6.
ZAHTEV
Kada umrem
Ne bacajte kosti i meso
Skupite ih na gomilu
I
Pustite ih da kažu
Svojim smradom
Koliko je vredeo život
Na ovoj zemlji
Koliko je vredela ljubav
Na kraju
Kamela Das
"Ja sam siromah iz kaste Sudra. Jedan sam od jedanaest sinova Džagdisvarana Bibhutija Muktanandadžija koji je bio sa Gandidžijem na Hodu do Mora.
Dom mi je u selu Anguda, blizu Durgalapura, kraj železničke pruge koja povezuje Kalkutu i Džamšedpur. To je siromašno selo i niko se spolja nikada nije zanimao za njega, osim u vreme kada je tigar pojeo sinove Subhorandžana Venkatesvaranija i kada je jedan čovek došao iz novina u Bubanešvaru da pita Subhorandžana Venkatesvaranija šta on o tome misli. Ne sećam se toga dobro, jer se desilo za vreme rata - koji je bio petnaestak godina pre nego što sam rođen.
Naša porodica nije uvek bila siromašna. Moj deda, S. Makeši Muktanandadži, jednom je pozajmio pare seoskom zelenašu. U vreme kada sam ja rođen, odavno smo pozajmili natrag dedine pare i još mnogo više. Da bi otplatio deo kamate na dug, moj otac bio je primoran da proda najbogatijih šest jutara svoje zemlje - i to one najbliže selu. Tako je preostalo petnaest jutara, razbacanih na mnogo milja, koje je trebalo podeliti među nama jedanaestoricom. Ne može se uzgajati trska za dva vola na tako malom komadu zemlje.
Problem je malčice ublažen kada je moj stariji brat Marmadešvar otišao da ispuni svoju patriotsku dužnost 1971, da bi ga odmah ubili Pakistanci. Opet, izgledi za nas ostale nisu bili dobri.
Onda je moj otac smislio nešto. Tokom osam godina, ja sam polovinu vremena pohađao časove u Hrišćanskoj zemljoradničkoj akademiji u Durgalpuru. Sponzor škole bio je veoma bogati gospodin Debi iz Bengalskog centra za oplodnju stoke. Bila je to mala škola. Imali smo malo knjiga i samo dva učitelja, od kojih je jedan polako ludeo od sifilisa.
Bez obzira na to, ja sam bio jedini član očeve porodice koji je ikada išao u školu, i on je odlučio da pođem na univerzitet. Planirao je da postanem lekar, ili - još bolje - trgovac, i da porodici donesem mnogo novca. Tako je takođe rešen problem mog dela zemlje. Mom ocu bilo je očito da jednom lekaru ili trgovcu nije potrebna parcelica siromašne obradive zemlje.
Ja sam s tim u vezi imao pomešana osećanja. Nikada nisam odmakao dalje od osam milja od Angude. Nikada se nisam vozio vozom ili automobilom. Mogao sam da čitam veoma jednostavne knjige i da pišem osnovne rečenice na bengalskom, ali nisam znao engelski niti hindi, a sanskrit samo toliko da sam mogao da odrecitujem po nekoliko stihova iz Ramajane i Mahabharate.
Ukratko, nisam bio siguran da sam spreman da postanem lekar.
Moj otac pozajmio je još para - ovaj put na moje ime - od seoskog zelenaša. Moj učitelj je, onako lud, napisao preporuku za prijem na Univerzitet u Kalkuti i uputio je svom starom tamošnjem instruktoru. Čak je i gospodin Debi, koji se u svojim prehrišćanskim danima zakleo Gandidžiju da će skromno raditi za naša sela i da će naložiti da mu se pepeo raspe po glavnoj stazi Angude, napisao je poruku Univerzitetu i zamolio ih da budu tako dobri da prime siroto, neobrazovano seljače iz niže kaste u svoje časne dvorane znanja.
Prošle godine su me primili. Dao sam najveći deo svog pozajmljenog novca kao bakshish učitelju i sekretaru gospodina Debija, a onda otišao od kuće u veliki grad. Kako sam samo bio preplašen!
Neću opisivati svoje reakcije na sva čuda Kalkute. Dovoljno je da kažem da mi je svaki sat donosio čudesna otkrovenja. Međutim, ubrzo sam se spustio na zemlju. Moja jadna sredstva jedva da su bila dovoljna za školarinu za prvi semestar i nije ostalo dovoljno novca za skupe studentske domove ili hostele blizu Univerziteta. Proveo sam svoju prvu nedelju u gradu spavajući u grmlju u Majdanu, ali monsunske kiše i policija, koja me je dvaput premlatila, ubedili su me da potražim sobu.
Moja četiri predmeta donekle su mi donela razočaranje. Na Uvodu u nacionalnu istoriju bilo je više od četiri stotine studenata. Nisam mogao da kupim udžbenik, a retko sam bio dovoljno blizu da čujem predavača koji je mumlao i, u svakom slučaju, govorio isključivo na engleskom, koji nisam mogao da razumem. Stoga sam dane provodio u potrazi za smeštajem, žaleći što nisam kod kuće, u Angudi. Čak i samo sa jednim obrokom od pirinča i chapatis-a dnevno, znao sam da će mi za nekoliko nedelja ponestati para. Ako budem imao sreće da pronađem sobu na izdavanje, tim pre ću početi da gladujem.
Onda sam se javio na oglas za cimera u Studentskom forumu i sve se promenilo. Soba se nalazila na šest milja od Univerziteta, na sedmom spratu zgrade u kojoj su mahom bile smeštene izbeglice iz Bangladeša i Burme. Student koji je želeo da izda pola sobe bio je na drugoj godini - sjajan čovek nekoliko godina stariji od mene, koji je u to vreme studirao farmaciju, ali je želeo da jednog dana bude veliki pisac ili, ako već to ne može, nuklearni fizičar. Zvao se Sandžej, i čim sam ga prvi put ugledao kako stoji usred gomila papira i neoprane odeće, znao sam nekako da moj život više nikada neće biti isti.
Tražio je dve stotine rupija mesečno za moju polovinu sobe. Očajanje mora da mi se videlo na licu. U to vreme, imao sam manje od stotinu rupija. Shvatio sam da sam dva sata pešačio ni zbog čega. Pitao sam ga smem li da sednem. Tabani su me veoma boleli od batina lathi palicama od pre nekoliko noći. Kasnije sam saznao da su mi policajci polomili svodove stopala.
Kada je to čuo, Sandžej se smesta sažalio na mene. Razbesneo se kada sam mu ispričao o batinama i podmićivanju koje su zahtevali čuvari studentskih domova. Sandžejeva raspoloženja bila su, kao što ću ubrzo saznati, poput monsunskih oluja. Jedan minut bio bi miran, zamišljen, nepomičan kao kip, da bi već sledećeg leteo u besu zbog neke društvene nepravde i probijao pesnicom trule daske zida ili šutirao neko Burmanče niz zadnje stepenište.
Sandžej je istovremeno bio član Maoističke studentske koalicije i Komunističke partije Indije. Činjenica da su ove dve frakcije prezirale jedna drugu i da su često dolazile u sukob kao da mu nije smetala. Svoje roditelje opisivao je kao 'dekadentne kapitalističke parazite' koji su posedovali malu farmaceutsku kompaniju u Bombaju i koji su mu svakog meseca slali novac. Roditelji su ga najpre poslali na studije van zemlje, ali kada se vratio da 'obnovi kontakte sa revolucionarnom borbom u sopstvenoj zemlji', on ih je još više uvredio time što je odabrao bučni, plebejski Univerzitet u Kalkuti da na njemu diplomira, nego prestižnije koledže u Bombaju ili Delhiju.
Pošto mi je ispričao te stvari o sebi i saslušao moju priču, Sandžej je smesta izmenio visinu kirije na pet rupija mesečno i ponudio mi novac na zajam za prva dva meseca. Priznajem da sam zaplakao od radosti.
Sledećih nedelja, Sandžej mi je pokazao kako da preživim u Kalkuti. Ujutro, pre svanuća, vozili smo se u centar grada sa kamiondžijama iz klase radnika koji su prevozili mrtve životinje do kafilerije. Sandžej je bio taj koji me je naučio da u velikom gradu poput Kalkute razlike među kastama ne znače ništa i da će ubrzo nestati, kad nastupi neumitna revolucija. Složio sam se sa Sandžejevim stanovištima, ali zbog načina na koji sam vaspitan još nisam mogao da delim sedište u autobusu sa nepoznatima niti da primim parče prženog testa od prodavca, a da se nagonski ne upitam kojoj kasti taj čovek pripada. Svejedno, Sandžej mi je pokazao kako da se besplatno vozim tramvajima, gde da se brijem kod uličnog berberina koji mom prijatelju duguje uslugu, i kako da se besplatno uvučem u bioskop za vreme pauze večernjeg trosatnog filma.
Za to vreme, ja sam prestao da odlazim na predavanja na Univerzitetu, a ocene su mi se popele sa četiri 'F' na tri 'B' i jedno 'A'. Sandžej me je naučio kako da kupujem stare sastave i testove od starijih studenata. Da bih to mogao, bio sam primoran da uzajmim od cimera još tri stotina rupija, ali njemu to nije smetalo.
Sandžej me je isprva vodio na sastanke MSK i KPI, ali beskrajne političke govorancije i besciljna interna preganjanja samo su me uspavljivali, pa posle nekog vremena više nije navaljivao da mu pravim društvo. Mnogo su mi se više sviđale retke prilike kada smo odlazili u noćni klub hotela Lakšmi i gledali kako žene plešu u donjem vešu. Tako nešto bilo je gotovo nezamislivo za jednog predanog Indusa poput mene, ali priznajem da me je veoma uzbuđivalo. Sandžej je to nazivao 'buržoaskom dekadencijom' i objašnjavao da nam je dužnost da prisustvujemo mučnoj korupciji kojoj je bilo suđeno da bude zamenjena revolucijom. Sve u svemu, išli smo pet puta da prisustvujemo dekadenciji, i svaki put Sandžej mi je pozajmio raskošan iznos od po pedeset rupija.
Bili smo cimeri već tri meseca pre nego što mi je Sandžej rekao za svoju povezanost sa gundama i kapalikama. Podozrevao sam da je Sandžej u nekoj vezi sa gundama, ali o kapalikama nisam imao pojma.
Čak sam i ja znao da nekoliko godina bande azijskih tugisa i lokalnih gundi iz Kalkute upravljaju čitavim delovima grada. Oni su naplaćivali ulazak raznim izbeglicama, kao i prava na čučanje; kontrolisali su priliv droge u grad i njenu raspodelu; i ubijali su svakoga ko bi se mešao u njihovo tradicionalno upravljanje zaštitom, krijumčarenjem i zločinom u gradu. Sandžej mi je rekao da čak i patetični stanovnici sirotinjskih četvrti koji svake večeri izveslavaju iz chawl-a kako bi krali plava i crvena navigaciona svetla sa reke za neku sopstvenu svrhu, plaćaju proviziju gundama. Ta provizija bila je utrostručena kada se teretni brod koji su gunde poslale - na putu za Singapur sa teretom opijuma i krijumčarenog zlata - nasukao na Hugliju zato što nije bilo svetiljki u kanalu. Sandžej je rekao da je najveći deo zarade od broda otišao na podmićivanje policije i lučkih vlasti kako bi ga izvukli iz blata i pustili da nastavi dalje.
Prošle godine u ovo vreme, naravno, zemlja je prolazila kroz poslednje faze vanrednog stanja. Novine su bile cenzurisane, zatvori prepuni političkih zatvorenika koji su kritikovali gospođu Gandi, a govorkalo se da mladiće na jugu sterilišu kada se voze vozom bez karte. Kalkuta je, međutim, bila usred sopstvenog vanrednog stanja. Izbeglice iz protekle decenije uvećale su stanovništvo toliko da se više nije moglo prebrojati. Neki su nagađali da ih ima deset miliona. Neki su govorili petnaest. U vreme kada sam se preselio kod Sandžeja, grad je za četiri meseca prošao kroz šest uprava. Naravno, na kraju je KPI preuzela kontrolu zahvaljujući čistom automatizmu, ali čak su i oni doneli sasvim malo rešenja. Pravi gospodari grada nisu se mogli videti.
Čak i danas, policija Kalkute ne zalazi u glavne delove grada. Prošle godine pokušali su sa dnevnim patrolama od dvojice ili trojice, ali pošto su gunde vratile nekoliko takvih patrola u sedam ili osam delova, komesar je odbio da dopusti da njegovi ljudi odlaze u te oblasti bez vojne pratnje. Naša indijska vojska objavila je da ima pametnija posla.
Sandžej je priznao da se povezao sa gundama u Kalkuti preko svojih farmaceutskih veza. Ali, rekao je krajem prve godine na Univerzitetu, proširio je svoju ulogu i na prikupljanje novca za zaštitu od mnogih svojih kolega studenata i na prenošenje poruka između gundi i Sindikata gospodara prosjaka u severnom delu grada. Nijedan od ovih zadataka nije Sandžeju bio mnogo unosan, ali zahvaljujući njima stekao je značajan status. Sandžej je bio taj koji je preneo naređenje Sindikatu da se privremeno smanji broj otmica dece kada je Indijski Tajms otpočeo jedan od svojih sezonskih i kratkotrajnih napada na tu praksu. Kasnije, kada je Tajms svoju moralizatorsku pažnju usmerio na ubistva zbog miraza, Sandžej je bio taj koji je preneo dopuštenjke gospodarima prosjaka da popune svoje ispražnjene zalihe povećanjem broja otmica i osakaćivanja.
Preko gospodara prosjaka Sandžej je dobio priliku da se pridruži kapalikama. Društvo kapalika bilo je starije od Bratstva Gundi, starije čak i od samog grada.
Oni se klanjaju boginji Kali, naravno. Mnogo godina otvoreno su joj bogoslužili u hramu Kaligat, ali njihov običaj da svakog petka u mesecu žrtvuju muško dete nagnao je Britance da 1831. zabrane Društvo. Prešli su u podzemlje i doživeli procvat. Nacionalistička borba u prošlom veku mnoge je navela da im se pridruže. Ali cena inicijacije kod njih bila je visoka - što smo Sandžej i ja ubrzo saznali.
Sandžej je mesecima pokušavao da uspostavi kontakt sa njima. Mesecima su ga odbijali. A onda, u jesen prošle godine, pružili su mu priliku. Sandžej i ja tada smo već bili veliki prijatelji. Zajedno smo položili zakletvu Bratstva i ja sam već obavljao svoj mali deo posla prenoseći nekoliko poruka raznim ljudima, a jednom sam otišao u prikupljanje novca kada je Sandžej bio bolestan.
Iznenadio sam se kada mi je Sandžej ponudio da se sa njim pridružim kapalikama. Iznenadio i uplašio. Moje selo imalo je hram Durge, Boginje Majke, tako da mi je čak i njen tako žestok vid i otelovljenje u Kali bio poznat. Ipak, oklevao sam. Durga je bila materinska, dok je Kali važila za razvratnu. Durga je bila skromna u pojavi, dok je Kali bila gola - ne naga, već bestidno gola - i nosila je samo mrak kao ogrtač. Mrak i ogrlicu od ljudskih lobanja. Slaviti Kali kada joj nije praznik značilo je pratiti Vamacharu - perverznu, levoruku Tantru. Sećam se da mi je jednom, kao detetu, neki stariji rođak pokazivao štampanu kartu na kojoj je bila žena, boginja, u skarednom snošaju sa dva muškarca. Stric nas je zatekao kako to gledamo, uzeo kartu, a mog rođaka išamarao. Sutradan su doveli jednog starog Bramana da nas pouči o opasnostima takvih tantrističkih besmislica. Nazvao je to 'greškom pet M' - madya, mamsa, matsya, mudra, maithun. To su, naravno, bile Pancha Makaras, koje bi kapalike lako mogle da zatraže - alkohol, meso, riba, gestovi rukama i snošaj. Ako ćemo pravo, u to vreme snošaj mi je bio mnogo u mislima, ali iskusiti ga prvi put kao deo bogosluženja bila je zaista zastrašujuća pomisao.
Ali Sandžeju sam mnogo dugovao. Uistinu, počeo sam da shvatam da možda nikad neću biti u stanju da mu vratim dug. I tako, krenuo sam sa njim na prvi sastanak sa kapalikama.
Sastali su se s nama uveče, na praznoj tržnici blizu Kaligata. Ne znam šta sam očekivao - moja slika o kapalikama poticala je iz priča kojima su se plašila nevaljala deca - ali dva muškarca koja su nas tamo sačekala nisu se uklapala ni u jednu moju predstavu i pretpostavku. Bili su obučeni kao poslovni ljudi - jedan je čak nosio i aktovku - i obojica su govorila tiho, prefinjenih manira i pojave; uz to, ophodili su se ljubazni prema nama uprkos razlikama u klasi i kasti.
Svetkovine u toku bile su izuzetno svečane. Bio je to dan novog meseca u slavljenju Durge i volovska glava bila je posađena na gvozdeni šiljak ispred Kalinog idola. Krv je još kapala u memerni lavor ispod nje.
Pošto sam od najmlađih dana verno slavio Durgu, nije mi bilo teško da se pridružim litaniji za Kali/Durgu. Nekoliko izmena bilo je lako naučiti, iako sam nekoliko puta greškom prizivao Parvati/Durgu umesto Kali/Durgu. Dva džentlmena su se osmehivala. Samo jedan deo bio je sasvim drugačiji, tako da sam morao da ga naučim iznova:
Svet je bol,
O strašna ženo Šivina
Ti žvaćeš meso;
O strašna ženo Šivina,
Jezik ti pije krv,
O mračna Mati! O gola Mati.
O voljena Šivina
Svet je bol.
Potom je procesija nosila velike glinene kipove kroz Kaligat. Svaki je bio isprskan krvlju žrtve. Neki su bili Kalini kipovi, u njenom vidu kao Čandi, Strašne, ili kao Činamaste, 'obezglavljene', među deset Mahavidya, kada je Kali sama sebi odrubila glavu da bi pila sopstvenu krv.
Pratili smo procesiju napolje, duž obale reke Hugli kroz koju, naravno, teku vode svetog Ganga. Tamo su idoli pobacani u vodu u sigurnoj veri da će se ponovo podići. Zapevali smo sa gomilom:
Kali, Kali balo bhai
Kali bai are gate nai
Oh, braćo, uzmite Kalino ime
Nema drugog skrovišta do nje.
Bio sam dirnut do suza. Svetkovina je bila toliko veličanstvenija i lepša od priprostih seoskih ponuda u Angudi. Dva džentlmena su to odobravala. Takođe, očito, jagrate iz Kaligata, pošto su nas pozvali na pravi sastanak kapalika prvog dana sledećeg punog meseca."
Krišna zastade u prevođenju. Glas mu je postajao pomalo promukao. "Imate nekih pitanja dosad, gospodine Luzak?"
"Ne", rekoh ja. "Nastavite."
"Sandžej je tog meseca bio veoma uzbuđen. Shvatio sam da on nema versko vaspitanje kakvo sam ja imao sreće da posedujem. Poput svih članova Komunističke partije Indije, Sandžej je morao da barata političkim ubeđenjima koja su bila u sukobu sa njegovim dubljim induskim nasleđem. Morate shvatiti da za nas religija nije nimalo apstraktnije 'verovanje' za koje je potreban 'čin vere' nego proces disanja. Uistinu, lakše bi bilo voljom zaustaviti otkucaje srca nego izmeniti perspektivu kod Indusa. Biti Indus, naročito u Bengalu, znači prihvatiti sve stvari kao vidove božanskog i nikada veštački ne razdvajati sveto od profanog. Sandžej je delio to znanje, ali tanki sloj zapadne misli nanesen na njegovu indijsku dušu odbijao je to da prihvati.
Za vreme tog meseca, jednom sam ga pitao zašto se trudio da postane član kapalika, ako već ne može istinski da slavi boginju. Tada se naljutio na mene i počeo da me vređa. Čak je zapretio da će mi povećati kiriju ili zatražiti povraćaj duga. A onda, možda kada se setio naše bratske zakletve i kada je video tugu na mom licu, izvinio mi se.
'Moć', rekao je. 'Moć je razlog zbog koga to želim, Džejprakeš. Već neko vreme znam da kapalike poseduju moć koja je daleko izvan srazmere sa njihovim brojem. Gunde se ne plaše ničega... ničega osim kapalika. Tagisi, koliko god bili glupi i nasilni, neće se suprotstaviti nekome za koga se zna da je kapalika. Obični ljudi mrze kapalike ili se prave kao da društvo više ne postoji, ali to je mržnja koja izvire iz zavisti. Plaše se i samog imena kapalika.'
'Možda je bolja reč poštovanje', rekoh ja.
'Ne', reče Sandžej, 'prava reč je strah.'
Prve noći novog meseca posle praznika Durge, prve noći Kalinog slavlja, jedan čovek u crnom sačekao nas je na napuštenoj tržnici da nas povede na sastanak Društva kapalika. Uz put smo prošli ulicom Glinenih idola i stotine Kalinih vidova - slamnate kosti izbijale su im iz nedovršenog glinenog mesa - posmatrale su nas u prolazu.
Hram se nalazio u prostranom skladištu. Ispod jednog njegovog dela tekla je reka, baš kao i u Kaligatu. Mogli smo da čujemo njen neprekidni šapat za vreme svetkovine koja je usledila.
Napolju je bio blagi sumrak, ali čim smo ušli u skladište, postalo je veoma mračno. Hram je bio zgrada unutar zgrade. Sveće su nam pokazivale put. Nekoliko zmija slobodno se kretalo po hladnom podu, ali bilo je previše mračno da bih razabrao jesu li to kobre, obične otrovnice ili neke bezopasnije zmije. Izgledalo mi je to kao melodramatski detalj.
Kalin idol bio je manji od onoga u Kaligatu, ali takođe mršaviji, tamniji, oštrijeg pogleda i sve u svemu strašniji. Na mutnom i drhtavom svetlu, usta kao da su se čas širila, čas zatvarala u surovi osmeh. Kip je bio sveže obojen. Dojke su joj na vršcima imale crvene bradavice, prepone su joj bile tamne, a jezik jarko crven. Dugački zubi bili su joj veoma, veoma beli u pomrčini, a uske oči posmatrale su nas dok smo prilazili.
Bile su tu još dve vidne razlike. Najpre, leš na kome je ovaj idol plesao bio je pravi. Osetili smo njegov smrad čim smo ušli u sam hram. Zadah se mešao sa teškim mirisom tamjana. Truplo je pripadalo nekom muškarcu - bele puti, kostiju vidljivih pod pergamentnim mesom, oblika izlivenog u položaj smrti veštinom vajara. Jedno oko bilo je malo otvoreno.
Nije me sasvim iznenadilo prisustvo tela. Po tradiciji, kapalike su nosile ogrlicu od lobanja i silovale su žrtvenu devicu pre svake svetkovine. Samo nekoliko dana ranije, Sandžej se našalio i rekao da ću možda baš ja biti odabrana devica. Ali sada, u mraku hrama u skladištu, sa smradom raspadanja u nozdrvama, bilo mi je veoma drago što nije postojao nikakav znak upražnjavanja takve tradicije.
Druga razlika u kipu bila je manje primetna i nekako više zastrašujuća. Kali je i dalje besno dizala svoje četiri ruke; iz jedne šake landarala je omča, u drugoj je bila palica sa lobanjom, a visoko je bio podignut mač. Ali četvrta šaka bila joj je prazna. Tamo gde je trebalo da se nalazi kip odrubljene glave, bio je samo prazan vazduh. Prsti idola nisu držali ništa. Osetio sam da mi je srce zalupalo i jedan pogled na Sandžeja bio mi je dovoljan da vidim da i on suzbija užas. Miris našeg znoja mešao se sa svetim aromama tamjana i mrtvog mesa.
Uđoše kapalike. Nisu nosile odore niti bilo kakvu naročitu odeću. Većina ih je na sebi imala beli dhoti, tako uobičajen u seoskim krajevima. Svi su bili muškarci. Bilo je previše mračno da bi se razaznale oznake kaste Bramana, ali pretpostavljao sam da tu ima i nekoliko sveštenika. Sve u svemu, bilo ih je pedesetak. Čovek u crnom koji nas je uveo u skladište stopio se sa senkama koje su ispunjavale najveći deo hrama, i nisam sumnjao da se tamo nalazi još nevidljivih prilika.
Pored Sandžeja i mene, tu je bilo još šest inicijanata. Nisam prepoznao nijednog od njih. Načinili smo drhtavi polukrug ispred idola. Kapalike su stale iza nas i zapevale. Moj beskorisni jezik jedva je mogao da uobliči odgovore koji su uvek kasnili za sekund. Sandžej je odustao od pokušaja da se uključi u litaniju i usiljeno se osmehivao sve vreme bogosluženja. Samo su mu pobelele usne odavale napetost. Obojici nam se pogled vraćao praznoj Kalinoj ruci.
Pesma je poticala iz mog detinjstva. Podsećala me je na sentimentalne stihove sa suncem na kamenu hrama, sa predstojećim prazničnim slavljem i mirisom razbacanih cvetnih latica. Sada, dok sam je pevao u noći, u vlažnom vazduhu zasićenom smradom lešine, reči su poprimile drugačije značenje:
Oh, Mati moja,
Kćeri Planina!
Svet je bol,
Tegobe njegove prođu;
Nikada ne žudim, nit' osećam žeđ,
Za zaludnim mu kraljevstvom.
Ružičaste su joj stope,
Utočište lišeno straha;
Smrt ako šapne - blizu sam;
Srešću je sa osmehom.
Služba se naglo okončala. Nije bilo procesije. Jedan kapalika stupio je na niski podijum ispod idola. Sad, kad su mi se oči privikle na mrak, pomislio sam da sam prepoznao tog čoveka. Bila je to važna ličnost u Kalkuti. Morao je da bude važan ako sam mogao da mu prepoznam lice posle samo nekoliko meseci provedenih u gradu.
Sveštenik je tiho progovorio. Glas mu se gotovo gubio u zvuku reke. Govorio je o svetom društvu kapalika. Mnogi bivaju pozvani, objavio je, ali malo ih bude odabrano. Naše vreme inicijacije, rekao je, trajaće tri godine. Na to mi se oteo uzdah, ali Sandžej je samo klimnuo glavom. Shvatio sam da Sandžej zna više o tome šta sve predviđa inicijacija nego što mi je ispričao.
'Od vas će se tražiti da učinite mnogo toga kako biste dokazali da ste vredni i da verujete u Kali', reče sveštenik blago. 'Sada možete otići, ali ako jednom pođete Stazom, ne smete krenuti natrag.'
Tada nastupi tišina. Pogledao sam ostale inicijate. Niko se nije pomerao. Otišao bih tada... zaista bih otišao... da Sandžej nije ostao na svom mestu, nepomičan, usana razvučenih i stisnutih u beskrvni osmeh. Noge su mi bile preteške da bih ih pomerao. Rebra su me bolela od lupanja srca. Jedva sam disao. Ali nisam otišao.
'U redu', reče Kalin sveštenik. 'Od vas će se zahtevati da obavite dve dužnosti pre nego što se ponovo sastanemo sutra u ponoć. Prvu možete da obavite sada. Govoreći to, sveštenik je izvukao mali bodež iz nabora dhoti-ja. Čuo sam kako Sandžej tiho uvlači vazduh u istom trenutku kad i ja. Sva osmorica uspravismo se još više, na oprezu, uzbunjeni. Ali kapalika se samo osmehnu i pređe oštricom preko mekog mesa dlana. Uska linija krvi polako je navirala, crna u svetlosti sveća. Sveštenik vrati nož natrag, pa podiže nešto nalik na nekoliko travki iz stisnute pesnice leša pod nogom idola. Jednu travku podiže ka svetlu. Onda okrenu naniže posečeni dlan iznad toga. Zvuk sporog kapanja krvi po kamenu jasno se čuo. Jedan kraj travke dugačke tri inča isprskalo je nekoliko tih grimiznih suza. Smesta, neki drugi kapalika iziđe iz tame, podiže sve travke, okrenu nam leđa i priđe idolu.
Kada se odmakao, nežne travke jedva su se videle i štrčale su iz stisnute pesnice boginje Kali. Nije se nikako moglo odrediti koja je od istovetnih travki bila obeležena sveštenikovom krvlju.
'Možete pristupiti', reče sveštenik. On pokaza na Sandžeja. 'Priđi boginji. Primi svoj dar od jagrate.'
Sandžeju svaka čast, jer je oklevao samo najmanji delić sekunde. Kročio je napred. Boginja kao da je narasla kada je Sandžej zastao ispod ispružene ruke. Baš kada je Sandžej posegnuo naviše, podigao se užasan smrad kao da je neki mehur gasa od raspadanja odabrao baš taj trenutak da izbije iz sputanog trupla.
Sandžej posehnu naviše, izvuče travku i smesta je pokri dlanovima. Tek kada se vratio u naš krug, otvorio je spojene šake i pogledao travku. Bila je neoznačena.
Sledeći je bio pozvan gojazan čovek na suprotnom kraju reda. Noge su mu se primetno tresle dok je prilazio boginji. Nagonski, sakrio je travku koju je brzo izvukao, baš kao i Sandžej; baš kao što ćemo učiniti svi. Onda je podigao nedirnut travku. Olakšanje mu je bilo ispisano u svakom prevoju debelog lica.
Tako je bilo i sa trećim čovekom, koji nije mogao da priguši blagi uzdah kada je virnuo u spojene šake i video tamo čistu travku. Tako je bilo i sa četvrtim čovekom, koji je nevoljno zajecao dok je posezao za četvrtom travkom. Oči boginje zurile su odozgo. Crveni jezik izgledao je inčima duži nego kada smo stigli. I četvrta travka bila je čista.
Ja sam odabran kao peti. Dok sam prilazio boginji, činilo mi se da posmatram sebe sa velike daljine. Bilo je nemoguće ne pogledati je u lice pre posezanja naviše. Omča je landarala. Prazne očne duplje zurile su iz khatvange. Mač je bio od čelika i izgledao je oštar kao brijač. Dok sam stajao tamo, iskrivljeni leš kao da se oglasio grgotanjem. To je sigurno bila reka koja nam je tekla pravo pod nogama.
Hladni prsti boginje kao da su nerado pustili travku koju sam odabrao. Učinilo mi se da ju je jače stegla dok sam izvlačio. Travka je potom bila slobodna i ja sam je bez razmišljanja prekrio rukama. Čak ni ja joj nisam video površinu na slabom svetlu. Sećam se da me je obuzelo veliko veselje dok sam se vraćao u krug. Osetio sam čudno razočaranje kada sam podigao šaku, okrenuo nežnu travku u prstima, ne pronašavši nikakvu oznaku. Zabacio sam glavu i zagledao se pravo u oči boginje. Osmeh joj je sada izgledao još širi, dugački zubi još belji.
Šesti čovek bio je mlađi od mene, jedva stariji od dečaka. Ipak, muževno je prišao jagrati i odabrao svoju travku bez ikakvog znaka oklevanja. Po povratku u krug, brzo ju je podigao i smesta smo videli crvenu mrlju. Poslednja kap je tada pala na tamni pod.
Tada smo zadržali dah, očekujući... šta? Ništa se nije desilo. Sveštenik je pokazao, i sedmi čovek je uzeo svoju golu travku. Poslednji čovek podigao je travku iz ruke boginje. Stajali smo u krugu, nemi, u iščekivanju, i činilo nam se da čekamo veoma dugo dok smo se pitali na šta misli taj mladić i šta će uslediti. Zašto ne beži? Tada mi pade na pamet da, iako sam bio siguran da je mladić nekako pripao Kali, šta ako to znači da je jedini izuzet iz neke sudbine, umesto odabran za nju? Mnogi bivaju pozvani, ali malo ih biva odabrano, rekao je sveštenik u onome što mi se činilo kao namerna parodija zamornog torokanje hrišćanskih misionara koji su tumarali trgovima blizu Majdana. Ali šta ako je to značilo da će se mladiću jedinom osmehnuti ova jagrata i da će mu se odobriti inicijacija u kapalike? Razočarenje se mešalo sa olakšanjem u mom zbunjenom vrtlogu misli i podozrenja.
Sveštenik se vratio na podijum. 'Vaša prva dužnost je ispunjena', rekao je tiho. 'Vaša druga mora biti ispunjena pre nego što se vratite sutra u ponoć. Idite sada da čujete zapovest Kali, Šivine neveste.'
Dva čoveka u crnom istupiše i mahnuše nam da pođemo. Krenuli smo za njima do suprotne strane hrama u skladištu i zida koji se otvarao u male niše prekrivene crnim zavesama. Kapalike su nam pokazivale kao razvodnici na venčanju i svakome određivali po odeljak, a onda odstupali nekoliko koraka da bi sledećem pokazali gde mu je mesto. Sandžej je ušao u svoju crnu nišu, dok sam ja nesvesno oklevao na sekund dok me je mračni čovek preda mnom pozivao.
Odeljak je bio majušan, koliko sam mogao da zaključim u gotov potpunom mraku, bez ikakvog nameštaja ili ukrasa na tri kamena zida. Čovek u crnom šapnu 'Klekni' i namače tešku zavesu. Nestade i poslednjeg delića svetla. Kleknuh.
Bilo je samrtnički tiho. Čak ni zvuk reke nije ometao vrelu tišinu. Reših da pustim srce da dalje lupa i izbrojah dvadeset sedam otkucaja bila kada mi neki glas šapnu pravo u uho.
Bio je to ženski glas. Ili, radije, tihi, bespolni glas. Poskočio sam tada i zamlatarao rukama, ali tamo nije bilo nikoga.
'Donećeš mi žrtvu', šapnuo je glas.
Kleknuo sam ponovo na kolena, drhteći, očekujući novi zvuk, ili nekakav dodir. Sekund kasnije, zavesa je bila povučena u stranu i ja sam ustao i izišao iz niše.
Već smo obrazovali polukrug inicijanata ispred idola kada sam shvatio da nas je tu samo sedmorica. Dobro, pomislio sam. Pobegao je. Tada mi Sandžej dodirnu mišicu i klimnu glavom ka boginji. Goli leš na kome je plesala bio je mlađi, svežiji. I obezglavljen.
Njena četvrta šaka više nije bila prazna. Teret koji je držala za kosu blago se njihao. Izraz na njegovom mladom licu odavao je blago iznenađenje. Kapanje na podu bilo je tiho, kao početak kiše.
Nisam čuo nikakav povik.
'Kali, Kali, balo bhai', zapevali smo. 'Kali bai ara gata nai.'
Kapalike iziđoše jedan za drugim. Čovek u crnom povede nas do vrata u tami. U predvorju smo obuli sandale i napustili zgradu. Sandžej i ja pronašli smo put kroz lavirint uličica do ulice Strend. Tamo smo uzeli rikšu i vratili se u sobu. Bilo je veoma kasno.
'Kako je to mislila?' upitao sam pošto smo upalili oba fenjera, obukli charpoy-e i zavukli se pod čaršave. 'Kakva je to žrtva?'
'Idiote', reče Sandžej. Drhtao je žestoko kao i ja. Njegov krevet sa oprugama sav se tresao. 'Sutra joj do ponoći moramo doneti telo. Ljudsko telo. Mrtvo telo.'"
|
