16.

     'Neko otkrovenje svakako se bliži;'

     Vilijem Batler Jejts

     Viktorijina sahrana bila je u utorak, 26. jula 1977. Sahranjena je na malom katoličkom groblju na brdu koje gleda na Egzeter.
     Činilo se da majušni beli sanduk zrači na jarkom Sunčevom svetlu. Nisam ga gledao. Za vreme kratke službe kraj groba, zurio sam u plavu mrlju neba odmah iznad glave oca Darsija. Kroz prostor između stabala mogao sam da vidim toranj od cigala na jednoj od starih zgrada Akademije. Jednom je grupa golubova kružno proletela kroz štit letnjeg neba premećući se u vazduhu. Neposredno pre završetka službe začuo se hor dečjih povika i smeha, najednom ućutkan kada su ugledali našu grupu; Amrita i ja okrenuli smo se zajedno da posmatramo čopor mališana koji su mahnito okretali pedale dok su se približavali dugačkoj strmini koja će ih bez ikakvog dodatnog napora dovesti do grada.

     Amrita je nameravala da najesen počne ponovo da predaje na univerzitetu. Ja nisam radio ništa. Tri dana posle našeg povratka, ona je ispraznila Viktorijinu sobu i preuredila je u sobu za šivenje. Nikada tamo nije radila, a ja uopšte nisam ulazio.

     Kada sam konačno rešio da bacim nešto odeće koju sam vratio iz Kalkute, pomislio sam da pretresem džepove iscepane i izmrljane safari košulje koju sam nosio u noći kada sam Dasu odneo knjigu. Kutija šibica nije se nalazila ni u jednom džepu. Klimnuo sam glavom tada, zadovoljan, ali sekund kasnije pronašao sam u drugom džepu malu beležnicu. Možda sam te noći imao uz sebe obe beležnice.

     Ejb Bronštajn je proveo sa nama jedan dan krajem oktobra. Bio je na sahrani, ali tada nismo razgovarali, osim formalnih reči saučešća. Razgovarao sam sa njim jednom drugom prilikom - bio je to pozni, nepovezani telefonski poziv posle mog pića. Ejb me je slušao dobar deo sata, a onda je rekao tiho: "Idi u krevet, Bobi. Idi da spavaš."
     Te nedelje u oktobru sedeli smo u dnevnoj sobi sa belim vinom i razgovarali o problemima oko održavanja Drugih glasova i izgledima da Karterov novi energetski program reši nestašicu gasa. Amrita je učtivo klimala glavom, povremeno se osmehivala i sve vreme bila hiljadu milja daleko.
     Ejb je predložio da se prošetamo po šumi iza kuće. Trepnuo sam. Ejb je mrzeo svaki fizički napor. Tog divnog jesenjeg dana nosio je isto sivo, zgužvano odelo i crne, zatupaste cipele koje je uvek nosio.
     "Naravno", rekao sam bez imalo oduševljenja; krenuli smo stazom ka jezercetu.
     Šuma je blistala u punoj slavi. Staza je bila prekrivena hromno žutim lišćem bresta i posle svaskog skretanja nailazili smo na plamenocrvenu boju javora i ruja. Niz gloga ponudio nam je trnje i majušne, jesenje jabuke. Papirna breza posezala je bela ka savršeno plavom nebu. Ejb izvuče poludopušenu cigaru iz džepa sakoa i nastavi da vuče noge, spuštene glave, žvaćući odsutno.
     Prešli smo dve trećine kruga od milju i po, približavajući se vrhu brdašca koje se nadnosilo nad put, kada Ejb sede na palu brezu i poče metodično da prazni zemlju i grančice iz cipela. Ja sam seo u blizini i zagledao se u jezerce koje smo obišli blizu zatona.
     "Još imaš Dasov rukopis?" upita on najednom.
     "Da." Ako sada bude zatražio da ga upotrebi u Drugim glasovima - imali mi dogovor ili ne - naše prijateljstvo biće okončano.
     "Hmmm." Ejb pročisti grlo i pljunu. "Da li ti je Harpers pravio problema oko toga što nisi napisao članak?"
     "Ne." Čuo sam kako detlić kucka negde iza puta. "Vratio sam predujam. Insistirali su da oni ipak pokriju putne troškove. Znaš, Moro više nije kod njih."
     "Jah." Ejb pripali cigaru. Miris se savršeno uklapao u jesenju svežinu. "Jesi li rešio šta ćeš da učiniš sa tom jebenom poemom?"
     "Ne."
     "Nemoj je objaviti, Bobi. Nigde. Nikad." On baci šibicu koja se još dimila u gomilu lišća. Ja je izvukoh i stisnuh između prstiju.
     "Ne", ponovih. Ćutali smo neko vreme. Dunuo je hladan lahor i počeo da pomera krto lišće jedno uz drugo. Daleko na severu neka veverica glasno je prekorevala nezvanog gosta.
     "Znaš li da sam gotovo celu porodicu izgubio u Pogromu, Bobi?" upita Ejb najednom, ne gledajući me.
     "Ne, nisam to znao."
     "Jah. Mama se izvukla zato što su ona i Jan bili u Londonu, na putu da me posete. Jan se vratio da pokuša da izvuče Mošea, Muti i ostale. Nikada ih više nismo videli."
     Nisam rekao ništa. Ejb je dunuo dim cigare ka plavom nebu. "Pominjem ovo, Bobi, zato što naknadno sve izgleda tako neizbežno; znaš na šta mislim? Uveren si da si mogao to da izmeniš ali nisi - kao da si zaboravio da učiniš nešto, i sve se onda dogodilo automatski. Znaš na šta mislim?"
     "Da."
     "E, pa nije neizbežno, Bobi. Reč je naprosto o običnoj, jebenoj zloj sreći. Niko nije kriv. Niko osim odvratnih gadova koji se takvim sranjima hrane."
     Sedeo sam dugo bez reči. Lišće je padalo u spiralama oko nas i dodavalo svoju lepotu već postojećem tepihu. "Ne znam, Ejb", rekoh ja konačno. Grlo me je bolelo gotovo previše da bih nastavio. "Sve sam učinio pogrešno. Odveo sam ih tamo. Nisam otišao kada sam video koliko su stvari bezumne. Nisam proverio da li im je avion uzleteo. I ništa od svega toga ne razumem. Ko je odgovoran? Ko su oni bili? Krišna? Kakve je koristi mogla da ima ta žena, Kamakija... Kako se ona uklapa u to? A najviše od svega, zašto sam uopšte napravio tako glupu grešku i odneo Dasu taj pištolj kada..."
     "Dva pucnja", reče Ejb.
     "Šta?"
     "Rekao si mi te noći kada si zvao da si čuo dva pucnja."
     "Jah, pa, pištolj je bio automatski."
     "Pa šta? Misliš da možda, kada prospeš sebi mozak, opališ još jednom koliko da budeš siguran? A?"
     "Šta imaš na umu, Ejb?"
     "Ti nisi ubio Dasa, Bobi. Das nije ubio Dasa. Možda je neki od tih prijatnih drugara, kapalika, imao razloga da tako namesti stvari, a? Tvoj pajtaš Krišna... Sandžej... jebeš ga, kako god da mu je ime - možda je on želeo da neko vreme bude Slavni Pesnik."
     "Zašto..." Prekinuh i pogledah galeba koji se obrtao na toploj struji nekoliko stotina stopa iznad nas. "Ali šta je Viktorija imala sa svim tim? Oh, Bože, Ejb... kako je ikome moglo da koristi to što su njoj naudili? Ništa ne razumem."
     Ejb ustade i ponovo pljunu. Parčići kore zakačili su mu se za odelo. "Hajdemo, a, Bobi? Moram da uhvatim autobus za Boston da bih stigao na prokleti voz."
     Krenuo sam prvi nizbrdo, ali Ejb me ščepa za ruku. Prodorno me je gledao. "Bobi, moraš da znaš jedno. Ne moraš da razumeš. Nećeš razumeti. Nećeš ni zaboraviti. Nemoj da misliš da hoćeš... jer nećeš. Ali moraš nastaviti. Čuješ li me? Dan za danom, možda, ali moraš nastaviti. Inače će ti gadovi pobediti. Ne smemo im to dozvoliti, Bobi. Razumeš?"
     Klimnuh glavom i okrenuh se brzo da krenem slabo vidljivom stazom.

     Drugog novembra dobio sam kratko pismo od inspektora Singa. Ono me je izvestilo da osumnjičeni muškarac, Šugata Čauduri, neće izaći na suđenje. Za vreme tamnovanja u zatvoru Hugli, Čauduri je bio 'žrtva zločina'. Tačnije, neko mu je nabio peškir u grlo dok je spavao. Ženi identifikovanoj kao Devi Čauduri trebalo je da se sudi za mesec dana. Sing je obećao da će nastaviti da me obaveštava. Nikada mi se više nije javio.

     Sredinom novembra, ubrzo posle prvog velikog snega te oštre zime, ponovo sam pročitao Dasov rukopis, uključujući i poslednjih stotinu strana koje nisam dovršio u Kalkuti. Das je bio u pravu kada mi je dao svoj jezgroviti sažetak: bila je to objava rođenja. Da bi se stekla nekakva slika o tome, preporučujem Jejtsov 'Drugi dolazak'. Jejts je bio bolji pesnik.
     Tada mi je palo na pamet da je moj problem u donošenju odluke šta da učinim sa Dasovim rukopisom čudnovato sličan problemu koji Parsiji imaju sa uklanjanjem svojih mrtvaca. Parsiji, sve malobrojnija manjina u Indiji, smatraju zemlju, vatru, vazduh i vodu podjednako svetim i ne žele da ih zagađuju telima svojih mrtvaca. Njihovo rešenje je domišljato. Pre više godina Amrita mi je opisala Toranj Tišine u bombajskom parku, iznad koga lešinari kruže u strpljivim spiralama.
     Odbio sam da spalim rukopis zato što nisam želeo da se dim diže kao prinošenje žrtve toj mračnoj stvari koja kao da je čekala tik iza krhkih zidova mog razuma.
     Na kraju, moje rešenje bilo je prozaičnije od Tornja Tišine. Rukom sam pocepao nekoliko stotina stranica - uz smrad Kalkute koji se dizao sa papira - a onda strpao pocepane trake u kesu za đubre gde sam dodao i nešto trulog povrća da obeshrabrim njuškala. Odvezao sam se nekoliko milja dalje do velike deponije i posmatrao kako crna kesa odskakuje niz strmu jarugu đubreta kako bi se smirila izvan vidokruga u bari gnusne prljavštine.
     Dok sam vozio natrag, znao sam da to što sam se otarasio rukopisa neće sprečiti odjekivanje Kaline Pesme u mojim mislima.

     Amrita i ja nastavili smo da nastanjujemo istu kuću. Trpeli smo od saveta i stalnog saučešća prijatelja, ali sve manje i manje smo se viđali sa drugim ljudima kako je napredovala žestoka zima. Takođe smo sve manje i manje viđali jedno drugo.
     Amrita je rešila da dovrši svoj doktorat i organizovala je sebi dnevni raspored ranog ustajanja, predavanja, rada u biblioteci, ocenjivanja radova uveče, daljeg istraživanja i ranog spavanja. Kada bi Amrita izišla iz radne sobe u deset uveče, ja bih je zauzeo i čitao do ranih jutarnjih sati. Čitao sam sve tokom tih meseci bez sunca - Spenglera, Rosa Mekdonalda, Malkolma Lorija, Hegela, Stenlija Elkina, Brusa Katona, Jana Fleminga i Sinklera Luisa. Čitao sam klasike koji su mi stajali decenijama nepročitani na policama, a donosio sam kući i bestselere iz supermarketa. Čitao sam sve.
     U februaru, jedan prijatelj mi je ponudio da privremeno predajem u malom koledžu severno od Bostona, i ja sam to prihvatio. Isprva sam svakog dana odlazio tamo, ali ubrzo sam zakupio mali namešteni stan blizu kampusa i vraćao sam se u Egzeter samo vikendom. Često se nisam vraćao čak ni tada.
     Amrita i ja nikada nismo razgovarali o Kalkuti. Nismo pominjali Viktorijino ime. Amrita se povlačila u svet teorije brojeva i Bulove algebre. Činilo mi se da joj taj svet prija: svet u kome se pravila poštuju, a tablice istine mogu logički da se odrede. Ja sam ostavljen napolju samo sa svojim nezgrapnim oruđima jezika i nepopravljivom, besmislenom mašinom stvarnosti.
     Bio sam na koledžu četiri meseca i možda se ne bih ni vratio u Egzeter da mi jedan prijatelj nije javio da je Amrita primljena u bolnicu. Po lekarima, dijagnoza njenog problema bila je akutna upala pluća komplikovana iscrpljenošću. Provela je u bolnici osam dana i celu nedelju posle toga bila je kod kuće suviše slaba da ustane iz kreveta. Za to vreme ostao sam kod kuće, i dok sam je negovao, u sitnim postupcima počeo sam da osećam odjeke naše ranije nežnosti; ali onda je objavila da joj je bolje, vratila se svom radu na kompjuteru sredinom juna, a ja sam se vratio u svoj stan. Osećao sam se neodlučno i izgubljeno, kao da se neka ogromna, mračna rupa sve šire otvara u meni i usisava me u sebe.

     Tog juna kupio sam 'Luger'.
     Roj Benet, povučeni mali profesor biologije koga sam upoznao na koledžu, pozvao me je u aprilu u svoj streljački klub. Godinama sam podržavao zakone o kontroli naoružanja i mrzeo i samu pomisao na pištolj, ali krajem te školske godine provodio sam većinu subota na streljačkom poligonu sa Benetom. Činilo se da čak i deca tamo stručno zauzimaju streljački stav raširenih nogu, sa ispružene obe ruke, koji sam ja poznavao samo iz filmova. Kada je neko morao da ode po metu, svi ostali učtivo su otvarali svoje oružje i uzmicali za korak od linije paljbe sa osmehnom. Mnoge mete bile su u obliku ljudskog tela.
     Kada sam nagovestio da bih želeo da kupim sopstveni pištolj, Roj se osmehnuo sa tihom radošću misionara i predložio mi za početak pištolj za gađanje u metu, kalibra .22. Klimnuo sam u znak saglasnosti i sutradan potrošio malo bogatstvo na trofejni 'Luger' kalibra 7.65 mm. Žena koja mi ga je prodala rekla je da je taj automatik bio ponos i dika njenog muža. U cenu je bio uključen i lep koferčić za njega.
     Nikada nisam ovladao poželjnim stavom sa dve ispružene ruke, ali počeo sam srazmerno delotvorno da bušim metu na dvadeset jardi. Nisam imao pojma šta ostali misle ili osećaju dok pucaju u tim večernjim satima sa izduženim senkama, ali svaki put kada bih podigao taj podmazani i izbalansirani instrument, osetio bih kako me njegova spregnuta energija prožima poput čašice dobrog viskija. Sporo, pažljivo stiskanje obarača, zaglušujući prasak i udarac trzaja duž moje ukrućene mišice izazivali su u meni nešto slično ekstazi.
     Doneo sam 'Luger' jednog vikenda posle Amritinog oporavka u Egzeter. Ona je jedne noći sišla i zatekla me kako premećem po rukama upravo podmazano i napunjeno oružje. Nije rekla ništa, ali mi je uputila jedan dugi pogled pre nego što se vratila gore. Ujutro ni jedno ni drugo to nismo pominjali.

     "U Indiji je izišla nova knjiga. Pravi hit. Mislim da je epska poema. Sve nešto o Kali, jednoj od njihovih boginja zaštitnica", rekao je akviziter.
     Spustio sam se do Njujorka na prijem kod 'Dabldeja', privučen više ponudom besplatnog pića nego drugim stvarima. Bio sam na balkonu i razmatrao da li da uzmem svoj četvrti skoč, kada sam čuo akvizitera kako razgovara sa dvojicom distributera. Prišao sam mu, uhvatio ga za ruku i odveo do suprotnog ugla balkona. Taj čovek samo što se vratio sa sajma knjiga u Nju Delhiju. Nije znao ko sam. Objasnio sam mu da sam pesnik zainteresovan za savremenu indijsku književnost.
     "Da, pa, plašim se da ne mogu mnogo toga da vam kažem o toj knjizi", reče on. "Pomenuo sam je zato što mi se činila prokleto neprikladna za ovdašnju prodaju. To je u stvari, samo jedna duga pesma. Mislim da je osvojila indijske intelektualce na juriš. Nas to, naravno, ne bi zanimalo. Poezija se ovde nikada ne prodaje, a kamoli ako je..."
     "Kako glasi naslov?" upitah ja.
     "Čudno, ali to sam upamtio", reče on. "Kalisambvha ili Kalisavba, ili tako nešto. Sećam se zato što sam nekada radio sa devojkom po imenu Keli Samers i primetio..."
     "Ko je autor?"
     "Autor? Žao mi je, ali toga se ne sećam. Sećam se samo knjige zato što je izdavač imao ogroman štand, ali ništa od slika, znate? Samo tu veliku gomilu knjiga. Stalno sam viđao plave korice u svim knjižarama u delhijskim hotelima. Jeste li ikada bili u Indiji?"
     "Das?"
     "Šta?"
     "Da li se autor zvao Das?" rekoh ja.
     "Ne, nije bio Das", reče on. "Bar mislim da nije. Mislim da je bilo nešto indijsko, teško za izgovor."
     "Da li mu je ime bilo Sandžej?" upitah.
     "Žao mi je, nemam pojma", reče akviziter. Počeo je da biva iritiran. "Čujte, zar je to uopšte važno?"
     "Ne", rekoh ja, "nimalo nije važno." Ostavio sam ga i otišao da se naslonim na ogradu balkona. Još sam bio tamo dva sata kasnije, dok se mesec digao iznad iskrzanih zuba grada.

     Fotografiju sam dobio sredinom jula.
     I pre nego što sam video marku, znao sam da je pismo iz Indije. Smrad te zemlje dizao se sa tankog koverta. Došlo je iz Kalkute. Stao sam na kraju prilaznog puteljka pod lišćem velike breze i otvorio koverat.
     Video sam najpre napomenu na poleđini fotografije. Glasila je Das je živ, ništa više. Fotografija je bila crno-bela, zrnasta; ljudi u prvom planu bili su gotovo izbrisani lošom upotrebom blica dok su ljudi u pozadini bili puki obrisi. Das je, međutim, bio smesta prepoznatljiv. Lice mu je bilo krastavo, a nos iskrivljen, ali lepra nije bila nipošto toliko očigledna kao kada sam se sreo sa njim. Nosio je belu košulju, a ruka mu je bila pružena kao da objašnjava nešto studentima.
     Svih osam ljudi na slici sedelo je na jastucima oko niskog stola. Blic je otkrivao boju koja se ljuštila sa zida iza Dasa i nekoliko prljavih šoljica na stolu. Lica još dvojice ljudi bila su jasno osvetljena, ali nisam ih poznavao. Moje oči prikovale su se za obrise čoveka koji je sedeo desno od Dasa. Bilo je suviše mračno da bi mu se razaznale crte lica, ali profil se dovoljno video da mogu da razaznam predatorski kljun nosa i kosu koja je štrčala kao crni nimbus.
     U kovertu nije bilo ništa osim fotografije.
     Das je živ. Šta je trebalo to da mi kaže? Da je M. Dasa još jednom vaskrsla njegova boginja-kučka? Ponovo sam pogledao sliku i ostao da stojim, kuckajući njom po prstima. Nije se moglo odrediti kada je slika snimljena. Da li je prilika u senkama bio Krišna? Postojalo je nešto u pogrbljenoj agresivnosti glave i tela što me je teralo da pomislim da jeste.
     Das je živ.
     Okrenuo sam se od prilaznog puteljka i otišao u šumu. Nisko rastinje hvatalo me je za članke. U meni se naginjala, vrtela praznina koja je pretila da se otvori u crni ponor. Znao sam da, kada se tama jednom otvori, više neće biti nade da joj umaknem.
     Četvrt milje od kuće, blizu mesta gde se rečica širila u močvarni deo, kleknuo sam i iscepao fotografiju na sitne komade. Onda sam otkrotrljao veliki kamen i rasuo parčiće po otkrivenoj zemlji pre nego što sam kamen navalio natrag na mesto.
     Dok sam se vraćao kući u meni se zadržavala slika vlažnih, belih stvari koje su se mahnito ukopavale da pobegnu sa svetla.

     Te noći, dok sam se pakovao, Amrita je ušla u sobu. "Treba da razgovaramo", reče ona.
     "Kada se budem vratio", rekoh ja.
     "Gde ideš, Bobi?"
     "U Njujork", rekoh. "Samo na nekoliko dana." Stavio sam još jednu košulju preko mesta gde sam spakovao 'Luger' i 64 metka.
     "Važno je da razgovaramo", reče Amrita. Rukom mi dodirnu mišicu.
     Odmakoh se i zatvorih patent zatvarač crnog kofera. "Kada se vratim", ponovio sam.
     Ostavio sam kola kod kuće, vozom otišao do Bostona, uhvatio taksi do međunarodnog aerodroma Logan i ukrcao se na TWA-ov let u deset uveče za Frankfurt, sa vezom za Kalkutu.