23.

     Nađa je planirala da odmah po završetku Ustavotvorne skupštine ode nekud sa Pavonis Monsa. Već joj se smučilo od beskrajnih natezanja i svađarenja u tim magacinskim i fabričkim prostorijama, od svakojake politike; od revolucije i sabotaža, Ustava i lifta za svemir, Zemlje i pretnji ratom. Pavonis Mons, Paunova planina, sazdana samo od dve komponente, Zemlje i smrti; a po njoj se šepuri bezbroj paunova i svaki kriči samo: Ja! Ja! Ja! Poslednje mesto na Marsu gde bi Nađa želela biti.
     Samo da siđe sa te planinčine... i da negde diše na otvorenom prostoru. Da radi nešto opipljivo, da gradi nešto stvarno, pomoću svojih devet prstiju i svog uma, ne samo da zida neke građevine (mada bi to bilo divno, naravno) nego i da proizvodi neke druge stvari, zemljište na primer, ili vazduh; to bi se divno uklopilo u jednu vrstu izgradnje kojom se ona dosad nije bavila - naime, u teraformiranje. Još od kad se prvi put prošetala pod vedrim nebom, dole u krateru Dumarterej, bez ikakve opreme za disanje osim jednog malog filtera protiv suviška CO ₂, Saksova opsednutost tim ciljem postala je i njoj shvatljiva. Sada je Nađa bila voljna da se pridruži Saksu i ostalim teraformatorima, utoliko više što je uklanjanjem orbitalnih ogledala nastala produžena zima koja je pretila da se pretvori u pravo ledeno doba. Graditi vazduh, i zemljište graditi, vodu pokrenuti, uvoditi biljke i životinje; svi takvi poslovi sada su joj zvučali očaravajuće. Ali su je privlačili, naravno, i običniji građevinski poduhvati. Čim se Severno more sasvim otopi i obalska linija upostoji, pojaviće se potreba da se u obalu ugrade, svuda, lučki gradovi, ne jedan nego, nesumnjivo, desetine gradova. A svaki će imati svoje dokove i magacine, kanale i nasipe, a iza toga stambene četvrti koje će se uzdizati u brda. Na većim nadmorskim visinama moraće se razapinjati i naduvavati kupole za nova naselja, moraće se na sličan način pokrivati kanjoni. Ljudi su čak nabacivali zamisli o tome da bi se i neke od velikih kaldera mogle prekriti plastičnim kupolama i napuniti vazduhom, i da bi se između tri 'cara vulkana' mogli razapeti kablovi za žičanu železnicu, a preko tesnaca južno od Elizijuma izgraditi most; da bi se i Polarno ostrvo moglo naseliti. Sasvim novi načini izgradnje bili su na domaku, na primer 'zasađivanje kuća', naime zasađivanje drveća koje je genetskim inženjeringom podešeno da, kad izraste, poprimi oblik gotove kuće u koju ljudi mogu da se usele. Hiroko je na sličan način koristila bambus, ali ovo je bilo znatno preduzimljivije. Jasna stvar: ako si graditeljka i ako si voljna da naučiš nove tehnike, pred tobom je hiljadu godina divnih projekata. Ostvareni san.

     A onda na njena vrata dođe jedna mala grupa ljudi i reče joj da su u toku razmatranja ko bi mogao ući u sastav prve planetne Vlade Marsa.
     Nađa se zablenu u njih. Njihovu nameru videla je jasno, kao ogromnu klopku koja se odapela i sad se sklapa ka njoj, ali sporo, sporo. Pokuša da pobegne pre finalnog 'škljoc'. "A, pa, znate šta, ima kadrovskih mogućnosti u izobilju", reče im ona. "Ima jedno deset puta više ljudi na raspolaganju nego što ima resora u vladi."
     Da, da, rekoše joj, upirući zamišljene poglede u nju. Ali mi smo se pitali da li si ti pomišljala na to.
     "Nisam", reče ona.
     Art razvuče lice u širok osmeh. Videvši to, ona poče pomalo da se brine. "Nameravam da se bavim izgradnjom nekih stvari", reče ona čvrsto.
     "Mogla bi i to. Rad u Vladi biće sa nepunim radnim vremenom."
     "Aha. Vraga."
     "Ne, zaista."
     Uistinu, koncept 'vladavine običnih građana' bio je unet u Ustav na mnogo mesta, od donošenja zakona, preko rada u sudstvu, pa sve do samouprave naselja pod kupolama. Moglo se pretpostaviti da će se mnogi ljudi baviti poslovima 'vladavine' samo privremeno i da će tome posvećivati samo jedan deo svog radnog vremena. Nađa je, međutim, bila sto posto sigurna da rad 'Globalnog izvršnog saveta' to jest Vlade Marsa neće ući u tu kategoriju. "Zar ne piše tamo da ministri moraju biti izabrani iz sastava zakonodavnog tela?" upita ona.
     Ne, nego zakonodavno telo, odnosno Parlament Marsa postavlja ministre, koji mogu, ali ne moraju biti članovi Parlamenta, to jest poslanici, objasniše joj oni srećno. Mnogo puta će poslanici biti birani za ministre; mnogo puta i ne. "Eto, vidite, promakla je greška prilikom pisanja Ustava!" reče Nađa. "Baš dobro što ste je uočili tako brzo. Ograničiti; da ministar može biti samo onaj koga su već regrutovali za poslanika planetne skupštine. Na taj način umesto preteranog mnoštva kandidata imate znatno..."
     Znatno manje?
     "Znatno manje, ali ipak dovoljno kandidata", reče ona, nastojeći da se izvuče.
     Bili su, međutim, uporni. Došli su ponovo. Pa ponovo. Delegacije - u raznim sastavima. Nađa je svaki put uspela da protrči između zuba klopke, kroz preostali, ali sve manji slobodni prostor. Na kraju su molili i moljakali. Cela jedna delegacija. Sad je baš presudan trenutak za uspeh ili propast Marsa kao nove države, potrebna je vlada u koju će svi imati poverenja, to je vlada koja treba da pokrene dejstvovanje svega, i tako dalje, i tako dalje. Senat je već izabran, duma je regrutovana iz građanstva, sad ta dva parlamentarna doma treba da izaberu sedmočlani Izvršni savet Marsa, to jest Vladu. Kao kandidati za ministre pominju se Mihail, Zejk, Piter, Marina, Ecu, Nanao, Ariadna, Marion, Ajriška, Antar, Rašid, Džeki, Šarlota, četvoro ambasadora koji su išli na Zemlju, i nekoliko drugih koje je Nađa prvi put videla tek na Skupštini. "To je veliki broj dobrih ljudi", podseti ih Nađa. Revolucija je bila policefalna.
     Ali ljudi gledaju tu listu sa osećanjem nelagodnosti, objašnjavali su joj članovi delegacije uporno. Narod je navikao da u središtu vidi nju, Nađu, kao osobu koja uravnotežuje različite zahteve. To je radila na Ustavotvornoj skupštini, ali i ranije, tokom revolucije, a još pre toga na Dorsa Breviji, a kad pomisliš - tokom svih godina u ilegali, i, zapravo, još od samog dolaska na Mars. Narod želi da ona bude na čelu Vlade, kao umerena osoba, staložena, jer ona 'nije usijana glava', neutralna je, i tako dalje, i tako dalje.
     "Izlazite", reče ona, najednom ljuta, iako ni njoj samoj nije bilo jasno zašto. Videći da se naljutila, zabrinuli su se i pokunjili. "Razmisliću o ponudi", reče ona dok ih je ispraćala, maltene izguravala, kroz vrata.
     Sve, osim Šarlote i Arta, koji ostadoše. Bili su vrlo ozbiljni. Nađi nisu izgledali kao zaverenici koji bi namerno izazvali nešto ovakvo.
     "Ovi zapeli da te uvedu u Izvršni savet", reče Art.
     "E, hajde, ćuti."
     "Ali oni to stvarno misle. Treba im neko u koga mogu imati poverenja."
     "Misliš neko koga se neće bojati. Babušku koja neće pokušati ništa, ali će zauzimati mesto, tako da će birokratija svuda oko nje moći da tera po svome."
     Art se namršti: na ovo nije pomišljao. Bio je naivan.
     "Znaš, Ustav je više kao jedan plan, inženjerski nacrt", reče Šarlota zamišljeno. "Na osnovu njega izgraditi stvarnu Vladu, e, to je pravo veliko zidarstvo."
     "Iziđite", reče Nađa.

     Na kraju je ipak pristala da se kandiduje. Bili su neumoljivi, bili su iznenađujuće mnogobrojni, i nisu hteli da odustanu. A Nađa nije želela da bude 'zabušant', da beži od dužnosti. Zato je na kraju dopustila da se kljusa sklopi oko njene noge.
     Oba doma Parlamenta se sastadoše, i glasanje se obavi. Nađu izabraše da bude jedna od sedmoro, a uz nju Zejka, Ariadnu, Marion, Pitera, Mihaila i Džeki. Tog istog dana Ajriška je izabrana za prvog predsednika Vrhovnog okolinskog suda Marsa, što je bila vrlo stvarna pobeda za nju lično i za sve Crvene; pobeda unapred poznata, jer bila je deo 'kavaljerskog gesta' koji je na kraju Ustavotvorne skupštine učinjen zahvaljujući Artovom posredovanju, da bi se dobila podrška Crvenih. Približno polovina sudija tog planetnog okolinskog suda bili su Crveni ove ili one nijanse, tako da je, po Nađinom uverenju, gest bio i previše kavaljerski.
     Odmah posle ovih izbora u Skupštini, njoj dođe druga delegacija, koju su ovog puta predvodili njene novoizabrane kolege, članovi Vlade. Rekoše joj da je od svih kandidata ona dobila najveći broj glasova i u gornjem i u donjem domu, i da zbog toga njih šestoro žele da im ona bude predsednik Saveta.
     "Oh, ne", reče ona.
     Oni ozbiljno zaklimaše glavom. Kao predsednica Saveta, to jest Vlade, ona će biti samo jedna među jednakima, rekoše joj; Vlada ima sedam ministara, premijer je naprosto jedan od tih sedam. Položaj čisto ceremonijalan. Ova grana vlasti na Marsu je modelovana prema Švajcarskoj, a većina Švajcaraca obično i ne zna ko im je premijer. I tako dalje. Ipak, treba im Nađina dozvola (Džekine oči malo zaiskriše pri ovim rečima) da bi mogli proglasiti da je ona izabrana na to mesto.
     "Izlazite", reče Nađa.
     Posle njihovog izlaska ostala je u fotelji sva skljokana, otupela.
     "Ti si jedina osoba na celom Marsu u koju imaju poverenja baš svi", reče Art blago. Slegnu ramenima kao da kaže da on nije imao ništa s tim izborom; ona je, međutim, znala da to nije istina. "Šta možemo kad je to tako?" reče on i prevrte očima sa nekom detinjastom teatralnošću. "Povuci jedno tri godine, stvari će poći jednim određenim kolosekom, onda ćeš moći da kažeš da si odradila svoje i da odeš u penziju. Uostalom, biti prva predsednica Marsa! Kako bi mogla tome da odoliš?"
     "Lako."
     Art je čekao. Nađa je besno piljila u njega.
     Najzad, on reče: "Ali ipak ćeš prihvatiti, a?"
     "Ti ćeš mi pomoći?"
     "Oh, da." On položi šaku preko njene stisnute pesnice. "Šta god želiš. Mislim - ja sam ti na raspolaganju."
     "To je službeni položaj 'Praksisa'?"
     "Pa, da, siguran sam da bi mogla biti. 'Praksisov' savetnik pokraj premijera Marsa? Svakako."
     Znači, na bi ga mogla, možda, naterati na tako nešto.
     Ona uzdahnu teško. Pokuša da smanji osećanje napetosti u želucu. Da, ona bi mogla prihvatiti ovaj položaj, a onda prevaliti glavninu stvarnog posla na Arta i na osoblje koje joj bude dodeljeno. Ne bi bila prvi premijer ili predsednik koji tako radi... a ni poslednji.
     "Predsednik Marsa uzima za savetnika nekog iz 'Praksisa'!" reče Art, očigledno zadovoljan zvučanjem toga.
     "E, hajde ti sad malo kao ćutiš!" reče ona.
     "Naravno."
     Ostavio ju je samu da se polako navikava na novu odluku. Vratio se sa loncem vruće kafe i dve šoljice. Nasuo je, a ona uze jednu šoljicu od njega i popi gutljaj gorke tečnosti.
     On reče: "Pa, ja sam u svakom slučaju tebi na raspolaganju, Nađa. Znaš da je tako."
     "M-hmmm."
     Gledala ga je kako srče kafu. Znala je da on to nije rekao samo u političkom smislu. Ona je njegova simpatija. Toliko su vremena proveli radeći zajedno, živeći zajedno, putujući zajedno, boraveći u istom prostoru. I on se njoj svideo. Pravi medved od čoveka, hoda gipko i elegantno, pun dobrog raspoloženja. Obožava kafu, to je jasno po načinu na koji je srče i po grimasama koje pri tome pravi. Imala je osećaj da je Art izneo čitavu Ustavotvornu skupštinu, u suštini jedan veliki kongres, na svojim leđima - zapravo, na snazi tog svog dobrog raspoloženja koje se iz njega širilo kao epidemija; zarazio je ljude blesavim uverenjem da je najzabavnija stvar na svetu - pisanje Ustava. Besmisleno, ali uspelo mu je. Tokom tog kongresa njih dvoje su postali nešto kao par. Jesu - ona to mora priznati.
     Ali ona je sada stara sto pedeset devet godina. Još jedna besmislena, ali istinita stvar. Art ima, nije bila sigurna, jedno osamdeset ili devedeset godina, iako izgleda kao da mu je pedeset, što se često dešava onima koji tretman dobiju rano. "Ja sam dovoljno matora da ti budem baba", reče ona.
     Art slegnu ramenima. Bilo mu je očigledno neprijatno. Znao je o čemu ona govori."Ja sam dovoljno mator da onoj curici budem pradeda", reče on, pokazujući jednu visoku Marsovsku koja je prolazila pored vrata njihove kancelarije. "A ona je dovoljno matora da rađa decu. Prema tome, znaš, posle izvesne tačke takve stvari više nisu bitne."
     "Možda tebi nisu."
     "Pa, hm, da. Ali to je jedna polovina od svih onih mišljenja koja treba da budu uzeta u obzir."
     Nađa ne reče ništa.
     "Vidi", reče Art, "mi ćemo živeti dugo. Neminovno ćemo da dostignemo jednu tačku posle koje ti brojevi više neće značiti ništa. Mislim, ja nisam bio s tobom u onim prvim godinama, ali zajedno smo, evo, već dugo, i kroz mnogo što-šta smo prošli zajedno."
     "Znam." Nađa spusti pogled ka stolu. Prisećala se pojedinih pomenutih 'što' i 'šta'. Gle: na jednoj njenoj šaci je patrljak, taj prst je izgubila. Davno. Sav onaj, ondašnji život nestao je. A evo nje danas: predsednica Marsa. "E, jebi ga."
     Art je srkutao kafu i posmatrao Nađu saosećajno. Ona se sviđa njemu, on se sviđa njoj. Već su nekakav par. "Ali da mi pomogneš u predsednikovanju i svemu tome!" reče ona, pokunjena što se onolike tehnofantazije izmiču iz njenih prstiju.
     "Pa, naravno da hoću."
     "A posle ćemo videti. Vi-de-ti."
     "Videćemo", reče on i osmehnu se.

     I tako ona ostade na Pavonis Monsu. Sedište nove vlade bilo je tačno tu, samo je sad izvedeno jedno malo preseljenje iz onih fabričkih i magacinskih zgrada u sam grad Šefild, u glomazne zgradetine obložene poliranim kamenom, iz kojih su meta-naci kompanije otišle, napustile ih. Naravno, došlo je i do rasprava: da li će metanacionalke dobiti neku naknadu za to, ili je sva njihova imovina, ne samo zgrade nego i infrastruktura, 'globalizovana' i 'kooptirana' samim sticanjem nezavisnosti i uspostavljanjem novog poretka. "Dajte im naknadu", zarežala je Nađa na Šarlotu, gledajući je besno. Međutim, predsednička vlast na Marsu očigledno nije dejstvovala po sistemu 'naređenje - odmah izvršenje'.
     Ali se nova vlast useljavala, a Šefild je postajao, ako ne trajna prestonica, ono bar privremena. Pošto je Barouz ostao ispod mora, a Sabiši izgoreo, nije ni bilo nekog drugog očigledno povoljnog mesta za sedište planetne vlade; Nađi se, uistinu, činilo da nijedan drugi grad baš i ne želi da bude prestonica. Razgovaralo se o izgradnji jednog sasvim novog grada, namenskog, koji bi služio samo kao prestonica, ali to bi zahtevalo dosta vremena, a u međuvremenu su Parlament, Vlada i ministarstva morali raditi negde. Zato su se rasporedili u zgrade oko piste Šefilda, pod tu kupolu, pod to tamno nebo. U senku kabla koji se iz istočnog predgrađa pružao u svemir kao uspravna crna linija, kao kvar u stvarnosti.
     Nađa je našla sebi jedan stan u najzapadnijem 'režnju' grada, to jest pod najzapadnijim naduvanim providnim 'šatorom'. Tu, na periferiji grada, bio je jedan park, a iza njega Nađina zgrada; uzela je stan na četvrtom spratu, odakle se otvarao lep pogled dole, u dubinu Pavonisove stravične i veličanstvene kaldere. Art je uzeo stan u prizemlju iste zgrade, i to sa zadnje strane; od pogleda u vulkansko grotlo vrtelo mu se u glavi. Ali ipak je bio tu, a kancelarije 'Praksisa' bile su u susednoj zgradi, kocki od uglačanog jaspisa velikoj poput gradskog bloka, sa hrom-plavim prozorima.
     Fino; sad sam tu, razmišljala je ona. Sad treba predahnuti i onda prionuti na posao koji se od nje zahteva. Sve u svemu: kao neki strašan san u kome su Ustavotvornu skupštinu produžili za još tri godine, i to tri M godine... marsovske.
     U posao je krenula sa namerom da povremeno ipak silazi sa planine i radi na izgradnji nekog objekta. Naravno da bi obavljala sve svoje poslove u Vladi, ali istovremeno i raditi, na primer, na povećanju kapaciteta za proizvodnju 'gasova staklene bašte' - to je izgledalo dobro; malo se suočavaš sa tehničkim problemima, a malo sa političkim, u oba slučaja unapređuješ Mars, ostajući ispod dogovorenih granica kojima je menjanje životne okoline na Marsu regulisano. Prilika da se povremeno zađe u zabačene provincijske predele, gde se nalaze mnoge sirovine od kojih živa bića mogu proizvoditi gasove staklene bašte. Ako se treba i tada pozabaviti nekim političkim problemom, za to postoji kompjuter/komunikator na zglavku.
     Međutim, događaji kao da su se zaverili da je zadrže u Šefildu. Iskrsne jedno - dogodi se drugo - stalno nešto, ništa kapitalno, ni približno kao Ustavotvorna skupština, ali ipak stvari koje se moraju u hodu razrešavati da ne bi došlo do vrlo ozbiljnih zastoja. Otprilike u skladu sa onim što je Šarlota rekla: planovi za izgradnju dobri, sad ih samo popuniti stvarnošću, koja mora biti ugrađivana malo-pomalo, dugo, mrvicu po mrvicu.
     Trebalo je, dakako, i da očekuje da će tako biti. Morala se naoružati strpljenjem. Ona donese odluku: raskrčiće ovu prvu navalu problema i obaveza, a posle će se malo izvući. Do tada treba raditi, ali, gle, i mediji je stalno traže, i nova UN delegacija za vezu sa Marsom stalno je traži, mnogo ih zanimaju pojedinosti o novim mogućnostima za doseljavanje; preostalih šestoro članova Vlate takođe je stalno nešto traže. Gde će biti sledeća sednica Vlade? Koliko često će se sednice držati? Kako glasi poslovnik o radu Vlade? Nađa ih ubedi da zaposle Šarlotu da im bude šef protokola i sekretarica; posle toga Šarlota zaposli veliku ekipu pomoćnika is Dorsa Brevije. Imali su, dakle, početak 'osoblja'. Mihail je, opet, raspolagao velikim iskustvom u poslovima državne uprave, stečenim u Bogdanovom Višnjiku. Bilo je, dakle, ljudi koji bi posao predsednika vlade umeli obaviti bolje nego ona; pa ipak su svi zivkali nju, milion puta na dan, za svakojake konsultacije, rasprave, odluke, naimenovanja, procene, arbitraže, evidencije. Bez kraja.
     A kad je Nađa posle nekog vremena uspela, tako reći 'silom', da se izbori za nešto slobodnog vremena, pokazalo se da predsednik vlade baš i ne može, ne sme, da se angažuje u nekom konkretnom građevinskom poduhvatu. Sva izgradnja sad je bila u vlasništvu neke kupole ili kooperative; zahuktavao se posao, sačinjen jednim delom od neprofitnih javnih radova, ali drugim delom od ulaganja privatnog kapitala sa ciljem da se ostvari i velika zarada - a u tome je konkurencija bila žestoka. Ako bi se predsednica Marsa angažovala u korist jednog takvog preduzeća, značilo bi to da je pružila državno pokroviteljstvo tom preduzeću, da ga favorizuje na štetu drugih. Sukob interesa.
     "E, jebi ga!" govorila je ona Artu, optužujućim tonom.
     Art je samo slegao ramenima i glumio da nije unapred znao da će tako biti.
     Izlaza nije bilo. Nađa je postala zarobljenica sopstvene vlasti. Proučavala je tu situaciju kao inženjerski problem, kao pokušaj da se u nekom teškom medijumu deluje silom na određenu tačku. Pretpostavka: treba izgraditi nove fabrike gasova staklene bašte. Premijer ne može lično da se učlani ni u jednu kooperativu za to. Mora, dakle, da radi ono što može. Izranjanje na jednom višem nivou: može da koordinira napore svih kooperativa jednako.
     Njoj se činilo da je upravo proizvodnja takvih gasova veoma potrebna. Godina bez leta se odužila nailaskom niza žestokih oluja koje su se sručivale sa Velike eskarpe i zaletale ka severu. Većina meteorologa se saglasila da je do ovih 'Hadlijevih kros-polutarnih' oluja došlo zbog uklanjanja orbitalnih ogledala, to jest zbog naglog smanjenja insolacije. Smatrali su da bi sada vrlo lako moglo nastupiti pravo ledeno doba. Jedan od najboljih načina da se njegov nailazak spreči bila bi proizvodnja i oslobađanje u atmosferu gasova koji izazivaju dejstvo staklene bašte. Zato Nađa zatraži od Šarlote da upriliči jednu konferenciju koja bi sačinila preporuke o najboljim načinima da se spreči nastupanje ledenog doba. Šarlota se javila nekim ljudima u Da Vinčiju, u Sabišiju, i drugde, i uskoro je zakazala konferenciju. Za mesto održavanja odabran je Sabiši, a naziv konferencije smislio je nesumnjivo neki Saks-klon: 'Menadžment insolaciono-redukcione krize M-53'.