu, da noćiš kod roditelja, tako da u Njujork stignemo istovremeno... recimo, u utorak uveče."
"Žao mi je, Bobi. Nemoguće, iz nekoliko razloga."
"Besmislica", rekoh ja. "Ne postoji reč nemoguće." Viktorija i ja pronađosmo jedno drugo i zakikotasmo se. "Navedi mi primedbe i ja ću da ih opovrgnem."
"Pod jedan, imamo dogovoren čaj u četiri sa Čaterdžijevima..."
"Ponudiću im tvoje izvinjenje. Sledeće?"
"Pod dva, materijal iz prodavnice sarija još nije stigao."
"Ja ću ga ponesti. Sledeće?"
"Pod tri, nedostajaćeš Viktoriji i meni. Zar ne, mila?" Viktorija skrenu pogled sa igre dovoljno dugo da učtivo zine u majku. Onda promeni pravila, navukavši kraj čaršava preko glave.
"Žao mi je, tri pokušaja", rekoh ja Amriti. "Ispala si. Nedostajaćete mi vas dve, ali možda ću, kada odete, moći malo da se zbližim sa tvojom prijateljicom Kamakijom. Mislim da danas u dva po podne ima let za London. Ako nije tako, ostaću sa vama na aerodromu sve do kasnijeg leta."
Amrita pokupi nekoliko bebinih igračaka i stavi ih u ladicu. "Postoji i četvrti problem", reče ona.
"A to je?"
"BOAC i 'Pan Am' su otkazali sve letove iz Kalkute osim BOAC-ovog leta u 6.45 ujutro sa Tajlanda, koji kasni. Problemi oko prtljaga, rekao mi je čovek. Zvala sam sinoć, dok sam se dosađivala."
"Sranje. Šališ se. Prokletstvo." Viktorija oseti promenu u tonu i ispusti čaršav. Lice joj se nabra kao da će zaplakati. "Mora da postoji neki način da se ode iz ove smrdljive septičke jame od - izvini, mala - ovog grada."
"Oh, da. Svi unutrašnji letovi 'Er Indije' normalno kreću. Mogli bismo da pređemo na 'Pan Am' u Delhiju, ili na bilo koju drugu avio-kompaniju koja leti preko okeana. Bilo tamo, bilo u Bombaju. Ali propustili smo današnji rani let za Nju Delhi, a svi ostali strahovito kasne. Radije bih tebe sačekala, Bobi. Ne želim da putujem po ovoj zemlji bez tebe. Dovoljno sam to radila kao dete."
"Važi, dušo", rekoh ja i zagrlih je. "U redu, onda, pokušaćemo da stignemo na BOAC-ov let u ponedeljak, rano. Hriste, pola sedam ujutro. Pa, ako ništa drugo, poslužiće nam doručak. Slažeš li se da se istuširam kao što sam planirao?"
"Da", reče Amrita dok je uzimala bebu. "Proverila sam kod ljudi iz BOAC-a, i nema nikakvih problema što se tvog tuširanja tiče."
To popodne proveli smo u oponašanju razgledanja. Ušuškao sam Viktoriju u nosiljku za leđa i izišli smo u vrelinu, buku i zbrku. I temperatura i vlažnost zadržavali su se blizu oznake 100. Pojeli smo više nego pristojan ručak na mestu zvanom 'Šah-an-Šah', a onda se odvezli taksijem uz Čauringi do Indijskog muzeja.
Mala tabla napolju objavljivala je da su JOGA VEŽBE U VRTOVIMA BEZUSLOVNO ZABRANJENE! Unutra je bilo veoma vruće, izložbene vitrine bile su prašnjave, a zgrada je bila iznenađujuće prazna ako se izuzme bučna i odvratna turistička grupa Nemaca. Bio sam blago zainteresovan za antropološku izložbu na prvom spratu, ali tek mi je izložba arheološke umetnosti konačno privukla pažnju.
"Šta je to?" upita Amrita kada je videla da sam se sagnuo iznad staklene vitrine.
Majušna crna figura bila je označena kao Lik Boginje Durge u vidu Kali: oko 80. godine pre nove ere. Nije joj uspevalo da bude zastrašujuća. Nisam video nikakav trag omče, lobanje ili odsečene glave. U jednoj ruci nalazilo se nešto što je ličilo na drveni štap, u drugoj šoljica za jaje okrenuta naopako; u trećoj se možda nalazio trozubac, ali to je više ličilo na otvoreni džepni nožić, a poslednja ruka bila joj je ispružena sa dlanom okrenutim naviše, nudeći majušnu žutu krofnu. Ka i svi drugi kipovi boginja koje sam video u muzeju, imala je visoki struk, čvrste dojke i dugačke uši. Lice joj je bilo namršteno, mnoštvo zuba oštro, ali nisam mogao da razaberem vampirske očnjake niti isplaženi jezik. Nosila je šešir od plamenova. Mnogo žešći, po meni, bio je kip označen kao Durga, koji je stajao u obližnjoj vitrini. Ova navodno bezazlenija inkarnacija Parvati imala je deset ruku, a svaka ruka držala je oružje opasnije od prethodnog.
"Tvoja prijateljica Kali ne izgleda naročito strašno", reče Amrita. Čak se i Viktorija naginjala iz nosiljke kako bi pogledala izložbenu vitrinu.
"Ta stvar stara je dve hiljade godina", rekoh ja. "Možda je od tada postala užasnija i krvožednija."
"Neke žene naprosto ne stare dostojanstveno", saglasi se Amrita i pomeri se do sledećeg eksponata. Viktorija kao da je uživala u velikom bronzanom idolu Ganeša, razigranog boga napretka sa glavom slona; i ostatak boravka u muzeju proveli smo u igri otkrivanja onoliko verzija Ganeša koliko je to bilo moguće.
Amrita je želela da poseti Viktorijin Memorijal i vidi artefakte iz vremena Radža, ali već je bilo kasno, pa smo se zadovoljili time što smo se provezli taksijem tuda i pokazali bebi upečatljivu belu građevinu za koju smo joj rekli da je ime dobila po njoj.
Ušli smo u hotel po strahovitom pljusku, brzo se presvukli, ponovo izišli i ustanovili da nas Čaterdžijeva kola čekaju i da je kiša prestala.
Nosio sam kravatu prvi put u nekoliko dana i dok su se kola uključivala u saobraćaj, sedeo sam neudobno, cimao čvor i priželjkivao da mi je okovratnik udobniji ili vrat tanji. Košulja kratkih rukava bila mi je već natopljena na leđima i najednom sam bio svestan toga koliko su mi otrcane i izmrljane verne cipele marke 'Volabi'. Sve u svemu, osećao sam se izgužvan, sažvakan i natopljen znojem. Pogledao sam postrance Amritu. Ona je izgledala - kao i uvek - smireno i uzdržano. Nosila je belu pamučnu haljinu koju je kupila u Londonu i ogrlicu od lapis lazulija koju sam joj poklonio pre nego što smo se venčali. Po svim pravilima, kosa je trebalo da joj visi u mlitavim bičevima, ali joj je umesto toga padala na ramena, puna i bogata.
Vozili smo se skoro jedan sat, i to putovanje podsetilo me je da je površine Kalkute veća od površine Njujorka. Saobraćaj je bio bezuman i nasumičan kao i uvek, ali Čaterdžijev nemi vozač pronalazio je najbrži put kroz metež. Moja zabrinutost zbog saobraćaja nije bila naročito ublažena zbog velikih belih znakova na bengalskom, hindiju i engleskom u središtu nekolicine haotičnih kružnih tokova kojim smo prolazili: VOZITE PAŽLJIVIJE! OVE GODINE NA OVOJ SAOBRAĆAJNICI VEĆ JE POGINULO LJUDI! Na praznom mestu bila je postavljena pločama sa brojevima kakve su se mogle videti na starim stadionima za bezbol. Najviši broj koji sam video tokom tog putovanja bio je 28. Dokono sam se zapitao da li to obuhvata čitavu deonicu puta ili samo tih nekoliko kvadratnih stopa kolovoza.
Povremeno smo išli brže auto-putem oivičenim sa obe strane velikim chawls-ima - tim neverovatnim ćumezima sa limenim krovovima, jutanim zidovima i blatnjavim stazama umesto ulica - koji su se prostirali miljama da bi ih okončali tek sivi monoliti fabrika koje su podrigivale plamen i nefiltriranu čađ ka monsunskim oblacima. Shvatio sam da su filosofska ubeđenja u uzletu poput ekologije i kontrole zagađenja luksuz za naše industrijski napredne države. Vazduh u Kalkuti, već sladunjav od neprečišćenih otpadnih voda, zapaljene kravlje balege, miliona tona đubreta i bezbroj otvorenih vatri koje su večito gorele, gotovo se nije mogao udisati zbog dodatnih odliva neprečišćenih izduvnih gasova i industrijske prljavštine.
Same fabrike bile su ogromni artefakti od dotrajalih opeka, zarđalog čelika, sa podivljalim korovom i polupanim prozorima - slike iz neke mračne budućnosti u kojoj je industrijsko doba krenulo putem dinosaurusa, ali je ostavilo svoje trule lešine razbacane po okolini. A opet, dim se dizao i iz najoronulijih ruševina i uboge ljudske prilike ulazile su i izlazile iz crnih čeljusti najmračnijih zgrada. Shvatio sam da mi je gotovo nemoguće da zamislim kako živim u nekoj od tih čatrlja bez patosa i radim u nekoj od tih mračnih fabrika.
Amritu mora da su morile iste misli, jer smo se vozili u tišini i oboje posmatrali kako panorama ljudske beznadežnosti promiče kraj prozora automobila.
A onda, za samo nekoliko minuta, prešli smo preko mosta iznad širokog dela punog železničkih koloseka, prošli kroz prelazni kraj pročelja majušnih prodavnica i najednom se našli u starom, etabliranom delu grada punom ulica oivičenih drvećem i velikih kuća koje su čuvali zidovi i kapije sa rešetkama. Tanušna Sunčeva svetlost blistala je na bezbrojnim krhotinama razbijenog stakla postavljenim na vrhove ravnih zidova. Na jednom mestu nalazila se jard široka praznina na vrhu visokog zida, ali opeke boje blata bile su umrljane tamnim prugama. Dobro izglačani automobili stajali su na krajevima dugačkih prilaznih puteljaka. Kapije sa gvozdenim šiljcima imale su male table sa upozorenjem Čuvaj se psa na najmanje tri jezika.
Nije trebalo mnogo da bi se shvatilo da je ovo nekada bio britanski rezidencijalni deo, onoliko odvojen od pandemonijuma grada i domorodaca koliko je engleska vladajuća klasa mogla da postigne. Propadanje je bilo primetno čak i tu - česti prljavi zidovi, krovovi bez crepa i grubo zakovani prozori - ali bilo je to kontrolisano propadanje, čuvanje odstupnice prema goropadnoj entropiji koja kao da je vladala u drugim delovima Kalkute; a osećaj razlaganja bio je donekle ublažen jarkim cvećem i drugim očiglednim pokušajima da se urede vrtovi koji su se načas mogli videti kroz visoke ulazne kapije.
Zaustavili smo se kraj jedne od tih kapija. Vozač je izjurio napolje i otključao katanac ključem sa lančića oko pojasa. Kružni prilazni puteljak bio je oivičen visokim, procvalim grmljem i pognutim granjem drveća.
Dočekao nas je Majkl Lionard Čaterdži. "Ah, gospodin i gospođa Luzak! Dobro došli!" Njegova žena takođe je stajala na vratima kraj deteta za koje sam najpre pomislio da im je sin, a zatim shvatio da im mora biti unuk. Gospođa Čaterdži bila je u ranim šezdesetim, pa sam ja revidirao starost njenog muža naviše. Čaterdži je bio jedan od one gospode glatkog lica, koja večito ćelave, dosegnu pedesetu i naizgled ostanu takvi sve do pred kraj šezdesetih.
Proćaskali smo na trenutak na prednjem stepeniku. Viktoriji su uputili dužne komplimente, a mi smo nahvalili njihovog unuka. Onda su nas brzo proveli kroz kuću pre nego što su nas poveli kroz druga vrata do široke verande koja je gledala na bočnu ulicu.
Zanimala me je njihova kuća. Bila je to moja prva prilika da vidim kako živi indijska porodica više klase. Prvi utisak bio je utisak jukstapozicije: velike, formalne sobe visokih tavanica, sa bojom koja se ljuspala sa zamazanih zidova; predivna komoda od orahovine prekrivena ogrebotinama, na kojoj je bio izložen punjeni mungos sa prašnjavim staklenim očima i olinjalim krznom; skupi, ručno istkani tepih iz Kašmira, postavljen preko iskrzanog linoleuma; prostrana, nekada moderna kuhinja sada nemarno zakrčena prašnjavim bocama, starim sanducima, skorenim metalnim sudovima i sa malim ognjištem za ugalj smeštenim tačno u središtu poda. Dim je išarao nekada belu tavanicu.
"Biće nam prijatnije napolju", reče Čaterdži i pridrža Amriti vrata.
Kamene ploče bile su još vlažne od poslednjeg pljuska, ali stolice sa jastucima bile su suve, a sto je bio postavljen za čaj. Čaterdžijeva odrasla kćer, teška mlada žena sa ljupkim očima, pridružila nam se dovoljno dugo da proćaska sa Amritom na hindiju nekoliko minuta, a potom ode sa sinom. Čaterdži je izgledao zbunjen Amritinim lingvističkim sposobnostima i zapitao ju je nešto na francuskom. Amrita mu tečno odgovori i oboje se nasmejaše. On pređe na nešto za šta sam kasnije saznao da je tamilski, a Amrita mu odgovori. Počeše da razmenjuju ljubaznosti na jednostavnom ruskom. Srknuh čaj i osmehnuh se gospođi Čaterdži. Ona mi uzvrati osmehom i ponudi mi sendvič sa krastavcem. Nastavili smo da se osmehujemo jedno drugome još nekoliko minuta, koliko je trajala ta trojezička šega, a onda Viktorija poče da kenjka. Amrita mi uze bebu iz ruku, a Čaterdži se okrenu ka meni.
"Želite li još čaja, gospodine Luzak?"
"Ne, hvala, ovo je sasvim dovoljno."
"Možda nešto jače?"
"Pa..."
Čaterdži pucnu prstima i ubrzo se pojavi sluga. Nekoliko sekundi kasnije, pojavio se ponovo sa poslužavnikom na kom je bilo nekoliko dekorativnih boca i čaša.
"Pijete li skoč, gospodine Luzak?"
Da li je Papa katolik? - pomislih ja. "Da." Amrita me je upozorila na okolnost da je većina indijskih skočeva grozna, ali jedan gutljaj bio mi je dovoljan da shvatim da se u Čaterdžijevoj dekorativnoj boci nalazi samo prvoklasni viski, gotovo sasvim sigurno star dvanaest godina, gotovo sasvim sigurno iz uvoza. "Odlično."
"To je 'Glenlivet'", reče on. "Nije mešavina. Mislim da je autentičniji od mešanih prvoklasnih vrsta."
Nekoliko minuta razgovarali smo o pesništvu i pesnicima. Ja sam pokušao da navedem razgovor na M. Dasa, ali Čaterdži nije bio voljan da razgovara o nestalom pesniku, već je samo pomenuo da je Gupta sredio sve pojedinosti oko sutrašnjeg transfera rukopisa. Upustili smo se u razgovor o tome koliko je teško za ozbiljnog pisca u obe naše zemlje da pristojno zarađuje za život. Stekao sam utisak da je Čaterdži novac nasledio od porodice, kao i da ima i druge interese, ulaganja i prihode.
Nezaobilazno, razgovor je skrenuo na politiku. Čaterdži je bio veoma rečit kada je govorio o olakšanju koje je zemlja osetila posle svrgavanja gospođe Gandi na prethodnim izborima. Ponovna pojava demokratije u Indiji veoma me je zanimala i nadao sam se da ću to moći da ugradim u svoj članak o Dasu.
"Bila je tiranin, gospodine Luzak. Takozvano vanredno stanje bilo je samo lukavstvo koje je sakrilo ružno lice njene tiranije."
"Dakle, ne verujete da će ona ikada ponovo ući u državnu politiku?"
"Nikad! Nikad, gospodine Luzak."
"Ali mislio sam da ona još ima snažnu političku bazu i da je Kongresna partija još potencijalno većinska ukoliko sadašnja koalicija propadne."
"Ne, ne", reče Čaterdži i odmahnu rukom sa nipodaštavanjem. "Ne razumete. Sa gospođom Gandi i njenim sinom je svršeno. Za godinu dana naći će se u zatvoru. Pazite šta vam kažem. Nad njenim sinom već se vodi istraga zbog raznih skandala i zverstava; a kada istina izbije na videlo, imaće sreće ako izbegne pogubljenje."
Klimnuh glavom. "Čitao sam da je mnogo ljudi odbio od sebe svojim drastičnim programima kontrole populacije."
"Bio je svinja", reče Čaterdži bez emocija. "Nadmena, ohola, diktatorska svinja. Njegovi programi jedva da su bili nešto bolji od pokušaja da izvede genocid. Proganjao je siromašne i neobrazovane, iako je i sam u suštini nepismen. Bio je takvo čudovište da ga se čak i majka plašila. Kada bi danas ušao u gomilu, rastrgli bi ga golim rukama. I ja bih učestvovao u tome sa zadovoljstvom. Još čaja, gospođo Luzak?"
Neka kola prođoše tihom ulicom iza gvozdene ograde. Nekoliko kišnih kapi zadobova po širokom lišću stabla banjana iznad nas.
"Kakvi su vam utisci o Kalkuti, gospodine Luzak?"
Čaterdžijevo iznenadno pitanje zateklo me je nepripremljenog. Otpio sam malo skoča i pustio toplinu da se širi jedan sekund pre nego što sam odgovorio. "Kalkuta je očaravajuća, gospodine Čaterdži. Previše je to složen grad da bi se na njega reagovalo u dva dana. Šteta što nećemo imati više vremena da je istražimo."
"Vi ste diplomata, gospodine Luzak. Ono što, u stvari, želite da kažete jeste da vas je Kalkuta užasnula. Već je uvredila vaš senzibilitet, je li?"
"'Užasnula' nije baš prava reč", rekoh ja. "Istina je da me beda pogađa."
"Ah, da, beda", reče Čaterdži i osmehnu se kao da ta reč sadrži duboko ironične konotacije. "Zaista, ovde ima mnogo bede. Mnogo prljavštine po zapadnim merilima. To mora da vređa američki um, pošto je Amerika stalno iznova posvećivala svoju snažnu volju odstranjenju bede. Kako je ono vaš bivši predsednik Džonson rekao... objaviti rat bedi? Čovek bi pomislio da je trebalo da se zadovolji sopstvenim ratom u Vijetnamu."
"Rat protiv bede drugi je rat koji smo izgubili", rekoh ja. "Amerika i dalje ima svoj deo bede." Spustih praznu čašu i sluga mi se pojavi kraj lakta da mi dospe još skoča.
"Da, da, ali sada razgovaramo o Kalkuti. Jedan od naših boljih pesnika rekao je za Kalkutu da je 'poluzgažena bubašvaba od grada'. Jedan drugi naš pisac uporedio je ovaj grad sa ostarelom kurtizanom na umoru, okruženom rezervoarima kiseonika i trulim ljuskama pomorandže. Da li biste se složili sa tim, gospodine Luzak?"
"Složio bih se da su to vrlo jake metafore, gospodine Čaterdži."
"Je li vaš muž uvek tako obazriv, gospođo Luzak?" upita Čaterdži i osmehnu nam se iznad čaše. "Ne, ne, ne treba da se brinete da li ću se uvrediti. Navikao sam na Amerikance i na njihovo reagovanje na naš grad. Oni reaguju na jedan od sledeća dva načina: smatraju Kalkutu 'egzotičnom' i usredsređuju se samo na svoja turistička zadovoljstva; ili se smesta užasnu, ustuknu i pokušaju da zaborave ono što su videli, a nisu razumeli. Da, da, američka psiha predvidiva je poput sterilnog i ranjivog američkog sistema za varenje kada se susretne sa Indijom."
Pogledao sam gospođu Čaterdži, ali ona je cupkala Viktoriju u krilu i kao da nije čula ono što njen muž govori. Istog trenutka, Amrita je pogledala mene i ja sam to shvatio kao upozorenje. Osmehnuo sam se kako bih pokazao da nemam nameru da se svađam. "Možda ste zaista u pravu", rekoh ja. "Mada se ne bih usudio da ustvrdim kako razumem 'američku psihu' ili 'indijsku psihu' - ako takve stvari uopšte postoje. Prvi utisci obavezno su plitki. To cenim. Već se dugo divim indijskoj kulturi, čak i pre nego što sam sreo Amritu, a ona je svakako podelila nešto te lepote sa mnom. Ali priznajem da je Kalkuta pomalo zastrašujuća. Čini se da postoji nešto jedinstveno... jedinstveno i uznemirujuće u Kalkutinim urbanim problemima. Možda je u pitanju samo razmera. Prijatelji su mi rekli da Meksiko Siti, uprkos svoj svojoj lepoti, deli istovetne probleme."
Čaterdži klimnu glavom, osmehnu se i spusti čašu. Skupi prste i pogleda me kao što bi učitelj pogledao učenika u koga možda vredi, a možda i ne, uložiti još vremena. "Vi niste mnogo putovali, gospodine Luzak?"
"Ne, zaista. Pre više godina proputovao sam Evropu sa rancem na leđima. Neko vreme proveo sam u Tangeru."
"Ali ne i u Aziji?"
"Ne."
Čaterdži spusti ruke kao da je sasvim jasno dokazao svoje stanovište. Ali nauk još nije bio sasvim gotov. On pucnu prstima, ispali komandu i trenutak kasnije sluga mu donese tanku, plavu knjigu. Nisam mogao da razaberem naslov.
"Molim vas, kažite mi da li ovo smatrate razumnim i poštenim opisom Kalkute, gospodine Luzak", reče Čaterdži i poče naglas da čita:
...gusta masa kuća tako starih
da se čini kao da će pasti, kroz
koju vrludaju i krivudaju uski i
vijugavi sokaci. Tu nema privatnosti
i ko god se uputi u tu oblast
zatekne ulice - tako zvane iz učtivosti
- zakrčene tumaralima i vidi,
kroz poluprozirne prozore, sobe
pretrpane do gušenja... ustajale
slivnike... prljavštinu što davi mračne
prolaze... zidove od izbeljene čađi,
i vrata što ispadaju iz šarki...
a deca se posvuda roje,
i olakšavaju gde god im se prohte.
On prekinu, zatvori knjigu i učtivo, upitno podiže obrve.
Nisam imao ništa protiv da nastavim da se ponašam onako kako to zabavlja našeg domaćina. "Ima relevantnih delova", rekoh.
"Da." Čaterdži se osmehnu i podiže knjigu. "Ovo je, gospodine Luzak, savremeni opis Londona napisan pedesetih godina prošlog veka. Mora se uzeti u obzir činjenica da se Indija sada tek otiskuje u sopstvenu Industrijsku revoluciju. Izmeštenost i zbrka koji vas toliko šokiraju - ne, ne, ne poričite to - sve su to neophodni nuz-proizvodi takve jedne revolucije. Imate sreće, gospodine Luzak, što je vaša kultura prevazišla tu tačku."
Klimnuh glavom i odupreh se porivu da mu kažem da bi opis koji je pročitao odgovarao i Sautsajdu, delu Čikaga u kome sam proveo detinjstvo. Ali i dalje sam smatrao da vredi uložiti još jedan napor kako bih razjasnio sopstvena osećanja.
"To je sasvim tačno, gospodine Čaterdži. Cenim to što kažete. Mislio sam nešto slično dok smo se danas vozili ovamo i vi ste to veoma dobro razjasnili. Ali moram da kažem da sam, za ovo kratko vreme koliko smo tu, osetio nešto... nešto drugačije u Kalkuti. Nisam siguran šta je to. Čudan osećaj... nasilja, pretpostavljam. Osećaj nasilja što kipti neposredno ispod površine."
"Ili možda bezumlja?" upita Čaterdži neuvijeno.
Ne rekoh ništa.
"Mnogi nesuđeni komentatori našeg grada, gospodine Luzak, zapažaju ovde taj tobožnji osećaj posvemašnjeg nasilja. Vidite li onu ulicu? Da, onu tamo?"
Pogledah tamo gde je pokazao prstom. Volovska zaprega kretala se inače praznom bočnom ulicom. Osim spore zaprege u pokretu i banjana sa više stabala, prizor je mogao da potiče iz nekog starog, oronulog dela bilo kog američkog grada. "Da", rekoh. "Vidim."
"Pre više godina", reče on, "sedeo sam ovde, doručkovao i posmatrao kako ubijaju jednu porodicu. Ne, 'ubijaju' nije prava reč. Bili su raskomadani, gospodine Luzak, raskomadani. Tamo. Baš tamo. Gde sada prolazi zaprega."
"Šta se desilo?"
"Bilo je to za vreme indusko-muslimanskih nereda. Sa jednim ovdašnjim lekarom živela je siromašna muslimanska porodica. Navikli smo na njihovo prisustvo. Čovek je bio drvodelja i moj otac je mnogo puta koristio njegove usluge. Njihova deca igrala su se sa mojim mlađim bratom. Tada, 1947, odabrali su najnapetiji trenutak nereda da se isele u Istočni Pakistan.
Video sam ih kako nailaze ulicom, petoro njih, računajući i najmlađe dete, bebu u majčinom naručju. Vozili su se u kolima koja je vukao konj. Ja sam doručkovao kada sam čuo buku. Presrela ih je gomila ljudi. Musliman je počeo da se prepire. Načinio je grešku kada je svojim upletenim bičem ošinuo vođu rulje. Svi su nagrnuli. Sedeo sam baš gde vi sedite sada, gospodine Luzak. Mogao sam sasvim dobro to da vidim. Ljudi su koristili tojage, kaldrmu i gole ruke. Možda su isto tako koristili i zube. Kada se završilo, muslimanski drvodelja i njegova porodica bili su umrljane gomilice na ulici. Čak je i njihov konj bio mrtav."
"Zaboga", rekoh ja. A onda, u tišini: "Hoćete da kažete da se slažete sa onima koji kažu da postoji neka crta ludila u ovom gradu, gospodine Čaterdži?"
"Sasvim suprotno, gospodine Luzak. Pominjem ovaj incident zato što su ljudi u toj rulji bili... i jesu... moji susedi: gospodin Golvakar, učitelj; gospodin Sirsik, pekar; stari gospodin Mukerdži, koji radi u pošti blizu vašeg hotela. Bili su to obični ljudi, gospodine Luzak, koji su živeli normalnim životom pre tog žalosnog incidenta i koji su se vratili normalnom životu posle njega. Pominjem to zato što pokazuje da je svako ko izdvoji Kalkutu kao kolevku bengalskog ludila budala. Za svaki grad može se reći da ima takvo 'nasilje koje kipti neposredno ispod površine'. Da li ste danas videli novine na engleskom jeziku?"
"Novine? Ne."
Čaterdži otvori novine koje su ležale kraj posude sa šećerom. Pruži mi ih.
Glavni članak bavio se Njujorkom. Prošle večeri došlo je do nestanka struje, najgoreg još od potpunog zamračenja iz 1965. Gotovo kao na dati signal, eksplodiralo je pljačkanje u getima i siromašnijim delovima grada. Hiljade ljudi učestvovale su u naizgled besmislenom vandalizmu i krađi. Rulje su se okupljale i navijale dok su čitave porodice razbijale izloge prodavnica i bežale sa televizorima, odećom i svim prenosivim predmetima. Pohapšeno ih je na stotine, ali gradonačelnikova kancelarija i policijski portparol priznali su da je policija bila bespomoćna, suočena sa razmerama problema.
Bili su tu i preštampani američki uvodnici. Liberali su na to gledali kao na ponovnu pojavu društvenog protesta i optuživali diskriminaciju, bedu i glad koji su ga izazvali. Konzervativni kolumnisti kiselo su isticali da gladni ljudi ne kradu najpre stereo sisteme i zahtevali su strože kažnjavanje u sprovođenju zakona. Svi razumni uvodnici zvučali su šuplje u svetlosti perverzne nasumičnosti događaja. Činilo se kao da samo tanak zid električnog osvetljenja štiti velike gradove sveta od potpunog varvarstva.
Pružih novine Amriti. "Đavolska stvar, gospodine Čaterdži. Lepo ste dokazali svoje stanovište. Ja svakako nisam želeo da vam držim lekciju o problemima Kalkute."
Čaterdži se osmehnu i ponovo spoji prste. Naočari su mu odražavale sivi sjaj i tamnu senku moje glave. On blago klimnu glavom. "Sve dok shvatate da je reč o urbanom problemu, gospodine Luzak. O problemu pogoršanom stepenom ovdašnje bede i prirodom doseljenika koji su preplavili naš grad. Kalkuta su bukvalno okupirali neobrazovani stranci. Naši problemi su stvarni, ali nisu jedinstveni samo za nas."
Nemo klimnuh glavom.
"Ne slažem se", reče Amrita.
I Čaterdži i ja okrenusmo se iznenađeno. Amrita je spustila novine brzim trzaje ručnog zgloba. "Uopšte se ne slažem, gospodine Čaterdži", reče ona. "Smatram da to jeste problem kulture - u mnogim stvarima jedinstven za Indiju, ako ne baš samo za Kalkutu."
"Oh?" reče Čaterdži. On zalupka prstima. I pored samopouzdanog osmeha, bilo je očigledno da je iznenađen i iritiran time što mu protivureči jedna žena. "Kako to mislite, gospođo Luzak?"
"Pa, pošto izgleda da se u ovo vreme hipoteze ilustruju anegdotama", reče ona tiho, "dozvolite mi da vam ispričam o dva incidenta koje sam juče posmatrala."
"Svakako." Čaterdžijev osmeh imao je napetu podlogu grimase.
"Juče sam doručkovala u kafeteriji u vrtu 'Oberoja'", započe ona. "Viktorija i ja bile smo same za stolom, ali u restoranu je bilo još mnogo drugih. Za susednim stolom sedelo je nekoliko pilota 'Er Indije'. Na nekoliko stopa od nas, jedna nedodirljiva žena šišala je travu ručnim makazama..."
"Molim vas", reče Čaterdži; grimasa je sada bila vidljiva na glatkom licu. "Mi radije kažemo 'osoba iz klase radnika'."
Amrita se osmehnu. "Da, svesna sam toga", reče ona. "Klasa radnika ili haridžan, 'u Božjoj milosti'. Odrasla sam sa tim konvencijama. Ali to su puki eufemizmi, i sigurna sam da ste sasvim svesni toga, gospodine Čaterdži. Ona je 'klasa radnika' zato što je rođena van kaste i tamo će i umreti. Njena deca gotovo sigurno će provesti život obavljajući iste fizičke poslove kao i ona. Ona je nedodirljiva."
Čaterdžijev osmeh bio je zaleđen, ali nije je ponovo prekidao.
"U svakom slučaju, čučala je, sekla travku po travku i kretala se po dvorištu, kako je meni izgledalo, veoma bolnim, pačjim hodom. Niko nije obraćao pažnju na nju. Bila je nevidljiva kao i korov koji je kratila.
Preko noći, sa stubišta je pao električni kabl. Pao je preko travnjaka u dvorištu, ali niko se nije setio da ga popravi ili da isključi struju. Kelneri su ga izbegavali dok su išli prema bazenu. Nedodirljiva žena naišla je na njega dok je sekla travu i posegnula je da ga skloni s puta. Kabl nije bio izolovan.
Kada ga je dodirnula, silovito je bila odbačena unazad; ali nije mogla da pusti kabl. Bol mora da je bio izuzetno veliki, ali ona je samo jednom strašno jauknula. Bukvalno se koprcala na tlu, pod strujnim udarom pred našim očima.
Kažem 'našim', gospodine Čaterdži. Kelneri su stajali sa strane prekrštenih ruku i posmatrali. Radnici na platformi blizu žene gledali su odozgo bezizrazno. Jedan od pilota blizu mene ispričao je neki mali vic i vratio se svojoj kafi.
Ja ne razmišljam brzo, gospodine Čaterdži. Čitavog života naginjala sam tome da puštam druge da za mene obavljaju i najjednostavnije stvari. Ranije sam molila sestru da ona za nas kupuje vozne karte. Čak i danas, kada Bobi i ja poručimo picu da nam se isporuči na kućnu adresu, insistiram na tome da on zove telefonom. Ali kada je prošlo pola minuta i kada je postalo očito da muškarci u dvorištu - a bilo ih je najmanje desetak - neće sprečiti smrt te jadne žene od elektriciteta, morala sam da delam. Nije tu trebalo mnogo razmišljanja ili hrabrosti. Blizu vrata nalazila se metla. Izvukla sam joj kabl iz ruke drvenom drškom."
Zurio sam u svoju ženu. Amrita mi ništa od toga nije pomenula. Čaterdži je rastrojeno klimao glavom, ali ja sam prvi došao do glasa. "Je li bila teško povređena?"
"Očito nije", reče Amrita. "Pričalo se o tome da je pošalju u bolnicu, ali petnaest minuta kasnije ponovo je sekla travu."
"Da, da", reče Čaterdži. "To je zaista zanimljivo, ali ne treba stvar izvlačiti iz konteksta..."
"Drugi incident dogodio se samo oko jedan sat posle toga", nastavi Amrita glatko. "Kupovala sam sa jednom prijateljicom sarije kod bioskopa 'Elita'. Saobraćaj je bio zaustavljen duž više blokova. Jedna vremešna krava stajala je nasred ulice. Ljudi su vikali i trubili, ali niko nije ni pokušao da je pomeri. Odjednom, krava je počela da mokri u moćnom mlazu na ulicu. Na pločniku blizu nas nalazila se jedna devojka - veoma lepa, stara oko petnaest godina, u uštirkanoj beloj bluzi i sa crvenom maramom. Ta devojka smesta je potrčala na ulicu, gurnula dlan u mlaz mokraće i isprskala se time po čelu."
Lišće je šuštalo u tišini. Čaterdži pogleda svoju ženu, a zatim ponovo Amritu. Nemo je lupkao vrhovima prstiju jedne ruke po vrhovima prstiju druge. "I to je taj drugi incident?" upita on.
"Da."
"Gospođo Luzak, svakako, iako ste bili van svoje zemlje - Indije - još od detinjstva, sigurno se sećate poštovanja koje ukazujemo kravama kao simbolu naše vere?"
"Da."
"I sigurno znate da svi ljudi u Indiji ne dele zapadnjački... ovaj... užas zbog pomisli o klasnim razlikama."
"Da."
"A da li ste znali da mnogi smatraju da mokraća... naročito ljudska mokraća... poseduje snažna duhovna i medicinska svojstva? Da li ste znali da naš sadašnji premijer, gospodin Moradži Desaj, pije po nekoliko unci sopstvene mokraće svakog jutra?"
"Da, znam to."
"Onda, iskreno, gospođo Luzak, ne vidim šta vaši 'incidenti' otkrivaju izuzev možda kulturnog šoka i odvratnosti koju osećate prema tradicijama svoje bivše kulture."
Amrita odmahnu glavom. "Nije to samo kulturni šok, gospodine Čaterdži. Kao matematičar volim da različite kulture posmatram više apstraktno, kao susedne skupove sa određenim zajedničkim elementima. Ili, ako želite, nizove ljudskih opita u vezi sa načinom da se živi, razmišlja i ponaša. Možda zbog sopstvene prošlosti, možda zbog toga što sam se toliko selila kao dete, osećala sam izvesnu objektivnost prema različitim kulturama koje sam posećivala i u kojima sam živela."
"Da?"
"I, gospodine Čaterdži, pronašla sam neke elemente u indijskom skupu kulturnih stanovišta koje malo drugih kultura poseduje - ili, ako ih i poseduje, radije ih odbacuje. Pronašla sam ovde, u sopstvenoj zemlji, ukorenjeni rasizam koji verovatno prevazilazi sve sa čim bi se trenutno mogao porediti. Ustanovila sam da se filosofija nenasilja sa kojom sam odrasla - i zbog koje sam se osećala sasvim dobro - neprestano ruši namernim i bezdušno divljačkim postupcima njenih pobornika. A činjenica da vaš premijer svakodnevno pije po nekoliko čaša sopstvene mokraće, gospodine Čaterdži, nipošto mi ne preporučuje tu praksu. Kao ni najvećem delu sveta. Otac me je često podsećao da je Mahatma, kada je išao od sela do sela, najpre propovedao ne bratstvo ili protivbritansko ratno lukavstvo nenasilja, već osnove - apsolutne osnove - ljudske higijene.
Ne, gospodine Čaterdži, govoreći kao Indijka, ne slažem se da su sve poteškoće Kalkute jednostavno mikrokosmos sveopštih urbanih problema."
Čaterdži je zurio u nju preko prstiju. Gospođa Čaterdži nelagodno se promeškoljila. Viktorija je pogledala majku odozdo, ali se nije oglasila. Nisam siguran šta bi sledeće bilo izrečeno da prve krupne kapi kiše nisu odabrale taj sekund da počnu da padaju oko nas kao vlažna kanonada.
"Mislim da će nam biti prijatnije unutra", reče gospođa Čaterdži dok je oluja počinjala oko nas punom silinom.
Prisustvo Čaterdžijevog vozača kočilo nas je za vreme vožnje natrag do hotela, ali komunicirali smo složenim šiframa poznatim samo bračnim parovima.
"Trebalo je da radiš za Ujedinjene Nacije", rekoh ja.
"I jesam radila za U.N.", reče Amrita. "Zaboravljaš da sam radila tamo jedno leto kao prevodilac. Dve godine pre nego što smo se sreli."
"Hmmm, jesi li izazvala neki rat?"
"Ne. To sam prepustila profesionalnim diplomatama."
"Nisi mi rekla da si za doručkom videla ženu koja umalo nije poginula od struje."
"Nisi pitao."
Postoje trenuci kada čak i muž zna da treba da umukne. Posmatrali smo kako sirotinjski kvartovi promiču kroz nestalne zavese kiše. Neki ljudi nisu se ni trudili da se sklone s pljuska, već su tupo čučali u blatu, glava pognutih pod daždom.
"Vidiš li decu?" upita Amrita tiho. Nisam pre toga, ali sada jesam. Devojčice od sedam i osam godina stajale su sa još mlađom decom na kukovima. Sada sam shvatio da je to jedna od najupornijih slika iz proteklih nekoliko dana - deca koja drže decu. Dok je kiša pljuštala, stajala su pod nadstrešnicama, nadvožnjacima i kapavim platnom. Otrcana odeća bila im je jarko obojena, ali čak ni blistavo crvenilo ni kraljevsko plavetnilo nisu skrivali prljavštinu i iznošenost. Devojčice su nosile zlatne narukvice na mršavim ručnim i nožnim zglobovima. Bio je to njihov budući miraz.
"Ima mnogo dece", rekoh ja.
"A istovremeno kao da ih uopšte nema", reče Amrita tako tiho da je to gotovo prošaputala. Trebalo mi je samo nekoliko sekundi da shvatim da je u pravu. Za većinu mališana koje smo videli, detinjstvo je već prošlo. Bili su suočeni sa budućnošću ispunjenom podizanjem mlađe braće i sestara, teškim radom, ranim brakom i podizanjem sopstvenog poroda. Mnoga mlađa deca koja su pred nama trčala gola po blatu neće preživeti sledećih nekoliko godina. Ona koja dosegnu naše godine dočekaće novi vek u naciji od milijardu ljudi, suočenoj sa glađu i društvenim haosom.
"Bobi", reče Amrita, "znam da u američkim osnovnim školama ne predaju matematiku mnogo ozbiljno, ali u gimnaziji si imao euklidovsku geometriju ravni, zar ne"
"Jah, čak i u američkim srednjim školama predaju o tome, malena."
"Onda znaš da postoje i neeuklidovske geometrije?"
"Čuo sam neke gadne glasine u tom smislu."
"Ozbiljno, Bobi. Pokušavam ovde nešto da shvatim."
"Nastavi."
"Pa, počela sam o tome da razmišljam pošto sam pomenula Čaterdžiju alternativne skupove i opite."
"Aha."
"Ako je indijska kultura opit, onda mi moje zapadne predrasude tvrde da je on propao. Bar što se tiče sposobnosti da se prilagođava i da štiti svoj narod."
"Tu nema zbora."
"Ali ako je to samo još jedan skup, onda moja metafora sugeriše jednu mnogo goru mogućnost."
"Šta to?"
"Ako razmišljamo u okviru teorije skupova, onda sam uverena da su moja dva kulturna skupa nesaglasna. A ja sam proizvod te dve kulture. Zajednički element za dva skupa bez zajedničkih elemenata."
"Istok je Istok, a Zapad je Zapad, i nikada se to dvoje ne mogu sresti?"
"Uviđaš moj problem, Bobi, zar ne?"
"Možda bi dobar bračni savetnik mogao..."
"Umukni, molim te. Ta metafora naterala me je da pomislim na strašniju analogiju. Šta ako su razlike na koje reagujemo u Kalkuti ishod toga što kultura nije drugi skup, već sasvim druga geometrija?"
"U čemu je razlika?"
"Mislila sam da poznaješ Euklida."
"Upoznali su nas, ali nikada nismo prešli na ti."
Amrita uzdahnu i pogleda napolje u industrijsku noćnu moru kroz koju smo putovali. Pade mi na pamet da je ovo zamišljena Ficdžeraldova industrijska pustoš iz 'Getsbija' pojačana na deseti stepen. Takođe mi pade na pamet da i moje rođene, privatne književne reference počinju da bivaju zaražene Amritinim matematičkim metaforama.
Posmatrao sam kako neki muškarac čuči kraj puta i olakšava se. Zadigao je košulju preko glave i pripremio malu bronzanu činiju sa vodom za prste leve ruke.
"Teorije o skupovima i brojevima preklapaju se", reče Amrita. Najednom shvatih po napetosti u njenom glasu da je veoma ozbiljna. "Geometrije ne. Različite geometrije zasnovane su na različitim teoremama, postuliraju različite aksiome i omogućavaju različite stvarnosti."
"Različite stvarnosti?" ponovih ja. "Kako mogu postojati različite stvarnosti?"
"Možda i ne mogu", reče Amrita. "Možda je samo jedna 'stvarna'. Možda je samo jedna geometrija istinita. Ali pitanje je, šta će biti sa mnom - sa svima nama - ako smo odabrali onu pogrešnu?"
Kada smo se vratili u hotel, sačekala nas je policija.
"Jedan gospodin čeka da vas vidi, ser", reče pomoćnik upravnika dok mi je davao ključ sobe. Okrenuh se ka lobiju očekujući da zateknem Krišnu, ali muškarac koji je ustao sa sofe boje šljive bio je visok, sa turbanom, i bradat - očigledno Sik.
"Gospodin Luk-cak?"
"Lu-zak. Da."
"Ja sam inspektor Sing iz Gradske policije Kalkute." On mi pokaza značku i izbledelu fotografiju za identifikaciju iza požutele plastike.
"Inspektore?" Nisam mu pružio ruku.
"Gospodine Luzak, želeo bih da porazgovaram sa vama u vezi sa jednim slučajem koji naše odeljenje istražuje."
Krišna me je uvalio u nekakvu nevolju. "A šta je to, inspektore?"
"Nestanak M. Dasa."
"Ah", rekoh ja i dadoh ključ sobe Amriti. Nisam imao nameru da pozivam policajca u našu sobu. "Da li vam je potrebno da razgovarate i sa mojom ženom, inspektore? Našoj malenoj je vreme da jede."
"Ne. Trajaće to samo minut, gospodine Luzak. Izvinite što vam ometam popodne."
Amrita unese Viktoriju u lift, a ja se obazreh. Pomoćnik upravnika i nekoliko nosača posmatrali su ljubopitljivo. "Šta kažete da odemo u sobu sa dozvolom, inspektore? To je bio indijski eufemizam za bar."
"Vrlo dobro."
U baru je bilo mračnije, ali dok sam poručivao džin i tonik, a inspektor samo tonik, imao sam vremena da se divim visokom Siku.
Inspektor Sing se nosio sa nesamosvesnim autoritetom čoveka koji je navikao da ga slušaju. U glasu mu se čuo odjek godina provedenih u Engleskoj, ne oksfordsko razvlačenje već odsečna preciznost Sendhersta ili neke druge akademije. Nosio je dobro skrojeno mrko odelo kome je malo nedostajalo da bude uniforma. Turban mu je bio crven kao vino.
Njegova pojava potvrdila je ono malo što sam znao o Sikima. Manjinska verska grupa, moguće najagresivniji i najproduktivniji segment indijskog društva. Kao ljudi bili su skloni razumevanju mašina, i mada je većina Sika živela u Pendžabu, mogli su se videti i kako voze taksi ili upravljaju teškim oruđima širom zemlje. Amritin otac rekao je da je devedest odsto njegovih radnika na buldožerima otpadalo na Sike. Takođe su Siki bili ti koji su sačinjavali gornje ešalone vojnih i policijskih snaga. Po onome što mi je Amrita rekla, samo su Siki iskoristili Zelenu revoluciju i modernu poljoprivrednu tehnologiju osnovavši ekstenzivne zemljoradničke zadruge na severu Indije.
Siki su takođe bili odgovorni za mnoge masakre muslimanskih civila za vreme nereda prilikom odvajanja.
"Živeli", reče inspektor Sing i skrnu svoj tonik. Čelična narukvica zazvečala mu je uz teški ručni sat. Narukvica je bila stalni simbol njegove vere, kao i brada i mali ceremonijalni bodež koji svakako negde nosi. Stražar iz obezbeđenja na aerodromu u Bombaju pitao je jednog Sika ispred nas u redu: "Nosite li drugo oružje osim sablje?" Mi ostali morali smo da budemo podvrgnuti pretrazi tela, ali Sik je bio propušten posle odrečnog gunđanja.
"Kako mogu da vam pomognem, inspektore?"
"Možete da mi date sve informacije koje imate o boravištu pesnika M. Dasa."
"Das je nestao odavno, inspektore. Čudi me da vas on još zanima."
"Dosje M. Dasa još je otvoren, ser. Istraga iz 1969. zaključila je da je verovatno bio žrtva zločina. Da li vaša zemlja zakonski predviđa zastarelost za ubistvo?"
"Ne, mislim da ne", rekoh ja. "Ali u Sjedinjenim Državama moramo da obezbedimo leš kako bi uopšte bilo govora o ubistvu."
"Baš tako. Zbog toga bismo umeli da cenimo svaku informaciju koju biste mogli da podelite sa nama. M. Das je ostavio mnogo uticajnih prijatelja, gospodine Luzak. Većina tih ljudi sada su na još cenjenijim položajima, osam godina posle pesnikovog nestanka. Svima bi nam bilo lakše kada bismo zaključili ovu istragu."
"U redu", rekoh ja i ispričah mu o svojoj vezi sa Harpersom i dogovoru sa Sindikatom bengalskih pisaca. Razmišljao sam o tome da li da mu ispričam o Krišni i Muktanandadžiju, a onda sam zaključio da bi jedna tako fantastična priča samo izazvala komplikacije sa policijom.
"Dakle, nemate nikakvu potvrdu da je M. Das još živ osim poeme koju ćete možda dobiti preko Sindikata pisaca?" upita Sing.
"Imam to, kao i pismo koje je Majkl Lionard Čaterdži pročitao na sastanku sa izvršnim većem", rekoh ja. Sing klimnu glavom kao da sasvim dobro zna za tu prepisku.
On upita: "I nameravate sutra da uzmete rukopis?"
"Da."
"Gde će se to odigrati?"
"Ne znam. Još me nisu izvestili."
"U koje vreme?"
"Nisu mi ni to rekli."
"Hoćete li se tada sastati sa Dasom?"
"Ne. Bar mislim da neću. Ne, siguran sam da neću."
"Zbog čega?"
"Pa, svi moji zahtevi da se sastanem sa tim velikim čovekom i zaista potvrdim njegovo postojanje naišli su na kameni zid."
"Kameni zid?"
"Na negativan odgovor. Na glatko odbijanje."
"Ah. I ne planirate da se kasnije sastanete sa njim?"
"Ne. Nadao sam se da ću moći. Mom članku svakako je potreban intervju. Ali, pravo da vam kažem, inspektore, biću podjednako srećan da dobijem i samo taj prokleti rukopis, odvedem ženu i dete sutra ujutro iz Kalkute i prepustim književnim stručnjacima da ustanove da li je M. Das napisao tu poemu."
Sing klimnu glavom kao da je to sasvim razuman stav. Onda zapisa nekoliko stvari u maloj svesci sa spiralom i dovrši tonik. "Hvala vam, gospodine Luzak. Veoma ste mi pomogli. Ponovo, izvinjavam se što sam vam poremetio subotnje veče."
"Sasvim je u redu."
"Oh", reče on, "ima još jedna stvar."
"Da?"
"Sutra, kada pođete da preuzmete navodni Dasov rukopis, da li biste imali nešto protiv da vas diskretno prate policajci iz Gradske službe? To bi moglo da nam pomogne u istrazi."
"Da me prate?" rekoh ja. Srknuo sam poslednje ostatke pića. Ukoliko se usprotivim, možda ću sebi izazvati neprilike, a pajkani će nas svejedno gotovo sasvim sigurno pratiti. Osim toga, blizina policije možda bi ublažila deo napetosti koju sam osećao zbog tog sastanka.
"Vaši saradnici ne moraju to da znaju", dodade Sing.
Klimnuh glavom. Lično, nije me ni najmanje bilo briga da Čaterdži, Kopta i čitav Sindikat budu umešani. "U redu", rekoh. "Baš dobro. Ako će vam to pomoći u istrazi. Ja lično nemam pojma da li je Das zaista živ. Bio bih srećan da mogu da pomognem."
"Ah, odlično." Inspektor Sing ustade i mi se konačno rukovasmo. "Želim vam srećan put, gospodine Luzak. Želim vam sreću u pisanju."
"Hvala, inspektore."
Kiša je nastavila da pada cele večeri. Svaka ranija pomisao na to da Amrita i ja provedemo subotnje veče u gradu nestala je zbog prizora blata, monsuna i čučeće bede koji su nas čekali kad god smo razmicali zavese. Tropski sumrak bio je kratak prelaz između sivog, kišnog dana i crne, kišne noći. Nekoliko fenjera svetlelo je ispod platna s druge strane preplavljenog trga.
Viktorija je bila umorna i kenjkava, pa smo je rano smestili u gnezdo. Onda smo pozvali sobni servis i sačekali jedan sat da stigne večera. Kada se pojavila, sastojala se uglavnom od nauka da u zemlji Idusa nikada ne poručujem hladne sendviče sa rostbifom. Izmolio sam od Amrite malo njene izvrsne kineske večere.
U devet sati, dok se Amrita tuširala pre odlaska u postelju, začulo se kucanje na vratima. Bio je to dečak sa tkaninom iz prodavnice sarija. Mališa je pokisao do gole kože, ali materijal je bio bezbedno umotan u veliku plastičnu kesu. Častio sam ga sa deset rupija, ali on je insistirao da mu razmenim novčanicu koju sam mu dao u dve novčanice od po pet rupija. Novčanica od deset rupija bila je malo zacepljena, a indijska valuta je očito postajala neupotrebljiva po oštećivanju. Ta razmena mi je pokvarila raspoloženje, a kada se Amrita pojavila u svojoj svilenoj kućnoj haljini pogledala je u kesu i objavila da je reč o pogrešnoj tkanini. Radnja je zamenila njene tube materijala sa Kamakijinim. Onda smo proveli dvadeset minuta sa telefonskim imenikom u potrazi za odgovarajućim Baratijem, ali to ime bilo je često kao što je ime Džons bilo u Njujorškom imeniku, a Amrita je pomislila da Kamakijina porodica ionako nema telefon.
"Do đavola s tim", rekoh ja.
"Lako je tebi to da kažeš. Ti nisi proveo više od jedan sat birajući materijal."
"Kamakija će verovatno doneti tvoje stvari ovamo."
"Pa, to će morati da bude sutra, ako već odlazimo rano ujutro u ponedeljak."
Legli smo rano. Viktorija se jednom probudila i zajecala tiho u nekom bebinjem snu zbog koga je zamlatarala rukama i nogama u osujećenosti, ali ja sam je neko vreme nosio po sobi sve dok ponovo nije utonula u san, baleći zadovoljno na mom ramenu. U sledećih nekoliko sati, soba je izgledala naizmenično vrela i hladna. U zidovima se čulo neko mehaničko čegrtanje. To je zvučalo kao da je čitavo mesto puno malih liftova i da svaki od njih s mukom povlače lanci i čekrci. Neka grupa Arapa na dvoja vrata od nas vikala je i drala se, ni ne pomišljajući na to da žurku nastavi u svom apartmanu i da zatvori vrata.
Oko 11.30 ustao sam sa vlažnih čaršava i otišao do prozora. Kiša je još sipala po mračnoj ulici. Nije bilo nikakvog saobraćaja.
Otvorio sam aktovku. Poneo sam samo dve knjige: tvrdo koričeno izdanje sopstvene nedavne publikacije i 'Pingvinovu' džepnu knjigu koju sam uzeo u londonskoj knjižari, sa poezijom M. Dasa. Seo sam u fotelju blizu vrata i uključio svetiljku za čitanje.
Priznajem da sam najpre otvorio svoju knjigu. Stranice su se otvorile kod naslovne pesme, 'Zimski duhovi'. Pokušao sam da je pročitam, ali nekada oštra slika starice koja se kreće kroz seosku kuću u Vermontu i druži se sa druželjubivim duhovima tog mesta dok se zid gomila na njivama nije se slagala sa vrelom noći Kalkute i zvukom bezdušnog monsuna koji je tresao okna. Uzeo sam drugu knjigu.
Dasova poezija smesta mi je zaokupila pažnju. Od kratkih radova na početku knjige, najviše sam uživao u 'Porodičnom pikniku' i njegovim duhovitim, ali nikada dostojnim uvidom u potrebu da čovek strpljivo trpi ekscentričnost svojih rođaka. Samo je uzgredna referenca o '...plavim, od ajkula oštrim vodama Bengalskog Zaliva/Nenarušenim jedrom ili dimom dalekog parobroda' i brzi opis '...Mahabalipuramskog hrama/ peščanika izlizanog od starosti i molitvi/sada igračke glatkih uglova/za kolena dece što se penju i snimke/ujke Nanija' locirao mesto u Istočnu Indiju.
Pristupio sam njegovoj 'Pesmi o Majci Terezi' novim očima. Sada su mi manje vidljivi bili akademski odjeci Tagorinog uticaja u temi punoj nade, a očiglednije otvorene reference poput '...ulične smrti/smrti na ivičnjaku/beznadežnih odbačenosti kroz koje se kretala/tople bebine jadikovke/na hladnoj dojci presahlog grada'. Zapitao sam se tada hoće li Dasova epska priča o mladoj kaluđerici koja je čula svoj zov dok je putovala u drugu misiju, koja je došla u Kalkutu da pomogne napaćenom mnoštvu, ako ništa drugo ono tako da im obezbedi mesto na kom će mirno umreti, ikada biti priznata kao klasika saučešća kakvom se meni učinila.
Okrenuo sam knjigu kako bih pogledao fotografiju M. Dasa. To me je umirilo. Visoko čelo i tužne, vodnjikave oči podsetili su me na fotografije Džavarhalala Nehrua. Dasovo lice imalo je istvoetnu patricijsku eleganciju i dostojanstvo. Samo su usta, te donekle previše pune usne okrenute naviše na krajevima, ukazivala na senzualnost i blagu egocentričnost tako neophodnu kod pesnika. Zamišljao sam da prepoznajem poreklo senzualne lepote Kamakije Barati.
Kada sam ugasio svetlo i uvukao se kraj Amrite, nastupajući dan izgledao mi je bolje. Napolju, kiša je nastavila da šiba i dobuje po sklupčanom gradu.
|
