Sedmi deo: UHODAVANJE

     More ledom zagušeno sada je prekrivalo veliki deo severa. Nizije zvane Vastitas Borealis, 'Severne Pustoši' ležale su, stotinama miliona godina, kilometar, dva, pa i tri kilometra ispod linije prosečne, nulte 'nadmorske' visine; a sad se more zaista pojavilo, i upostojilo na konturama jedan kilometar ispod te prosečne, nulte visine. Zato je glavnina Vastitas Borealisa ostala pod vodom. Kad bi okean sličnog oblika postojao na Zemlji, bio bi to nešto uvećan Severni ledeni okean i pokrio bi glavninu Rusije, Kanade, Aljaske, Grenlanda i Skandinavije; štaviše učinio bi i dva uzana prodora mnogo dalje ka jugu - bila bi to dva uzana mora koja bi se protegla čak do polutara; na Zemlji bi to izgledalo kao jedan vrlo suženi severni Atlantik i mnogo suženi severni Pacifik u čijem središtu bi se našlo i jedno veliko ostrvo otprilike četvrtastog oblika.
     Ovaj Marsov Severni okean, Okeanus Borealis, bio je tu i tamo istačkan velikim ledenim ostrvima, a na jednom mestu i presečen dugačkim, niskim poluostrvom koje se izdvajalo iz kopna severno od Sirtisa i opružalo svoj 'rep' sve do jednog polarnog ostrva. Zbog ovog jednog poluostrva bilo je nemoguće oploviti planetu duž obala okeana. Severni pol bio je zamišljena tačka na ledu zaliva Olimpija, nekoliko kilometara daleko od tog polarnog ostrva.
     I to je bilo konačno. Na Marsu nikada neće biti ničega nalik na južni Pacifik ili Južni Atlantik, niti na Indijski okean niti Antarktički. Čitav jug ostao je pustinja, sa jednim izuzetkom, a to je Helasko more, kružna vodena masa približno velika kao Karibi. Mora i okeani pokrivaju sedamdeset posto Zemlje, ali na Marsu se dogodilo drugačije, oslobođene vode pokrile su samo oko dvadeset pet odsto planete.
     Godine 2130. glavnina Severnog okeana bila je prekrivena ledom. Međutim, postojali su veliki bazeni tečne vode ispod površine, a leti su se na površini, na kori leda, pojavljivali veliki prostori rastopljene vode; bilo je i nebrojeno polnjapa, kanala i pukotina. Voda je, zato što je uglavnom ispumpana ili već na neki drugi način isterana iz permafrosta, šupljikavog zemljišta dotad neprestano zamrznutog, imala čistoću dubinskih podzemnih voda, bila je, dakle, maltene destilisana; Borealis je bio okean slatke vode koju si mogao da piješ. Očekivalo se, međutim, da će u bliskoj budućnosti postati slan, zato što su reke proticale kroz vrlo slani regolit i istovarivale svoje minerale u ovaj okean, voda je isparavala, kružila, proces se ponavljao, soli su premeštane iz regolita u more, što je moralo potrajati sve dok se ne uspostavi ravnoteža. Okeanografi su bili ludo zainteresovani za ovaj proces, jer stepen slanosti zemaljskih okeana, postojan već milionima godina, nije bio dobro objašnjen.
     Obale tog polarnog 'konjica' bile su pravi haos, počev od imena, jer je ostrvo, ranije bezimeno, sada dobilo svakojaka imena; Polarno ostrvo, Polarno poluostrvo, Morski konjic (zato što je na mapi imalo taj oblik) i razna druga. U stvarnosti, za razliku od mape, sama ivica obale bila je uglavnom zatrpana ledom zaostalim još od drevne polarne kape, takođe zavejana snegom koji se pod dejstvom vetra razvlačio u divovske 'sastruge'. Ova naborana bela površina pružala se i preko mora, a i preko kopna, mnogo kilometara u oba smera, ali su je podmorske struje na nekim mestima probijale, tako da je čovek mogao naići na 'obalu' od stena i ispucalih, velikih, pločastih, ledenih bregova; vremenom su površine otvorene, slobodne vode postajale sve veće. Nekoliko velikih vulkanskih ili meteorskih ostrva uzdizalo se iz ove skršene ledene obale, pa i nekoliko velikih pijedestalnih kratera koji su stršali uvis iz beline kao crni, pločasti, ledeni bregovi.
     Južne obale Borealisa bile su znatno izloženije pogledu i znatno raznovrsnije. Tamo gde su led i voda zapljuskivali Veliku eskarpu, nastale su formacije zvane 'mense' i 'kole', a uz njih čitavi arhipelazi ostrva i ostrvaca blizu obale; litice velike i male, krateri pretvoreni u zalive, fose pretvorene u fjordove, pa čak i plaže, dugačke i glatke. U dva velika južna zaliva voda je ispod površine bila uglavnom rastopljena, a leti ni na površini nije uspevao da se zadrži led. Možda najdramatičniju od svih obala imao je Zaliv krize: osam velikih izlivnih kanala spuštalo se u more. Led se tu otopio, tako da su nastali veliki, strmi fjordovi. Na južnom kraju zaliva četiri takva fjorda su se preplitala, dajući nekoliko ostrva čije su obale bile litice, visoke i strme, spektakularne kao malo šta drugo na Marsu.
     Nad svom tom vodom letela su velika jata ptica svaki dan. Oblaci su cvetali u vazduhu i plovili na vetru, šarajući svojim senkama beli i crveni svet. Ledeni bregovi otiskivali su se na neka svoja putovanja preko otopljenih mora, zarivali se u obale. Oluje su umele da se sjure, ponekad, sa Velike eskarpe, sa užasavajućom silinom, mitraljirajući sve ispred sebe ogromnim rafalima grada i munja. Sada je na Marsu ukupno bilo oko četrdeset hiljada kilometara obalske linije. U stalnom i naglom smrzavanju i odmrzavanju, u stalnom smenjivanju dana i godišnjih doba, svi delovi obale počinjali su da žive.