32.
Prvo je morao upoznati zemlju, a kad je to uzeo kao svoj projekat, dani mu postadoše zapanjujuće 'zauzeti': bezbroj poslova iskrsavalo je iz časa u čas. Međutim, ove njegove obaveze nisu imale nikakav plan, nikakav vremenski raspored, žurbe nije bilo. Nije se morao ni savetovati ni sa kim. Poslednje sate letnjih večeri provodio je šetkajući se po svom kružnom grebenu oko basena, gledajući teren u svetlosti sve slabijoj. Zemlju su ovde već nastanili lišajevi i drugi rani kolonisti; na osunčanim mestima uspostavilo se crvenkasto 'arktičko tle' debelo oko jedan centimetar, obraslo zelenom mahovinom. Pojedine udubine sadržavale su i bogatije zemljište. Ukupan utisak podsećao je na mozaik. Prilikom topljenja snega voda je curila, krivudala i, uistinu, tekla u određenom pravcu - stvarno je postojao sliv. Nagib zemljišta bio je takav da su tu mogle, jednog dana, nastati terasaste livade: male diatomne oaze upijale su vodu i ispuštale je niže, a na kraju u šljunkoviti 'vadi' na izlazu, na kapiji 'potkovice'. Pojedine terase ovih budućih livada imale su svoje jasne ivice, a Nirgal je, dobro razmislivši, na ta mesta postavio dodatne brane, pedalj ili dva visoke. Tako je obezbedio da se znatne količine vode zadržavaju duže i da stvaraju bare koje će na svojim obalama imati mahovinu. Močvare istočno od Sabišija ličile su na ono što je on imao na umu ovde; zato je pozivao tamošnje ekopoete i raspitivao se o saglasnosti pojedinih živih vrsta, o tempu porasta, o dohranjivanju zemljišta, i o sličnim stvarima. U svome umu postepeno je razvijao viziju budućeg izgleda ovog basena: ali u drugom martu dođe jesen, jer je godina tonula ka Marsovom afelu, tački najveće udaljenosti od sunca. Tek sad Nirgal vide do koje mere će njegovim ekopoetisanjem upravljati vetar i zima.
Ručno je sejao: prikači za opasač vreću punu spora ili semenki, pa hoda i razbacuje ih svud oko sebe. Tako isto i odgajene već isklijale biljčice iz laboratorijskih posuda. Pri tome se osećao kao lik sa Van Gogovog platna ili iz 'Starog zaveta'; neobičan osećaj pomešane moći i nemoći, samostalne akcije, ali i robovanja sudbini. Naručio je da se donesu stotine tona već proizvedenog zemljišta i da se raspu po njegovim njivicama, ali je po odlasku transportera sam razgrtao hrpe, ručno, da zemljište bude raspoređeno svuda jednako, nigde mnogo debelo. Sa univerzitetske farme u Sabišiju isporučili su mu tovare živih crva. Kojot je oduvek za stanovnike gradova govorio da su 'crvi u boci'; sada, gledajući te vlažne mase golih, živih cevčica u stalnom komešanju, Nirgal oseti jezu. Crve je pustio na svoje njivice. Kreni, crve mali, napreduj na ovom tlu, a šta je on sam, kad šeta u sunčano jutro posle kiše, nego jedna vlažna, živa cevčica. Nirgal zaključi da su svi oni, i seljaci i oni u bocama, samo crvi obdareni razumom.
Posle crva trebalo bi pustiti krtice i voluharice. Pa miševe. Onda, snežne zečeve, lasice i mrmote. Možda će tada navratiti, nepozvan, neki od snežnih risova koji lutaju ovim krajevima. Lisice. Ovde je nadmorska visina znatna, ali je je atmosferski pritisak već nadomak onog koji je planiran da ostane zauvek, a to je 400 milibara, od čega 40 posto kiseonika. Uslovi ne mnogo različiti od onih na Himalajima. Dalo bi se pretpostaviti da sva flora i fauna sa zemaljskih visokih planina može da napreduje ovde, u prirodnim oblicima ali i u novim, koji su dobijeni ili će tek biti dobijeni pomoću genetskog inženjeringa. Pošto je tako veliki broj ekopoeta koji neguju pojedine parcele zemljišta, problem bi trebalo da se svede na to da ljudi dobro pripreme zemljište, uvedu željeni ekosistem, a kad on uzme maha, da samo gledaju šta vetar donosi, a šta dolazi na sopstvenim nogama ili krilima. Naravno da bi moglo da dođe i nešto problematično, pa su ekopoeti preko svojih komunikatora opširno pričali o 'biologiji invazije' i o 'menadžmentu integrisanih mikronagiba'. Veliki deo njihovog ekopoetskog rada sastojao se u tome da sagledaju kako će se dati lokalitet povezivati sa širom okolinom.
Prođe godina, i dođe novo proleće. Tad je Nirgal dobio razlog da se još više zainteresuje za pitanja rasejavanja semena na vetru. Naime, te godine prvi mesec sa imenom novembar (prvi od dva novembra te godine) bio je mesec topljenja snega na Nirgalovom basenu; pred kraj topljenja, iz preostalih količina bljuzgavog snega na severnim terasama basena izvirile su klice biljke zvane 'snežni stipsani koren'. On to nije zasadio; nikada nije ni čuo za njih, niti ih je u prvi mah umeo prepoznati. To je uspeo tek nešto kasnije. Sledeće sedmice svratio je njegov komšija Joši i potvrdio: da to je Heuchera nivalis. To ti je vetar doneo, reče mu Joši. Raste to kol'ko 'oćeš, u krateru Eskalante, na severu. "Ali između kratera i nas, uglavnom ne raste; pa ipak, dobacilo je dovde. To ti se zove preskočna disperzija."
Preskočna, vodotočna, šireća: sve tri disperzije postale su na Marsu obična stvar. Mahovine i bakterije rasprostirale su se postupnim širenjem; hidrofilne biljke tako što su ih vodeni tokovi nosili pokraj glečera i novih obala; lišajevi i mnoštvo drugih biljaka preskakali su sa mesta na mesto uz pomoć jakog vetra. Ljudi se rasprostiru na sva ta tri načina, napomenu Joši, dok su lutali po Nirgalovom basenu i razgovarali o ovim zamislima. Ljudi su se postepenim širenjem rasprostrli kroz Evropu, Aziju i Afriku, vodnim strujama duž dveju Amerika i duž obala Australije, a preskakanjem do pacifičkih ostrva (i do Marsa). Nije nimalo redak slučaj da visoko prilagodljive vrste koriste sva tri načina, a Tirenski masiv strši visoko, naprosto se gura u vetrove, ne samo zapadne nego i u letnje pasate, tako da kiša pada na obe strane masiva; ni na jednom mestu više od dvadeset santimetara kiše godišnje, što bi na Zemlji značilo pustinju, ali na južnoj polulopti Marsa to je pravo 'ostrvo jakih padavina'. Zato je Tirenski masiv vrlo spremno primao biološke invazije sa raznih strana, ali ih i upućivao širom planete.
Dakle: visoke, gole, stenovite zemlje tirenske, poprašene snegom gde god senka preovlađuje, zbog čega su tamo senke uglavnom bele, a ne crne. Malo znakova života, osim u basenima, gde ekopoete imaju svoje male zbirke i pomažu im. Oblaci se valjaju nebom sa zapada tokom zime, sa istoka tokom leta. Na južnoj polulopti razliku između leta i zime pojačava i ciklična smena perihela i afela, tako da tamo ta dva godišnja doba zaista znače nešto. Na Tireni su zime oštre.
Nirgal je posle svake oluje lutao svojim basenom, da vidi šta je vetar doneo. Obično ništa osim tovara ledene prašine; ali jednom pronađe nezasađen busenčić bledoplavog cveća zvanog 'jurnica' ili 'Jakobove lestvice'. Proverio je u botaničkoj memoriji kako bi ta biljka mogla delovati na one već prisutne. Od svih živih vrsta koje dospeju na neko tle, deset posto preživi; od tih, deset posto kasnije postanu štetočine. To je u invazionoj biologiji poznato kao 'pravilo deset-deset', reče Joši, i maltene je prvi zakon te naučne discipline. "Deset znači, naravno, nešto između pet i dvadeset." Jednom prilikom Nirgal je počupao sve novopristigle vlati obične ulične trave, plašeći se da bi taj korov mogao da potpuno preuzme 'vlast' u basenu. Isto tako je uništio tundrasti čičak. Ali desilo se i to da jesenji vetar donese, i istovari na njegov basen, veliku količinu prašine. Sadašnje prašinske oluje bile su sitnica u poređenju sa negdašnjim globalnim olujama koje su kretale u vreme južnog leta; ipak, dešavalo se da snažan vetar podere tanku pokrivku zemljišta u nekoj bivšoj pustinji i da dohvati prašinu ispod pokrivke i podigne je u nebo. Bile su ovo godine brzog povećanja gustine atmosfere, u proseku 15 milibara godišnje. Zato su svake godine vetrovi imali sve veću udarnu snagu, pa je čak i debljim pokrivkama zemljišta pretila opasnost da budu otrgnute. Međutim, na kraju je na zemljište na drugim delovima Marsa padao srazmerno tanak sloj prašine, često bogate nitratima, tako da je služila i kao đubrivo, koje se pri prvoj sledećoj kiši upijalo u tle.
Nirgal je kupio sebi mesto u onoj sabišijskoj zidarskoj zadruzi o kojoj se ranije raspitivao. Od tada je često odlazio da radi na raznim građevinama u Sabišiju, a gore, u svom basenu, nešto je majstorisao sa takozvanim 'solo' (za jednog putnika) dirižabl-jedrilicama, pokušavao je da ih montira i testira. Imao je za ove svrhe šupu u kojoj je radio. Zidovi su joj bili od naslaganog kamenja, a krov od tankih kamenih ploča. Uz taj posao, kao i seljački rad u stakleniku i na njivama sa krompirom, odnosno ekopoetiku po celoj 'Maloj potkovici', njegovi dani bili su ispunjeni.
Kad god bi dovršio neku dirižabl-jedrilicu, odletao bi njome dole u Sabiši, i tamo odsedao u malom studiju na mansardi preuređene kuće njegovog starog učitelja Tarikija u starom delu grada. Tu je živeo među drevnim iseima koji su izgledali i zvučali poprilično kao Hiroko. Tu su stanovali sada i Art i Nađa, i podizali svoju kćer Niki. U gradu su živeli i Vijdžika i Reul, i Aneta, njegovi stari prijatelji iz studentskih dana; ali tu je bio i sam Univerzitet; više nije nosio naziv 'Univerzitet Marsa', sad se zvao samo 'Koledž Sabiši'. Bila je to u suštini ista ona mala škola i zadržala je amorfni stil iz godina polulegalnog rada, tako da su ambiciozniji studenti odlazili u Elizijum, Šefild ili Kairo; upisivali su se samo oni koji su bili opčinjeni mistikom davnih vremena ili zainteresovani za rad nekog od profesora iseija.
Kad je bio u gradu, okružen svim tim ljudima i delatnostima, Nirgal se osećao kao kod kuće, ali na neki čudan, nelagodan način kod kuće. Silne sate provodio je malterišući zidove i radeći druge poslove običnog zidarskog fizičkog radnika, širom Sabišija, gde god ga je njegova zadruga slala. Jeo je u pirinač-barovima i krčmama. Spavao je na tavanu Tarikijeve garaže i čežnjivo razmišljao o povratku na farmu.
Jedne noći, pozno, kad se vraćao iz krčme, već tako reći spavajući na nogama, prođe pored jednog malog čoveka koji je spavao na klupi u parku. Bio je to Kojot.
Nirgal se zaustavi u trenu. Priđe toj klupi.
Zurio je dugo, uporno. Bilo je, gore na basenu, pojedinih noći u kojima je čuo zavijanje kojota, a ovaj Kojot ovde je njegov otac. Priseti se koliko je dana lovio Hiroko, pojma nemajući gde stvarno treba da je potraži, a gle ovo: njegov otac, evo, leži na klupi u parku i spava. Otac koga Nirgal može u svako doba da pozove preko ručnog komunikatora i svaki put da vidi onaj široki osmeh, čisti Trinidad. Sad mu pođoše suze na oči.
Posle nekog vremena sabrao se. Jedan starac na klupi u parku. Pa, čovek prilično često može videti takve stvari. Mnogi isei su dolazili u Sabiši, onda odlazili i trajno se nastanjivali po nekakvim zabitima, a pri svakom kasnijem dolasku u Sabiši spavali su u parkovima.
Nirgal mu priđe i sede na kraj klupe, kod glave. Kosa upletena u sitne kike, u stilu Rastafarijanaca sa Jamajke, ali: seda. Kikice otrcane. Kao pijanac. Nirgal je naprosto sedeo uz oca, razgledao odozdo krošnje lipa oko klupe. Bejaše tiha noć. Zvezde su kuckale kroz lišće.
Kojot se pomače, izvi glavu i pogleda gore. "Koe to?"
"Eeej", reče Nirgal.
"Eeej!" reče i Kojot, i podiže se u sedeći položaj. Protrlja oči. "Nirgal, čoeče, a si me trgo."
"Izvini. Prolazio sam, pa sam te video. Šta radiš?"
"Spavam."
"Ha-ha."
"Pa, stvarno sam spavao. I kolko je meni poznato, to je sve što sam radio."
"Zar nemaš kuću, Kojote?"
"Ko, ja? Ne."
"I to ti ne smeta?"
"Ne." Kojot mu uputi jedan dremljiv, mrljav osmeh. "Ja sam kao onaj grozan video program. Svet je moj dom."
Nirgal samo zavrte glavom. Kojot je žmirkao, shvatajući da Nirgalu sve ovo nije mnogo zabavno. Zagleda se polusklopljenim očima u Nirgala i ostade nekoliko trenutaka tako, dišući još ravnomerno i duboko kao da spava. "Dečko moj", reče pospano. U celom gradu vladala je tišina. Kojot nastavi da gunđa nešto, kao da već tone u san. "Šta radi junak priče kad je priči kraj? Zapliva preko vodopada. Odnese ga plima."
"Šta?"
Kojot sasvim otvori oči, nagnu se bliže Nirgalu. "Pamtiš li kad smo doneli Saksa u Tarzis Tolus i kad si ti sedeo uz njega, i kako se posle pričalo da si ga ti vratio u život? Ta vrsta stvari..." Odmače se, nasloni leđima na naslon klupe. "Nije u redu. To je samo jedna priča. Zašto da se brineš o njoj kad ionako nije tvoja. Ovo što sad radiš je bolje. Daješ sebi mogućnost da okreneš leđa svim takvim pričama i odeš na neku drugu stranu. I da možeš noću sedeti u parku kao i svaka normalna osoba. Otići kud god te je volja."
Nirgal neodlučno klimnu glavom.
"Ono što ja volim da radim", reče Kojot sneno, "jeste da sedim u nekom uličnom kafiću, pijem kafu i gledam lica. Ženske. Tako su zgodne, a neke od njih imaju nešto... nešto... Ne znam. Volim ih." Stvarno je opet tonuo u san. "Naći ćeš ti svoj način života."
U basen su mu povremeno dolazili gosti. Saks, Kojot, Art, Nađa, i Niki. Niki je svake godine bila sve viša, sada već viša i od Nađe; činilo se da gleda Nađu kao svoju negovateljicu iz detinjstva, ili kao prababu - otprilike onako kako je Nađu i sam Nirgal gledao, u Zigotu. Niki je nasledila Artov smisao za humor, a Art ju je u tom pravcu i podsticao, pripremao je s njom male zavere protiv Nađe, gledao ju je sa najozarenijim licem koje je Nirgal ikada video kod odraslog čoveka. Jednom je Nirgal gledao kako to troje sede na kamenom zidu pored jedne njegove njivice sa krompirom i smeju se do suza nečemu što je Art rekao; poče se i Nirgal smejati, ali ne bez izvesnog bola u duši; eto, dvoje njegovih starih prijatelja, sada su venčani, imaju dete. Žive po najdrevnijem sistemu. U suočenju sa svim tim, njegov 'život na zemljištu' izgleda prilično neubedljivo. Ali šta drugo on može da čini? Vrlo je mali broj ljudi na ovom svetu koji imaju tu sreću da naiđu na onog pravog partnera za sebe - potrebno je prvo imati strahovito mnogo sreće, onda i pameti da se prepozna trenutak kad se to dogodi, kao i hrabrosti da se tog trenutka stupi u dejstvo. Može se očekivati da će samo neznatna manjina ljudi uspeti da ispuni sve te uslove, a onda imati i dalje sreću i uspeh u životu. Svi ostali moraju da se snalaze već nekako.
Zato je nastavio da živi u svom visokom basenu, da odgaja deo svoje hrane, da radi u zadružnim projektima da bi zaradio za ostatak. Jednom mesečno odletao je dole u Sabiši u novoj aero-skalameriji, uživao nedelju-dve u svom boravku u gradu, pa se vraćao kući. Art, Nađa i Saks počeše da dolaze češće, a Maja, Mičel i Spenser ređe; a svi su oni stanovali u Odesi. Ponekad su navraćali Zejk i Nazik, donosili vesti o Kairu i Mangali, ali on se trudio da te vesti ne čuje. Posle odlaska gostiju peo se na uzdignuti obruč 'male potkovice' i sedao na jednu od svojih omiljenih stena za sedenje. Odatle je gledao livade i osuline, usredsređivao se na ono što stvarno ima, na ovaj svet čula, na lišaj, kamen i mahovinu 'ognjicu'.
Basen je napredovao. U livadama su se pojavile krtice, na osulinama mrmoti. Po završetku dugih zima, mrmoti su izlazili iz zimskog sna, ali prerano; zato su u danima posle toga užasno gladovali. Razlog je bio taj što su njihovi unutrašnji časovnici bili i sad podešeni na Zemlju. Nirgal im je ostavljao hranu u snegu, a onda sa gornjih prozora kuće gledao kako jedu. Bila im je potrebna pomoć da izduraju duge zime i dočepaju se proleća. Na njegovu kuću mrmoti su gledali kao na izvor hrane i topline, pa su se dve porodice mrmota čak nastanile u kamenju ispod kuće. Kad god bi se neko drugo ljudsko biće primicalo kući, mrmoti su se oglašavali svojim zvižducima upozorenja. Jednom su ga upozorili na dolazak ljudi iz tirenskog 'Odbora za nadzor nad uvođenjem novih vrsta' koji su sastavljali spisak 'ustaljenih ovdašnjih divljih životinja' da bi posle imali ovlašćenje da presude svakoj novoj živoj vrsti koja se brzo razmnožava. Nirgal se vrlo rado pridružio ovom naporu; činilo se da je isti takav stav svih ekopoeta na Tirenskom masivu; pošto su bili 'ostrvo padavina', stotinama kilometara udaljeni od najbližeg takvog, počela se kod njih razvijati posebna visinska flora i fauna, a Tirenci su bili sve skloniji da smatraju da je to prihvaćeno, 'prirodno' stanje stvari koje se od sad sme menjati samo konsenzusom.
Članovi odbora odoše, a Nirgal ostade sa mrmotima. Osećao se nekako čudno. "Dobro", reče im on, "sad smo ovdašnje prihvaćeno prirodno stanovništvo."
Srećan je bio u svom basenu, iznad sveta i svih svetskih briga. U proleće se pojaviše, niotkud, nove biljke; neke od njih on je dočekivao sa lopatom punom đubriva, a druge je čupao i pretvarao u đubrivo. Zelene boje proleća razlikovale su se od svih drugih zelenih - svetle, elektrizirane boje žada i krečnjaka, boje pupoljka i lista, novih vlati smaragdne trave, plavih kopriva, crvenih listova. Nešto kasnije, cveće, koje za biljku predstavlja ogroman dodatni trošak energije, bitku da se ne samo ostane živ, nego i razmnožava, a to je želja koja je bujala svud oko njega... Ponekad, kad su se se Nađa i Niki vraćale iz šetnje držeći bukete sitnog cveća u krupnim šakama, Nirgalu se činilo da svet ima smisla. Posmatra te dve žene, počne da razmišlja o deci, a onda oseti u sebi nešto divlje, oštro, čega obično nije u njemu bilo.
Činilo se da i mnogi drugi ljudi imaju neke takve porive. Na južnoj polulopti proleće je trajalo sto četrdeset tri dana, toliko je bio dug povratak iz surove afelske zime. Dok su se smenjivali meseci proleća, cvetalo je sve više cveća. U početku je to bilo rano cveće, na primer vrsta zvana 'obećanje proleća', i 'snežni krstasti kopitnjak'; kasnije, floks i vres, potom saksifraž i tibetanski raven; kampion-mahovina, pa alpski nailvort, različak i runolist, i tako sve dalje i dalje, pa je na kraju svaki komad zelenila u kamenitom dlanu basna bio dodirnut brilijantnim tačkama cijanidne plave boje, i tamnoružičaste, i žute, bele, a svaka boja se talasala na osobenoj visini one biljke koja je drži; u polumraku, sve te tačke boja zračile su kao kapljice svetlosti koje izviru niotkud, naprosto iskrsavaju na ovom svetu - jedan poentilistički Mars, tako da je kosturnost okolnih kraterskih izdignuća bila podvučena ovim talasima drečave raznobojnosti. On ostade neko vreme nepomičan, stojeći u blago povijenom dlanu niz čije su nagibe vodile putanje udubljene proticanjem vode od otopljenog snega, putanje nalik na linije u ljudskom dlanu; niz glavnu, liniju života, ponajviše vode je odlazilo u široki svet, onaj što leži tako daleko, dole, ogroman senoviti svet polegao po prostorima zapada, sav izmagličast i ravan. Poslednja dnevna svetlost kao da je strujala malčice uvis.
Jednog vedrog jutra Džeki se pojavi na AI ekranu njegove kuće i saopšti da je na pisti Odesa-Libija i da bi rado svratila kod njega. Nirgal, pre nego što je imao vremena da razmisli, pristade.
Siđe na stazu pored izlaznog potoka da je dočeka. Mali, visoki basen... Na jugu ima takvih kraterčića milion. Mali, stari udar nekog tela u planetu. Ni po čemu izuzetan niti značajan. On se priseti Blistave mese, onog veličanstvenog vidika u zoru.
Došli su u tri vozila koja su se ludo drmusala po terenu - jurcali su kao klinci. Džeki je bila ta 'omladina' koja je vozila prva kola, Antar je vozio druga. Izišli su smejući se na sav glas. Antaru je, izgleda, bilo svejedno što je izgubio trku. Doveli su sa sobom veliku grupu mladih Arapa. Ali i Džeki i Antar izgledali su mladi, zapanjujuće mladi; Nirgal ih odavno nije video, a za to vreme promenili su se malo ili nimalo. Tretmani protiv starosti; sadašnja narodna mudrost bila je da treba uzeti tretmane rano, i onda nastaviti s njima često, pa ćeš biti večno mlad, a i otporan na one retke bolesti od kojih čak i sad, s vremena na vreme, umre poneko. Perspektiva: možda i trajno ukidanje smrti. Znači: rano, često. Ovo dvoje izgledali su kao da i sad imaju po petnaest M-godina, a zapravo je Džeki bila godinu dana starija od Nirgala, a njemu je sad bilo maltene trideset M-godina... Osećao se stariji i od toga. Gledajući njihova iskliberena lica, on pomisli: moraću jednog dana i ja da uzmem taj tretman.
Lunjali su tako, 'čoporativno', po basenu, uzvicima divljenja komentarisali izgled cveća, a sa svakim njihovim uzvikom basen je izgledao nekako sve manji. Pred kraj posete Džeki ga povede u stranu, sad uozbiljena.
Pa reče: "Nije nam lako da suzbijamo navalu Zemljana, Nirgale. Šalju maltene po milion ljudi godišnje, a to je onaj broj za koji si ti rekao da im nikad neće biti ostvariv. Ti novopridošli ne učlanjuju se svi u Slobodni Mars, kao nekad, nego ostaju verni svojim zemaljskim državama. Mars ih ne menja dovoljno brzo. Ako se ovako nastavi, cela zamisao o slobodnom Marsu biće šala. Ponekad se zapitam nije li ipak trebalo da oborimo kabl."
Ona se namršti, i tog trena dodatnih dvadeset godina skočiše opet na njeno lice. Nirgal suzbi mali drhtaj jeze koji zastruja njegovim telom.
"Bilo bi korisno da se ti ne skrivaš ovde", uzviknu ona sa iznenadnom ljutnjom. Otpisa, jednim odmahivanjem ruke, ceo basen. "Treba nam svaki čovek koji može da pomogne. Ljudi te još i sad pamte, ali kroz samo nekoliko godina..."
Dakle, dovoljno je da čekam još samo nekoliko godina, pomisli on. Nije skidao oka s nje. Prelepa je; tačno. Ali lepota je stvar duha, inteligencije, živosti, empatije. Zato je Džeki u isti mah i sve lepša, i sve manje lepa. Još jedno tajanstveno, višestruko presavijanje ka unutra. Nirgalu nije nimalo prijao ovaj unutrašnji gubitak kod Džeki, ni u kom smislu. Doduše, to je bio jedan element u njegovom planu za Džeki, element koji se ostvarivao; ali ne njemu na radost.
"Primajući sve nove i nove doseljenike, mi Zemlji ne pomažemo stvarno", reče ona. "Bilo je pogrešno ono što si ti na Zemlji pričao u tom smislu, a to je i njima jasno. Valjda jasnije nego nama. Pa ipak, šalju taj narod ovamo, a znaš zašto? Znaš zašto? Samo da bi upropastili sve što ovde postoji. Samo da ne bi preostalo nijedno mesto gde neki ljudi uspevaju nešto da rade kako valja. To im je jedini razlog."
Nirgal slegnu ramenima. Nije znao šta da kaže; u njenim rečima verovatno je bilo nešto istine, ali to je bio samo jedan od milion razloga zbog kojih ljudi dolaze na Mars. Nema razloga da se smatra za najvažniji, pa da se tako ističe.
"Znači, ti nećeš da se vratiš", reče ona najzad. "Nije te briga."
Nirgal slegnu ramenima. Kako reći ovoj ženi da je zabrinuta ne za sudbinu Marsa nego samo za svoju vlast? On nije taj koji joj može to reći. Ne bi mu verovala. Uostalom, ta tvrdnja je možda samo po njegovom mišljenju tačna.
Najednom, Džeki prekide pokušaje da ga dosegne. Jedan kraljevski pogled upućen Antaru, i Antar uradi posao uvlačenja njihove koterije u vozila. Jedan, poslednji, upitni pogled; jedan poljubac i to baš u usta, nesumnjivo da bi nervirala Antara ili njega ili obojicu; kao električni šok za dušu; i kraj. Ona ode.
Proveo je popodne i ceo sutrašnji dan smucajući se, sedeći na ravnim stenama i gledajući kako mlazići vode curkaju i skakuću nizbrdo. Jednom prilikom prisetio se koliko brzo voda pada na Zemlji. Neprirodno. Nije. Ali ovo je njegovo mesto, dobro znano i voljeno, ovde zna svaku dijadu i svaki busenčić mahovine, pa zna, eto, čak i brzinu kojom voda uzleće kad pljusne na neki kamen i odbije se uvis, glatka i srebrnasta. Zna kakav osećaj ta mahovina daje pod jagodicama prstiju. Njegovi posetioci su ljudi kojima će Mars zauvek biti samo ideja, jedno nascentno stanje, jedna politička situacija. Oni žive pod naduvanim plastičnim 'šatorima' i otprilike im je isto kao da žive u bilo kom gradu, bilo gde, a njihova odanost, i kad je istinita, ipak je data nekoj 'stvari' u prenosnom smislu, ili nekoj zamisli, nekom Marsu u umu. Nema u tome ničeg lošeg. Ali Nirgalu je sad važna zemlja, važna su mesta do kojih voda dopre, evo, baš na ovaj način, curkajući preko nekog kamenja starog milijardu godina i zatim na jastučiće nove mahovine. Treba da ostavi politiku mlađima, dosta se ispolitičio. Nema u njemu više te želje. Ili, bar, postoji želja da sa politikom pričeka sve dok Džeki ne ode. Vlast je, ipak, kao Hiroko - uvek isklizne, izmakne. Zar ne? A u međuvremenu, ovaj krug zemljišta, kao otvorena šaka.
Ali dođe jutro kad je on krenuo u šetnju u zoru i video da nešto nije isto. Nebo vedro, u svom najčistijem jutarnjem purpuru, ali igličasto lišće kleke nekako žućkasto. Mahovina takođe. Štaviše, i lišće iznad zagrnutih 'kućica' krompira, takođe prožeto nekom žućkastom nijansom.
On otkide nekoliko najžutijih uzoraka iglica, grančica i lišća, i ponese ih u kuću, na radni sto. Dva sata rada sa mikroskopom i veštačkim inteligencijama ne otkriše nikakav problem, pa se Nirgal vrati na teren i pribavi uzorke korenja, još lišća i iglica, takođe vlati trave i latice cveća. Trava je velikim delom imala neki klonuo izgled, iako nije bio vruć dan.
U prsima mu je gruvalo od pulsa, stomak sav stegnut. Baci se na posao i provede tako ceo dan i dobar deo noći, ali ništa ne otkri. Ni insekte, ni patogene. Ali najžutiji su bili krompirovi listovi. U toku noći on pozva Saksa i objasni mu situaciju. Pukim slučajem Saks je bio blizu, u obilasku Univerziteta u Sabišiju, pa se već ujutro doveze uzbrdo svojim malim roverom, najnovijim proizvodom zadruge Spenser.
"Lepo", reče Saks, izlazeći i osvrćući se. U staklenoj bašti proveri Nirgalove uzorke. Pa reče: "Hmmm. Pitam se."
Imao je neke instrumente u kolima, ne baš lake. Iziđoše obojica i dovukoše ih u stenu, pa se Saks nanovo baci na posao. Posle celog, dugog dana rada, reče: "Ne uspevam ništa da nađem. Moraćemo odneti izvestan broj uziraka dole u Sabiši."
"Ništa nisi našao?"
"Nijedan patogen. Ni bakteriju, ni virus." On slegnu ramenima. "Da uzmemo nekoliko krompira."
Iziđoše i iskopaše nekoliko iz njive. Neki krompiri bili su izduženi, kvrgavi, ispucali. "Šta je ovo!" uzviknu Nirgal.
Saks se malo mrštio. "Izgleda kao oboljenje stabljika i gomoljika."
"A šta bi bio uzrok?"
"Viroid."
"Šta je to?"
"Samo otkinuti komadić RNK. Najsitniji poznati zarazni agens. Čudno."
"Ka." Nirgal je osećao kako mu se stomak zatvara, steže u sebe. "Kako je to dospelo ovamo?"
"Verovatno sa nekim parazitom. Ova vrsta izgleda da je prvo zarazila travu. Moraćemo ustanoviti."
Prikupili su još uzoraka i odvezli se u Sabiši.
Nirgal je sedeo na futonu na podu Tarikijeve sobe, obuzet mučninom u stomaku. Tariki i Saks su razgovarali još dugo posle večere, raspravljali o nastaloj situaciji. Pojavilo se, u poslednje vreme, i mnogo drugih viroida, koji su se širili sa Tarzisa; njihova disperzija bila je veoma brza. Po svemu sudeći, probili su se kroz 'sanitarni kordon' svemira i stigli na jedan svet koji do tad nije njih znao. Viroidi su manji od virusa, mnogo manji, i mnogo jednostavniji. Jedan viroid je samo jedno vlakance ribonukleinske kiseline, objasni Tariki; jedan ogoljeni fragment RNK, ništa više. Oko pedeset nanometara dugačak. Molekularna težina oko 130.000, dok najmanji poznati virus ima molekularnu težinu od preko milion. Viroidi su tako maleni da se rastvor u kome se nalaze mora centrifugirati na preko sto hiljada g da bi oni pristali da 'iziđu'.
Kod krompira je ta zaraza dobro proučena, objasni im Tariki, kuckajući po svom monitoru i pokazujući pojedine delove sheme koja se tu sad videla. Taj viroid je lanac od svega 359 nukleotida, koji su poređani u jedan glavni pravolinijski niz ili štapić koji je 'opleten' kratkim dvožilnim vlakancima. Takvi viroidi izazivaju i nekoliko drugih biljnih bolesti, kao što je 'bolest bledog krastavca', zakržljavanje hrizantema, hlorotična pegavost, kadang-kadang, citrusni egzokortis. Potvrđeno je da su viroidi izazivači i nekoliko životinjskih bolesti mozga, kao što su skarpije, bolest 'ludih krava', kurui, a kod ljudi Krojcfeld-Jakobova bolest. Viroidi zloupotrebe enzime domaćina za svoje razmnožavanje, a osim toga u jedru napadnute ćelije uspevaju da se 'lažno predstave' kao regulativni molekuli i da poremete proizvodnju mnogih hormona, a naročito hormona rasta.
Ovaj jedan viroid, napadač na Nirgalov basen, po svemu sudeći je mutacija jednog već poznatog krompirovog. Laboratorija na Univerzitetu još nije završila rad na identifikaciji, ali Tariki je bio, na osnovu činjenice da se počela sušiti i trava, ubeđen da će se ustanoviti da je viroid drugačiji od dosadašnjih, da je nov.
Nirgal se osećao bolesno. Već od samih imena tih bolesti pozlilo mu je. Zurio je u svoje šake, koje je danas mnogo puta debelo zagnjurio u obolelu biljnu materiju. Kroz kožu, pa u mozak, dobiješ neku vrstu spongiformne encefalopatije, što znači da ti se mozak počne pretvarati u sunđer. U šupljikavu masu iz koje izviru, kao gljivice, milioni viroida. Da posle cvetaju svuda po telu.
"Postoji li ikakav način da se mi borimo protiv toga?" upita on.
Saks i Tariki ga pogledaše.
"Prvo", reče Saks, "da ustanovimo šta je."
Pokazalo se da to nije tako lako. Posle nekoliko dana, Nirgal se vrati u svoj basen. Tamo je mogao da čini bar nešto; Saks mu je predložio da ukloni sve krompire iz krompirišta. Ovo je bio dugotrajan, prljav posao, nešto kao negativan lov na blago; oboleli krompiri ispadali su iz grumenja zemlje - mnogo njih. To je moglo značiti da će i samo zemljište biti puno viroida i ostati zaraženo; da će Nirgal morati da digne ruke od tih njiva ili čak od celog basena. U najboljem slučaju, moraće da zasadi nešto drugo. Niko još nije dobro proučio način razmnožavanja viroida; a iz Sabišija stiže vest da ovo na Nirgalovom basenu možda i nije viroid u dosadašnjem smislu te reči.
"Štapić je kraći nego što je uobičajeno", reče Saks. "Ili je to neka nova sorta viroida, ili je to nova živa vrsta, nalik na viroide, ali još kraća."
U sabišanskim laboratorijama tu novu napast neki počeše da nazivaju 'virid'.
Posle još jedne sedmice, koja se dugo vukla, Saks se opet doveze gore, na basen. "Možemo pokušati da fizički uklonimo uzročnike", reče on preko ručka. "Posle toga da zasadimo druge biljne vrste, otporne na viroide. To je najbolje što se može uraditi."
"A da li će uspeti?"
"Infekciji su podložne uglavnom neke, tačno određene biljke. Tebe je tresnuo novi soj, ali ako promeniš trave, ako zasadiš nove sorte krompira... Možda bi se jedan deo zemljišta sa tvojih njiva mogao podići i industrijski reciklirati..." Saks slegnu ramenima.
Nirgal se okomi na ručak, sa mnogo više apetita nego što je imao u ma kom trenutku u proteklih sedam dana. Čak i sam nagoveštaj da bi se nešto moglo učiniti bio je veliko olakšanje. On poče piti i vino. Osećao se sve bolje i bolje. "Čudne stvari, a?" reče on Saksu, preko čašice rakije 'za posle ručka'. "Kakve je sve oblike živih bića priroda sposobna da stvori!"
"Ako smatraš da su viridi živa bića."
"Pa, hm, naravno da jesu."
Saks ne odgovori.
"Gled'o sam vesti na mreži", reče Nirgal. "Mnogo je svakojakih štetočina. Nikad ranije nisam to primetio. Paraziti, virusi..."
"Da. Ponekad se brinem da bi mogla da grune i neka planetna kuga. Nešto što ne bismo uspeli da zaustavimo."
"Ka! Zar bi moglo i to da bude?"
"Razne invazije su uveliko u toku. Pojedine populacije se naglo povećavaju, druge izumiru do poslednjeg. Širom planete. Nastupila je nestabilnost. Narušene su neke ravnoteže za koje mi nismo ni znali da postoje. Dešavaju se stvari koje ne razumemo." Ta je misao, kao i uvek, bacala Saksa u potištenost.
"Tanije ili kasnije, biocenoze će naći svoju ravnotežu", reče Nirgal.
"Nisam uveren da postoji to."
"Šta? Ravnoteža? Kao pojava?"
"Da. Možda postoji samo..." Poče da maše rukama kao galeb krilima. "Probijena ravnoteža, bez ravnoteže."
"Niz promena?"
"Večita promena. Upletene promene - talasi promena..."
"Kao što su kaskadne rekombinacije?"
"Možda."
"Ja sam čuo da je to matematika koju samo desetak ljudi na svetu uspeva da shvati."
Saksa ovo kao da je iznenadilo. "A, to nikada nije istina. Ili, da se drugačije izrazim, važi za svaku matematiku. Zavisi šta misliš pod izraziom 'razumeti'. U svakom slučaju, ja sam nešto malo upućen u matematiku kaskadnih rekombinacija. Pomoću nje možeš do neke mere da izgrađuješ modele ovih stvari. Ali ne i da predvidiš dalji tok. Zapravo, ne znam kako da predložim ijednu pametnu... reakciju. Našu, na ove pošasti. Nisam ubeđan da se ta matematika može iskoristiti za to." Onda poče pričati o Vladovoj koncepciji da se živi svet sastoji od 'holona'. Jedan holon bio bi jedinica živog sveta, neka celina, sastavljena od nekoliko manjih, od pod-celina; isto tako, svaki holon bio bi učesnik u nekim većim, širim celinama. Na svakom nivou izvestan broj holona mogao bi se sagledati u novoj svetlosti, kao pod-celine nekog još višeg nivoa; pri svakom takvom podizanju na širi plan, ukazivalo bi se, shodno načelu 'izranjanja', da tu postoji i kvalitativno nova pojava. I tako redom, sve do vrha, i sve do dna, velikog lanca bića i stvari u celom svemiru. Vlad je razradio matematičke opise tih izranjanja, pa se pokazalo da ih ima raznih vrsta, svaka sa svojom porodicom osobina. Prema tome, ako bi samo mogli dobiti dovoljno informacija o ponašanju jednog holonskog stepena, kao i prvog sledećeg, višeg, mogli bi pokušati da ugrade te informacije kao inpute u matematičke formule, a onda videti šta bi izronilo; i tada, možda, naći neki način da naruše taj proces. "To ti je naš najbolji mogući pristup, kad se borimo sa stvarima tako sićušnim."
Sledećeg dana pozvali su staklene bašte na Ksanteu i naručili velike količine novih sadnica, kao i semenje jedne nove himalajske vrste trave. Pre nego što isporuka stigne, Nirgal je morao iskopati iz korena i uništiti svu već postojeću travu iz basena, kao i glavninu mahovine. Radeći to, vukao se kao prebijen; jednom, videći zabrinutog mrmotskog 'starešinu porodice' koji je izvirio da nešto čavrlja, Nirgal sede i rasplaka se. Saks se povukao u svoju uobičajenu tišinu, što je samo još pogoršalo stvari, jer je uvek podsećalo Nirgala na Sajmona i na smrt uopšte. Sada mu je bila potrebna Maja, ili neko drugi sklon da snažno, izražajno govori o svom unutrašnjem životu, o svojim jadima i snagama; ali niko se nije pojavljivao, niko osim Saksa koji je bludeo kroz neke svoje misli koje kao da su se događale na nekom stranom jeziku ili na privatnom dijalektu, ali sada bez Saksove volje da prevodi.
Prionuli su na posao da planiraju gde će sve u basenu saditi tu novu himalajsku travu. Odlučili su da to bude uglavnom duž primetnih curaka i tokova vode i po rubovima zaleđenih mesta na 'maloj potkovici'. Tokom noći udario je žestok mraz, što je bilo čak i korisno, jer su zaražene biljke umirale brže nego zdrave. Nešto niže na masivu napravili su primitivnu peć nalik na ciglarsku. Tu su spaljivali zaražene biljke. Ljudi su dolazili iz okolnih basena i pomagali, donosili otporne sadnice.
Dva meseca prođoše, i boleština poče da popušta. Biljke koje su preostale bile su, po svemu sudeći, one otpornije; novozasađene se nisu razboljevale niti su umirale. Basen je izgledao kao da je jesen, iako je tek bila sredina leta; ali umiranje je prestalo. Mrmoti su bili primetno mršaviji, i po izgledu zabrinutiji nego ikad; brižna vrsta. Nirgal je jasno video zašto se oni brinu, basen oko njih bio je stvarno opustošen. Pa ipak, činilo se da će biocenoza preživeti. Sve su manje nalazili viroid u uzorcima, dođe i dan kad ga gotovo i nisu mogli naći, čak ni posle najjačeg, najupornijeg centrifugiranja. Kao da je otišao iz ovog basena, načinom jednako tajanstvenim kao što je i došao.
Saks jednom prilikom zavrte glavom. "Ali viroidi koji napadaju životinje, ako ikada postanu robusniji..." Uzdahnu. "E, da mi je da o tome popričam sa Hiroko."
"Čuo sam da je sad na severnom polu", reče Nirgal kiselo.
"Da."
"Ali?"
"Ali nije tamo. Osim toga... ne verujem da bi želela da razgovara sa mnom. Ipak, ja još i sad... čekam."
"Da te ona pozove?" reče Nirgal ironično.
Saks klimnu glavom.
Zurili su tmurno u plamičak Nirgalovog fenjera. Hiroko, majka i ljubavnica, napustila ih je obojicu.
Ali basen će živeti. Na rastanku, kad je Saks polazio ka svom roveru, Nirgal ga zagrli kao medved, odiže ga od zemlje i zavrte. "Hvala."
"Bilo mi je zadovoljstvo", reče Saks. "Vrlo zanimljivo."
"Čime ćeš se baviti sad?"
"Razgovaraću sa En. Mislim, pokušaću to."
"Aha! Pa, srećno."
Saks klimnu glavom kao da potvrđuje da će mu za taj poduhvat dobra sreća biti potrebna. Onda se odveze, iz kabine samo jednom mahnu, a potom dohvati volan oberučke, i to je bilo sve, za minut je roverom prešao iz basena na okolni teren i nestao sa vidika.
I tako Nirgal prionu na mukotrpni posao da dovede basen u dobro stanje, s tim da sva nova živa bića budu otpornija na patogene agense. Više raznovrsnosti; veća zastupljenost 'domaćih', podnošljivih parazita. Od kazmoendolitičkih stanovnika stena, do insekata i mikrobioloških letača koji lebde u vazduhu. Potpunija, otpornija biocenoza. U Sabiši je odlazio retko. Zemljište svojih krompirišta dao je da se do trunčice odnese i da se donese nova količina; sadio je drugu sortu krompira.
Dođe mu u posetu opet Saks, i sa njim Spenser. To je bilo onog dana kad je velika prašinasta oluja počela u području Klaritas, blizu Senzeni Na; dakle, na njihovoj geografskoj širini, ali bukvalno sa druge strane njihove polulopte. Slušali su o tome na vestima, onda su na satelitskim fotografijama pratili kretanje oluje tokom sledeća dva dana. Oluja se ustremila na istok i ostala tačno na toj putanji; uporno i stalno. U jednom trenutku činilo se da će protutnjati istočno od njih. U poslednjem času oluja zaokrete na sever.
Sedeli su u dnevnoj sobi njegove stene i gledali ka jugu. I zaista, oluja se dovalja: tmasta masa. Puno nebo. Užas ispuni Nirgala kao statički elektricitet, koji se pojavi u pojedinim predmetima u kući; Spenser pipnu nekoliko takvih predmeta i svaki put se oglasi jaukom zbog iskre koja ga je pecnula. Užas lišen razumne osnove, jer je već desetak prašinastih i peščanih oluja prošlo preko ovog basena bez posledica. Sigurno samo zaostatak straha od viroidne napasti. Koju su, takođe, pregrmeli nekako.
Ali ovog puta dnevna svetlost poče da se gasi i da poprima smeđe tonove, i brzo se pretvori u svojevrsnu noć; u čokoladnu noć koja je hujala preko stene-kuće i drmala prozore. "Baš su ojačali ovi vetrovi", primeti Saks setno. Onda zavijanje vetra poče da popušta, ali spoljašnja tama ne. Nirgal oseti rastuću mučninu u stomaku, sve veću što je jauk vetra postajao slabiji. Tako sve do trena kad je vazduh stao sasvim, a Nirgala obuzela mučnina tolika da se jedva držao na nogama, pored prozora. Globalne prašinaste oluje ponekad učine ovo: stanu, na jednom mestu naprosto prestanu postojati, kad vetar naiđe na neki jednak protiv-vetar ili na teren nekog određenog oblika. U tom trenutku oluja počinje da ispušta na zemlju sav svoj teret peska i prašine, obične i ultra-fine. I zaista, ispred njegovih prozora poče da pada kiša prašine. Prozori su sad bili prljavosivi, kao da se pepeo spušta na ceo svet. Saks poče nešto da mrmlja, nelagodno, nešto u smislu da su u starim danima oluje mogle da izruče nejviše nekoliko milimetara prašinastog taloga kad stanu, a vidi sad ovo... Atmosfera je postala mnogo gušća, pa su i vetrovi u istoj meri postali jači; zato su sposobni da dignu u nebo daleko više peska i prašine. Kad se to najzad sve izruči na jedno mesto, nastali talog bude mnogo deblji od nekoliko milimetara.
Tokom sledećeg sata palo je na njih sve što je u vazduhu bilo, sve sem najfinijih čestica. Ostade samo jedno magleno popodne, bez vetra; u vazduhu je lebdelo nešto nalik na razređeni dim. Jasno su videli ceo basen, sada pritisnut neravnim pokrovom prašine.
Nirgal iziđe iz kuće, sa maskom kao i uvek, i poče očajnički da kopa, prvo lopatom, zatim golim rukama. Saks iziđe za njim i poče se teturati kroz mekane nanose praha. Položi šaku Nirgalu na rame. "Ne verujem da se tu išta može učiniti." Sloj prašine i peska bio je dubok jedan metar, a na nekim mestima i više.
Prolaziće vreme, dunuće neki novi vetrovi i odneće jedan deo ove prašine. Na sve što ostane, pašće snegovi, a kad se otope, stvoriće se blato i počeće da teče tamo gde je curila voda. Ovi tokovi urezaće novi fraktalno razgranati obrazac nalik na žilice na lišću, vrlo sličan nekadašnjem. Voda će postepeno odnositi blato niz masiv i još dalje, u svet. Ali pre nego što se to desi, sve biljke i životinje u basenu biće mrtve.
|
