14.
'Kalkuta je strašni kamen u mom srcu'
Sunil Gangopadhyay
Da sam ranije pronašao taksi...
Da sam otišao pravo u hotel...
Trebao mi je dobar deo sata da se vratim u hotel. Isprva sam se teturao od ulice do ulice, držao se senki i kočio u pokretu kad god bih video da neko ide ka meni. Jednom sam protrčao kroz prazno dvorište da bih dospeo u širu aveniju iz koje su dopirali zvuci saobraćaja.
Neki čovek posrnu ka meni iz senkovitog ulaza u kuću. Viknuh, odskočih i podigoh pesnice u nagonskoj kretnji. Ponovo vrisnuh kada mi je mali prst pokušao da se savije sa ostatkom leve šake. Čovek - starac u prnjama sa crvenom maramom oko čela - oteturao se natrag usred reči "Baba!" vrisnuvši i sam od straha. Nas dvojica odosmo iz dvorišta na različite strane.
Izišao sam na aveniju i ugledao kamione u prolazu, privatna kola koja su obilazila oko biciklista i, najdobrodošlije od svega, gradski autobus koji se sporo kretao ulicom. Zalupao sam po boku vozila željan da uđem unutra. Vozač je zurio dok sam istresao pun džep novčića pred njega. Pored neophodne paisas, tu mora da je bilo u američkom novcu najmanje nekoliko njegovih dnevnica.
Autobus je bio prepun, i ja se provukoh između putnika koji su stajali da bih pronašao mesto manje vidljivo sa ulice. Nije bilo remena za držanje. Zagrabio sam metalnu šipku i okačio se o nju dok je zanjihani autobus menjao brzine i posrtao od jedne stanice do druge.
Na neko vreme utonuo sam u stanje polusna. Prenapregnutost nekoliko proteklih sati ispraznila je iz mene sve osim želje da stojim tu i budem bezbedan. Prošlo je mnogo blokova pre nego što sam shvatio da je oko mene nastao široki prostor i da drugi putnici zure.
Zar nikada ranije niste videli Amerikanca? - obratio sam im se u mislima. Onda sam se pogledao. Odeća mi je bila natopljena i zaudarala je od neizrecive prljavštine kroz koju sam gacao. Košulja mi je bila pocepana najmanje na dva mesta i niko nije mogao ni da pretpostavi da je nekada bila bela. Gole mišice bile su mi premazane prljavštinom, a desna podlaktica još mi je zaudarala na sopstveno povraćanje. Mali prst na levoj ruci štrčao mi je pod nemogućim uglom. Po tome šta sam osećao na čelu i obrvama, činilo se da tamo imam začetak spektakularne modrice, a usirena krv još mi je krasila obrvu, očni kapak i obraz. Nema sumnje da su mi kosa i izraz lica izgledali mahnitije nego Krišnini u najmahnitijim trenucima.
"Ćao", rekoh ja i mlitavo mahnuh grupi. Žene podigoše sarije na lica i čitava zgurena gomila odstupi natrag tako da je vozač morao da drekne na njih da ga ne pritiskaju.
Tada mi nešto pade na pamet. Gde sam se, kog đavola, nalazio? Koliko sam znao, ovo je mogao da bude i noćni ekspres za Nju Delhi. Ako ništa drugo, postojali su veliki izgledi da idem u pogrešnom smeru.
"Govori li iko ovde engleski?" upitah. Izbuljeni putnici zatiskaše se još dalje od mene. Sagnuh se i provirih kroz prozore sa rešetkama. Prošlo je nekoliko blokova pre nego što sam video neonom osvetljeno pročelje nekakvog hotela ili kafea. Nekoliko crnožutih taksija bilo je parkirano ispred.
"Stoj!" viknuh. "Ovde ću da siđem." Progurao sam se kroz gužvu koja se brzo razdvajala. Vozač ukoči uz škripu nasred ulice. Nije bilo vrata za otvaranje. Gomila mi se ukloni sa puta i pusti me da prođem.
Svađao sam se sa vozačima nekoliko minuta pre nego što sam se setio da još imam novčanik. Tri vozača bacila su pogled na mene i zaključila da nisam vredan njihovog vremena. Onda sam se setio da izvučem novčanik i podignem novčanicu od dvadeset dolara. Odjednom su se sva trojica osmehivala, klanjala i otvarala mi vrata svojih kola. Smestio sam se u prvi taksi, rekao "Grand 'Oberoj" i zatvorio oči. Odjurili smo uz riku ulicama klizavim od kiše.
Nekoliko minuta kasnije shvatio sam da još nosim sat. Bilo mi je teško da razaberem šta je na brojčaniku, ali kada smo prošli kroz osvetljenu raskrsnicu, mogao sam da vidim. Bilo je 11.28... nemoguće! Samo dva sata otkad su me kola odvezla Dasu? Čitav život prošao je od tada. Kucnuo sam po kristalu, ali sekundara je nastavila uporno da pulsira.
"Požurite!" rekoh vozaču.
"Atcha!" doviknu mi on srećno. Uopšte nismo razumeli jedan drugog.
Pomoćnik upravnika vide me kako ulazim u lobi i zagleda se u mene sa izrazom užasa na licu. On podiže ruku. "Gospodine Luzak!"
Mahnuh mu i uđoh u lift. Nisam želeo da razgovaram sa njim. Adrenalin i bezumna euforija nestajali su da bi ih zamenila mučnina, premor i bol. Naslonio sam se na zid lifta i pridržao levu šaku. Šta ću reći Amriti? Misli su mi se sporo premetale i ja se odlučih za jednostavnu priču o tome da sam opljačkan. Jednog dana ispričaću joj ostalo. Možda.
Bila je ponoć, ali u hodniku je bilo ljudi. Vrata naše sobe bila su otvorena i činilo se kao da je u toku žurka. Onda videh uprtače na dvojici policajaca i poznatu bradu i turban inspektora Singa. Amrita je zvala policiju. Rekao sam da se vraćam za trideset minuta.
Nekoliko ljudi okrenu se da me posmatra kako prilazim, a inspektor Sing kroči ka meni. Počeh da izmišljam pojedinosti o pljački - ništa dovoljno ozbiljno da nas zadrži u Kalkuti još jedan dan! - i mahnuh policajcima gotovo veselo. "Inspektore! Ko kaže da nikada nema policajca kada čoveku zatreba?"
Sing ne reče ništa. Tada moj iscrpljeni um registrova prizor. Drugi hotelski gosti muvali su se okolo, zurili u otvorena vrata naše sobe. Otvorena vrata.
Progurah se pored inspektora i utrčah u hotelsku sobu. Ne znam šta sam očekivao da zateknem, ali moje zahuktalo srce usporilo je kada sam ugledao Amritu kako sedi na krevetu i razgovara sa policajcem koji je nešto beležio.
Olakšanje me natera da klonem uz vrata. Sve je bilo u redu. Tada Amrita pogleda u mene; i po bledoj, kontrolisanoj smirenosti njenog potpuno bezizražajnog lica, mogao sam da vidim da na kraju krajeva ipak sve nije u redu. I da možda nikada više neće biti u redu.
"Uzeli su Viktoriju", reče ona. "Ukrali su našu bebu."
"Zašto si je pustila unutra? Rekao sam ti da nikoga ne puštaš. Zašto si je pustila unutra?" Pitao sam je istu stvar već tri puta pre toga. Amrita mi je tri puta odgovorila. Sedeo sam leđima uz zid tamo gde sam skliznuo na pod. Podlaktice su mi počivale na uzdignutim kolenima, a slomljeni prst mi je beličasto štrčao. Amrita je sedela veoma pravo na ivici kreveta, sa jednom rukom ustegnuto položenom preko druge. Inspektor Sing sedeo je u blizini na stolici sa pravim naslonom i posmatrao oboje. Vrata prema hodniku bila su zatvorena.
"Rekla je da je donela materijal", reče Amrita. "Želela je da ga zameni. Ti i ja trebalo je ujutro da odemo."
"Ali... oh, Hriste, malena..." Ućutah i spustih lice.
"Nisi mi rekao da ne razgovaram sa njom, Bobi. Kamakiju sam poznavala."
Inspektor Sing pročisti grlo. "Ipak, bilo je veoma kasno, gospođo Luzak. Da li ste zbog toga bili imalo zabrinuti?"
"Da", reče Amrita i okrenu se ka Singu. "Ostavila sam lanac zakačen i upitala je zašto je došla tako kasno. Objasnila je... izgledala je postiđeno, inspektore... objasnila je da nije mogla da ode iz kuće sve dok joj otac ne zaspi. Rekla je da je već dvaput zvala."
"I je li zaista zvala, gospođo Luzak?"
"Telefon jeste dvaput zvonio, inspektore. Bobi mi je rekao da se ne javljam. I nisam."
Oboje me pogledaše. Susretoh se sa Singovim pogledom. Sa Amritinim nisam mogao.
"Sigurni ste da vam nije potrebna medicinska pomoć, gospodine Luzak? U ovoj ustanovi postoji angažovani lekar koji dolazi na poziv."
"Ne. Siguran sam." Posle prvih nekoliko minuta, kada je Sing upitao šta se dogodilo meni, izbrbljao sam čitavu priču. Sigurno nije bila mnogo suvisla, ali ništa nisam izostavio osim činjenice da sam ja bio taj koji je Dasu dao pištolj. Inspektor Sing je klimao glavom i mirno beležio, kao da takve priče čuje svako veče.
Nije bilo važno.
On se ponovo okrenu ka Amriti. "Žao mi je što moram da vas teram da kroz sve ovo ponovo prolazite, gospođo Luzak, ali možete li proceniti koliko ste dugo bili izvan sobe?"
Amrita je malo zadrhtala kroz svoju ledenu kontrolu i mogao sam da nazrem jamu histerije i jada koja je ležala pod površinom. Želeo sam da odem do nje i uzmem je u naručje. Nisam učinio ništa.
"Minut, inspektore. Možda ni toliko. Razgovarala sam sa Kamakijom, kada sam iznenada osetila jaku vrtoglavicu. Izvinila sam se, ušla u kupatilo da se umijem hladnom vodom, i vratila. Možda četrdeset pet sekundi.
"A dete?"
"Viktorija... Viktorija je spavala tamo. Na krevetu kraj prozora. Mi koristimo... koristimo jastuke od kreveta i fotelje kao... ona voli da se ugnezdi, inspektore. Voli da upire glavu u nešto. A sa jastukom tamo ne može da se otkotrlja."
"Da."
Odgurnuh se i ustadoh, pa priđoh uznožju Amritinog kreveta. Bilo gde, sve dok nisam morao da gledam drugi krevet sa praznim krugom od jastuka i Viktorijino plavobelo ćebence, još zgužvano i vlažno tamo gde ga je navukla u snu na lice.
"Sve ste ovo već čuli, inspektore", rekoh ja. "Kada ćete prestati da postavljate pitanja i početi da jurite... osobu kod koje je naša beba?"
Sing me pogleda tamnim očima. Setih se bola u Dasovom pogledu i sada malo bolje shvatih da njegove granice možda i ne postoje.
"Tragamo, gospodine Luzak. Obaveštena je čitava gradska policja. Niko u hotelu nije video tu ženu kako odlazi. Ljudi na ulici ne sećaju se da su videli takvu osobu kako nosi dete ili zavežljaj. Poslao sam kola na adresu koju je gospođa Luzak upamtila u prodavnici sarija. Kao što vidite, produžili smo telefonske linije iz susednih soba tako da možemo da primamo komunikacije dok vaša linija ostaje slobodna."
"Ostaje slobodna? Zašto?"
Sing spusti načas pogled, pređe palcem preko oštre ivice pantalona i ponovo me pogleda. "Zbog ucene, gospodine Luzak. Moramo pretpostaviti da u ovoj otmici postoji element ucene."
"Ah", rekoh ja i sedoh teško na krevet. Reči su me sasekle kao oštre metalne pilule koje se moraju progutati. "Shvatam. U redu." Uzeo sam Amritu za ruku. Bila je hladna i mlitava. "Ali šta je sa kapalikama?" upitah. "Šta ako su oni umešani?"
Sing klimnu glavom. "Proveravamo to, gospodine Luzak. Morate imati na umu da je veoma kasno."
"Ali dao sam vam opis fabričke oblasti gde sam se sreo sa Dasom."
"Da, i to može da bude veoma korisno. Ali treba da shvatite da postoji mnoštvo takvih mesta blizu Huglija u Staroj Kalkuti. Na stotine, ako računate i skladišta i dokove na severu. Sve je to privatno vlasništvo. Mnogi vlasnici su inostrani. Jeste li sigurni, gospodine Luzak, da je to mesto bilo blizu reke?"
"Ne. Nisam siguran."
"A ne sećate se nikakvih putokaza? Imena ulica? Lako prepoznatljivih obeležja?"
"Ne. Samo dva dimnjaka. Bila je to sirotinjska četvrt..."
"Da li se po bilo čemu videlo da je za te ljude to bila stalna lokacija? Ikakvi znaci dugotrajnog boravka?"
Namrštio sam se. Osim police sa bednim Dasovim stvarima, nije postojalo ništa slično. "Bio je tamo idol", rekoh konačno. "Koristili su to mesto kao hram. Taj idol nije baš pogodan za lako nošenje unaokolo."
"Idol koji je hodao?" upita Sing. Da je u njegovom glasu bilo i najmanje naznake sarkazma, napao bih ga tada, sa sve slomljenim prstom.
"Jah."
"A mi ni ne znamo da su oni umešani, zar ne, gospodine Luzak?"
Držao sam ruku i piljio u njega. "Ona je Dasova nećaka, inspektore. Mora da je nekako umešana."
"Ne."
"Kako to mislite, 'ne'?"
Sing izvadi zlatnu tabakeru. Bilo je to prvi put da sam video da bilo ko u pravom životu lupka cigaretom o tabakeru pre nego što ju je pripalio. "Mislim, ne, ona nije nećaka M. Dasa", reče on.
Amrita uzdahnu kao da ju je neko ošamario. Ja sam zurio.
"Rekli ste, gospođo Luzak, da je gospođica Kamakija Barati nećaka pesnika M. Dasa. Po sopstvenim rečima, kćer mlađe Dasove sestre. Je li to tačno?"
"Da."
"M. Das uopšte nije imao sestara, gospođo Luzak. Bar ne onih koje su preživele detinjstvo. Imao je četiri živa brata, svi su bili zemljoradnici i svi stanovnici istog sela u Bangladešu. Vidite, ja radim na slučaju nestanka gospodina M. Dasa već osam godina. Dobro sam upoznat sa njegovom situacijom. Da ste pomenuli da je u vezu sa vama stupila ta žena kada smo razgovarali, gospodine Luzak, mogao sam da vas obavestim o toj činjenici." Sing izduva dim i skinu parčence duvana sa jezika.
Zazvoni telefon.
Svi smo zurili. Bio je to jedan od dodatnih telefona. Sing se javi. "Ha?" Nastade duga tišina. "Shukriya", reče on konačno, pa dodade. "Vrlo dobro, naredniče."
"Šta je to?" zahtevao sam da znam.
Inspektor Sing ugasi cigaretu i ustade. "Bojim se da večeras više ne možemo mnogo toga da uradimo. Vratiću se ujutro. Moji ljudi provešće noć u susednim sobama. Svaki poziv za vašu sobu pratiće policajac dole, na centrali. Telefonirao je moj narednik. Adresa koju je Kamakija Barati dala prodavnici bila je lažna, naravno. Ona se vratila u prodavnicu da lično podigne štof. Trebalo je neko vreme mojim ljudima da pronađu ulični broj koji je dala radnji, pošto je adresa na lokaciji gde ima malo zgrada." Oklevao je, a onda je pogledao mene. "Adresa koju vam je dala jeste javni park za pranje veša", reče on. "Park za pranje veša i krematorijum."
Amrita je bila daleko hrabrija i mudrija od nas dvoje u satima i danima koji su usledili. Mogao sam do u beskraj da ostanem da sedim na krevetu posle Singovog odlaska da Amrita nije preuzela komandu, svukla sa mene odeću koja je bazdila i sredila mi slomljeni prst što je bolje umela pomoću drške četkice za zube od koje je napravila udlagu. Ponovo sam se ispovraćao kada mi je cimnula prst na mesto, ali nisam više imao šta da izbljujem i suvi grčevi ubrzo bi se pretvorili u jecaje besa i osujećenosti da me Amrita nije strpala pod tuš. Voda je bila mlaka i sa nedovoljnim pritiskom, ali divna. Stajao sam tamo pola sata, bukvalno sam na neko vreme zaspao, i pustio sam da mlaz vode iz mene istisne sećanja i stravu. Samo je žestoko jezgro jada i zbunjenosti nastavilo da gori kroz moj umor dok sam oblačio čisti pamuk i odlazio Amriti kako bih joj se pridružio u nemom bdenju.
Jutro utorka stiglo je dok smo sedeli zajedno i gledali kako Kalkutin osvit baca bledu, sivu svetlost kroz otvorene zavese. Zvona hramova, zvona tramvaja, uzvici prodavaca i slučajni zvuci ulice došli su nam sa prvim svetlom. "Biće joj dobro", govorio sam u razmacima. "Znam da hoće, mala. Biće joj dobro."
Amrita nije govorila ništa.
Tačno u 5.35 ujutro, zazvonio je telefon. Bio je to sobni telefon. Jurnuo sam sa druge strane sobe ka njemu.
"Alo?" Pomislio sam da mogu da čujem dodatnu šupljinu linije. Bilo je to kao da govorim u jamu u zemlji.
"Alo? Alo? gospodin Luzak, alo?"
"Da. Ko je to?"
"Alo? Ovde je Majkl Lionard Čaterdži, gospodine Luzak."
"Da?" Jesi li ti posrednik? Jesi li i ti umešan, gade jedan?
"Gospodine Luzak, došla mi je policija usred noći. Rekli su mi za nestanak vašeg deteta."
"Da?" Ako je ovo trebalo da bude poziv iz saučešća, nameravao sam da spustim slušalicu. Ali nije bio.
"Policija me je probudila, gospodine Luzak. Probudila je moju porodicu. Došli su u moj dom. Izgleda da misle da sam ja na neki način umešan u ovaj događaj. Ispitivali su me usred noći, gospodine Luzak."
"Jah. Pa?"
"Zovem da snažno protestujem zbog ovakvog klevetanja moje ličnosti i remećenja moje privatnosti", reče Čaterdži. Glas mu je bio sve viši i kreštaviji dok je počinjao da viče. "Niste smeli da im date moje ime, gospodine Luzak. Ja sam osoba sa izvesnim ugledom u ovoj zajednici. Neću dopustiti takvo klevetanje svoje ličnosti, ser. Nemate nikakvo pravo na to."
"Šta?" Mogao sam da izustim samo taj jedan slog.
"Nemate nikakvog prava, ser. Upozoravam vas, svaka optužba koju možete da smislite, svako pominjanje mog imena, svako mešanje Sindikata pisaca u vaše lične probleme, gospodine Luzak, imaće za posledicu pravne korake mog advokata. Upozoravam vas, ser."
Začu se šuplji zvuk kada je Čaterdži spustio slušalicu. Linija nastavi da šišti i pucketa nekoliko sekundi, a onda se začu drugi tresak kada je policajac na centrali spustio slušalicu. Amrita je stajala kraj mene, ali na sekund nisam mogao da progovorim. Ostao sam da stojim tamo, stežući slušalicu kao da je Čaterdžijev vrat, dok mi je gnev dosezao tačku u kojoj krvni sudovi pucaju ili se tetive kidaju.
"Šta?" zahtevala je Amrita da zna dok me je vukla za ruku. Ispričao sam joj.
Klimnula je glavom. Telefonski poziv nekako ju je naterao da živne i preduzme nešto. Najpre, preko jedne od dodatnih linija, pozvala je svoju tetku u Nju Delhiju. Njena tetka nije poznavala nikoga u Bengalu, ali imala je prijatelje u Lok Sabhi, jednom od domova vlade. Amrita je jednostavno ispričala o otmici i zatražila pomoć. Nisam mogao da dokučim kako bi ta pomoć mogla da izgleda, ali zbog same činjenica da Amrita preduzima nešto osećao sam se bolje.
Potom je telefonirala stricu u Bombaj. Njen stric takođe je posedovao građevinsku firmu i bio je čovek sa izvesnim uticajem na zapadnoj obali potkontinenta. Iako ga je bratanica koju nije čuo čitavu deceniju probudila iz čvrstog sna, obećao je da će prvim avionom doći u Kalkutu. Amrita mu je rekla da to ne čini - još ne - ali zamolila ga je da stupi u vezu sa vlastima u Bengalu koje bi mogle da pomognu. Obećao je da će to učiniti i da će ostati u vezi.
Sedeo sam, slušao elegantne fraze na hindiju i posmatrao svoju ženu kao da je stranac. Kada mi je kasnije ispričala sadržinu poziva, osetio sam ohrabrenje kakvo dete oseća kada čuje kako odrasli razgovaraju sa drugim odraslima o važnim stvarima.
Pre nego što je inspektor Sing stigao u pola devet tog jutra, Amrita je pozvala tri glavne bolnice u Kalkuti. Ne, nijedno američko dete ili dete svetle kože koje bi odgovaralo opisu nije bilo primljeno preko noći.
Onda je pozvala mrtvačnicu.
Nikada ne bih bio u stanju da obavim taj poziv. Ne bih mogao da stojim tamo kao ona, pravih leđa, smirenog glasa, i da pitam nekog sanjivog stranca da li je telo moje kćeri doneto tokom tamne Kalkutine noći.
Odgovor je bio odričan.
Tek pošto mu je zahvalila i spustila slušalicu, video sam kako noge počinju da joj drhte i kako joj se drhtavica penje telom sve dok joj se ruke nisu zatresle i dok nije bila primorana da prekrije njima lice. Otišao sam tada do nje i uzeo je u naručje. Nije popustila napetu kontrolu, još ne, ali pognula je glavu u udubljenje mog vrata i ljuljali smo se zajedno napred-nazad, ne govoreći ništa, njišući se zajedno u podeljenom bolu i jadu.
Inspektor Sing nije doneo nikakve vesti.
Sedeo je i pio kafu sa nama za malim stolom u sobi. Ljudi sa kacigama ulazili su i izlazili, donosili papire, primali uputstva.
Sing nam je rekao da su obavešteni zvaničnici na aerodromu i železničkim stanicama. Da li imamo fotografiju deteta? Ja sam je imao. Bila je snimljena dva meseca ranije. Viktorija je tada imala mnogo manje kose. Lice joj nije bilo tako izražajno. Ispod bucmastih nogu videlo joj se narandžasto ćebe, zaboravljeni artefakt sa onog davnog, bezbrižnog piknika za Dan sećanja. Nerado sam se odrekao te fotografije.
Sing je postavljao nova pitanja, hrabrio nas, a onda otišao. Mršavi policijski narednik provirio je i podsetio nas na odsečnom engleskom da će se nalaziti u susednoj sobi. Klimnuli smo glavama.
Dan je prolazio. Amrita je naložila da se ručak donese gore. Ni ona ni ja nismo jeli. U dva navrata dugo sam se tuširao, ostavivši otvorena vrata tako da mogu da čujem Amritu ili telefon. Meso mi je još zaudaralo na gnusobe od prethodne noći. Bio sam toliko umoran da sam se osećao odvojen od sopstvenog tela. Misli su mi kružile i kružile kao beskrajna traka.
Da nisam otišao.
Da nisam ušao u kola.
Da sam se ranije vratio.
Zatvorio sam vodu i tresnuo pesnicom po pločici.
U tri po podne, Sing se vratio sa još dva policajca iz gradske policije. Jedan uopšte nije znao engleski. Drugi je negde pokupio kokni naglasak. Njihov izveštaj nije nam nimalo pomogao.
Niko po imenu M. T. Krišna ne predaje na Univerzitetu. Pet instruktora po imenu Krišna predavalo je tamo tokom prethodne decenije. Dvojica su u penziji. Dvojica su sada u srednjim ili kasnim pedesetim godinama. Peta je žena.
Nisu postojali podaci ni o kakvom Krišni koji bi bio u vezi sa Fondacijom Sjedinjenih Država za obrazovanje u Indiji. U stvari, u Kalkuti nije ni postojala kancelarija USEFI-ja. Najbliža filijala bila je u Madrasu. Zvali su ih telefonom, ali niko u Madrasu nije imao nikakvu informaciju o Krišni ili Sandžeju. Nisu nikoga slali da nas sačeka na aerodromu u Kalkuti. USEFI nije imala pojma da sam u zemlji.
Bilo je mnogo studenata po imenu Sandžej na Univerzitetu u Kalkuti. Niko do kog su do sada uspeli da dođu nije odgovarao opisu koji sam dao policiji. Policajci su radili na tome, ali možda će proći i svih nekoliko nedelja pre nego što budu mogli da stupe u vezu sa svim registrovanim Sandžejima. Najzad, u toku je upravo bio raspust između semestara.
Bilo je potvrđeno da je tamo studirao neki Džejprakeš Muktanandadži, ali on se nije prijavio za prethodni semestar. Kelner u univerzitetskoj kafedžinici, međutim, video je Muktanandadžija tamo pre samo dva dana.
"To je posle našeg tamošnjeg sastanka", rekoh ja.
Tako je izgledalo. Muktanandadži je svom prijatelju kelneru pokazao voznu kartu koju je kupio. Rekao je da se vraća kući u svoje selo Angudu. Kelner od tada nije video mladića. Sing je telefonirao komesaru u Džamšedpuru, koji će poslati telegraf oblasnom policajcu u Durgalapuru. Policajac će otići u Angudu da pronađe Muktanandadžija i vratiće ga u Durgalapur radi ispitivanja. Javiće se u sredu, predveče.
"Sutra!"
"Da, gospodine Luzak. To je zabačeno selo."
Bilo je mnogo porodica Barati u kalkutskom telefonskom imeniku. Niko s kim je stupljeno u vezu nije imao kćer dvadesetih godina po imenu Kamakija. Ime je, najzad, bilo sasvim neuobičajeno.
"Otkud to?" upitah ja.
"Objasniću vam kasnije", rekao je Sing.
Stupili su u vezu i sa potkazivačima iz podzemlja, iz redova gundi. Nisu pristizale nikakve korisne informacije, ali uvertire su se nastavljale. Takođe, policija će ispitati članove Sindikata prosjaka.
Stomak mi se prevrnu na te reči. "Šta je sa kapalikama?" upitah ja.
"Kako reče?" upita drugi inspektor.
Sing reče nešto na bengalskom i okrenu se ka meni. "Morate shvatiti, gospodine Luzak, da je Društvo kapalika i dalje - tehnički - mit."
"Sranje", rekoh ja. "Nema ničeg mitskog u tome što je neko pokušao sinoć da me ubije. Nema niček mitskog u tome što je nestala moja mala devojčica."
"Ne", reče Sing. "Ali još nemamo čvrste dokaze da su tagisi, gunde ili takozvane kapalike umešane. Sve je još više zapetljano činjenicom da se različiti kriminalni elementi često koriste iskvarenim, tantričkim oblikom misticizma, da često prizivaju lokalna božanstva - u ovom slučaju, Kali - kako bi ostavili utisak na svoje inicijate ili zaplašili obične ljude."
"Aha", rekoh ja.
Amrita prekrsti ruke i pogleda tri muškarca. "Dakle, nemate u stvari ništa novo za nas?" upita ona.
Sing pogleda drugu dvojicu. "Nema napretka, ne."
Amrita klimnu glavom i podiže slušalicu. "Da, alo, ovde soba šest stotina dvanaest. Molim vas da me spojite sa Američkom ambasadom u Nju Delhiju. Da. Veoma je važno. Hvala."
Tri muškarca žmirnuše. Otpratio sam ih do vrata dok je Amrita čekala kraj telefona. U hodniku, druga dva zvaničnika udaljila su se dok sam ja zadržao Singa na trenutak. "Zašto je ime Kamakije Barati tako neuobičajeno?"
Sing pogladi brkove. "Kamakija... nije obično ime u Bengalu."
"Zašto?"
"To je religjsko ime. Jedan vid... Parvati."
"Mislite, vid Kali."
"Da."
"Zbog čega onda nije obično, inspektore? Ovde na svakom koraku srećete Ramu ili Krišnu."
"Da", reče Sing i ukloni paperje sa manžetne. Čelična narukvica na njegovom zglavku uhvati svetlost. "Da, ali ime Kamakija, ili njegova varijanta, Kamaksi, vezuje se za izuzetno neprivlačan vid boginje Kali kome su se nekada klanjali u velikom hramu u Asamu. Neke njihove svetkovine bile su veoma odvratne. Kult je pre više godina stavljen van zakona. Hram je napušten."
Klimnuo sam glavom. Nisam reagovao na tu vest. Vratio sam se u sobu i mirno sačekao da Amrita završi poziv. A sve vreme u meni je narastao ludački smeh, dok je gnevno vrištanje džangrljalo po svom kavezu i zahtevalo da bude pušteno napolje.
Oko pet po podne tog beskrajnog dana sišao sam u lobi. Osećaj klaustrofobije rastao je u meni sve dok mi nije postalo teško da dišem. Ali u lobiju nije bilo nimalo bolje. Kupio sam cigaru u prodavnici poklona; ali prodavac me je neprestano gledao postrance, a saosećajni pogled pomoćnika upravnika graničio se sa odbojnošću. Pretpostavljao sam da muslimanski par u lobiju šapuće o meni, a pretpostavke su mi bile potvrđene kada je nekoliko kelenra izišlo iz vrtnog kafea kako bi pokazivali i krivili vratove ka meni.
Žurno sam se povukao na šesti sprat, ustrčavši uz stepenice da se oslobodim energije. Engleski običaj da se drugi sprat naziva prvim pružio mi je dodatno stepenište za trčanje. Dahtao sam i obilno se znojio kada sam ušao u hodnik na našem spratu. Amrita je žurila ka meni.
"Ima nešto?" upitah ja.
"Upravo sam se setila nečeg važnog", reče ona bez daha.
"A to je?"
"Ejb Bronštajn! Krišna nam je pomenuo Ejba Bronštajna kada smo te prve noći odlazili sa aerodroma. Krišna mora da je imao nekakve veze sa USEFI-jem ili već sa nekim."
Amrita ode da razgovara sa policijskim narednikom u sobi 614 dok sam ja tražio da mi pozovu broj u Sjedinjenim Državama. Čak i sa policajcem koji je ubrzavao stvari na centrali, prošlo je trideset minuta dok nisu dobili prekookeansku vezu. Nešto u meni umalo nije prepuklo kada sam čuo poznato režanje iz Njujorka. "Bobi, dobro jutro! Do đavola, odakle zoveš? Zvuči kao da se javljaš sa meseca preko neke jevtine radio-stanice."
"Ejb, slušaj. Slušaj, molim te." Što sam brže mogao, ispričao sam mu o Viktorijinom nestanku.
"Ooo, sranje", zastenjao je Ejb. "Sranje, sranje, sranje." Čak i preko deset hiljada milja i kroz lošu vezu, mogao sam da mu čujem duboki bol u glasu.
"Slušaj, Ejb, možeš li da me čuješ? Jedan od osumnjičenih u ovoj stvari zove se Krišna... M. T. Krišna... ali mi mislimo da mu je pravo ime Sandžej. Sačekao nas je prošlog četvrtka na aerodromu. Čuješ li me? Dobro. Taj Krišna je rekao da radi za USEFI... to je američka fondacija za obrazovanje... jah... i da nas je sačekao kako bi učinio uslugu svom šefu. Ni Amrita ni ja ne sećamo se kako je glasilo ime šefa. Ali takođe je pomenuo tvoje ime, Ejb. Naveo je baš tvoje ime. Alo?"
"Šah", reče Ejb kroz šuplje odjeke.
"Šta?"
"Šah. A. B. Šah. Pustio sam mu telegram odmah pošto si otišao iz Londona i zamolio ga da ti pomogne ako bude potrebno."
"Šah", ponovih ja, dok sam brzo pisao. "Sjajno. Gde možemo da ga nađemo, Ejb? Da li je njegov broj u kalkutskom imeniku?"
"Ne, Bobi, on nije u Kalkuti. Šah je urednik u Indijskom Tajmsu, ali takođe radi kao savetnik za kulturu za USEFI u Nju Delhiju. Upoznao sam ga pre nekoliko godina kada je predavao u Kolumbiji. Nikad nisam čuo za tog kučkinog sina Krišnu."
"Hvala, Ejb, mnogo si mi pomogao."
"Prokletstvo, Bobi, tako mi je žao. Kako se Amrita drži?"
"Divno. Kao stena, Ejb."
"Ahhh. Biće sve u redu, Bobi. Moraš da veruješ u to. Vratiće ti Viktoriju. Biće joj dobro."
"Jah."
"Javi mi kada se sve sredi. Biću kod majke. Imaš broj, zar ne? Kaži mi ako mogu da pomognem. Ooo, prokletstvo. Biće sve u redu, Bobi."
"Zdravo, Ejb. Hvala ti."
Amrita ne samo da je obavestila Singa, već je razgovarala telefonom sa trećim najvećim novinama iz Kalkute. Oštro je davala uputstva na zapovedničkom hindiju.
"Trebalo je ovo ranije da uradimo", reče ona kada je završila razgovor. "Sada se to neće pojaviti pre sutrašnjih izdanja." Amrita je uzela oglas od pola strane u svim novinama. Kuriri će uzeti kopije fotografije koju smo pozajmili policiji. Svaka vredna informacija u vezi sa slučajem biće nagrađena sa 10.000 dolara; 50.000 za bezbedan Viktorijin povratak ili bilo kakvu informaciju koja može da dovede do njenog bezbednog povratka, bez ikakvih pitanja.
"Isuse", rekoh ja glupavo, "gde ćemo naći pedeset hiljada dolara?"
Amrita pogleda kroz prozor u večernji haos na ulici. "Ponudila bih dvaput toliko", reče ona. "Ali to bi bilo gotovo milion rupija. Ovaj iznos je nekako uverljiviji, uzbudljiviji za pohlepne."
Zavrteo sam glavom. Činilo se da nisam bio u stanju ništa da smislim. Brzo sam pozvao Singa i obavestio ga o Šahu. Obećao je da će odmah poći za tim tragom.
Zadremao sam na otprilike jedan sat. Nisam to nameravao. U jednom trenutku sedeo sam na stolici blizu prozora i posmatrao kako nestaje i poslednje večernje svetlo, a već sledećeg glava mi se trgla, dok je napolju teška kiša dobovala po staklu. Jedna od policijskih linija je zvonila. Amrita uđe sa hodnika, ali ja stigoh pre nje.
"Gospodine Luzak?" Bio je to inspektor Sing. "Uspeo sam da pronađem gospodin A. B. Šaha kod kuće, u Nju Delhiju."
"I?"
"On je zaista dobio telegram gospodin Bronštajna. Gospodin Šah veoma poštuje vašeg prijatelja i smesta je poslao svog potčinjenog iz Fondacije, mladića po imenu R. L. Davan, da doputuje ovamo i ponudi vam svoje usluge kao vodič i prevodilac."
"Poslao? Mislite, iz Delhija u Kalkutu?"
"Upravo tako."
"I gde je on?"
"To je počeo da se pita i gospodin Šah. To smo se zapitali i mi. Vrlo pažljivo smo uzeli opis lika i odeće tog gospodina kada je poslednji put viđen."
"I?"
"I, gospodine Luzak, izgleda da je gospodin R. L. Davan sve vreme bio sa nama. Njegovo telo pronađeno je u jednom kovčegu na stanici Haura prošlog utorka popodne."
Ubrzo posle deset uveče došlo je do nestanka struje. Monsunska oluja napolju poprimila je žestinu kakvu nikada nisam iskusio. Svakih nekoliko sekundi munje su sekle noć i bolje osvetljavale sobu nego dve sveće koje je doneo portir. Ulice su bile preplavljene već nekoliko minuta posle početka nevremena, a zastrašujući pljusak bio je svakim satom sve gori. Nikakva svetla nisu se videla na Čauringiju. Zapitao sam se kako milioni ljudi koji čuče u jutanim kolibama i ljudi bez čatrlja, na ulicama, preživljavaju ovakve noći.
Viktorija je negde tamo napolju.
Glasno sam zastenjao i ushodao se po sobi. Podigao sam jednu slušalicu, pa drugu, da pozovem Singa. Telefonske veze bile su mrtve.
Pomoćnik upravnika popeo se da objasni to sanjivom policajcu u susednoj sobi i da nam se izvini. Hiljade telefona u toj oblasti bilo je u kvaru. Poslao je kurira u telefonsku kompaniju, ali kancelarije su im bile zatvorene. Niko nije znao kada će se ponovo uspostaviti veze. Ponekad je to trajalo danima.
Kada je otišao, izvukao sam našu odeću iz plakara i okačio je na šipku tuša u kupatilu.
"Šta radiš?" upita Amrita. Glas joj je bio pomalo nejasan. Nije spavala više od četrdeset sati. Oči su joj bile tamne i umorne.
Nisam rekao ništa, već sam izvukao tešku, drvenu, okruglu zaglavicu koja je služila kao šipka za vešalice. Bila je dugačka gotovo četiri stope i prijatno čvrsta u mojim rukama. Uspravio sam je uz stolicu blizu vrata. Napolju, u blizini, sevnula je munja i uhvatila preplavljeni prizor sa trenutnom stroboskopskom jasnoćom.
Deset minuta posle jedanaest, začulo se teško kucanje. Amrita se prenula u fotelji dok sam ja ustajao i uzimao zaglavicu. "Ko je?"
"Inspektor Sing."
Sik je nosio visoku kacigu i crni kišni mantil sa kog se slivala voda. Dva mokra policajca stajala su u hodniku. "Gospodine Luzak, voleli bismo da pođete sa nama zbog jedne važne stvari."
"Da pođem - kuda, inspektore?"
Sing strese vodu sa kacige. "U mrtvačnicu Sasun." Na Amritin nevoljni uzdah, on žurno nastavi: "Došlo je do ubistva. Jednog muškarca."
"Muškarca? Ima li to veze sa onim, kako beše, Davanom?"
Sing slegnu ramenima. Voda se slila na tepih. "Ne znamo. Sam... stil ubistva ukazuje na gunde. Na kapalike, ako baš hoćete. Želeli bismo da nam pomognete u identifikaciji tela."
"Ko mislite da je to?"
Ponovo sleganje ramenima. "Hoćete li poći, gospodine Luzak? Moja kola čekaju."
"Ne", rekoh ja. "Apsolutno ne. Ne ostavljam Amritu. Ne dolazi u obzir."
"Ali potrebno je identifikovati..."
"Snimite fotografiju, inspektore. Vaša policija poseduje kameru, zar ne? Ako ne, sačekaću na snimke u jutarnjim novinama. Izgleda da stanovnici Kalkute uživaju u tome da gledaju fotografije leševa kao što mi volimo stripove u Sjedinjenim Državama."
"Bobi!" reče Amrita. Glas joj je bio promukao. Oboje smo bili iscrpljeni. "Inspektor samo pokušava da nam pomogne."
"Jah", rekoh ja. "Ali nema govora. Ne ostavljam te ponovo."
Amrita uze tašnu i kišobran. "Idem i ja."
I Sing i ja je pogledasmo.
"Telefoni ne rade", reče ona. "Niko ne može da nas zove. Prošlo je dvadeset četiri sata, a niko nije zatražio ucenu. Niko nije stupio u vezu sa nama. Ako ovo može da pomogne, učinimo to odmah."
Svetlost je obasjavala zakovane prozore i dva kamena lava oblivena kišom preostala iz nekog ranijeg, nevinijeg doba. Do ulaza u mrtvačnicu stizalo se prilaznim puteljkom sa zadnje strane, koji je krivudao između tamnih, kapavih zgrada i gomila đubreta koje su se topile pod pljuskom. Oronula nadstrešnica štitila je široka vrata mrtvačnice Sasun.
Čovek u zgužvanom odelu sačekao nas je u spoljnjoj kancelariji. Čak i tamo, vazduh je bio zasićen mirisom formaldehida koji sam upamtio sa gimnazijskih časova biologije. Kerozinski fenjeri bacali su senke iza komoda sa dosjeima i visokih hrpa fascikli na svakom stolu. Čovek je spojio prste, naklonio mi se tek reda radi i započeo pravu tiradu na bengalskom obraćajući se inspektoru.
"Kaže da gospođa Luzak može da ostane ovde", prevede Sing. "Mi ćemo biti u susednoj prostoriji."
Amrita klimnu glavom i reče: "Takođe je rekao da je mrtvačnici potreban generator za hitne prilike, inspektore. Pozvao je političare iz gradske većnice da pomere dupeta i dođu da pomirišu ruže. Je li tako? Bio je to idiom."
"Tako je", reče Sing i mračno se osmehnu. On reče nešto zvaničniku iz mrtvačnice i čovečuljak pocrvene, pa povede Singa i mene kroz zanjihana vrata, kratkim hodnikom obloženim pločicama.
Okačeni fenjer otkrivao je prostoriju koja je ličila na zamisao Džeka Trboseka o sali za operacije. Bila je prljava. Papiri, šoljice i razni otpaci ležali su posvuda. Noževi, skalpeli i testere za kosti bili su rasuti po poslužavnicima od nerđajućeg čelika i pločama stolova. Ogromna svetiljka - sada neupotrebljiva - i blistavi čelični sto sa otvorenim odvodima potvrđivali su svrhu prostorije. To, i telo koje je ležalo izloženo na stolu.
"A", reče inspektor i kroči bliže. On mi nestrpljivo mahnu da mu se pridružim. Zvaničnik iz mrtvačnice podiže fenjer sa klina na zidu i okači ga o šipku ovalne svetiljke operacione sale. Zanjihana svetlost bacala je vrtloge šara na glatki čelik.
Kada sam bio dete, moji roditelji uložili su novac u komplet Komptonovih ilustrovanih enciklopedija. Moj omiljeni odeljak bio je poglavlje o ljudskom telu. Bile su tu prozirne stranice naslagane jedna preko druge. Počinjalo je celim telom, kožom i svim ostalim, a sa okretanjem osetljivih stranica spuštalo se dublje u tajne pretrpane unutrašnjosti tela. Sve je bilo čisto, kodirano bojama i označeno.
Telo koje se sada nalazilo ispred mene bilo je druga stranica - MIŠIĆI I ŽILE. Od vrata naniže koža je bila odrana i svučena. Ležala je zgužvana ispod leša kao vlažni i nabrani plašt. Ali ovde nije bilo urednog obeležavanja mišića; ovde se nalazilo samo ljudsko biće koje je izgledalo kao sirovo meso, sa masnim fluidima koji su hvatali svetlost; debela, bela vlakna nestajala su u sirovim, ružičastim prugama; a žućkaste žile protezale su se kao krvave uzice.
Sing i drugi čovek su me posmatrali. Ako su očekivali da uzviknem ili da se ispovraćam, čekalo ih je razočarenje. Pročistio sam grlo. "Već ste počeli sa autopsijom?"
Sing prevede kratku rečenicu onog drugog. "Ne, gospodine Luzak. Ovakav je stigao pre dva sata."
Tada sam reagovao. "Isuse! Zašto bi neko ubio, a onda odrao neko ljudsko biće?"
Sing odmahnu glavom. "Kada je prvobitno viđen, još nije preminuo. Nalazio se na ulici Sader. Vrištao je. Trčao, prema izjavama svedoka. Pao je. Nešto kasnije, vrištanje je prestalo. Neko je konačno pozvao policijska kola."
Načinih dva nevoljna koraka unazad. Mogao sam da čujem kako glas moje majke odjekuje sa odmorišta trećeg sprata u ulici Pulaski. Robert Luzak, da si smesta došao ovamo pre nego što te živog oderem. Bilo je to moguće.
"Poznajete li ga?" upita Sing nestrpljivo. On pokretom zatraži više svetla. Glava leša bila je zabačena, zamrznuta u konačnoj agoniji zahvatom ranog rigor mortisa.
"Ne", rekoh ja kroz stisnute zube. "Čekajte." Primorao sam sebe da kročim u krug svetlosti. Lice je bilo nedirnuto, ako se izuzme grimasa. Prepoznavanje me tresnu poput pesnice.
"Poznajete ga", reče Sing.
"Da." Pomenuo sam mu ime. Blagi Bože, pomenuo sam mu ime dok sam razgovarao sa Dasom.
"Je li to gospodin Krišna?"
"Ne", rekoh ja i okrenuh se od jarko osvetljenog stola. Pomenuo sam mu ime. "Nedostaju naočari. On nosi naočari. Zove se Džejprakeš Muktanandadži."
Amrita i ja spavali smo do devet ujutro. Nismo sanjali. Rika kiše kroz otvoreni prozor izbrisala je snova. Negde oko zore, izgleda da je ponovo došla struja i da je proradio uređaj za klimatizaciju, ali mi toga nismo bili svesni.
U 11.00 Sing je poslao kola da nas odvezu u policijsku stanicu. Svi pozivi za nas biće prosleđeni iz hotela tamo. Policijska centrala bila je samo još jedna mračna, pećinska prostorija u još jednoj mračnoj, lavirintnoj zgradi. Velike gomile fascikli i požutelih dokumenata zaklanjale su stolove i gotovo skrivale bezlične ljude pogrbljene nad pisaćim mašinama koje su izgledale kao da su korišćene još u doba kraljice Viktorije. Amrita i ja proveli smo nekoliko sati u pregledanju ogromnih knjiga sa fotografijama. Posle stotina ženskih lica, počeo sam da se pitam da li bih uopšte prepoznao Kamakiju Barati ako bih je video. Da, prepoznao bih je.
Došlo je samo do jednog otkrića. Posle ispitivanja tamne i izbledele fotografije teškog muškarca u zatvorskoj sivoj odeći, snebivljivo sam ga identifikovao kao kapaliku u kaki odeći koji mi je slomio prst.
"Ali niste sigurni?" upita Sing.
"Ne. Bio je stariji, teži, sa dužom kosom."
Sing progunđa nešto i dade nekome fotografiju i uputstva. Uopšte mi nije rekao kako se taj čovek zove niti zbog čega je bio u zatvoru. Zvuk lomljenja krhke plastike.
U rano popodne vratili smo se u hotel i zapanjili se kada smo saznali da je bilo preko stotinu poziva na broj policijske linije koji smo dali u novinskom oglasu. Nijedan poziv nije davao čvrste informacije. Nekoliko tvrdnji da je dete viđeno tu ili tamo provereno je, ali narednik je bio pesimista. Većina poziva poticala je od muškaraca ili žena koji su bili voljni da nam prodaju drugu bebu za iznos nagrade.
Zalupio sam vrata i zajedno smo legli na krevet da čekamo.
Gotovo da se uopšte ne sećam kasnih sati te srede. Jasno se pominjem slika, ali one kao da nemaju veze jedna sa drugom. Neke ne mogu da razdvojim od snova koji me proganjaju još od tih dana.
Negde oko osam uveče, ustao sam, poljubio Amritu na rastanku dok je dremala i napustio hotel. Rešenje za sve postalo mi je najednom sasvim jasno. Otići ću u Kalkutu, pronaći kapalike, reći im da mi je žao, da ću učiniti šta god žele, a onda će nam oni vratiti bebu. Bilo je jednostavno.
Ako u tome ne uspem, pronaći ću boginju Kali i ubiti tu kučku.
Sećam se da sam hodao duž mnogo blokova, a onda sam se vozio taksijem, posmatrao lica na pločniku, siguran da će sledeće biti Kamakijino. Ili Krišnino. Ili Dasovo.
Onda je taksi bio parkiran pod stablom banjana i čekao je dok sam se ja verao preko kapije od oštrog gvožđa i prikradao se, u polučučnju, cvećem oivičenim prilaznim puteljkom. Kuća je bila mračna. Zatresao sam kapcima. Zalupao sam na vrata. "Čaterdži!" vrisnuo sam. Kuća je bila mračna.
U nekom drugom trenutku hodao sam ivicom reke. Most Haura nadnosio se nad mene u tom poslednjem sumraku pre prave tame. Popločane ulice ustupile su mesto blatnjavim stazama i mračnim sirotinjskim četvrtima. Deca su igrala oko mene. Bacio sam im sav svoj sitniš. Sećam se da sam se osvrnuo i da više nisam video gomilu dece kako me prati, već nekoliko ljudi. Usta su im se pomerala, ali ja nisam čuo ništa. Napravili su polukrug i počeli da mi prilaze oprezno, polupodignutih ruku.
"Kapalike?" rekao sam pun nade. Mislim da sam to rekao. "Jeste li vi kapalike? Kali? Kapalike?"
Oklevali su i hrabrili jedan drugog pogledima. Pogledao sam im prnje i mršava, izgladnela tela - mišiće napete od iščekivanja - i znao sam da to nisu kapalike. Niti tagisi. Niti gunde. Samo siroti, gladni ljudi spremni da ubiju stranca radi para.
"U redu!" dreknuo sam tada. Cerio sam se. Nisam mogao da prestanem da se cerim, iako sam osećao kako nešto oštro dubi rupu u meni dok sam se cerio. Proteklih nekoliko dana, noć, Viktorija - sve se skupljalo u čvrsti čvor čiste radosti zbog ovoga.
"U redu!" vikao sam. "Dođite. Dođite. Molim vas." Raširio sam ruke. Hteo sam da ih zagrlim. Hteo sam da ih zagrlim u znojav, čvrst zagrljaj dok im radosno kidam žilava grla zubima.
Mislim da bih to i učinio. Ne znam. Ljudi su se zgledali, odstupili i nestali u senkovitim uličicama. Umalo nisam zaplakao kada su otišli.
Pre ili posle mog susreta sa tim ljudima, ne znam, našao sam se u malom hramu. Bio je tamo nezgrapni kip crne krave koja je klečala sa crveno-belom ogrlicom. Starci su čučali, pljuvali u zadimljenu pomrčinu i zurili sa užasom u mene. Neko drevno strašilo neprestano je pokazivalo na moja stopala i brbljalo mi nešto. Mislim da je želeo da se izujem.
"Jebeš to", rekoh razumnim tonom. "To nije važno. Samo im recite da su pobedili, u redu? Recite im da ću učiniti šta god žele. U redu? Obećavam. Stvarno obećavam. Kunem se Bogom. Časna izviđačka reč." Mislim da sam tada zaplakao. Bar sam posmatrao kroz prizmu suza dok mi se starac kome su nedostajali gotovo svi prednji zubi prazno cerio, tapšao me po ramenu i ljuljao se napred-nazad na mršavim bedrima.
Na kiši je ležala velika pustoš straćara i starih guma i ja sam gacao kroz blato miljama prema visokim dimnjacima i otvorenim plamenovima koji su svemu davali crveni preliv i uzmicali od mene ma koliko da sam se upinjao da smanjim udaljenost. Verujem da je to bilo pravo mesto. Ne znam. Taj pejsaž već je toliko dugo deo mojih snova.
Devojčicu sam pronašao u prvom lažnom svetlu zore. Ležala je na ulici - na blatnjavoj stazi koja je tu važila za ulicu. Nije mogla imati više od pet godina. Dugačka kosa bila joj je umršena i ležala je sklupčana pod tankim, mrkim jorganom još mokrim od noćnih pljuskova. Nešto u njenoj samosvesnoj predanosti snu privuklo me je njoj. Spustio sam se na jedno koleno na blatnjavu stazu. Ljudi i bicikli već su počeli da se kreću i skretali su da nas zaobiđu na uskom prolazu.
Oči devojčice bile su čvrsto zatvorene, kao u usredsređenosti, a usta su joj bila blago otvorena. Mala pesnica bila joj je stisnuta uz obraz. Ubrzo će morati da se probudi, da upali vatru, posluži muškarce, pobrine se za mlađu decu i suoči se sa krajem detinjstva koje je jedva i upoznala. Ubrzo će njen vlasnik postati neki drugi muškarac, a ne njen otac, i tog dana primiće tradicionalni induski blagoslov: 'Dabogda imala osam sinova.' Ali za sada je mogla samo da spava, stisnute pesnice, smeđeg obraza na zemlji, očiju čvrsto zatvorenih pred jutarnjim svetlom.
Tada sam zavrteo glavom i pogledao oko sebe. Bila je skoro zora. Kiša je gotovo pročistila vazduh i osećao se bolno savršen miris svežih pupoljaka i vlažne zemlje.
Jasno se sećam vožnje rikšom natrag do hotela. Zvuci i boje bili su tako jasni da su mi napadali čula. Um mi je takođe bio čist. Ako se bilo šta dogodilo dok me nije bilo... ako sam Amriti bio potreban...
Svanuće tek što je nastupilo, ali Amrita me je sačekala u hodniku. Kršila je ruke od radosti i u očima je imala suze prvi put otkad je sve ovo počelo.
"Bobi, o Bobi", rekla je. "Inspektor Sing samo što je zvao. Dolazi po nas. Biće tu za minut. Vode nas na aerodrom. Pronašli su je, Bobi. Pronašli su je."
Jurili smo gotovo praznim auto-putem za VIP-ovce. Bogati zraci okomitog svetla sve su isticali u dubokom reljefu, a senka naših kola održavala je korak za nama po vlažnim poljima.
"Sigurni ste da joj je dobro?" pitao sam ja.
"Da, da", reče Sing, ne okrenuvši se na prednjem sedištu. "Poziv smo primili pre samo dvadeset pet minuta."
"Sigurni ste da je to Viktorija?" upita Amrita. Oboje smo se naginjali napred i oslanjali ruke o poleđinu prednjeg sedišta. Amritine ruke nesvesno su razvijale i savijale papirnu maramicu koju je držala.
"Stražar iz obezbeđenja misli da jeste", reče Sing. "Zato je zadržao par koji je prolazio sa bebom. Oni i ne znaju da su zadržani. Glavni oficir obezbeđenja rekao im je da postoji mala nepravilnost u njihovim putnim vizama. Misle da čekaju da stigne službenik koji će im pečatirati vize."
"Zašto ih naprosto niste uhapsili?" upitah ja.
"Zbog kakvog zločina?" upita Sing. "Sve dok dete ne bude pozitivno identifikovano, nisu krivi ni za šta osim za pokušaj da odlete u London."
"Ko je ugledao Viktoriju?" upita Amrita.
"Stražar iz obezbeđenja koga sam pomenuo", reče Sing i zevnu. "Video je vaš oglas u novinama." U Singovom dubokom glasu čuo se blagi prizvuk neodobravanja.
Uzeo sam Amritu za ruku i gledali smo kako kraj nas prolazi sada poznati kraj. Oboje smo u mislima pokušavali da nateramo kola da voze malo brže. Kada je na trenutak neki pastir zaprečio vlažni asfalt svojim ovcama, oboje smo viknuli vozaču da zatrubi, da nas proveze. Onda smo počeli da menjamo brzine, da prolazimo kraj drndavih kola sa visoko nagomilanom trskom, da bismo se potom ponovo našli sami u svojoj levoj traci. Drečavi kamioni jurili su s naše desne strane prema gradu, dok su nam ljudi u belim košuljama mahali.
Primorao sam sebe da sednem natrag i nekoliko puta duboko udahnem. Bogatstvo osvita bilo bi u svakom drugom trenutku čudesno. Čak i prazne, izbrazdane, visoke građevine i straćare u blatnjavim poljima izgledale su pročišćene Sunčevim blagoslovom. Žene su nosile visoke, bronzane posude i bacale deset stopa dugačke senke u zelene jendeke.
"Sigurni ste da joj je dobro?" upitah ponovo.
"Samo što nismo stigli", reče Sing.
Zavili smo prilaznim drumom pored crnožutih taksija sa krovovima posutim kišnim kapima kao dijamantima i vozačima opruženim i usnulim na prednjim sedištima. Naša kola nisu se još sasvim ni zaustavila kada smo otvorili vrata.
"Kuda?"
Sing obiđe oko kola i pokaza. Brzo uđosmo u terminal. Obuzet nestrpljivom žurbom, Sing je trčao oko opruženih i umotanih obličja koja su spavala na prljavom, popločanom podu. "Ovde", reče on otvarajući olupana vrata označena natpisom SAMO ZA OVLAŠĆENO OSOBLJE na engleskom i na bengalskom. Jedna nedodirljiva žena čučala je u hodniku i čistila prljavštinu i papir u malu kantu. Petnaest koraka dovelo nas je do velike prostorije izdeljene pregradama i šalterima. Mogao sam da čujem kuckanje teleksa i pisaćih mašina.
Smesta sam ih video, indijski par, zguren u suprotnom uglu; mlada žena držala je bebu na grudima. Bili su mi nepoznati, jedva i sami stariji od dece. Muškarac je bio nizak i imao je nemirne oči. Svakih nekoliko sekundi dizao je desnu ruku da počeše svoj neuspešni pokušaj brkova. Devojka je bila još mlađa od muškarca i toliko bezbojna da je izgledala gotovo ružno. Marama koju je nosila nije skrivala vrpčastu kosu niti razmazanu grimiznu tačku koja joj je označavala središte čela.
Ali kada smo stali na dvadeset stopa od njih, Amrita i ja mogli smo da gledamo samo u teško umotani zavežljaj koji je žena brzo ljuljala. Lice deteta nije se videlo. Mogli smo da razaberemo samo bledu naznaku obraza.
Priđosmo bliže. Veliki bol javio mi se u dijafragmi i uzdigao u prsa. Prenebregao sam ga. Inspektor Sing mahnuo je uniformisanom stražaru iz obezbeđenja koji se trgao u stav mirno. Stražar osorno reče nešto mladiću koji smesta ustade sa klupe i nervozno priđe šalteru. Dok je ustajao, devojka se pomerila da ga pusti da prođe i mi smo načas ugledali bebino lice u debelim prevojima šala.
Bila je to Viktorija. Spavala je, bleda gotovo toliko da joj je koža sijala, ali van svake sumnje, to je bila Viktorija.
Amrita tada viknu i svi se istog trena pokrenuše. Mladić mora da je pokušao da jurne, jer su mu stražar iz obezbeđenja i još jedan čovek brzo prikovali ruke pozadi. Devojka je kliznula preko klupe u ugao i počela brzo da ljulja bebu i brblja nešto što je ličilo na dečju pesnicu. Amrita, inspektor i ja išli smo brzo napred kako bismo presekli svaki put za bekstvo na koji bi devojka mogla da pomisli, ali ona je samo okrenula lice ka zelenom zidu i počela glasnije da jauče.
Sing tada pokuša da zadrži Amritu, ali ona načini tri brza koraka napred, povuče oštro ženinu glavu unazad za kosu i pokretom leve ruke otrže joj Viktoriju iz naručja.
Svi su vikali. Iz nekog razloga, ja sam ustuknuo nekoliko koraka dok je Amrita podizala visoko našu kćer i počinjala da odmotava sa nje prljavi ljubičasti šal.
Amritin prvi krik preseče ostale zvuke i ućutka čitavu prostoriju. Nastavio sam da uzmičem sve dok leđima nisam udario u šalter. Kada je Amrita zavrištala, okrenuo sam se usporeno i spustio lice i stisnute pesnice na hladnu površinu šaltera.
"Ajoooj", rekao sam. Bio je to tihi zvuk koji je došao iz mog najranijeg detinjstva. "Ajoooj", rekao sam. "Ajoooj, ne, molim te." Stisnuo sam čvrsto obraz uz površinu šaltera i pesnicama zapušio uši, ali mogao sam jasno da čujem kako se Amritini krici pretvaraju u jecaje.
Još negde imam izveštaj, kopiju onoga koji je Sing poslao u Delhi. Poput svega drugog u Indiji, papir je jevtin i rđav. Tekst je toliko slab da je gotovo proziran, zamisao tupavog deteta o tajnoj poruci. Nije važno. Ne moram da vidim izveštaj da bih se prisetio kako tačno glasi.
22.7.77. C.M.P.D./D.D.A.S.S. 2671067
STRAŽAR IZ OBEZBEĐENJA DŽAGMOAN (JAŠPAL, D.D.A. SL. OB. 1113) PREGLEDAO JE PAR IDENTIFIKOVAN U PAPIRIMA KAO ČAUDURI, ŠUGATA I DEVI, NA PUTU ZA LONDON, U. K, SA BEBOM, RADI ODMORA, U 04.28/21.7.77. STRAŽAR IZ OBEZBEĐENJA DŽAGMOAN ZADRŽAO JE PAR U CARINSKOM ODELJKU B-11 ZBOG MOGUĆEG PREPOZNAVANJA NAVEDENE BEBE KAO NESTALE AMERIČKE BEBE LUZAK, ČIJA JE OTMICA PRIJAVLJENA 18.7.77 (REF. C.M.P.D. SLUČAJ BR. 117, dt, 18.7.77 (S.R. 50/) SING.) INSPEKTOR JAŠVAN SING (C.M.P.D. 26774) I PAR LUZAK (ROBERT C. I AMRITA D.) STIGLI SU DA POTVRDE IDENTITET BEBE U 05.41/21.7.77. BEBA JE POZITIVNO IDENTIFIKOVANA KAO VIKTORIJA KEROLAJN LUZAK ROĐ. 22. 1.77. PO DALJEM ISPITIVANJU OD STRANE MAJKE DETETA, OTRKIVENO JE DA JE BEBA VIKTORIJA C. LUZAK PREMINULA NEKOLIKO SATI RANIJE. PAR IDENTIFIKOVAN KAO ŠUGATA I DEVI ČAUDURI POTOM JE UHAPŠEN I PREBAČEN U C.M.P.D.H.Q. NA ČAURINGIJU: OSUMNJIČENI ZA PRIPREMANJE OTMICE, PRIPREMANJE UBISTVA I POKUŠAJ DA SE TRANSPORTUJE UKRADENA ROBA PREKO MEĐUNARODNIH GRANICA. IZVEŠTAJ AUTOPSIJE (REF: LUZAK - C.M.P.D./M.E. 2671067/21.7.77.) POTVRDIO JE DA JE BEBA LUZAK BILA MRTVA U PERIODU NE DUŽEM OD PET (5) SATI I NE KRAĆEM OD DVA (2) SATA I DA JE TELO POMENUTE BEBE UPOTREBLJENO KAO SPREMIŠTE ZA TRANSPORTOVANJE UKRADENE ROBE: SLEDI SPISAK I PROCENA VREDNOSTI:
RUBINI (6) R.S. 1,115,000
SAFIRI (4) R.S. 762,000
OPALI (4) R.S. 136,000
AMETIST (2) R.S. 742,000
TURMALIN (5) R.S. 380,000
ZA VIŠE POJEDINOSTI KONTAKTIRAJTE SINGA (JAŠVAN C.M.P.D. 26774). KRAJ IZVEŠTAJA.
|
