29.

     Kabina lifta hitala je u dubinu i Mars je postajao ogroman ispod njihovih nogu. Najzad usporiše, već nisko nad Šefildom, i sve se opet vrati u neki normalan osećaj, gravitacija opet postade marsovska, bez Koriolisove sile koja bi vukla stvarnost na jednu stranu. Još koji minut, i našli su se dole, u Utičnici. Kod kuće.
     Prijatelji, novinari, delegacije, Mangalavid. U Šefildu - narod kao narod, svak žuri za nekim svojim poslom. Ponegde prepoznaju Nirgala, pa mu srećno mašu; neki čak zastanu da se rukuju sa njim ili da ga potapšu po ramenu, pitaju za zdravlje ili kako je bilo na putu. "Drago nam je što si se vratio!"
     Pa ipak, u očima većine ljudi, nešto... Danas je bolest tako retka stvar. Mnogi i odvraćaju pogled od Nirgala. Magijski način razmišljanja; Nirgal najednom uvide da su mnogi shvatili gerontološki, antistarosni tretman kao besmrtnost. Zato što ne žele da misle drugačije. Zato i ne žele da gledaju njega.
     Međutim, Nirgal je gledao kako je Sajmon umro, iako su mu kosti bile napunjene Nirgalovom mladom koštanom srži. Osećao je, ne tako davno, svoje telo kako se 'razmotava', razilazi na komade i sastavne elemente; bol u plućima i u svakoj ćeliji tela. Upoznao je smrt: bila je stvarna. Besmrtnost nije ušla u njih; nisu je stekli; nikad i neće. Postigli su samo 'odgođeno staračko stanje', kako se Saks jednom prilikom izrazio. Odgođeno staračko stanje, uistinu; ne više; Nirgal je znao da je tako. A ljudi vide to znanje u njemu... i uzmiču u stravi. On je nečist; neće oni da zaustave pogled na nečistome. Ovo ga je ljutilo.

     Sede u voz i odbaci se dole do Kaira, usput razgledajući nagnute pustinjske ogromnosti Istočnog Tarzisa, prostranstva tako suva i gvožđevita, prapredeo crvenog Marsa; svoju zemlju. Njegove oči su osećale: ovo je sve njegovo. Telo i mozak su zračili tim saznanjem: stigao je u svoj dom.
     Ali lica u vozu: lica koja virnu ka njemu, pa im pogled sklizne u stranu. On je onaj koji nije uspeo da se prilagodi Zemlji. Matični svet umalo da ga ubije. On je alpski cvetak, nesposoban da odoli stvarnom svetu, on je egzotični stvor koji Zemlju doživljava kao Veneru. To njihove oči govore pomoću tih kratkih pogleda koji samo prolete. Šutnut je on iz njihovog društva. Zauvek.
     Pa dobro, to je marsovsko stanje. Svaki petstoti Marsovac koji poseti Zemlju, umre; odlazak na Zemlju je jedna od najopasnijih stvari koje Marsovac može učiniti, opasnija nego planinarenje, putovanje do spoljašnjih planeta Sunčevog sistema, porođaj. Jedna vrsta ruskog ruleta, sa mnogo praznih komora u burenceru revolvera naravno, ali i sa jednom napunjenom.
     On se provukao za malo. Nije baš izgubio život, ali bilo je blizu. I, evo, živ je, vratio se kući! Ovi što blenu u vozu, pojma nemaju. Misle da je Zemlja potukla njega, Nirgala; ali ranije su isto tako pogrešno mislili da je on Nirgal Nepobedivi, heroj koji ne može izgubiti. To je bilo zamišljeno, čista legenda. Jer ne znaju o Sajmonu, Džeki, Dao, Hiroko. Ništa ne znaju o njemu. On sad ima dvadeset šest M-godina, sredovečan čovek koji je pretrpeo sve nevolje koje se sredovečnom čoveku mogu desiti - smrt roditelja, smrt ljubavi, prijatelji su ga izdali, a i on njih. Pa, to se svakome dešava. Ali to nije onaj Nirgal koga narod hoće. Voz je obišao prve povijene zidine ispražnjenih kanjona Lavirinta Noći, i uskoro uplovio u staru stanicu Kaira. Nirgal iziđe u grad pod kupolom i poče se osvrtati radoznalo. Taj grad nekada je bio meta-naci uporište; on u njemu nikada nije bio. Zanimljivo je videti ove stare zgradice. Gradske instalacije za održanje uslova za život oštetila je Crvena armija u revoluciji. U gradu su se i sad videli pojedini razvaljeni, pocrneli zidovi. Ljudi su mu mahali dok je prolazio širokim središnjim bulevarom do opštinskih kancelarija.
     A tamo - ona. U holu gradske većnice, pored staklenog zida kroz koji se otvarao vidik na 'U' krivinu Nilus Noktisa. Nirgal stade; dah mu je okraćao, u tim trenucima. Još ga nije videla. Lice joj je bilo nešto okruglije, ali u svemu ostalom bila je ista kao i uvek, visoka i vitka, obučena u zelenu svilenu bluzu i nešto tamnije zelenu suknju od nekog grubljeg materijala; crna kosa kao svetlucava griva prosuta u pregrštima niz leđa. Nije se mogao uzdržati, gledao je samo u nju.
     Onda ga ona ugleda, i njenim licem prođe samo jedan blag trzaj nelagodnosti, najblaži. Možda slike sa ekrana na njenom komunikatoru na levom šačnom zglobu nisu bile dovoljno jasne, pa nije videla koliko je propao od zemaljskih bolesti. Ali njene ruke odmah su se ispružile, jer su ga i same prepoznale, a onda ona pođe za rukama, koje ostadoše ispružene, iako su njene oči bile uveliko zauzete kalkulacijama. Grimasu zbog Nirgalovog izgleda pažljivo je preuredila da se ne pokaže nepovoljno na kamerama koje su večito bile oko nje. Svejedno, on je nju i voleo zbog ruku. Osetio je da mu se lice zagrejalo; pocrveneo je kad su se poljubili na državnički, diplomatski način, obraz-uz-obraz. Iz blizine je izgledala kao da i sad ima petnaest M-godina, kao da je tek izišla iz besprekorne cvetne mladosti; sad je, štaviše, bila i lepša nego kad je stvarno imala petnaest. Pričalo se da uzima tretman protiv starenja još od svoje desete godine.
     "Dakle, istina je", reče ona. "Zemlja umalo da te ubije."
     "Zapravo, neka virusčina."
     Nasmejala se, ali njen pogled ostade sračunat. Dohvatila ga je ispod ruke i povela ka svojim pratiocima kao da vodi slepog čoveka. Iako je nekolicinu njih odavno poznavao, ona ga poče upoznavati sa svima redom, samo da bi naglasila koliko se unutrašnji krug partijskog rukovodstva promenio od Nirgalovog odlaska. On, međutim, na to nije obraćao pažnju, nego se sav posvetio naprosto dobrom raspoloženju. Najednom, ovu proceduru prekide žestok plač i dernjava bebe koja se, očigledno, nalazila tu negde, među njima.
     "Ah, da, moja ćerka je gladna", reče Džeki, bacivši pogled na svoj levi zglavak. "Dođi da je upoznaš." Priđe jednoj ženi koja je držala bebu umotanu u obilje tkanina. Beba je bila devojčica, nekoliko meseci stara, bucmastih obraza, tena tamnijeg od Džekinog; sada se, zbog žestoke dernjave, blistavo zacrvenela u licu. Džeki preuze od te žene svoju bebu i odnese je u susednu prostoriju.
     Nirgal ostade da stoji sam. Vide pored providnog zida Tiu, Rejčel i Franca. Priđe im i odmahnu malo glavom u onom pravcu kuda je Džeki otišla; a oni prevrnuše očima, slegnuše ramenima. Rejčel mu saopšti, tiho i brzo, da Džeki neće da kaže ko je otac te bebe. Ali ovo nije bilo jedinstveno ponašanje, mnoge Dorsa-brevijanke činile su to isto.
     Ona koja je malopre držala bebu sad iziđe iz susedne prostorije, priđe Nirgalu i reče mu da Džeki želi da ga vidi. On pođe za njom, tamo.
     To je bila soba takođe sa ogromnim prozorom za razgledanje Nilus Noktisa. Džeki je sedela u fotelji do tog prozora, dojila bebu, i gledala predele. Beba je bila gladna, žmurila je, držala se za sisu grčevito i sisala snažno, uz povremeno malo cičanje. Majušne pesnice stiskale su se i opuštale, ostatak nekog ponašanja iz vremena kad se živelo na drveću, kad se trebalo držati za granu ili za krzno. U tome je bila sva kultura, u tom jednom grabežu rukama.
     Džeki je govorila. Davala je uputstva svojim asistentima, onima prisutnim u sobi, ali i drugima, preko zglavka. "Nije bitno šta kažu u Bernu, nama je neophodno da imamo sposobnost da umanjimo kvote ako to bude u našem interesu. Indijci i Kinezi će morati naprosto da se pomire sa tim da je to tako."
     Neke stvari počeše da postaju jasnije Nirgalu. Džeki je ministar, član Vlade; ali Vlada nije osobito moćna. Džeki je takođe ostala u rukovodstvu političke stranke 'Slobodni Mars'. Pošto se jedan deo vlasti preselio pod kupole gradova, planetni uticaj te stranke možda je sada nešto manji, ali je dovoljno veliki da čak i presudno utiče na odnose Marsa i Zemlje. Možda će 'Slobodni Mars' samo koordinirati politiku, ali vlast koordinatora je velika - Nirgal nikad nije imao drugu. U mnogim slučajevima, onaj ko 'usaglašava' mišljenja drugih marsovskih političkih snaga o politici prema Zemlji, zapravo kreira tu politiku. Ovo će se utoliko lakše desiti zbog toga što lokalni političari imaju sklonost da gledaju uglavnom svoja lokalna posla. U Parlamentu Marsa, slobodno-marsisti uspevaju da dobiju ubedljivu većinu. Naravno, u izvesnom smislu politika prema Zemlji je najvažnija politika na Marsu, prema kojoj bi sve ostalo moglo biti sitnica. Zato bi Džeki mogla postati vodeći međuplanetni političar...
     Nirgalova pažnja vrati se na bebu na Džekinim grudima. Princeza Marsa. "Sedi", reče Džeki, pokazavši pokretom glave klupu pokraj nje. "Izgledaš umoran."
     "Ma, dobro mi je", reče Nirgal, ali svejedno sede. Džeki diže pogled ka jednom asistentu i mahnu glavom, i njih dvoje začas ostadoše u sobi sami sa bebom.
     "Kinezi i Indusi misle da je ovo prazna nova zemlja", reče Džeki. "To provejava kroz sve njihove izjave. Previše su prokleto 'prijateljski' nastrojeni."
     "Možda nas vole", reče Nirgal. Džeki se osmehnu, ali on nastavi. "Mi smo im pomogli da zbace sa svojih leđa meta-naci kompanije. A da presele svoje viškove stanovništva ovde - pa nije valjda da oni na to pomišljaju. Njih ima tako mnogo da im nikakav obim emigracije neće pomoći."
     "Možda neće, ali bar mogu da sanjaju. A pošto postoje svemirski liftovi, mogu i da šalju narod u emigraciju, to je jedan neprekidni tok. Zbir se povećava brže nego što bi čovek očekivao."
     Nirgal odmahnu glavom. "Nikad neće biti dovoljan da im nešto stvarno pomogne."
     "Otkud znaš? Nisi bio ni u Indiji, ni u Kini."
     "Milijarda je veliki broj, Džeki. Preveliki da bismo ga mi ovde mogli valjano zamisliti. A na Zemlji živi sedamnaest milijardi. Ne mogu oni da nakrkaju neki značajan deo te populacije na Mars. Nema dovoljno međuplanetnih brodova za tako nešto."
     "Mogu da pokušaju. Kinezi su potopili ceo Tibet svojim življem, Han Kinezima. To im nije ublažilo problem prenaseljenosti, ali oni su, svejedno, nastavili to da rade."
     Nirgal slegnu ramenima. "Tibet je njima na dohvatu. Mi ćemo ostati na udaljenosti."
     "Da", reče Džeki nestrpljivo, "ali neće nam to lako biti ako ne budemo postojali mi. Pretpostavimo da oni odu na Margaritifer i sklope neku pogodbu sa arapskim karavanima tamo; ko će to sprečiti?"
     "Okolinski sud?"
     Džeki izduva vazduh između usana, a beba se odvoji od sise i poče pomalo da kmeči. Džeki je premesti na drugu sisu. Na maslinastozelenu oblinu prožetu plavim venama. "Antar smatra da Okolinsko sudstvo neće moći da dejstvuje još dugo. Imali smo mi jednu bitku sa njima dok si ti bio odsutan, i na kraju smo im popustili samo da bismo dali tom sistemu neku priliku da oživi, ali planetni Okolinski nije ispoljio razboritost, a da smo se stvarno usprotivili ne bi mogao svoju volju ni sprovesti. Sve što iko igde radi, ima nekakve posledice po ekologiju - znači, sad bi trebalo da Okolinski sud odlučuje o svemu. Međutim, na nižim nadmorskim visinama gradovi skidaju kupole, a ni svaki stoti se ne obraća sudu za ocenu kakve će biti ekološke posledice proširenja grada u slobodnu prirodnu okolinu. A i zašto bi? Svako je sada ekopoeta. Ne. Taj sudski sistem će zakazati."
     "Ti ne možeš to znati zasigurno", reče Nirgal. "Nego, ko je otac, Antar?"
     Džeki slegnu ramenima.
     Otac te bebe mogao bi biti svako - Antar, Dao... pa čak i ja sam, pomisli Nirgal; zaboga, čak i Džon Bun! ako je uzorak Bunove sperme ostao negde u zamrzivaču. To bi baš ličilo na Džeki. Doduše, ona bi tad ispričala svima. Džeki pomeri bebinu glavu bliže sebi.
     "Zar zaista misliš da je u redu gajiti jedno dete bez oca?"
     "Ti si tako odgajen, zar ne? A ja sam odrasla bez majke. Svi smo mi deca koja su odrasla sa samo jednim roditeljem."
     "A da li je to bilo dobro?"
     "Ko zna?"
     Na Džekinom licu bio je neki izraz koji Nirgal nije umeo pročitati, usta samo malo stisnuta od prkosa, otpora... ili već ko zna čega. Ona je znala ko su oba njena roditelja, ali je samo jedan odlučio da ostane blizu deteta, Kasei; ali ni on nije posvetio mnogo vremena roditeljstvu. Zatim je poginuo u Šefildu, između ostalog i zbog toga što je ofanziva Crvenih, za koju se Džeki lično zalagala, naišla na onako surov otpor.
     Ona reče: "Ti za Kojota nisi znao sve do svoje šeste ili sedme godine, je li tako?"
     "To je tačno, ali nije u redu."
     "Šta?"
     "Ne treba tako da bude." Pogleda je pravo u oči.
     Ali ona spusti pogled na bebu. "Bolje je tako, nego da se roditelji međusobno razdiru pred detetom."
     "A ti bi tako, sa ocem ove?"
     "Ko zna?"
     "Dakle, ovako je bezbednije?"
     "Možda jeste. Svakako ima mnogo žena koje gaje svoje dete ovako."
     "U Dorsa Breviji."
     "Svuda. Biološka porodica nije izrazito marsovska institucija, a?"
     "Ne znam." Nirgal razmisli o ovome. "Zapravo, znam. Video sam u kanjonima mnogo porodica. Ovo, ovo kakvi smo mi - izuzetak je."
     "Izuzetni smo mi u mnogo čemu."
     Njeno dete se odmače od sise, koju Džeki ugura u prsluče, a onda preko prslučeta spusti košulju. "Mari", pozva Džeki, i njena kućna pomoćnica se pojavi. "Mislim da joj treba promeniti pelene." Dade bebu toj ženi, koja iziđe bez reči.
     "Stigli smo i do posluge?" reče Nirgal.
     Džeki opet stisnu usta. Zatim pozva: "Mem?"
     Uđe druga žena, a Džeki joj reče: "Mem, moraćemo imati susret sa onima iz Okolinskog, u vezi sa tim kineskim zahtevom. Možda je moguće da iskoristimo tu stvar kao ulog da bi oni preispitali ono o vodotoku nizvodno od Kaira."
     Mem klimnu glavom i ode.
     "Ti, naprosto, donosiš odluke?" reče Nirgal.
     Džeki ga otpisa jednim odmahivanjem ruke. "Lepo je što si se vratio, Nirgale, ali pokušaj malo da se obavestiš o onome što je u međuvremenu bilo. Važi?"

     Obavestio se. Partija Slobodni Mars sada je najveća na Marsu. Nije oduvek tako bilo; počela je kao svojevrsna mreža prijatelja, i kao ilegalna mreža, kao polusvet. Većina članova bili su bivši studenti iz Sabišija ili, kasnije, članovi jedne vrlo labave asocijacije zajednica u kanjonima pod kupolama; neki su bili članovi tajnih klubova u gradovima, i tako dalje. Naziv 'Slobodni Mars' bio je neodređen termin-kišobran pod koji su stali mnogi simpatizeri podzemlja, ali ne pristalice neke konkretnije političke filozofije ili inicijative. Sam naziv bio je nešto što su oni u razgovoru zaista često pominjali - da treba stvoriti slobodni Mars.
     Stranku je, u mnogo čemu, stvorio upravo Nirgal. Mnogi naseljenici želeli su autonomiju, a razne isei-partije, zasnovane na mislima ovog ili onog ranog naseljenika, nisu im se sviđale; želeli su nešto novo. Zato je Nirgal, u onim vremenima, putovao uzduž i popreko po Marsu, boravio kod ljudi koji su organizovali sastanke i rasprave, i to je potrajalo tako dugo da su ljudi poželeli da 'to' dobije i neki naziv. Ljudi su želeli da stvari imaju nazive.
     Tako je nastao Slobodni Mars. U revoluciji, oko te stranke okupljali su se oni koji su na Marsu rođeni; stranka je izrastala iz društva, uzdizala se kao nova pojava, učlanjivalo se mnogo više ljudi nego što je iko i slutio da je moguće. Milioni. Većina domorodaca. Ime te partije bilo je ujedno i opis njihove revolucije; a i glavni razlog uspeha. Osloboditi Mars! Bio je to jedan imperativ. Uspelo im je.
     Ali onda je Nirgal krenuo na putovanje u svemir, do Zemlje, da tamo zastupi interese Marsa. U njegovom odsustvu, za vreme Ustavotvorne skupštine, Slobodni Mars je prestao da bude pokret i postao organizacija. Bilo je to u redu, normalan tok događaja, neophodan korak u institucionalizovanju njihove nezavisnosti. Niko se nije mogao žaliti zbog toga, niti uzdisati za nekim 'starim dobrim danima', a da ne otkrije svoju nostalgiju za vremenima tobož herojskim koja to nisu stvarno bila, ili su bila ne samo herojska nego ujedno i vremena represije, ograničenih mogućnosti, neudobnosti i velikih opasnosti. Nirgal nije želeo da se prepušta nikakvoj nostalgiji - za njega je smisao života bio uvek u sadašnjosti, a ne u prošlosti, uvek u iskazivanju nečeg, a ne u odupiranju nečem. Nirgal nije želeo da stvari 'budu kao pre'. Bio je zadovoljan što Marsovci sada barem delimično upravljaju svojom sudbinom. Nije mu smetalo ni ogromno omasovljenje članstva stranke. Činilo se da će slobodno-marsisti uskoro imati apsolutnu većinu - dakle, više od pedeset posto narodnih glasova; od sedam članova Vlade, troje su bili iz te partije. Na većinu drugih državnih funkcija došli su članovi Slobodnog Marsa. Znatan deo novopridošlih doseljenika odmah se učlanjivao u Slobodni Mars - ali i veliki broj ranijih doseljenika, kao i mnogi rođeni Marsovci koji su pre revolucije bili u raznim drugim strankama; najzad, i mnoge pristalice starog, UNTA režima gledali su sad da se svrstaju uz neku novu društvenu silu. Sve u svemu, ogroman broj ljudi. U prvim godinama novog društveno-ekonomskog uređenja, ovakva usredsređenost političke moći, političkih mišljenja i uverenja, imala je neke prednosti, bila je nesumnjivo korisna za Mars, omogućavala je da se izvesne stvari urade.
     Ali Nirgal više nije bio siguran da želi biti deo toga.

     Jednog dana, dok se šetao duž gradskog zida i gledao kroz naduvanu kupolu napolje, u pejzaže Marsa, Nirgal primeti da jedna grupa ljudi stoji na sportskom poletištu na rubu litice, zapadno od grada. Unaokolo je ležalo mnoštvo različitih letilica koje su većinom bile namenjene samo za po jednog putnika. Bile su to jedrilice; zatim, ultralaki avioni koji se izbacuju pomoću naročitog katapulta, a onda hvataju visinu tako što se oslanjaju na jutarnje uzlazne termalne struje u atmosferi; zmajevi za letenje, trouglastog oblika, predviđeni da pilot ispod njih visi, to jest sedi na kaiševima; i jedna nova kombinacija jedrilice i balona. Sve te leteće skalamerije bile su malene, ne mnogo duže od putnika koji je trebalo da sedi unutra ili ispod. Jasno se videlo da je sve pravljeno od ultralakih materijala; neke letelice bile su providne, gotovo nevidljive, pa je posle poletanja izgledalo da pilot leži ili sedi na nebu i letuca bez ikakvog oslonca, tek tako. Druge mašine, one sa ugrađenim balonom, bile su obojene, pa su se mogle videti i sa nekoliko kilometara udaljenosti, kao da je neko četkicom i plavom ili zelenom bojom povukao male poteze po vazduhu. Na zdepastim krilima tih obojenih letelica postojali su ultralaki mlazni motori, tako da su piloti mogli kontrolisati pravac i visinu letenja; a balonski deo davao je uzgon i omogućavao dugotrajan boravak na nebu. Ovi dirižabli mogli su da slete tako reći bilo gde, a što se tiče naglog obrušavanja, to jest padanja, činilo se da im se to nikako ne može desiti.
     Zmajarenje je, sudeći po izgledu zmajeva, ostalo jednako riskantno kao i uvek.
     Zmajarenjem su se bavili samo 'najluđi' među marsovskim letačima. Kad je izišao iz grada i otišao među njih, Nirgal je video kakvi su: tragači za uzbuđenjima, voljni da se zatrče i da skoče sa ivice, u bezdan, dernjajući se u adrenalinskom oduševljenju od koga su krčali radio-predajnici. I sa zmajem na leđima, ipak je to bilo bacanje sa litice, u ponor; bez obzira na to za šta si se privezao kaiševima, tvoje telo ipak vidi da je poletelo u provaliju. Nikakvo čudo da je vika tih ljudi imala osoben prizvuk!
     Nirgal se do poletišta odvezao gradskom podzemnom železnicom, nije otišao pešice. Privlačilo ga je nešto u tom prizoru. Tako mnogo ljudi koji se slobodno kreću kroz nebesa... Prepoznali su ga, naravno, pa je nastalo veliko rukovanje, a ubrzo je i prihvatio ponudu jedne grupe letača da i on poleti, da vidi kako je to. Zmajari su mu rekli da ga mogu odmah naučiti da leti, ali Nirgal se na to smejao i govorio da će prvo pokušati sa dirižabl-jedrilicama. Došetao je do jedne nešto veće od ostalih, sa poluotvorenom gondolom ispod; tu su bila sedišta za dve osobe. Žena po imenu Monika pozvala ga je da polete zajedno, uzela gorivo, pomogla mu da se veže u sedište do nje; letelica jurnu uz lansirni jarbol, oslobodi se sa trzajem i polete u jake popodnevne vetrove. Uskoro je grad Kairo ispod njih izgledao kao mala, providna kupola puna zelenila, kupolica koja čuči na rubu najzapadnijeg u velikom sistemu kanjona koji je urezan u nagibe Tarzisa.
     Leteti iznad Noktis Labirintusa! Vetar jauče preko napetog, prozirnog materijala dirižabla, baca letelicu nepredvidljivo gore i dole, i okreće ih oko njihove uspravne ose simetrije, nekontrolisano. Ali Monika se posle nekog vremena nasmeja, pa dohvati kontrole, i uskoro poleteše ravnomernije ka jugu, preko lavirinta, nadlećući kanjon za kanjonom i mnoge 'raskrsnice' gde se kanjoni ukrštaju u obliku slova X. Onda nadletanje Komptonovog Haosa, pa istumbanih gromada Ilirske Kapije, odakle se teren spušta ka gornjem kraju glečera Marineris.
     "Mlazni motori na ovoj stvari mnogo su jači nego što je potrebno da budu", reče mu Monika preko slušalica. "Možemo se probijati i kroz čeoni vetar od dvesta pedeset kilometara na sat, iako nam takav pokušaj ne bi prijao. Možeš pomoću mlaznih motora savladati i uzgon našeg dela dirižabla, tako da poletimo nadole. Evo, probaj. Ovo ti je ručica za gas za levi motor, ovo za desni, ovo su stabilizatori. Motori su super laki, ali sa stabilizatorima se treba malo uvežbati."
     Nirgal je ispred sebe imao sve instrumente za upravljanje, ceo drugi komplet. On uhvati ručke i dade gas levom motoru, pa desnom. Letelica zaokrete u desno, pa u levo. "A-uh."
     "Komanda se prenosi preko žice, pa ako narediš nešto katastrofalno, kompjuter te naprosto isključi."
     "Koliko je sati letenja potrebno da čovek nauči ovo?"
     "Pa, već letiš, zar ne?" Nasmejala se. "Dobro, ipak treba jedno sto sati. Zavisi šta za tebe znači 'naučiti'. Postoji zona smrti, ona između sto sati i hiljadu sati, kad se letač već opusti, jer misli da je naučio, a zapravo još nije stvarno naučio, pa zato uleće u nevolje. Ali to se odnosi pretežno na zmajeve. Kod ovih dirižabl-jedrilica, simulatori su isti kao stvarni let, zato možeš da odradiš potreban broj sati na simulatoru, a onda poletiš pravom dirižabl-jedrilicom, i sati će ti biti priznati, iako si ih proveo na tlu."
     "Zanimljivo!"
     Bilo je, stvarno, zanimljivo. Izukrštani, prazni kanjoni Noćnog Lavirinta ležali su ispod njih kao ogroman, odista, lavirint; vetar je bacakao letelicu; slušali su cviljenje vetra kroz gondolu... "Ovo je kao da postaješ ptica!"
     "Tačno tako."
     Jedan deo njega najzad uvide da će se sve dobro završiti. Srcu prija jedna stvar, posle toga neka druga, i tako uvek.

     Sledećih dana provodio je sate u simulatoru letenja, u gradu, nekoliko puta nedeljno dolazio na sastanke sa Monikom i njenim prijateljima, odlazio na rub litice da proba još jednom da leti samostalno. Upozoravali su ga da bude strpljiv. On je istrajavao. Osećaj u simulatoru bio je vrlo sličan pravoj stvari; ako testiraš simulator na taj način što komanduješ nešto glupo, sedište počne da se naginje i bacaka vrlo ubedljivo. Nekoliko puta su mu pričali o polazniku koji je uveo simulator u tako jezivu spiralu smrti da se simulatorsko sedište odvalilo sa svog oslonca i proletelo, zajedno sa tim kandidatom, kroz obližnji stakleni zid; tom prilikom je komađe stakla poseklo neke slučajno prisutne ljude, a kandidat je slomio ruku.
     Nirgal je izbegavao tu vrstu grešaka, kao i većinu drugih. Maltene svakog jutra odlazio je da posmatra politički rad u kancelarijama Slobodnog Marsa; maltene svako popodne provodio je u letenju. Proticanjem dana, uvideo je da se sve više užasava tog jutarnjeg političenja, i da, zapravo, jedino želi da leti. Nek pričaju oni šta hoće - on nije osnivač Slobodnog Marsa. Šta god da je radio u onim godinama, to nije bila politika, ne u ovom smislu. Možda je njegova tadašnja aktivnost imala i neke političke elemente, ali u osnovi su to bili samo razgovori jednog čoveka koji živi svojim životom sa nekim drugim ljudima, u površinskim gradovima, u ilegali i poluilegali, o načinima na koji bi oni voleli da žive, kako da stiču određene slobode i zadovoljstva. Dobro; u redu; bila je to politika, sve je politika; ali on nikad nije bio stvarno zainteresovan za politiku. Možda je bila 'vladavina'?
     Sastanci su bili najdosadniji, naravno, onda kad je prisustvovala i dominirala Džeki sa svojom ekipom. Tad je počinjala druga vrsta politike. Od prvog trenutka povratka sa Zemlje video je da njegovo prisustvo nije dobrodošlo Džekinom unutrašnjem krugu partijskih rukovodilaca. Skoro celu jednu M-godinu proveo je on na putu, a za to vreme se jedna sasvim nova vrhuška uzdigla. Revolucija je 'stvorila' te ljude. Nirgal je njima bio pretnja da bi Džeki mogla izgubiti vlast u stranci, ili da bi oni mogli izgubiti uticaj na Džeki. Bili su čvrsto, mada diskretno, protiv njega. Ne. On jeste bio lider rođnih Marsovaca, jedno vreme, bio je onaj harizmatični pojedinac koji staje na čelo plemena sačinjenog od ljudi koji su se, naprosto, rodili na Marsu; on, sin Hiroko i Kojota, a to su roditelji, oboje legendarni, vrlo moćna kombinacija, kojoj je vrlo teško suprotstaviti se. Ali to vreme je prošlo. Sad je na vlasti Džeki, koja njemu može parirati svojim sopstvenim legendarnim poreklom, od Džona Buna, zatim činjenicom da su i Nirgal i ona kao deca zajedno živeli u Zigotu, i (delimičnom) podrškom koju ima od minojskog kulta u Dorsa Breviji. Da se i ne pomene njen neposredan uticaj na Nirgala, stvar neke njihove pomne dinamike. Njeni savetnici nisu mogli razumeti ovo poslednje, čak ni biti sasvim svesni o čemu je tu reč. Zato je on za njih preteća sila, koja ni posle svoje zemaljske bolesti nije odstranjena. Večna pretnja njihovoj urođeničkoj kraljici.
     Zato je na jutarnjim sastancima u kancelarijama predsedništva Slobodnog Marsa sedeo nastojeći da prenebregne njihova uboga, mala manevrisanja, a da sagleda pitanja koja su stizala sa cele planete, često u vezi sa natezanjima oko zemljišnih prava. Mnogi gradovi pod kupolama želeli su da skinu kupole čim spoljašnji vazdušni pririsak to dopusti, a gotovo nijedan od njih nije priznavao da bi o tome trebalo prvo da se pita Okolinski sud. Neke oblasti Marsa bile su toliko sušne da je voda bila kritično pitanje, pa su odatle stizale gomile zahteva da im se dopusti da pumpaju sebi više vode; toliko zahteva, da je čovek mogao steći utisak da će se nivo Severnog mora spustiti za kilometar ako se pozitivno reše svi ti zahtevi žednih gradova juga. Ova pitanja, kao i hiljadu drugih, neprestano su testirala ustavnu mnogostruku mrežu zamišljenu da spoji lokalne interese sa planetnim. Bilo je jasno da će prepirke o toj problematici trajati celu večnost.
     Nirgal, u osnovi nezainteresovan za sve to, nađe da je ipak bolje i time se baviti nego partijskim političarenjima u Kairu. On se sa Zemlje vratio bez ikakvog službenog položaja u novoj vladi ili u staroj stranci. Ovih dana jasno je video da se oko njega i njegovog budućeg položaja vodi borba: da li da bude skrajnut na neki položaj sa vrlo malo vlasti, ili (kao što su želeli njegove pristalice, zapravo - Džekini protivnici) da dobije neki jak položaj, neku stvarnu vlast. Neki prijatelji su mu savetovali da pričeka, pa da se na sledećim izborima kandiduje za Senat, drugi su pominjali mesto u Vladi, treći partijske funkcije, četvrti sudijsko mesto u planetnom Okolinskom sudu. Sva ta zaposlenja zvučala su Nirgalu prilično grozno, u ovom ili onom pogledu; razgovarao je preko ekrana sa Nađom i uverio se da bi svi ti poslovi njemu bili teret. Jasno se videlo da njoj mesto predsednika Vlade nimalo ne prija, ali da je čvrsto rešila da izgura do kraja mandata. Nirgal je zadržavao zagonetno lice i pažljivo slušao svačiji savet.
     Ni Džeki nije otkrivala svoje planove. Kad god bi se na nekom sastanku začuo predlog da Nirgal postane ministar bez portfelja, ili da dobije sličnu funkciju, ona je bacala prema njemu poglede nešto praznije nego obično, što je navelo Nirgala na uverenje da da joj se ta mogućnost dopada ponajmanje. Želela je da prikuca Nirgala za neku konkretnu funkciju, koja bi u sadašnjoj situaciji svakako morala biti niža od njene. Međutim, ako bi Nirgal ostao 'slobodnjak', bez portfelja, na neki način izvan sistema...
     Sedi ona spokojno sa bebom u naručju. Bebom koja bi mogla biti njegovo dete. Antar je gleda sa istim izrazom lica, istim mislima. Nesumnjivo bi tako gledao i Dao, kad bi bio još živ. Nirgala iznenada potrese grč bola za njegovim polubratom, mučiteljem i prijateljem. On i Dao su 'ratovali' od kad on zna za sebe, ali su, ipak, bili braća.
     Džeki je po svemu sudeći već zaboravila Daoa, a i Kaseija. Zaboravila bi i njega, Nirgala, kad bi on poginuo. Ona je bila jedna od onih Zelenih koji su udesili da ofanziva Crvenih u Šefildu bude onako razbijena; zalagala se za žestok odgovor. Možda i mora, sada, da zaboravi mrtve.
     Beba se ponekad rasplače. Lice zaokrugljeno, debeljušno, ne možeš utvrditi sličnost ni sa jednim odraslim. Usta Džekina. Ništa drugo... Užasavajuća je moć proistekla iz tog anonimnog roditeljstva. Naravno da bi i muškarac mogao da uradi isto, da kupi jednu jajnu ćeliju, odgaji je ektogenezom, pa posle da sam podiže dete. Naravno da će i to početi da se događa, naročito ako Džekinim stopama pođe veliki broj žena. Svet bez roditelja. Pa, šta; prava porodica jesu tvoji prijatelji. Svejedno, kroz Nirgala prođoše talasići neke strave pri pomisli na ovo što je Hiroko uradila i što Džeki sada radi.
     Svakog dana je odlazio na letenje da bi svoj um oslobodio od svega toga i razbistrio. Jedne noći, posle veličanstvenog letenja kroz oblake, dok je sedeo u krčmi kod sportskog poletišta, začu da jedna žena u razgovoru pominje Hiroko. "Koliko čujem, ona je na Elizijumu, sprema tamo neku komunu komuna."
     "Odakle ti to?" upita je Nirgal, tonom nešto malo oštrijim.
     Ona, iznenađena, reče: "Znaš one letače koji obleću svet, a koji su ovde svratili prošle nedelje? Bili su na Elizijumu prošlog meseca i kažu da su je tamo videli." Slegnula je ramenima. "Ja toliko znam, ne više. Jasno mi je da nije baš pouzdana vest."
     Nirgal se zavali u naslon svog sedišta. Večito neki podaci iz treće ruke. Ali neke od tih priča zaista su nalik na ono što bi Hiroko radila; poneke čak toliko nalik, da je praktično nemoguće da ih je iko izmislio. Nirgal nije znao šta da misli. Činilo se da gotovo niko ne veruje da je Hiroko stvarno mrtva. Stizali su glasovi da su viđani, tu i tamo, i drugi članovi njene grupe.
     "To oni samo priželjkuju da se ona pojavi", reče Džeki kad Nirgal sledećeg dana pomenu ovo pitanje.
     "Zar ne bi i ti želela njen povratak?"
     "Naravno", reče Džeki (lažući, naravno), "ali ne u tolikoj meri da bih o tome izmišljala kojekakve pričice."
     "Ti stvarno misliš da su sve te vesti izmišljene? Pa, zaboga, ko bi to izmišljao? Kako bi neko objasnio samome sebi takav postupak? Nije razumno."
     "Ljudi nisu mnogo razumni, Nirgale. Moraćeš to da shvatiš. Neko vidi neku staru Japanku negde, i kaže sebi: gle, ova izgleda kao Hiroko. Uveče to ispriča svojim cimer-kolegama, ovako: učinilo mi se danas da vidim Hiroko na pijaci kako kupuje šljive. Sutra cimer-kolege pričaju dalje, ovako: ej, čovek juče video Hiroko na pijaci kako kupuje šljive!"
     Nirgal klimnu glavom. Istina, nesumnjiva istina... bar kad je reč o većini tih priča. Ali poneka od vesti o Hiroko ipak se ne uklapa u taj obrazac...
     "A ti, u međuvremenu, moraš da se odlučiš, hoćeš li ili nećeš da se zaposliš kao sudija Okolinskog suda", reče Džeki. Nudili su mu mesto, ali ne u planetnom, nego u jednom od oblasnih okolinskih sudova. "Možemo to tako da sredimo da Mem dobije partijsku funkciju koja bi bila uticajnija od te tvoje; opet, ti se možeš opredeliti koju od te dve želiš, a možeš, valjda, uzeti i obe. Ali moramo da znamo."
     "Dobro, dobro."
     Dolazili su ljudi sa namerom da govore o raznim drugim stvarima, pa se Nirgal povuče do prozora, bliže bebi i negovateljici koja je sad bebu držala. Nije ga mnogo zanimalo ovo što se ovde radi, bilo je suviše ružno i apstraktno, jedna neprekidna manipulacija ljudima, a bez ikakvog opipljivog učinka tolikog truda. To ti je politika, govorila je Džeki uvek. Lepo se videla da ona u tom poslu uživa. Nirgal, ne. Čudan ishod: on se celog života trudio da se domogne, moglo bi se pretpostaviti, baš ovog položaja na kome je sad, ali sad mu se - ne sviđa.
     Po svoj prilici bi lako mogao naučiti sve što je potrebno za obavljanje takvih poslova. Trebalo bi da savladava neprijateljstvo ljudi koji ne žele da se on vrati u partiju, trebalo bi da gradi svoju sopstvenu političku moć, a to znači da okuplja grupu ljudi koji bi zauzimali određene zvanične položaje i podržavali njega; trebalo bi da im čini usluge i da oni čine usluge njemu; trebalo bi da namešta da oni budu jedni drugima takmaci i da se svaki od njih trudi da što bolje sluša njega da bi na taj način stekao veću njegovu naklonost i isprednjačio u odnosu na ostale... Jasno je video kako se svi ti procesi odvijaju upravo u ovoj kancelariji, kako Džeki prima na razgovor jednog po jednog savetnika, sa svakim razgovara o onome što je njegova oblast, a onda manipuliše da bi oni bili što verniji njoj lično. Pa, normalno, rekla bi mu Džeki, ako bi joj on nešto rekao o tome. To ti je politika; oni su sada vlast na Marsu, ovaj posao mora neko da radi ako žele da stvore sebi jedan novi svet. Ne može se biti suviše izbirljiv, mora se biti realističan. Stisneš nos prstima, držiš ga tako, i zakoračiš u... politiku. Radiš. Ima tu neke plemenitosti. Radiš nešto što je potrebno.
     Nirgalu nije bilo jasno da li su ta pravdanja istinita ili lažna. Zar su se zaista celog života borili da zbace sa sebe prevlast birokrata sa planete Zemlje, samo da bi sada dobili drugu birokratiju, istu takvu - marsovsku? Zar politika mora uvek da bude uvek i svuda ista, praktična, cinična, puna kompromisa, ružna? Ne može se preobraziti u nešto drugo?
     Nije znao. Sedeo je u fotelji pored staklenog zida, spuštao pogled na usnulo lice Džekine kćerkice. Na drugom kraju prostorije, Džeki je zastrašivala jednu delegaciju slobodno-marsista iz Elizijuma. Sad je Elizijum bio ostrvo okruženo severnim morem, a ostrvljani daleko odlučniji nego ikad ranije da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke, a to je uključivalo i takva imigraciona ograničenja koja bi jemčila da 'razvoj' elizijumskog masiva ne ode mnogo dalje od već dostignutog stepena. "Ma lepo vam je to", reče im Džeki, "ali to vaše ostrvo je veliko, to je, zapravo, kontinent. Pošto je okružen vodom, verovatno će biti izuzetno vlažan, ima obalsku liniju hiljadama kilometara dugačku, ima izuzetno zgodna mesta za podizanje lučkih gradova, i to ne samo lučkih nego i ribarskih, nesumnjivo. Imam razumevanja za vašu želju da razvoj teritorije zadržite pod kontrolom, svi mi osećamo tu potrebu, ali Kinezi su izrazili posebnu želju da razviju neka od tih mesta, i šta ja sad treba njima da kažem? Da meštani na Elizijumu ne vole Kineze? Da ćemo prihvatiti njihovu pomoć kad god nastupi neka kriza, ali da ne bismo želeli da se oni doseljavaju u naše susedstvo?"
     "Nije zbog toga što su oni Kinezi!" reče jedan delegat.
     "Razumem. Stvarno razumem. Evo, da vam kažem: vratite se vi na Južnu Fosu i objasnite teškoće koje imamo ovde, a ja ću učiniti sve što mogu da vam pomognem. Ne mogu jemčiti uspeh, ali svojski ću se potruditi."
     I, sa jednim "Hvala", ta delegacija ode.
     Džeki se okrete svojoj asistentkinji. "Idiot. Ko je sledeći? A, kineski ambasador, normalno. Pa, pusti ga da uđe."
     Bila je to ambasadorka. Kineskinja, ali veoma visoka rastom. Govorila je mandarinskim kineskim jezikom, što je njena AI prevodila na jasan britanski Engleski. Posle razmene uopštenih učtivih fraza, Kineskinja poče postavljati pitanja o uspostavljanju nekoliko kineskih naseobina, najradije negde u polutarnim oblastima.
     Nirgal je zurio kao opčinjen. Ovako su naseobine osnivane od samog početka; grupe Zemljana su dolazile i podizale grad pod naduvanom kupolom na nekoj ravnici, ili u krateru koji je ceo pokrivan kupolom, ili na rubu neke litice... Sada je išlo kudikamo drugačije. Džeki je učtivo rekla: "Sve je to moguće. Sve će, naravno, morati prvo da se prijavi okolinskom sudstvu da oceni opravdanost. Međutim, na masivu Elizijum ima veoma mnogo nenastanjene zemlje. Možda bi se tu mogao napraviti neki aranžman, naročito ako bi Kina bila voljna da doprinese u uspostavljanju infrastrukture, ublažavanju ekoloških posledica, i tome slično."
     Popričale su o pojedinostima. Posle nekog vremena ambasadorka ode.
     Džeki se okrete i pogleda Nirgala. "Nirgale, da li bi mogao pozvati Rejčel da dođe ovamo? I da li bi, molim te, mogao uskoro da odlučiš čime ćeš se baviti?"
     Nirgal ode iz te zgrade, pešice kroz grad, do svog stančića. Spakova svoju ne mnogo veliku garderobu i pribor za ličnu higijenu; pođe podzemnom železnicom do sportskog poletišta; tamo zatraži od Monike da mu stavi na raspolaganje jednu jednosednu dirižabl-jedrilicu. Bio je spreman za samostalne poduhvate, dovoljno sati je proveo u simulatorima u letenju sa instruktorima. Postojala je još jedna škola letenja dole u Marinerisu, na Kandor Mensi. On na poletištu popriča sa zvaničnicima škole letenja; bili su saglasni da ode tom letelicom do Marinerisa, a da kasnije neki drugi letač vrati letelicu na polazno mesto.
     Bilo je podne. Niz nagibe Tarzisa krenuli su popodnevni vetrovi koji će sa protokom vremena samo postajati jači. Nirgal se obuče za let i sede na pilotsko sedište. Mehanizam koji je malu dirižabl-jedrilicu držao za nos povuče je naglo uz lansirni jarbol, a onda je oslobodi.
     Nirgal se uzdiže nad Noktis Labirintus, zaokrete ka istoku. Polete ka istoku, preko lavirinta izukrštanih kanjona. Zemlja raspuknuta na mnogo mesta, zbog naprezanja odozdo. Let - najbolji izlaz iz tog lavirinta. Ikar je poleteo suviše blizu Sunca, krila mu se rastopila, strmoglavio se - ali sada opet leti, i to nadole, nadole, kilometrima nadole, stalno nadole. Uz pomoć jakog vetra koji mu duva u leđa. Jaše na oluji, sad huji preko rasprsnutog, prljavog, ledenog polja koje označava Komptonov Haos, mesto gde je velika provala podzemnih voda počela 61. godine. Tada je divovska poplava grunula nizbrdo kroz Jus Kazmu; ali Nirgal sada zaokrete ka severu, da se udalji od glečera, a onda opet ka istoku, ka početku Titonijum Kazme, provalije koja vodi uporedo sa Jus Kazmom kao njen prvi severni sused.
     Taj Titonijum bio je jedan od najdubljih i najužih kanjona Marinerisa - četiri kilometra dubok, deset kilometara širok. Nirgal je mogao leteti znatno ispod rubova litica koje čine Titonijum, a ipak ostati kilometrima iznad njegovog dna. Titonijum je, tako gledan, bio ne samo 'viši' od Jusa nego i izrazitija divljina, zato što je ostao nedodirnut ljudskim rukama. Malo ko je ikada i putovao kroz njega, jer je na istočnom kraju bio ćorsokak; postajao je, naime, uži, plići, neravnijeg dna, a onda se najednom završavao stenovitim zidom bez ikakvog daljeg izlaza. Nirgal primeti jednu planinsku stazicu koja se upravo niz taj završni zid spuštala u cik-cak, nizom serpentina, do dna kanjona. On je kao mladić nekoliko puta silazio tuda, u vremenima kad je cela planeta bila njegov dom.
     Popodnevno sunce tonulo je iza Nirgala. Senke na zemlji postajale su sve duže. Vetar je nastavio da duva snažno, brujeći preko površina i ivica dirižabl-jedrilice, cvileći, zavijajući i ječeći. Vetar ga i prenese preko tog završnog zida Titonijuma, i Nirgal se nađe opet nad platoom. Kanjona više nije bilo, ali je zato u produžetku, u istoj liniji, bio niz ovalnih udubina koje je Nirgal sad nadletao: to su bile Titonija Katene, divovske, zdelaste depresije u ovoj zemlji.
     Onda svet naglo, iznenada, 'pade' u dubine, još kilometrima, jer Nirgal polete iznad titanskog otvorenog kanjona sa imenom Kandor Kazma, što bi na latinskom značilo 'Provalija blistanja' ili jasnoće, sjaja, poštenja. I zaista su istočni bedemi Kandora blistali baš sad, bojama ćilibara i bronze u svetlosti zalazećeg sunca. Na severu je bio duboki ulaz u Ofir Kazmu, na jugu spektakularna 'kapija' poduprta prirodnim stubovima i potpornjima koja je omogućavala ulaz u Melas Kazmu, koja je središnji džin celog sistema Marineris. Bila je to Marsova verzija Zemljinog Konkordia placa, Trga sloge, ali kao što je sada Nirgal mogao sasvim dobro videti, verzija neuporedivo veća, divljija, naizgled nedirnuta, praiskonska, kiklopska izvan svih ljudskih dimenzija, kao da ga je dirižabl-jedrilica odnela u prošlost - dva veka, ili dva eona, svejedno; u vreme pre antropogeneze. Na Crveni Mars!
     Usred širokog Kandora uzdizala se visoka mesa dijamantnog oblika, ostrvo uzvinuto gotovo dva kilometra iznad kanjonskog dna. Na gornjoj ravnoj površini 'dijamanta' Nirgal razazna, u sve tmurnijoj večernjoj svetlosti, jedno gnezgo svetiljki, grad pod naduvanom kupolom, na vrhu najjužnijeg ugla dijamanta. Glasovi mu poželeše dobrodošlicu preko zajedničke frekvencije na njegovom komunikatoru, a onda ga povedoše ka sportskom sletištu tog grada. Sunce je upravo nestajalo iza zapadnih klisurina kad Nirgal dovede letelicu nad sletište, zaokrete u vetar i spusti se lagano na figuru Kokopeli koja je na samom središtu sletišta bila naslikana da posluži kao meta.