15.

     'Kalkuta me je ubila'

     Kabita Sinha

     Kalkuta nije htela da nas pusti. Još dva dana grad nas je držao u svom smrdljivom zahvatu.
     Amrita i ja nismo želeli da ostavimo Viktoriju samu sa njima. Čak i za vreme policijske autopsije i pogrebnikovih priprema, čekali smo u obližnjim prostorijama.
     Sing nam je rekao da ćemo morati da ostanemo u Kalkuti nekoliko nedelja, bar dok saslušanja ne budu dovršena. Rekao sam mu da nećemo. Oboje smo dali izjavu stenografu koji kao da se dosađivao.
     Stigao je čovek iz Američke ambasade u Nju Delhi. Bio je to prenaglašeno uslužan čovek po imenu Don Vorden. Njegova zamisao o nošenju sa indijskim birokratama koji nisu želeli da sarađuju sastojala se od izvinjavanja i objašnjavanja koliko smo mi zapetljali stvari time što smo insistirali da tako brzo odnesemo telo našeg deteta kući.
     U subotu smo se poslednji put vozili ka aerodromu. Vorden, Amrita i ja bili smo stešnjeni na zadnjem sedištu iznajmljenog starog 'Ševroleta'. Padala je veoma jaka kiša i unutrašnjost zatvorenog vozila bila je vrela i vrlo vlažna. Nisam to primećivao. Nisam skidao pogled sa malog, belog, bolničkog kombija koji smo pratili. On nije koristio svetla za hitne slučajeve u gustom saobraćaju. Nije bilo žurbe.
     Na aerodromu je došlo do poslednjeg kašnjenja. Aerodromski službenik izišao je napolje sa Vordenom. Obojica su odmahivala glavama.
     "Šta je bilo?" upitah ja.
     Indijski službenik otresao je umrljanu belu košulju i oštro izgovorio nekoliko hindustanskih fraza ljutitim tonom.
     "Šta?" rekoh ja.
     Amrita mi prevede. Bila je toliko iscrpljena da nije podigla glavu; glas joj je bio gotovo nečujan. "On kaže da kovčeg za koji smo platili ne može da se utovari u avion", reče ona umorno. "Metalni avionski mrtvački kovčeg nalazi se ovde, ali neophodni papiri za prevoz... tela... nisu potpisale odgovarajuće vlasti. On kaže da možemo da odemo u gradsku većnicu u ponedeljak i da uzmemo neophodne papire."
     Ustadoh. "Vordene?" rekoh ja.
     Čovek iz ambasade slegnu ramenima. "Moramo poštovati njihove zakone i kulturne vrednosti", reče on. "Sve vreme sam mislio da bi bilo mnogo lakše da ste se složili da se telo kremira ovde, u Indiji."
     Kali je boginja svih krematorijuma.
     "Dođite ovamo", rekoh ja. Poveo sam dva čoveka kroz vrata u kancelariju do prostorije gde je ležalo Viktorijino telo. Indijski službenik izgledao je nestrpljivo, kao da se dosađuje. Uzeo sam Vordena za ruku i poveo ga u ugao sobe.
     "Gospodine Vordene", rekoh ja tiho, "ja idem u susednu sobu da prebacim telo svoje kćeri u odgovarajući kovčeg. Ako uđete u prostoriju ili se budete mešali na bilo koji način, ubiću vas. Da li me razumete?"
     Vorden trepnu nekoliko puta i klimnu glavom. Otišao sam do službenika i objasnio mu kako stoje stvari. Učinio sam to tiho, prsti su mi nežno dodirivali njegova prsa dok sam govorio, ali on me je gledao u oči i nešto što je tamo video ućutkalo ga je i zadržalo nepomičnog kada sam završio sa razgovorom i prošao kroz vrata u mutno osvetljenu prostoriju gde je čekala Viktorija.
     Prostorija je bila dugačka i gotovo prazna osim nekoliko gomila kutija i nepreuzetog prtljaga. Na jednom kraju prostorije, već otvoren na šalteru kraj prenosne trake od metalnih valjaka, nalazio se čelični avionski mrtvački kovčeg. Na suprotnom kraju prostorije, na klupi kraj platforme za utovar, bio je sivi sanduk koji smo kupili u Kalkuti. Prišao sam mu i bez oklevanja otpečatio poklopac.
     U noći kada je Viktorija bila rođena, primenjen je jedan običaj zbog koga sam, prethodno, nedeljama bio nervozan. Znao sam da bolnica u Egzeteru podstiče novopečene očeve da iznose novorođenčad iz sale za porođaj u susedno porodilište na obavezno merenje težine i visine pre vraćanja bebe majci u sobi za oporavak. Neko vreme bio sam zabrinut zbog toga. Plašio sam se da je ne ispustim. Bila je to glupa reakcija, ali čak i posle uzbuđenja i veselja zbog porođaja, shvatio sam da mi srce lupa od nervoze kada je lekar podigao Viktoriju sa Amritinog stomaka i upitao me da li želim da ponesem svoju devojčicu niz hodnik. Sećam se da sam klimnuo glavom, osmehnuo se i ostao prestravljen. Sećam se da sam joj obuhvatio majušnu glavu, podigao malo obličje još vlažno od porođaja na grudi i prevalio trideset koraka od sale za porođaje do porodilišta sa sve većim samopouzdanjem i radošću. Činilo se da mi Viktorija pomaže. Sećam se da sam se glupavo cerio zbog iznenadnog i potpunog uviđanja da nosim svoje dete. To je i dalje najsrećnija uspomena iz mog života.
     Ovaj put nisam osećao nervozu. Nežno sam podigao svoju kćer, obuhvatio joj glavu, stavio je uz prsa i rame kao toliko puta ranije i prevalio trideset koraka do čeličnog avionskog mrtvačkog kovčega sa malim uloškom od bele svile.
     Poletanje aviona bilo je odlagano nekoliko puta. Amrita i ja sedeli smo i držali se za ruke za vreme devedesetominutnog čekanja, a kada je veliki 747 konačno zarulao na uzletištu, nismo pogledali ka prozorima. Misli su nam bile sa malim prevoznim mrtvačkim kovčegom čiji smo utovar posmatrali ranije. Nismo razgovarali dok se avion uspinjao ka visini za let. Nismo gledali napolje dok su oblaci zaklanjali poslednji pogled na Kalkutu. Uzeli smo našu bebu i krenuli kući.