24.

     Nađa, ipak, na tu konferenciju nije ni svratila. Zapetljala se u neka šefildska posla: uvođenje novog ekonomskog sistema. Smatrala je da je to hitnije. Skupština Marsa pripremala se da donese Zakon o eko-ekonomiji, kojim bi se na ustavne 'kosti' nabacili mišići. Uputstvo je bilo da one kooperative koje su postojale pre revolucije treba da pomognu lokalnim, od nedavno nezavisnim ograncima meta-nacionalnih kompanija da se preustroje takođe u zadruge. Za ovaj proces izmišljen je naziv: 'horizontalizacija'. Političko raspoloženje u prilog toga, naročito kod mladih Marsovaca, bilo je jako, pa je ovaj proces transformacije odmicao prilično glatko. Po novom zakonu, vlasnici svakog preduzeća na celom Marsu mogli su, i morali su, biti isključivo oni koji su u tom preduzeću zaposleni, i niko drugi. Ni u jednoj kooperativi neće smeti da se zaposli više od hiljadu osoba; veće firme moći će da nastaju jedino saradnjom kooperativa od kojih će svaka imati hiljadu ili manje zaposlenih. Većina tih preduzeća, dakle većina zadruga, opredelila se da svoj unutrašnji sklop uredi po bogdanovističkom modelu, koji je, zapravo, bio varijanta uređenja seoskih zadruga u baskijskom naselju Mondragon u Španiji. U takvoj zadruzi svaki zaposleni je ujedno i suvlasnik, a da bi se zaposlio, to jest da bi sebi obezbedio takav položaj, mora prvog dana da uplati u zadružni zajednički fond svotu približno jednaku jednogodišnjoj plati. Ulaganjem tog kapitala, zaposleni je kupio deo firme, i taj njegov ulog raste iz godine u godinu; ako neko hoće da se odseli, ceo ulog mu se vrati odjednom, i to je otpremnina, a kad neko ode u penziju, ulog mu se vraća malo-pomalo - to mu je penzija. Radnici biraju svoj Radnički savet koji zapošljava poslovne rukovodioce, obično iz nekog drugog naselja, a tako postavljena uprava zadruge onda ima moć da donosi poslovne odluke, ali na kraju godine mora položiti račune kolektivu. Zadruge mogu kredite i kapital dobiti od centralnih banaka, koje su i same, takođe, zadruge; ili od planetnih 'fondova za pomaganje u početku', ili od organizacija koje žele da pomognu narodu, na primer, od 'Praksisa' ili od Švajcaraca. Ali na jednom višem nivou, kooperative iz srodnih struka ili delatnosti udružuju se u planetne zadružne saveze i šalju svoje predstavnike u industrijske planetne saveze koji organizuju stručne savete, centre za arbitražu i posredovanje, i trgovinske komore i udruženja.
     Ekonomska komisija rešila je da uvede i marsovsku valutu, zvanu sekvin. Ovaj novac počeo je služiti za platni promet na Marsu, ali se mogao i razmenjivati za razne zemaljske valute, na berzama. Komisija je želela novac koji će odoleti zemaljskim špekulacijama; ali pošto na Marsu nije postojalo tržište deonica, sva težina zemaljskih ulaganja obrušavala se na samu valutu, pošto se ni u šta drugo i nije moglo uložiti. Zbog ovoga se nerazumno naduvavala vrednost marsovskog sekvina na zemaljskim deviznim tržištima, što bi u starim vremenima dovelo do ogromnog skoka vrednosti sekvina, tako da bi i izvozne cene marsovske robe, koje se iskazuju u sekvinima, bile toliko velike da se ta roba ne bi mogla prodati, dok bi uvoz bio jeftin, pa bi Mars uleteo u veliku neravnotežu uvoza i izvoza, na svoju štetu. Ali meta-naci kompanije na Zemlji uveliko su se raspadale, i u procesu svoga usitnjavanja ipak se opirale prelasku na zadružni sistem, pa je zato zemaljski finansijski poredak bio u znatnom neredu; zahvaljujući tome, krupni kapital nije na finansijske prilike reagovao onako pomamno, 'kao da kuća gori', kao nekad. Zato je sekvin na Zemlji jačao, ali ne previše; a na Marsu je bio naprosto novac. 'Praksis' je u tim stvarima mnogo pomagao, postajući maltene federalna banka nove ekonomije, deleći beskamatne kredite i dajući svoje prostorije i tehničke usluge za devizno-berzanske poslove između Marsa i Zemlje.

     Usred svega toga, Izvršni savet Marsa sastajao se svaki dan, i sednice su trajale dugo; raspravljalo se o novim predlozima zakona i o poslovima državne uprave. Toliko vremena je Nađa provodila na tim sastančenjima, da je maltene zaboravljala konferenciju koju je sama započela, a koja se odvijala u Sabišiju. Međutim, bilo je i dobrih dana, kad je uspevala da izdvoji, uveče, jedan sat ili čak dva za ekranske razgovore sa svojim prijateljima u Sabišiju; tada je sticala utisak da tamo stvari idu prilično dobro. Mnogi marsovski ekolozi bili su prisutni i saglasni oko toga da će znatno povećanje emisija gasova staklene bašte ublažiti dejstvo gubitka ogledala na orbiti. Naravno da je od svih takvih gasova ponajlakše emitovati ugljendioksid, ali njega su želeli da izbegnu, čak i da smanje koncentraciju CO ₂ u atmosferi na neki podnošljiv nivo; ali su zato mogli proizvoditi i oslobađati u atmosferu složenije i moćnije gasove, u dovoljnim količinama. U prvi mah nisu očekivali nikakve političke probleme oko toga; u Ustavu je bilo zapisano da atmosfera ne sme biti gušća od 350 milibara na nadmorskoj visini od 6000 metara, ali nije bilo precizirano pomoću kojih gasova će se postići taj pritisak. Ako bi se halokarboni i drugi gasovi staklene bašte u sastavu Raselovog koktela pumpali sve dok ne dostignu koncentraciju od sto milionitih delova od ukupne atmosfere, za razliku od sadašnjih sedamdeset pet milionitih delova, onda bi se zadržavanje Sunčeve toplote poboljšalo u iznosu od nekoliko stepeni Kelvina, izračunaše oni. Time bi ledeno doba bilo sprečeno, ili bar bitno skraćeno. Plan je, dakle, bio da se proizvodi mnogo tona ugljen-tetrafluorida, heksafluoretana, sumpor-heksafluorida, metana, azotnog oksida, kao i manje količine drugih gasova koji bi poslužili kao elementi u tragovima, a koji bi doprineli da ultraljubičasto zračenje uništi što manju količinu tih pomenutih gasova staklene bašte.
     Druga strategija koja se nametala sama po sebi, a koja se na konferenciji najčešće pominjala, sastojala bi se u tome da se otapanje Severnog mora najzad dovrši. Led ima veliki albedo, što znači da se velike količine Sunčevog toplotnog zračenja odbijaju od leda i gube u svemiru; i to se neminovno mora događati sve dok se i poslednje sante ne otope i ne pretvore u tečnu vodu. Tek tad će i kruženje vode u prirodi, poznato kao 'vodeni ciklus', dobiti svoj puni razmah. Kad bi se mogao obezbediti tečni okean, ili, što je na tako dalekom severu planete stvarnije, barem okean koji bi celog leta bio u tečnom stanju, onda bi ledeno doba bilo svakako odstranjeno, a teraformiranje u suštini ostvareno; imali bi robusne morske struje, talase, isparavanje, padavine, topljenje, potoke, reke, delte - potpuni hidrološki ciklus. Ovo je bio glavni cilj, a za topljenje severnog leda predložen je širok raspon metoda: usmeravanje suvišne toplote iz nuklearnih elektrana u okean; rasipanje crnih algi po ledu; emitovanje ultrazvuka i mikrotalasa da bi se u neposrednoj blizini emitora stvarala toplota; čak i upotreba brodova-ledolomaca da bi se kroz tanje delove ledene kore krčio put i time ubrzavalo njeno razlamanje.
     Naravno da bi povećano prisustvo gasova staklene bašte pomoglo i u ovome; okeanski led će se topiti i sam od sebe, naravno, ako temperatura vazduha ostane iznad 273 stepena K. Ali kako je konferencija odmicala, sve jasnije je postajalo koliko su u vezi sa tim planom proizvodnje gasova problemi krupni. Morao bi to biti još jedan ogroman industrijski napor, maltene jednak divovskim poduhvatima meta-nacionalnih kompanija kao što je bilo dovlačenje azota sa Titana i kao što je bila soleta. Osim toga, učinci ne bi bili postignuti 'jednom za svagda', jer u višim slojevima atmosfere ultraljubičasto zračenje stalno uništava upravo te gasove, tako da se proizvodnja mora forsirati sve dok se ne dostigne željena koncentracija, a onda nastavljati postojanim tempom dokle god se želi da ti gasovi ostanu prisutni 'tamo gore'. Moraju se, dakle, pribavljati sirovine; to znači pojačano rudarstvo. Moraju se sagraditi fabrike u kojima će se te sirovine pretvarati u željene gasove; pošto su to industrijska postrojenja velikih razmera, radnu snagu sačinjavali bi uglavnom, kao i u rudnicima, roboti. Ali roboti koji sami umeju i da proizvode još istih takvih robota - dakle, da se razmnožavaju; fabrike koje same grade i regulišu sebe; robotske letelice koje bi krstarile višim slojevima atmosfere i uzimale uzorke. Čitava jedna mala mašinska civilizacija.
     Niko nije pominjao tehničke teškoće ovakvog poduhvata, jer one i nisu bile od značaja; kao što je Nađa rekla prilikom jednog od tih večernjih TV razgovora sa njenim prijateljima učesnicima konferencije, ljudska tehnologija na Marsu bila je od prvog dana, od samog dolaska na ovu planetu, u vrlo velikoj meri robotizovana. U ovom slučaju, hiljade malih, samostalnih robotskih vozila lutalo bi po Marsu u potrazi za dobrim naslagama ugljenika, sumpora i fluora; sjatili bi se oko svakog pronađenog nalazišta, a kad ga iscrpu, išli bi dalje, u seobe, kao stari arapski karavani rudara na Velikoj eskarpi; na najboljim nalazištima roboti bi se trajnije 'naseljavali' i tu bi gradili fabričice za preradu nađenih sirovina. Kao materijali za ovu izgradnju služili bi glina, gvožđe, magnezijum i metali u tragovima, ali bi pojedini delovi građevina i mašina, oni koji se ne mogu napraviti na licu mesta, ipak bili donošeni iz ljudskih fabrika. Kopale bi flote robot-kopača, a iskopanu sirovinu prenosili bi mnogbrojni robot-kamioni. U centralnim fabrikama materijal bi se konačno pretvarao u gas i izduvavao u atmosferu kroz visoke pokretne dimnjake. To se ne bi mnogo razlikovalo od nekadašnje proizvodnje osnovnih sastojaka vazduha, samo bi zahtevalo nešto veći trud.
     Ali najbogatija površinska nalazišta odavno su iscrpena; toga su se mnogi stručnjaci dosetili tek sad. Osim toga, ni površinski kopovi nisu se više mogli otvarati onako bezobzirno kao nekad; gotovo svuda su rasle biljke, a na mnogim peskovitim terenima stvorila se svojevrsna pustinjska 'pokorica' nalik na zemljište, zahvaljujući dejstvu kiše i bakterija i prisustvu izvesnih količina gline. Ova pokorica znatno je pomagala da se stišaju peščane i prašinske oluje, koje su i sad predstavljale Marsovcima veliki i stalni problem; razdirati ovu pokoricu da bi se dograbile sirovine ispod nje - to više nije bilo prihvatljivo, ni sa političkog niti sa ekološkog stanovišta. U Parlamentu su Crveni već tražili da se zabrani ta vrsta robotizovanih površinskih kopova. Bili su u pravu, čak i sa stanovišta onih koji su želeli što brže teraformiranje.
     Nije ni lako balansirati sve te pozitivne i negativne posledice našeg delovanja na prirodu Marsa, pomisli Nađa jedne noći, gaseći ekran. Na životnu okolinu deluju mnogi činioci, na mnogo različitih načina, i međusobno se prepliću; treba to razmrsiti i konačno odlučiti šta je poželjno, a šta nepoželjno. Ali vrlo je teško ispetljati se i iz svojih sopstvenih zakona i propisa; zadruge više ne mogu da rade kojoj šta padne na pamet, jer većina njihovih postupaka ima i neko dejstvo na ukupnu planetnu situaciju. Sve i svašta mora da se ekološki oceni; planetni Okolinski sud već je zatrpan tužbama, a novi sporovi pristižu. Uskoro će taj Sud morati da presudi i o namerama koje iskaže ova konferencija u Sabišiju. Prošli su dani nesputanog, sasvim slobodnog teraformiranja.
     Kao članica Vlade, Nađa je mogla samo da izjavi da je po njenom mišljenju povećanje količine gasova staklene bašte dobra zamisao. Ni u šta drugo se nije smela umešati, da ne bi izgledalo da se ubacuje u nadležnosti Okolinskog suda, nadležnosti koje je Ajriška branila veoma žustro. Ponekad je Nađa mogla i da razgovara neobavezno sa konstruktorima novih robota-rudara koji će kopati uz minimalno oštećivanje površine, ili sa hemičarima koji spremaju hemijska i biološka sredstva koja će, poprskana po pesku i prašini, omogućiti da se brzo uspostavi pokorica, makar i najtanja. Ali je problem ostajao čvornovat.

     Samo toliko, i ne više, uspela je Nađa učestvovati u konferenciji u Sabišiju koju je sama pokrenula. Ali pošto su sva tehnološka pitanja bila ionako upetljana u politiku, a politika u njih, moglo se reći da, zapravo, nije propustila ništa. Ovo utoliko pre, što se u Sabišiju, zapravo, nije uradilo ništa. A u Šefildu je Vlada morala da se rve i sa mnogim drugim problemima: nepredviđene teškoće iskrsavale su u dejstvovanju eko-ekonomije, stizale su pritužbe da Okolinski sud prekoračuje svoja ovlašćenja, pritužbe na postupke nove policije i novog sudstva; i u donjem i u gornjem domu Skupštine Marsa bilo je incidenata zbog raspuštenog i glupog ponašanja nekih ljudi; u zabačenim delovima Marsa događali su se novi slučajevi oružanog otpora Crvenih, i ne samo njih; i tako dalje. Problemima se kraj nije video, a nastajali su u rasponu od onih koji imaju najdublju važnost, pa do nepojamnog sitničarenja i cepidlačenja; kontinuum problema, tako da je Nađa počela gubiti sposobnost da u tom kontinuumu odredi mesto svakog pojedinačnog problema.
     Na primer, dobar deo vremena morala je trošiti na unutrašnja gloženja u samoj Vladi. Smatrala ih je tričavim, ali ih nije mogla izbeći. Bitka se najčešće sastojala u tome da se onemoguće pokušaji Džeki da sastavi u Vladi većinu spremnu da glasa uvek isto kao ona, te da Vlada Marsa postane poslušni pečat koji će odobriti sve što je po volji partije 'Slobodni Mars', to jest same Džeki. Zato je Nađa morala bolje da upozna preostale članove Vlade i da nauči kako s kim da sarađuje. Zejk je bio njen stari poznanik; dopadao joj se, a bio je vrlo uticajan među Arapima, u isti mah i njihov zastupnik na političkoj sceni planete. Ovu poslednju ulogu dobio je tako što je istisnuo Antara koji mu je bio takmac. Zejk je bio elegantan, pametan, ljubazan, slagao se s Nađom o mnogim pitanjima, i nebitnim i bitnim; zato je njihova saradnja išla lako, a prijateljstvo se produbljivalo. Arijadna beše jedna od boginja matrijarhata u Dorsa Breviji, i u tom pravcu je i delovala - do krajnosti: nametala je svoja kruta načela, bila je pravi ideolog i verovatno samo zbog toga nije mogla među Marsovcima postati popularnija od Džeki. Marion je bila savetnica Crvenih, takođe ideolog, ali ne onako radikalna kao u svojim mlađim danima; ipak sklona da se raspravlja nadugačko i naširoko. Nju nije bilo lako pobediti u debati. Enin 'mali sin', Piter, odrastao je i postao uticajan na nekoliko različitih područja marsovskog društva - na primer, kod kosmičke ekipe u Da Vinčiju, kod podzelja Zelenih, kod one 'raje' koja je održavala kabl, i, do neke mere, zbog En, kod nekih umerenijih klika Crvenih. Ova raznovrsnost bila je deo njegove prirode, i Nađi je bilo teško da ga tačno sagleda, da ustanovi 'gde je', zapravo, on. Kao i njegovi roditelji, voleo je da svoje privatne stvari čuva samo za sebe, a od Nađe i ostalih Prvostotinaša kao da je malo zazirao; držao se na određenoj udaljenosti od njih, bio je pravi pravcijati nisei. Mihail Jangel bio je jedan od prvih iseija koji su posle Prve stotine stigli na Mars, i sarađivao je sa Arkadijem od davnih dana. Pomagao je u započinjanju pobune 2061. godine, a Nađin utisak je bio da je Mihail u ono doba bio jedan od najekstremnijih Crvenih - pa se i sad još ljutila na njega zbog toga, što je bilo smešno, a osim toga otežavalo je njenu komunikaciju sa Mihailom - ali je u sebi on imao u svakom slučaju i jednu staru bogdanovističku crtu, spremnost na kompromise. Nađa je bila iznenađena time da se Mihail uopšte našao u Vladi; po njenom mišljenju, neko je želeo na taj način da učini pozitivan gest i prema Arkadiju. A to je bilo dirljivo.
     Naravno, tu je bila i Džeki, verovatno najpopularniji i najmoćniji političar na Marsu. Sa izgledima da to i ostane dokle god se Nirgal ne vrati.
     I tako je Nađa morala svaki dan da 'izlazi na kraj' sa to šestoro ljudi, i da proučava njihove načine rada i delovanja. Zajednički su, cela Vlada, svih sedmoro, odrađivali svakog dana po jedan svoj obimni dnevni red. I važna pitanja, i sitnarije; i apstraktna pitanja, i lična; Nađi se činilo da je sve to deo jedne iste tkanine, da je sve u vezi sa svim ostalim. Posao Predsednika vlade ne samo što se nije mogao obavljati 'sa pola radnog vremena', nego je ona morala tom poslu posvećivati po ceo celcijati dan, od kako se ujutro probudi, pa sve do odlaska na počinak kasno unoć. Taj posao je njoj bukvalno proždirao dane, proždirao je njen život. Tako joj prođoše dva meseca, tek prva dva meseca u mandatu koji je trebalo da potraje tri M godine.

     Artu je bilo jasno da ovaj posao počinje da nadjačava Nađu. Činio je koliko je najviše mogao da joj pomogne. Svakog jutra dolazio je u njen stan sa doručkom: kao da je ona u hotelu, a on sobar, osim što je donosio dva doručka, drugi za sebe. Ta hrana je svaki put bila odlična; često ju je pripremao sam Art. Kad je dolazio, nosio je poslužavnik na jednoj ruci, podignut visoko. Već na ulazu u stan naručio bi od njene AI džez, muziku koja im je služila kao zvučna pozadina za njihovo zajedničko jutro. Pošto je Nađa obožavala Luisa Armstronga, Art je naručivao njegove pesme, i čak tražio one koje su među Armstrongovim snimcima najčudnije, najmanje poznate, ali koje će se njoj svideti - 'Pružite priliku miru' i 'Uspomene zvezdane prašine'. Puštao je i džez iz nekih kasnijih vremena, koji Nađa nikad ranije nije volela jer je bio suviše mahnit, ali se odnedavno i na njega privikla zato što se uklopio u valjda neizbežan ludi tempo njihovog sadašnjeg života. Imala je, iz nekog razloga, izuzetno visoko mišljenje o vrludanjima i zaletanjima Čarli Parkera, i o Čarlsu Mingusu čiji je veliki orkestar zvučao kao bend Djuka Elingtona prebačen na pandorf što bi baš dobro bilo, po njenom mišljenju, za muziku i Elingtona i ostalih koji su svirali sving. Muzika vrlo zabavna, smešna i divna. U mnogo koje jutro Art je naručivao muziku Kliforda Brauna; bilo je to jedno Artovo otkriće kojim se veoma ponosio, a do koga je došao tragajući za nečim što bi se Nađi najviše svidelo. Uporno je ubeđivao Nađu da je Kliford Braun logični naslednik Luisa Armstronga - vibrantan zvuk trube pun radosti, sav pozitivan, ali i melodičan kao što je Sačmo bio, takođe brilijantno brz, pametan i težak, kao Čarli Parker, samo srećan. Savršena muzika za ova luda vremena, muzika puna 'pogona', silovita, ali najpozitivnija što se može biti.
     Tako bi Art unosio doručak za dvoje pevajući "Celog mene" ("All of me") glasom ne tako lošim, i to sa onim Sačmovim suštinskim uviđanjem da tekstvi američkih pesama treba da budu tretirani kao glupkaste i tupkaste šale: "Celog mene, uzmi bez dileme, tvoj sam dasa, bez tebe mi nema spasa." Muzika svira, Art seda leđima uz prozor, jutra su bila u kul fazonu.
     Ali kako god da počneš njen dan, poslovi Vlade prožderu ostatak. Nađa je od toga počinjala sve više da poboljeva, od natezanja, pregovaranja, kompromisa, mirenja sukobljenih... od rada sa ljudima, iz minuta u minut. Počinjala je da mrzi svoj posao.
     Art je to savršeno dobro video, naravno, pa je i on počeo izgledati zabrinuto.
     Jednog dana dovede kod Nađe, na ručak, i Ursulu i Vlada, i prionu na kuvanje. Nađi je prijalo društvo njenih starih prijatelja; to dvoje su poslom navratili u grad. Dovesti ih kod Nađe, to je bila Artova zamisao, i to dobra. Sladak je, razmišljala je Nađa, gledajući Arta, njegovo kretanje po kuhinji. Ultra-lukav diplomata, a prikazuje se kao neki glupan... ili je obratno. Kao Frenk u drugom, dobroćudnom izdanju. Ili kao mešavina Frenkove veštine i Arkadijeve sreće. Nađa se nasmeja sebi: zar o svim ljudima mora uvek razmišljati u terminima Prve stotine? Zar su svi samo rekombinacije odlika te prvobitne porodice? Ma, to je samo njena loša navika.
     Vlad i Art počeše da pričaju o En. Navodno je Saks zvao Vlada iz šatla kojim se sada vraća na Mars. Bio je potresen nedavnim razgovorom sa En i pitao je da li bi Vlad i Ursula pristali da daju Eni isti onaj tretman za dodatni rast mozga koji su dali njemu posle moždanih oštećenja koja su mu specijalci naneli.
     "Nikad En ne bi pristala", reče Ursula.
     "I dobro je što ne bi", odvrati Vlad. "Bilo bi to preterivanje. Mozak njoj nije oštećen nimalo. Ne znamo kako bi taj tretman delovao na zdrav mozak. Treba preduzimati samo poduhvate koje razumemo, osim ako smo u očajničkoj situaciji."
     "Možda je En u očajanju", reče Nađa.
     "Nije. Saks je u očajanju", reče Vlad i nasmeši se kratko. "On bi hteo da ovde nastane jedna drugačija En pre nego što se on vrati."
     Ursula mu reče: "Ti si bio protiv davanja tog tretmana i Saksu."
     "Pa, istina je. Ne bih ja ono dao ni sebi samom. Ali Saks je odvažan. Impulsivan." Vlad sada pogleda Nađu. "Trebalo bi da ostanemo pri stvarima kao što je tvoj prst, Nađa. Stvarima koje sad možemo da popravimo."
     Iznenađena, Nađa reče: "Šta nedostaje mom prstu?"
     Nasmejaše se ovoj njenoj reakciji. "Ništa mu ne nedostaje sem što ga nemaš!" reče Ursula. "Možemo postići da ti izraste novi, ako želiš."
     "Ka!" uzviknu Nađa. Zavali se u sedište, pogleda svoju mršavu levu šaku i patrljak kažiprsta. "Pahhhh... Nije mi stvarno potreban."
     Opet se nasmejaše Nađi. "Zamalo da nas prevariš", reče Ursula. "Al' kad radiš, večito se žališ kako ti nedostaje."
     "Ja se žalim?"
     Zaklimaše glavom, svi.
     "Pomoglo bi ti prilikom plivanja", reče Ursula.
     "Pa ja više ne plivam mnogo."
     "Možda si prestala zbog ruke."
     Nađa se opet zapilji u svoju levu šaku. "Ka. Ne znam šta da kažem. Jeste li sigurni da bi to uspelo?"
     "Moglo bi da izraste u celu novu šaku", reče Art. "A onda u još jednu Nađu. Bićeš sijamska bliznakinja."
     Nađa ga gurnu u stranu sa stolice. Ursula je odmahivala glavom. "Ne ne. Već smo to radili kod nekih amputata, ali i kod daleko većeg broja opitnih životinja. Šake, cele ruke, noge. Naučili smo to od žaba. Stvar je zaista divna. Ćelije se diferenciraju isto kao kad je prst prvi put rastao."
     "Vrlo bukvalna demonstracija teorije izranjanja", reče Vlad sa malim osmehom. Nađa po tom osmehu vide da je on lično bitno doprineo u tom medicinskom postignuću.
     "I uspeva?" upita ga ona otvoreno.
     "Uspeva. Mi proizvedemo nešto što je u suštini novi 'pupoljak' za izrastanje prsta, na tvom patrljku. To je kombinacija ćelija uzetih iz začetka prsta kod embriona, i ćelija iz korena tvog drugog malog prsta. Ta kombinacija dejstvuje kao ekvivalent homeostatnih gena koje si imala kad si bila fetus. Znači, u tim ćelijama imaš razvojne determinatore koji će omogućiti da se ćelije prilikom razmnožavanja specijalizuju za određene uloge, upravo one koje su potrebne. Pomoću ultrazvučne injekcije dodavaćemo svake nedelje određenu količinu fibroblastičnog činioca rasta, kao i izvesnu količinu ćelija iz zglavkova nekog tvog prsta, i iz nokta; sve u odgovarajuće vreme. Da... To uspeva."
     Dok je ovo objašnjavao, Nađa je osećala kako se kroz nju širi mali sjaj zainteresovanosti. Potpuna osoba. Art ju je gledao sa prijateljskom radoznalošću.
     "Pa, dobro", reče ona najzad. "Zašto ne."
     I tako, sledeće nedelje uzeše biopsije iz njenog preostalog, desnog malog prsta, i dadoše joj ultrazvučne injekcije u patrljak levog, i nekoliko običnih injekcija u levu ruku, i još joj dadoše nekoliko pilula; i to je bilo sve. Preostalo je samo da u predstojećim nedeljama dobije još poneku injekciju, i da čeka.

     Ubrzo je zaboravila celu stvar, jer joj je Šarlota javila da je nastao novi problem; grad Kairo-na-Marsu prenebregava presudu planetnog Okolinskog suda o pumpanju neke vode. "Bilo bi dobro da ti dođeš i lično pogledaš to. Mislim da Kairci testiraju moć suda, i da se jedna klika Slobodnog Marsa priprema da se usprotivi planetnoj vladi."
     "Džeki?" reče Nađa.
     "Mislim da je ona."