8.
'Sa etan pas×n apasyat - purusam, asvam, gam, avim, ajam... Purusam prathaman alabhate, puruso hi prathamah pasunamm...'
"Pevali smo svete reči iz Satapatha Bramana.
'A redosled žrtvi biće sledeći... najpre čovek, pa konj, bik, ovan i jarac... Čovek je prvi među životinjama i bogovi ga najviše vole...'
Klečali smo u tami pre jagrata Kali. Obukli su nas u obične bele dhoti-je. Noge su nam bile bose. Čela su nam bila obeležena. Nas sedam inicijata klečali smo u polukrugu najbližem boginji. Onda je tu bio luk sveća i spoljni krug kapalika. Ispred nas ležala su tela koja smo doneli kao žrtve. Na trbuh svakog leša sveštenik kapalika stavio je po malu lobanju. Lobanje su bile ljudske, premale da bi pripadale odraslima. Prazne duplje posmatrale su nas istom silovitošću kao i gladne oči boginje.
'Svet je bol,
O strašna ženo Šivina
Ti žvaćeš meso.'
Glava našeg osmog incijata još je visila iz Kaline ruke, ali sada je mlado lice bilo belo kao kreda, a usne povučene u grčeviti kez. Leš je, međutim, nestao sa svog mesta u podnožju idola i grivnom ukrašeno stopalo boginje bilo je podignuto iznad praznog vazduha.
'O strašna ženo Šivina
Tvoj jezik pije krv,
O mračna Mati! O gola Mati.'
Nisam osećao gotovo ništa dok sam tamo klečao. U mom umu i dalje su odjekivale Sandžejeve reči. Trebalo je da upotrebim tebe. Bio sam provincijska budala. Još gore, bio sam provincijska budala koja više nikada neće moći da se vrati kući u provinciju. Šta god još proisteklo iz ove noći, znao sam da su jednostavne istine života u Angudi zauvek iza mene.
'O voljena Šivina
Svet je bol.'
Hram je utihnuo. Zatvorili smo oči u dhyani, najdubljoj kontemplaciji mogućoj samo u prisustvu jagrate. Zvuci su bili poput uljeza. Reka je šaputala polučujne slogove. Nešto je progmizalo po podu blizu mojih bosih stopala. Nisam osećao ništa. Nisam mislio ništa. Kada sam otvorio oči, video sam da je grimizni jezik idola visio još duži iz razjapljenih usta. Ništa nije moglo da me iznenadi.
Druge kapalike prišle su napred sve dok ispred svakog od nas nije klečao po jedan sveštenik, okrenut ka nama sa druge strane skarednog oltara koji smo sami pribavili. Moj Braman bio je čovek ljubaznog lika. Bankar, možda. Neko ko je živeo od osmehivanja ljudima.
'O Kali, O Strašna,
O Činamasta, Obezglavljena,
O Čandi, Najžešći vide,
O Kamaski, Žderaču duša,
Čuj našu molitvu, O strašna ženo Šivina.'
Moj sveštenik podigao mi je desnu ruku i okrenuo je dlanom naviše kao da se sprema da mi prorekne budućnost iz njega. Drugu ruku zavukao je u prevoje svog dhoti-ja. Kada se ponovo pojavila, ugledao sam brzi sjaj oštrog čelika.
Vrhovni sveštenik prislonio je čelo uz podignuto stopalo boginje. Glas mu je bio veoma tih. 'Boginji će biti drago da primi vaše meso pomešano sa krvlju.'
Drugi sveštenici pokrenuli su se istovremeno, kao jedan. Sečiva su nam kliznula po dlanovima kao da kapalike delju bambus. Debeli odrezak mesnatog dela mog dlana glatko je bio odsečen i kliznuo je preko sečiva. Svi smo uzdahnuli, ali samo je debeljko uzviknuo od bola.
'Ti koja voliš žrtveno meso, O Velika Boginjo. Primi krv ovog čoveka sa njegovim mesom.'
Te reči nisu za mene bile nove. Čuo sam ih svakog oktobra za vreme skromnog Kali Puja u našem selu. Svako bengalsko dete zna tu litaniju. Ali nikada nisam video ništa više do simbolično žrtvovanje. Nikad nisam video kako Braman visoko drži ružičasti krug mog mesa, a onda se saginje da ga udene u razjapljena usta leša.
Zatim je čovečuljak sa izvinjavajućim osmehom preko puta uzeo moju povređenu šaku i okrenuo je dlanom naniže. Kapalike u tami iza nas počele su da recituju najsvetije od Gayatri mantri u savršenom jednoglasju dok su tamne kapi padale spore i teške na belu površinu utopljene stvari kraj mojih kolena.
Mantra se završila, a moj bankar-sveštenik vešto je izvukao belu tkaninu iz tunike i zavio mi šaku. Molio sam se boginji da se sve ubrzo okonča. Osetio sam iznenadnu prazninu i mučninu. Ruke su počele da mi se tresu i uplašio sam se da ću se zaneti. Debeljko udaljen tri mesta od mene zaista se onesvestio i prućio se preko hladnih prsa bezubog, starog ženskog leša koji je doneo. Njegov sveštenik ga je prenebregao i vratio se u tamu sa ostalima.
Molim te, boginjo, neka se okonča, molio sam se.
Ali nije se okončalo. Još ne.
Prvi Braman podigao je čelo sa jagratinog stopala i okrenuo se ka nama. Krenuo je lagano oko našeg polukruga kao da ispituje tela koja smo doneli kao žrtve. Zastao je na poduži trenutak preda mnom. Nisam mogao da podignem oči kako bih se susreo sa njegovima. Bio sam ubeđen da utopljeni leš neće smatrati dovoljno vrednim. Čak i sada, odavao je smrad rečnog mulja i truleži kao gadan zadah koji mu je izvirao iz razjapljene gubice. Ali sekund kasnije sveštenik je nastavio u tišini. Pogledao je Sandžejevu žrtvu i pošao dalje, redom.
Rizikovao sam da postrance bacim pogled upravo u času kada je boso sveštenikovo stopalo grubo odgurnulo debeljkovu telesinu sa njegovog hladnog jastuka. Neki drugi kapalika pritrča i žurno namesti detinju lobanju natrag na upali trbuh trupla. Debeli inicijat ležao je onesvešćen kraj svoje babuskere, dvoje teško zamislivih ljubavnika silom raskinutog zagrljaja. Malo nas je sumnjalo u to čiju će glavu boginja sledeću podići za kosu.
Tek što sam počeo da kontrolišem drhtanje, sveštenik se ponovo vratio ispred mene. Ovaj put pucnuo je prstima i tri kapalike istupile su da mu se pridruže. Osetio sam Sandžejevu gotovo očajničku želju da se pomeri što dalje od mene. Sam nisam puno osećao. Velika hladnoća me je prožela, ohladila mi ruku koja je pulsirala, utrnula mi strah i ispraznila um. Mogao sam glasno da se nasmejem dok su se kapalike naginjale ka meni. Odlučio sam da to ne učinim.
Nežno, gotovo sa ljubavlju, podigli su naduvenu mešinu leša i preneli ga do ploče pod stopalom idola. Onda su mi mahnuli da im priđem.
Sledećih nekoliko minuta protiču mi u pamćenju kao poluuhvaćeni snovi. Sećam se da sam klečao sa kapalikama ispred bezoblične mrtve stvari. Mislim da smo recitovali Purusha Sukta iz desete Mandale Rig-Vede. Ostali su istupili iz senki, noseći kofe vode da okupaju raspadajuće meso moje žrtve. Sećam se da mi je zamisao o kupanju nekoga ko je već toliko vremena proveo u svetoj reci bila smešna. Nisam se nasmejao.
Vrhovni sveštenik izvadio je travku, još označenu sasušenom krvlju, koja je dan ranije odlučila o sudbini našeg mladog incijata. Sveštenik umoči travku u pehar pun crne paste i naslika polukrugove iznad rupa u lešu odakle su nekada oči posmatrale svet. Video sam tako obojene, svete kipove i još jednom sam se suprotstavio porivu da se zakikoćem kada sam shvatio da je trebalo da tako budu označeni očni kapci. U našim seoskim svetkovinama, takav obred podarivao je obličju od ilovače vid.
Drugi ljudi prišli su da spuste travu i cveće na čelo. Visok i strašan Kalin idol gledao je odozgo dok smo recitovali osnovne mula-mantri sto osam puta. Ponovo je sveštenik istupio, ovaj put da bi dodirnuo svaki ud i spustio palac na naduveno belo meso gde je nekada udaralo srce. Onda, zajedno smo izgovorili varijantu vedske mantre koja se završila sa: 'Om, neka ti Višna podari genitalije, Tvasta izrezbari obličje, Pradžapati obezbedi seme, a Kali tvoje seme primi.'
Hor glasova ponovo je ispunio tamu i uzdigao se u napevu najsvetije Vede, Gayati mantre. Upravo tada, snažan zvuk i moćan vetar digao se da ispuni hram. Jedan mahniti sekund bio sam siguran da se reka diže da nas sve uzme.
Vetar je, u stvari, bio hladan dok je urlao kroz hram, nosio nam kosu, mreškao belu tkaninu naših dhoti-ja i gasio većinu sveća u redovima iza nas. Koliko god jasno mogu da se prisetim, u hramu nikada nije vladala potpuna tama. Neke sveće nastavile su da gore dok su im plamenovi poigravali na jezivom vetru. Ali ako i jeste bilo još svetla - ma koliko - ne mogu da shvatim ono što se zatim dogodilo.
Nisam se pomerao. Nastavio sam da klečim na manje od četiri stope od idola i njegove miropomazane žrtve. Nisam primećivao nikakvo drugo kretanje osim nekoliko kapalika iza nas koji su kresnuli par šibica da ponovo upale sveće. Za to je bilo potrebno samo nekoliko sekundi. Onda je vetar zamro, zvuk utihnuo, a jagrata Kali ponovo je bila osvetljena odozdo.
Leš se promenio.
Meso je još bilo larvasto belo, ali sada se Kalino stopalo spuštalo na telo koje je očigledno pripadalo muškarcu. Bilo je nago kao i ranije, sa cvećem još rasutim po čelu, pastom namazanom iznad očiju, ali bledi seksualni organ ležao je mlitav tamo gde je nekoliko sekundi ranije bila samo trula gnojna rana. Lice nije bilo celo - stvar još nije imala usne, očne kapke, ili nos - ali narušeni lik bio je prepoznatljivo ljudski. Oči su sada ispunjavale pećine lica. Otvoreni čirevi bili su rasuti po belom mesu, ali razlomljene kosti više nisu mogle da se vide.
Zatvorio sam oči i ponudio nemu molitvu - kom božanstvu, ne sećam se. Sandžejev uzdah natera me da ponovo pogledam.
Leš je disao. Vazduh je šištao kroz otvorena usta, a mrtvačka prsa podigla su se jednom, dvaput, a onda nastavila škripavim, teškim ritmom. Najednom, u jednom tečnom pokretu, telo se uspravi u sedeći položaj. Polako, gotovo sa poštovanjem, ono poljubi taban Kalinog stopala ustima bez usana. Onda zanjiha nogama sa podijuma idola i nesigurno stade. Lice se okrenulo pravo ka meni i mogao sam da vidim proreze vlažnog mesa tamo gde je nekada bio nos. Ono kroči napred.
Nisam mogao da odvratim pogled dok je visoko obličje ukočeno prevaljivalo tri koraka koja su nas delila. Nadnelo se iznad mene i zaklonilo boginju, osim suvonjavog lica koje mu je zurilo preko ramena. Disalo je teško, kao da su mu pluća još puna vode. I zaista, kada se pri hodu vilica tog stvorenja malo spustila, voda je pokuljala iz otvorenih usta i zalila mu prsa koja su se nadimala.
Tek kada je stalo samo na stopu ispred mene, bio sam u stanju da spustim pogled. Zadah reke preplavio me je kao magla. Vaskrsnuta stvar lagano je pružila napred beli dlan sve dok mi nije dodirnula čelo. Meso je bilo hladno, meko, pomalo vlažno. Čak i kada je podigla ruku i krenula lagano ka sledećem inicijatu, osećao sam i dalje otisak njenog dlana iznad očiju, kako mi peče kožu vrelu od groznice kao hladan plamen.
kapalike započeše svoje poslednje zapevanje. Usne mi se pokrenuše i protiv volje da se pridruže molitvi.
'Kali, Kali, balo bhai
Kali bai are gate nai.
O braćo, uzmite Kalino ime
Nema drugog skrovišta do nje.'
Himna se okončala. Dva sveštenika pridružila su se prvom Bramanu kako bi pomogla novoprobuđenom da ode u senke na zadnjoj strani hrama. Ostale kapalike izišle su na drugu stranu jedan za drugim. Pogledao sam naš unutrašnji krug i shvatio da debeljko više nije sa nama. Nas šestorica preostalih stajali smo u pomrčini i zurili jedni u druge. Tako je prošao možda jedan minut pre nego što se sveštenik vratio. Nosio je istu odeću, izgledao je isto, ali bio je drugačiji. Sada je hodao opušteno, držanje mu je bilo neformalno. To me je podsećalo na glumca posle uspešne predstave koji prolazi kroz publiku i oslobađa se jednog lika kako bi preuzeo drugi.
Osmehnuo se, prišao nam zadovoljno i rukovao se sa nama, govoreći svakome ponaosob: 'Namastey. Sada ste kapalike. Čekajte na sledeći zov vaše voljene boginje.'
Kada mi je to rekao, dodir njegove ruke na mojoj bio je manje stvaran od otiska na čelu koji me je još peckao.
Čovek u crnom poveo nas je u predvorje, gde smo se obukli u tišini. Ostala četvorica oprostila su se i otišla zajedno, brbljajući kao učenici pušteni posle nastave. Sandžej i ja stajali smo sami na vratima.
'Mi smo kapalike', šapnu Sandžej. On se blistavo iskezi i pruži mi ruku. Pogledao sam ga, osmotrio njegovu pruženu šaku i pljunuo na pod. Onda sam mu okrenuo leđa i napustio hram bez reči.
Od tada ga nisam video. Mesecima sam se kretao kroz grad, spavao na skrivenim mestima, nisam verovao nikome. Stalno sam čekao i plažio se 'zova moje voljene boginje'. Nije ga bilo. Isprva sam osećao olakšanje. Onda sam se plašio još više nego u početku. Sada me nije briga. Nedavno sam se otvoreno vratio na Univerzitet, na poznate ulice i mesta koja sam nekada često posećivao. Mesta poput ovoga.
Izgleda da ljudi znaju da sam se promenio. Poznanici se sklanjaju kada me spaze. Ljudi na ulici okrznu me pogledom i uklone se kako bih ja mogao da prođem. Možda sam sada Nedodirljiv. Možda sam kapalika uprkos svom paničnom bekstvu. Ne znam. Nikada se nisam vratio u hram Kaligat. Možda sam označen ne kao kapalika, već kao plen kapalika. Čekam da saznam odgovor.
Voleo bih da napustim Kalkutu zauvek, ali nemam novca. Ja sam samo siromah iz kaste Sudra, iz sela Angude, ali i neko ko možda nikada neće moći da se vrati onome što je nekada bio.
Samo je gospodin Krišna i dalje ostao moj prijatelj. On me je pozvao da vam ispričam svoju priču. Sada sam tu priču završio."
Krišnin glas jedva je prokreketao prevod poslednje rečenice. Žmirnuo sam i pogledao unaokolo. Vlasnikove noge virile su sa mesta gde je spavao na podu, iza šanka. Prostorija je bila tiha. Izvan zgrade nisu dopirali nikakvi zvuci. Na mom satu bilo je 2.20.
Ustao sam naglo i slučajno preturio stolicu. Leđa su me bolela i klonuo sam duhom zbog vremenske razlike i premora. Protegao sam se i izmasirao bolne mišiće blizu kičme.
Muktanandadži je izgledao iscrpljeno. Skinuo je debele naočari i umorno je trljao oči i koren nosa. Krišna posegnu za poslednjim ostacima hladne Muktanandadžijeve kafe, proguta je i pokuša iznova da pročisti grlo.
"Da li... hrrghhhh... da li imate pitanja, gospodine Luzak?"
Zurio sam odozgo u njih dvojicu. Nisam verovao da će mi rođeni glas proraditi. Krišna bučno isprazni nozdrve prstima, pljunu na pod i ponovo progovori. "Imate li kakvih pitanja, ser?"
Zurio sam nepomično još nekoliko sekundi pre nego što sam odgovorio. "Samo jedno pitanje", rekao sam. Krišnine obrve učtivo se podigoše.
"Kakve veze", započeh, "...kakve proklete veze ta... ta priča... ima sa pesnikom M. Dasom?" Moja pesnica kao da se svojevoljno spuštala na sto. Šoljice za kafu su poskakivale.
Sada je na Krišnu došao red da zuri. Učinilo mi se da sam se setio takvog pogleda mog vaspitača iz zabavišta kada sam imao pet godina, pošto sam se jednog dana, za vreme popodnevnog spavanja, usrao u gaće. Krišna se okrenu Muktanandadžiju i izgovori pet reči. Mladi muškarac umorno vrati teške naočari na lice i odgovori u još manje slogova.
Krišna me pogleda odozdo. "Svakako znate da smo govorili upravo o M. Dasu."
"O kome?" rekoh ja glupavo. "Ko? Šta to serete? Hoćete da kažete da je sveštenik bio veliki pesnik, M. Das? Vi to ozbiljno?"
"Ne", reče Krišna ravno. "Ne sveštenik."
"Pa, ko..."
"Žrtva", reče Krišna lagano, kao da govori glupom detetu. "Ponuda. Gospodin M. Das bio je onaj koga je gospodin Muktanandadži doneo kao žrtvu."
|
