17.

     'I kakva se to gadna zver, čiji je čas tu najzad,
     Prikrada Vitlejemu kako bi se rodila?'

     Vilijem Batler Jejts

     Sunce se rađalo dok smo se približavali engleskoj obali, ali čak i sa Sunčevom svetlošću koja mi je padala preko nogu, osećao sam se uhvaćen u zamku noći kojoj nema kraja. Divlje sam drhtao, akutno svestan toga da sam vezan u krhkoj cevčici koja pod pritiskom leti hiljadama stopa iznad mora. Još gori je bio sve veći pritisak iznutra koji sam najpre pripisao klaustrofobičnoj reakciji, ali sam ga zatim prepoznao kao nešto sasvim drugo. U meni se nešto vrtoglavo naginjalo, nalik na prva snažna meškoljenja nekog moćnog homunkulusa.
     Sedeo sam i držao se čvrsto za rukonaslone, posmatrajući nemo otvaranje usta likova na filmskom platnu, dok je Evropa prolazila ispod nas. Mislio sam na poslednje Tagorine trenutke. Obroci su stizali da bi bili poslušno pojedeni. Kasnije tokom dana, pokušao sam da zaspim. A sve vreme šupljina i vrtoglavica sve su više jačali i u ušima sam čuo neprekidni zvuk krila insekata. Iznova i iznova, dospeo bih na ivicu sna, samo da bih se trgao i probudio zbog dalekog, podrugljivog smeha. Konačno sam odustao od pokušaja da zaspim.
     Primorao sam sebe da se pridružim ostalim putnicima za vreme boravka u Teheranu radi dopune goriva. Pilot je objavio da je napolju temperatura 33 stepena, i tek kada me je skolila strašna vrućina i vlaga shvatio sam da je govorio o stepenima Celzijusa, a ne Farenhajta.
     Bilo je kasno, negde pre ponoći, ali vreli vazduh zaudarao je na nasilje koje vreba. Šahove slike nalazile su se posvuda u odjekujućoj, jarko osvetljenoj štali od terminala, a ljudi iz obezbeđenja i vojnici tumarali su okolo sa izvučenim oružjem bez nekog vidljivog razloga. Muslimanke zaodenute u crne čadore klizile su poput utvara kroz zelenu fluorescentnu prazninu. Starci su spavali na podu ili klečali na tamnim prostirkama za molitvu usred opušaka i celofanskih omotnica, dok je u blizini neki američki dečak od svojih šest godina - plave kose i crvene prugaste košulje, neskladih preliva - čučao iza stolice i polivao šalter carine automatskom vatrom iz svoje igračke, puške M-16.
     Razglas je objavio da će ukrcavanje za naš let biti za petnaest minuta. Oteturao sam se pored nekog starca sa crvenim šalom i našao se u javnom klozetu. Tamo je bilo veoma mračno i jedina svetlost dopirala je od jedne sijalice ispred ulaza. Tamna obličja kretala su se kroz pomrčinu. Na sekund sam se zapitao nisam li slučajno zabasao na žensku stranu, pa vidim čadore u mraku, ali onda začuh duboke glasove kako izgovaraju grlene slogove. Čulo se takođe kapanje vode. U tom trenu vrtoglavica me obuze gore nego ranije i ja kleknuh iznad jednog od azijskih toaleta i ispovraćah se, nastavivši da se grčim dugo pošto sam se otarasio i poslednjih ostataka avionskih obroka.
     Sručih se postrance i ostadoh da ležim opružen na hladnom, popločanom podu. Praznina u meni sada je bila gotovo potpuna. Drhtao sam dok me je oblivao znoj i mešao mi se sa slanim suzama. Neprestana buka insekata digla se do kreščenda. Kalina Pesma bila je veoma bučna. Shvatio sam da sam već prešao preko granica u njen novi domen.
     Nekoliko minuta kasnije ustao sam u tami, očistio se koliko sam mogao nad jedinim lavaboom i brzo izišao na zelenu svetlost kako bih se pridružio ostalima koji su čekali na let za Kalkutu.

     Izišli smo iz oblaka, napravili jedan krug i spustili se na kalkutski aerodrom Dum-Dum u 3.10 ujutro. Stao sam u red koji je silazio niz stepenice na vlažnu pistu. Grad kao da je goreo. Narandžasta svetlost koja se odbijala od niskih monsunskih oblaka, odraz crvenih svetionika u bezbrojnim lokvama i buktanje reflektora iza terminala doprinosili su toj opseni: mogao sam da čujem samo zapevajući hor kreštavih glasova dok sam posrtao za ostalima ka carinskoj zgradi.
     Godinu dana pre toga, Amrita, Viktorija i ja proveli smo duže od jednog sata na carinskom prelazu u Bombaju. Ovaj put prošao sam za manje od pet minuta. Nisam se ni najmanje plašio da će mi otvoriti prtljag. Čovečuljak u prljavoj kaki odeći ispisao mi je kredom X na koferu baš na spoljnom odeljku u kom sam sakrio 'Luger' i municiju, a onda sam se našao na glavnom terminalu i krenuo ka spoljnim vratima.
     Neko će biti tu da me sačeka. Verovatno Krišna-Sandžej. Reći će mi gde da nađem onu kučku Kamakiju pre nego što umre.
     Bilo je gotovo pola četiri ujutro, ali gomila nije bila nimalo manja nego u drugim navratima kada sam bio na aerodromu. Ljudi su vikali i gurali se na bolesnoj svetlosti pucketavih fluorescentnih traka, ali jedva sam mogao da čujem buku dok sam gazio preko Kiplingovih 'umotanih mrtvaca', ne ulažući mnogo truda da izbegavam da stanem na njih. Pustio sam da me gomila nosi. U rukama i nogama kao da sam imao anestetik, jer su se trzale kao da sam marioneta kojom loše rukuju. Zatvorio sam oči kako bih slušao Pesmu i osećao energiju oružja samo nekoliko inča od moje desne šake.
     Čaterdži i Gupta moraće takođe da umru. Koliko god mala bila njihova uloga, moraće da umru.
     Posrtao sam sa gomilom kao čovek usred strašne oluje. Buka, smrad i pritisak rulje koja se tiskala savršeno su se stopili sa sve većom prazninom u meni da bi obrazovali tamni cvet što mi se otvarao u umu. Smeh je sada bio veoma glasan. Iza spuštenih kapaka mogao sam da vidim Njen lik uzdignut iznad sivih tornjeva umirućeg grada, da čujem kako Njen glas predvodi sve glasnije zapevanje, da vidim kako se Njene ruke kreću u ritmu strašnog plesa.
     Kada budeš otvorio oči, videćeš nekoga koga znaš. Ne moraš da čekaš. Neka počne tu.
     Naterao sam oči da ostanu zatvorene, ali kofer sam držao grčevito obema rukama podignut na moje grudi. Mogao sam da osetim kako me gomila nosi napred ka otvorenim vratima. Vriska nosača i smrad kalkutske kanalizacije sada su sasvim jasno dopirali. Osećao sam kako mi desna šaka počinje da otvara spoljni odeljak kofera gde sam spakovao pun pištolj.
     Neka počne tu.
     I dalje zatvorenih očiju, video sam kako se sledećih nekoliko minuta otvara preda mnom kao vrata koja su me čekala, kao čeljust velike zveri grada, i mogao sam da osetim kako se tamni cvet širom otvara u meni, a zatim podizanje podmazanog savršenstva 'Lugera', da bi onda otpočeo sakrament, da bi onda moć potekla uz moju ruku u mene, kroz mene, iz mene u iskašljavanju plamena u noći, obličja će padati u trku, a ja ću ponovo napuniti pištolj sa zadovoljavajućim škljoc novog magacina koji klizi na svoje mesto i moć će poteći iz mene, obličja će padati u trku i meso će leteti sa mesa od udara, a plamen sa dimnjaka zapaliće nebo i zahvaljujući njegovoj crvenoj boji pronaći ću put kroz ulice, uličice i sokake i naći ću Viktoriju, ovaj put na vreme, pronaći ću Viktoriju na vreme, ubiću one koji su mi je uzeli, ubiću one koji mi stanu na put i ubiću svakoga ko...
     Neka počne sad.
     "Ne!" vrisnuh i otvorih oči. Moj vrisak zaglušio je Pesmu samo na sekund ili dva, ali za to vreme izvukao sam šaku iz otvorenog odeljka kofera i divlje počeo da se guram ulevo. Vrata su bila samo deset koraka ispred mene i gomila je neumoljivo navirala ka njima, sada u bržoj, usredsređenoj struji. Kroz vrata sam načas ugledao čoveka u beloj košulji koji je stajao kraj malog plavobelog autobusa. Njegova kosa uzdizala se poput šiljaka tamnog elektriciteta.
     "Ne!" Koristio sam kofer kao ovna da bih se probio do zida. Neki visoki čovek u gomili gurnu me i ja stadoh da ga udaram po grudima sve dok me nije pustio da prođem. Sada sam bio samo tri koraka od otvorenih vrata i kretanje gomile nosilo me je sa sobom podjednako sigurno kao što bi me eksplozija vazduha nosila u vakuum.
     Neka počne sad.
     "Ne!" Ne znam da li sam glasno viknuo. Bacio sam se napred, gurajući se protiv gomile, poput čoveka koji gaca kroz reku duboku do grudi; levom rukom ščepao sam šipku neoznačenih bočnih vrata koja su vodila u zabranjeni deo terminala. Nekako sam uspeo da zadržim kofer dok su se ljudska obličja zabijala u mene i slučajno me udarala prstima i rukama po licu u gužvi.
     Progurao sam se kroz vrata i potrčao, dok me je kofer lupao po desnoj nozi, između iznenađenih aerodromskih radnika koji su se sklanjali u stranu. Pesma je grmela glasnije nego ikad pre i nanosila mi toliki bol da sam morao čvrsto da stisnem oči.
     Neka počne tu. Neka počne sad.
     Stao sam usred koraka, tresnuo o zid i zateturao se unazad od siline udarca. Ruke i noge su mi se trzale i mlatarale kao da imam napad epilepsije. Načinio sam dva koraka natrag prema terminalu.
     "Ko te jebe!" vrisnuo sam - mislim da sam vrisnuo - i uspeo da se postrance oteturam uz zid koji se sastojao od vrata, a onda sam se našao na rukama i kolenima u nekoj dugačkoj, mračnoj prostoriji.
     Vrata se zatvoriše i zavlada tišina. Prava tišina. Bio sam sam. Prostorija je bila dugačka i mutno osvetljena, prazna izuzev nekoliko nepreuzetih gomila prtljaga, par kutija i kovčega. Sedoh na cementni pod i obazreh se u šoku prepoznavanja. Pogledah desno i videh izlupani šalter gde je čekao avionski sanduk.
     Pesma je prestala.
     Nekoliko minuta sedeo sam na podu i dahtao. Praznina u meni bila je sada gotovo prijatna - odsustvo nečeg crnog i otrovnog.
     Zatvorio sam oči. Setio sam se kako sam držao Viktoriju u noći kada je rođena, u drugim prilikama, setio sam se njenog bebinjeg i mlečnog mirisa i trideset koraka od sale za porođaje do porodilišta.
     Ne otvarajući oči, zgrabio sam dršku kofera i - sada ustajući - zavitlao ga što sam dalje mogao preko dugačke prostorije. Odskočio je od prašnjave police i sručio se uz tresak van vidokruga, u gomilu kutija.
     Napustio sam prostoriju, prešao dvadeset koraka kroz prazan hodnik, izišao u terminal deset koraka od jedinog otvorenog šaltera za karte i kupio kartu za sledeći let iz grada.
     Nije bilo kašnjenja. Na 'Lufthansinom' letu do Minhena bilo je samo deset putnika kada se avion odlepio sa piste dvadeset minuta kasnije. Nisam čak ni pomislio na to da pogledam napolje kako bih poslednji put osmotrio Kalkutu. Zaspao sam pre nego što je stajni trap stigao da se uvuče.

     Sleteo sam u Njujork sledećeg popodneva i uhvatio 'Deltin' 727 do aerodroma Logana kraj Bostona. Tamo su me napustili i poslednji ostaci nervozne energije i nisam mogao da sprečim napuklost u glasu kada sam pozvao Amritu i zamolio je da dođe po mene.
     Kada je stigla tamo u crvenom 'Pintu', sav sam se tresao i nisam sasvim bio svestan toga gde se nalazim. Želela je da me odvede u bolnicu, ali ja sam klonuo duboko u crno sedište od vinila i rekao: "Vozi. Molim te, vozi."
     Krenuli smo ka severu putem I-95 dok je večernje Sunce bacalo dugačke senke preko srednje linije. Polja su bila vlažna od nedavne kišne oluje. Zubi su mi gotovo nekontrolisano cvokotali, ali insistirao sam na tome da govorim. Amrita je vozila nemo i povremeno bacala pogled ka meni svojim dubokim, tužnim očima. Nije me prekidala čak ni kada sam počeo da bulaznim.
     "Shvatio sam šta tačno žele da uradim. Šta Ona želi da uradim", rekao sam dok smo se približavali državnoj granici. "Ne znam zašto. Možda je Ona želela da ja zauzmem njegovo mesto kao što je on zauzeo Dasovo. Ili me je Krišna možda spasao zato što je znao da će me jednog dana vratiti zbog neke druge bezumnosti. Ne znam. Nije me ni briga. Da li shvataš šta je zaista važno?"
     Amrita me je gledala i nije progovarala. Večernja svetlost pretvarala joj je kožu u zlato.
     "Svakog dana krivio sam sebe, znajući da ću nastaviti da krivim sebe sve dok ne umrem. Mislio sam da sam ja kriv za sve. I jesam kriv za sve. Sada znam da si i ti krivila sebe."
     "Da je nisam pustila unutra..." zausti Amrita.
     "Da!" rekoh ja. Bio je to gotovo krik. "Znam. Ali moramo prekinuti sa tim. Ako to ne prevaziđemo, ne samo da ćemo uništiti jedno drugo i sami sebe, već ćemo uništiti i ono što smo nas troje značili. Bićemo deo tame."
     Amrita je zaustavila na odmorištu blizu izlaza ka ravnici Solzberi. Sklonila je ruke sa volana. Sedeli smo nekoliko minuta u tišini.
     "Nedostaje mi Viktorija", rekoh ja. Bilo je to prvi put da sam izgovorio ime našeg deteta posle Kalkute. "Nedostaje mi naša bebica. Nedostaje mi Viktorija."
     Ona spusti glavu na moja prsa. Jedva sam mogao da joj razumem reči prigušene mojom košuljom i začetkom njenih suza. A onda sam jasno čuo.
     "I meni, Bobi", reče ona. "I meni nedostaje Viktorija."
     Držali smo se dok su kamioni prolazili u naletu vetra i buke i dok su poslednji ostaci gustog saobraćaja punili kolovozne trake bojama sprženim od sunca i zvukom guma na asfaltu.