33.
Nedugo pre toga, Hari Vajtbuk je pronašao način da se kod životinja poveća otpornost na CO 2 u vazduhu, i to kod sisara, tako što im se unese gen za hemoglobin kodiran izvesnim osobenostima krokodilskog hemoglobina. Krokodil može pod vodom veoma dugo da drži dah, a CO 2 koji bi trebalo da se u njihovoj krvi nagomilava, zapravo se rastvara u bikarbonatne jone, a ovi se vezuju za aminokiseline u hemoglobinu, jednom reakcijom koja se završi tako što hemoglobin ispušta u krv dodatne količine kiseonika. Tako se visoka tolerancija na ugljendioksid kombinuje sa delotvornijim korišćenjem kiseonika, što je veoma elegantno prilagođavanje, a kako se pokazalo i veoma lako (kad je Vajtbuk pokazao pravi način) za ugradnju kod sisara. Morala je biti upotrebljena najnovija tehnika 'kopiranja osobina': dizajnirani vlaknasti komadi DNK enzima za opravke, poznatog kao fotolijaza, sklapani su i ubrizgavani uz gerontološki tretman. Ova dodatna DNK ulazila je u sastav genoma date jedinke, menjajući, samo malo, osobine hemoglobina.
Dezmond Saksifraž bio je jedan od prvih ljudi na kojima je to pokušano. Zamisao mu se dopala zato što je posle toga mogao da se šeta po Marsu bez maske na licu, a on se po terenu šetao mnogo i često. Nivo ugljendioksida u atmosferi Marsa bio je i sad, na nultoj nadmorskoj visini, oko 40 od ukupno 500 milibara. Ostatak se sastojao od 260 milibara azota, 170 milibara kiseonika, i 30 milibara raznih plemenitih gasova. Prema tome, bilo je ugljendioksida još i sad previše za ljudsko biće bez filter-maske. Međutim, posle genetske izmene hemoglobina, čovek je sticao sposobnost da u takvoj atmosferi diše slobodno. Pušten je veliki broj životinja sa sličnim adaptacijama. Svi su bili, i životinje i ljudi, zajedno i podjednako 'čudovišta'.
Svako je ulazio u svoju ekološku nišu, u haotičnom previranju razmnožavanja i izumiranja, invazija i bežanija. Sva živa bića uzaludno su tragala za ravnotežom koja, usled stalnih velikih promena klime, nije mogla biti uspostavljena. Drugim rečima - isto kao što je na Zemlji oduvek bilo, ali s tom razlikom što su ovde promene nastupale mnogo brže jer su ih ljudi namerno izazivali svojim svakovrsnim intervencijama, transkripcijama osobina, uvođenjem novih vrsta, svojim uspesima i neuspesima; toliko je procesa išlo na nepredviđene načine, neplanski, čak neprimećeno, da su mnogi ozbiljni naučnici tvrdili da tu nikakve kontrole više nema.
To je Spenser u pijanom stanju pozdravljao rečenicom "Nek bude što bude", koja je vređala Mičelovo osećanje za smislenost, ali tu ni Mičel nije mogao ništa osim da preispita svoje osećanje, da se drugačije zapita šta na svetu ima, a šta nema smisla. Snalaženje u svakojakim nezgodacijama; tok života; jednom reči, evolucija. Reč izvedena iz latinske evolvere što je značilo 'odmotavati pergamentni svitak na kome je nešto zapisano', u suštini: odmotavati knjigu. Ova evolucija nije bila osobito čvrsto vođena, pre bi se moglo reći da je jedva nešto malo, iole, vođena. Ubrzavana svakako jeste, bar u nekim vidovima; ljudskih mešanja u nju zacelo je bilo; ali nije bila dirigovana, kontrolisana. Oni su radili, ali nisu, baš, znali šta rade. Trebalo se i navikavati na takav život.
Tako je Saks krenuo u lutanja poluostrvom Da Vinči, pravougaonom teritorijom koja je u sebi sadržala krater Da Vinči, a bila okružena i opisana fjordovima Simud, Šalbatana i Ravi koji se svi izlivaju u južni kraj zaliva Krize. Zapadno od Da Vinčija ležala su dva ostrva, Kopernik i Galilej, na ušćima fjordova Ares i Tiu. Veoma bogato preplitanje mora i kopna, savršeno za bujanje života - laboratorijski tehničari iz Da Vinčija nisu mogli odabrati bolje mesto, mada je Saks bio čvrsto ubeđen da su ga odabrali ne razmišljajući nimalo o prirodnoj okolini, samo zato što je krater bio pogodan za skrivanje aerokosmičkih laboratorija. Kružni prsten kratera bio je visok i debeo, znatno udaljen od Barouza i Sabišija, i to su njima bili dovoljni, presudni razlozi, u ono vreme. Pukim slučajem uskočili su u raj. Ceo život vršiti bogata osmatranja - ostajući kod kuće.
Hidrologija, invaziona biologija, areologija, nauka o materijalima, atomska fizika, kosmologija: sva ta polja ogromno su zanimala Saksa, ali poslednjih nekoliko godina njegov svakodnevni rad bio je ponajviše u oblasti vremenskih prilika, koje su na poluostrvu Da Vinči često bile dramatične. Vlažne oluje jurile su niz zaliv, ka jugu, a suvi katabatični vetrovi spuštali su se sa južnih visija, zaletali niz kanjone i fjordove, podizali na moru visoke talase koji su jezdili na sever. Pošto su ovi krajevi bili nadomak polutara, ciklus perihel/afel uticao je na njih mnogo jače nego što bi to mogla obična inklinacijska godišnja doba. Afel je donosio velike hladnoće sve do dvadesetak stepeni severne geografske širine, a perihel je 'kuvao' stanovnike polutarnih oblasti jednako kao i one na jugu. Tokom svakog januara i februara, suncem zagrejani južni vazduh podizao se čak u stratosferu, na tropopauzi zaokretao ka istoku, i pridruživao se okoplanetnom kruženju takozvanih 'mlaznih struja'. Oko divovske uzvisine Tarzis, ovi vetrovi postajali su bifluentni, delili su se u dva toka. Južni je nosio vlagu iz zaliva Amazonis i izručivao je na Dedaliju i Ikariju, ponekad čak i na zapadni zid planina Argirskog basena, gde su nastajali glečeri. Severni tok prelazio je preko visija Tempe i Mareotis, zatim duvao preko Severnog mora, i tu nakupljao vlagu u količinama dovoljnim za mnogo uzastopnih oluja. Severno od toga, iznad polarne kape, vazduh se hladio i padao na rotirajuću planetu, uzrokujući površinske jugozapadne vetrove. Ovi hladni, suvi vetrovi ponekad su se zabijali ispod toplijeg, vlažnijeg vazduha donetog umerenim zapadnim vetrovima, zbog čega su se nad Severno more (zvano i Severni okean) uzdizali divovski frontovi kišnih oblaka, i po dvadeset kilometara visoki.
Južna polulopta, geografski ujednačenija od severne, imala je vetrove koji su još jasnije pokazivali fiziku vazduha nad rotirajućom kuglom: jugoistočni pasati u pojasu između polutara i tridesetog stepena, preovlađujući zapadni vetrovi između tridesetog i šezdesetog stepena, a polarni istočni vetrovi odatle pa sve do južnog pola. Na jugu su nastale ogromne pustinje, naročito između 15 stepeni i 30 stepeni južne geografske širine, gde je onaj vazduh koji se sa polutara digao, opet tonuo, stvarajući visok vazdušni pritisak i zadržavajući u sebi vlagu, a ne dozvoljavajući joj da se kondenzuje; u ovom pojasu gotovo nikad nije padala kiša. Tu su bile i hipersuve oblasti Solis, Noahis i Hesperija. U tim područjima vetrovi su dizali prašinu sa suvog zemljišta, a tako nastale prašinaste oluje, iako manjeg razmaha nego u ranijim vremenima, nosile su veću količinu tereta - bile su gušće, kao ona koja je u Saksovom prisustvu sahranila Nirgalov ekopoetski basen na Tireni.
To su bili osnovni obrasci marsovske meteorologije: žestina u vreme afela, blagost u sunčanim ravnodnevnicama (helion-ekvinoksima); jug polulopta krajnosti, sever polulopta umerenosti. Tako su, bar, neki modeli nagoveštavali. Saksu se dopadalo da pušta simulacije na osnovu tih modela, ali je bio svestan da u stvarnosti mnogo što-šta ide drugačije; svaka dosada zabeležena godina bila je nekakav izuzetak, teraformiranje je napredovalo i uslovi su se stalno menjali. Nemoguće je bilo predvideti budućnost njihove klime, čak i kad bi svi varijabilni činioci zauvek 'ukočili' i kad bi se teraformiranje zaustavilo na dostignutom stepenu, što sasvim sigurno nije moglo biti. Saks je mnogo puta pustio kompjutersku projekciju sledećih hiljadu godina vremenskih prilika, menjajući pojedine varijabilne činioce, i svaki put je pred njim proleteo milenijum sasvim drugačiji. Očaravajuće. Slabija gravitacija, zbog koje je atmosfera uzdignuta mnogo više u visinu, ka svemiru; titanski okomiti reljefi površine; prisustvo Severnog mora koje bi se moglo celo zalediti ili odlediti; vazduh sve gušći; ciklično smenjivanje perihela i afela na planetnoj putanji koja ima i svoju, izvesnu, ekscentričnost, zbog koje se po sistemu precesije ciklus perihel/afel polako 'probija napred' kroz godišnja doba nastala usled nagnutosti Marsove ose rotacije u odnosu na ravan ekliptike; sve to je imalo svoja predvidljiva dejstva, ali tako grdno mnoštvo 'predvidljivih' procesa u isto vreme, sve jedan preko drugog, davali su izrazito nepredvidljivu celinu. Što je više gledao projekcije, Saks je sve više dolazio do uverenja da naučnici ne poznaju i ne razumeju vremenske prilike na Marsu. Ali tako je opčinjavajuće - on može gledati sve nove i nove varijante sledećeg milenijuma, i tako mu je prolazio ceo dan.
Ili naprosto sedeti na vidikovcu zvanom Simšal Point, gledati kako oblaci lete preko zumbul-plavih nebesa. Na severoistoku je fjord Kasei, pravi vazdušni tunel za najjače - na celoj planeti - udare katabatičnih vetrova, iz koga vetar jurne u Zaliv Krize brzinom koja zna da dostigne i pet stotina kilometara na sat. Kad ti 'urlatori' tutnje, Saks na severnom horizontu vidi oblake cimet boje koji su im pratioci. Deset ili dvanaest sati kasnije, veliki i široki talasi dovaljaju se sa severa, nadomak obale svaki se prikupi i uzdigne, a onda... pedeset metara visoko brdo vode... grune u obalske litice snagom diva. Vodena prašina vijori se odatle i rasprostire preko celog ostrva kao gusta, bela izmaglica. Opasno je ploviti morem u vreme kad duvaju urlatori, što je i Saks osetio na svojoj koži jednom prilikom kad je plovio obalskim vodama južnog zaliva, sam, u malom katamaranu kojim je naučio da upravlja.
Mnogo je lepše posmatrati oluju sa obale. Danas nema 'urlatora', duva samo jedan postojan, snažan vetar, a na vodama severno od Kopernika leži crna metla kiše i oluje; na koži, toplina sunca. Prosečna temperatura planete menja se iz godine u godinu, nekad pada, a nekad raste, češće raste. Ako je horizontalna osa vreme, temperatura je planinski lanac u porastu. Ona davna 'godina bez leta', to je ova stara provalija. Trajala je, istini za volju, tri godine, ali ko bi zbog tako banalne činjenice kvario tako lepo ime. 'Tri posebno hladne godine'? Ma, ni slučajno; ne 'zvuči'. Nema ono 'nešto' što ljudi zahtevaju od imena, osobinu da se istina sažme, da bi, možda, ostavila jači trag u pamćenju. Simbolsko mišljenje; treba ljudima 'bacanje zajedno'. Saksu je ovo poznato, zato što je mnogo vremena proveo u Sabišiju, posećujući Mičela i Maju. Narod voli dramu. Maja je voli možda i više nego neki drugi, ali i to je neka mera ljudskih sklonosti. Ograničenje doprinosi uočavanju norme. Ono što njega brine jeste: kako će Maja delovati na Mičela. Koji kao da ne uživa u životu. Nostalgija, od grčkih reči nostos što znači 'kući dolaziti' i algos, bol. Bol povratka kući. Veoma tačan opis; reči jesu mutne, pa ipak, ponekad pogode tako tačno. Paradoks, ali postane manje začuđujući kad pogledaš kako mozak radi. Model za međudejstvo mozga sa fizičkom stvarnošću koja je malo nejasna na ivicama. Što čak i nauka priznati mora. Ali što ne znači, dabome, da treba odustati od pokušaja da se stvari objasne!
"Hajde sa mnom na teren da proučimo nešto", kaže on Mičelu ponekad. A ovaj odgovori:
"Uskoro."
"Usredsredi se na sadašnji trenutak", ubeđuje ga tada Saks. "Svaki trenutak je svoja sopstvena stvarnost. Ima svoju posebnu 'ovost', jer je ovo što jeste, a nije ništa drugo. Predvideti ne možeš. Objasniti možeš. Ili bar pokušati. Uz dobru moć opažanja i dosta sreća moći ćeš kazati: ovo se dešava ovako! A to je vrlo zanimljivo!"
"Sakse. Od kad si postao tako veliki poeta?"
Saks nijednom nije našao odgovor na to. Mičel je ostao ispunjen - kao slamom ispunjena ptica - svojom ogromnom nostalgijom. Na kraju, Saks kaže: "Nađi vremena jednog dana za izlazak na teren."
Kad su zime bile blage, a vetrovi nežni, Saks je polazio na jedrenje po južnom kraju Zaliva Krize. Zlatan zaliv, taj. Ostatak godine Saks provede na poluostrvu, a iz kratera Da Vinči kreće na teren pešice, ili malim terenskim vozilom, ako misli da tamo i prespava. Pretežno se bavio meteorologijom, ali je, naravno, gledao i sve drugo. Na vodi, on sedi i oseća vetar u jedru dok ulazi, kao lutalica, redom u jednu po jednu malenu krivinu obale. Na kopnu, pre podne se voza dok ne uoči povoljnu tačku, onda iziđe i nastavi peške.
Pantalone, košulja, vetrovka, čizme za daleko pešačenje po terenu, njegov stari šešir; to je sve što mu treba ovog dana u ovoj, 65. M-godini. Činjenica koja nikad ne prestaje da ga zapanjuje. Temperatura obično negde iznad 280 stepeni. Hladno, brate, ali on to voli. Planetni prosek skakuće negde između 270 stepeni i 280 stepeni. Dobar prosek, po njegovom mišljenju, pouzdano iznad tačke smrzavanja vode, šalje termalni puls dole u permafrost. Prepušten sam sebi, ovaj termalni puls otopio bi sav permafrost na Marsu u roku od deset hiljada godina. Ali, naravno, nije prepušten sam sebi.
On luta preko tundraste mahovine, motrike, kotvice i trave. Život na Marsu. E, čudna posla. Čudan je, doduše, život bilo gde. Uopšte nije jasno zbog čega bi se morao pojaviti. O ovome je Saks razmišljao u poslednje vreme. Zašto povećanje sređenosti u ma kom deliću kosmosa, kad se logično može očekivati da entropija caruje svuda? Ovo ga veoma baca u nedoumicu. Zainteresovao se kad je Spenser ponudio jedno ovlašno, 'ofrlje' objašnjenje, jedne noći u kornišu u Odesi, preko piva. U Vaseljeni koja se širi, rekao je Spenser, poredak nije stvarno poredak, nego je samo razlika između konkretno postojeće entropije i najveće moguće. Tu razliku ljudska bića opažaju kao red. Saksa je iznenadila takva kosmološka misao kod tipa kao što je Spenser, ali Spenser je oduvek znao da iznenadi. Ali i da popije premnogo.
Kad legneš na travu i gledaš cveće tundre, neminovno te obuzmu razmišljanja o životu. U Sunčevom sjaju cvetići stoje na svojim stabljičicama i blešte antracinima, gusti od boje. Ideogrami poretka. Ne liče uopšte na puke razlike u nivoima entropije. Latica cveta ima tako finu teksturu; kad je natopljena svetlošću, pričinjava ti se da svaki njen molekul možeš videti ponaosob, tamo jedan beli molekul, ovde jedan boje lavande, onaj plave boje pavetine. Te tačke jesu poentilističke, ali nisu molekuli, naravno, jer molekuli su daleko ispod sposobnosti ljudskog oka da ostvari razaznavanje pojedinosti - vizuelnu rezoluciju. Čak i kad bi molekuli bili vidljivi, ne bi to bio kraj potrebnom i željenom razaznavanju pojedinosti, jer krajnji elementi od kojih je cvetić sagrađen toliko su manji od molekula da je to teško i zamisliti - ispod su naše moći, moglo bi se kazati, konceptualne rezolucije. Doduše, u poslednje vreme jedna grupa teoretičara u Da Vinčiju zuji nešto o razvoju u teoriji superstruna i kvantne gravitacije, navodno su oni nešto postigli i dogurali čak do prognoza koje se mogu testirati, a to je, istorijski gledano, ono gde je teorija superstruna oduvek bila najslabija. Zainteresovan ovim ponovnim dolaskom teorije u dodir sa eksperimentom, Saks je pokušao da shvati šta to oni muvaju. Iz tih razloga morao je mnoge šetnje po morskim liticama da izostavi i da se nađe u fakultetskim salama, ali kad je sezona kiša, zašto ne. Tako je Saks neko vreme sedeo na popodnevnim sastancima te grupe, slušao prezentacije i zatim rasprave, proučavao matematiku naškrabanu njihovim rukama po ekranima, a jutra provodio radeći na Rimanovim površinama, Lijevoj algebri, Ojlerovim brojevima, na topologijama kompaktnih šestodimenzionih prostora, diferencijalnim geometrijama, grasmanovskim varijablama, Vladovim emergentnim operatorima i na drugim delovima matematičkog instrumentarijuma neophodnog da bi čovek pratio ono o čemu ovo najnovije pokolenje priča.
Odavno je on proučio jedan deo matematike superstruna. Ta teorija postoji već skoro dva veka, ali prvo je bila predložena samo hipotetički, kao čista spekulacija; tek mnogo kasnije stiglo se do matematičkih, a potom i eksperimentalnih sredstava za proveru. Teorija tvrdi da najmanji delići prostorvremena nisu tačke, nego ultramikroskopske petljice koje vibriraju u deset dimenzija; šest od tih deset dimenzija su kompaktovane oko petljica koje, zbog toga, jesu malčice egzotični matematički objekti. Prostor u kome superstrune vibriraju takođe je kvantizovan; to su uradili teoretičari dvadeset prvog veka. Oni su taj prostor rasporedili u petljične obrasce koji se zovu 'spinske mreže'. U svakoj spinskoj mreži, najfinije linije gravitacionog polja deluju slično magnetnim linijama sile oko magneta, i dopuštaju strunama da vibriraju samo u izvesnim, tačno određenim, harmonicima. Ove supersimetrične strune, koje harmonijski vibriraju u desetodimenzionim spinskim mrežama, daju vrlo elegantna i ubedljiva objašnjenja za sve sile i čestice opažene na subatomskom nivou, za sve bozone i fermione, kao i za njihova gravitaciona dejstva. Teorija u svom potpuno razrađenom obliku tvrdi da je sposobna da uspešno uklopi kvantnu mehaniku i gravitaciju u jednu celinu, a to je i bio glavni problem teorijske fizike u protekla dva veka.
Odlično, zaista; i veoma uzbudljivo. Ali je problem, po mišljenju Saksa i mnogih drugih, nastajao kad je trebalo tu prekrasnu matematiku potvrditi makar i jednom trunčicom eksperimentalnih dokaza. Problemčić. Zato što su petljice i komadići prostora, o kojima se teoretiše, zaista vrlo, vrlo, vrlo mali. Sve nešto oko 10 na -33 centimetra, što je takozvana Plankova dužina, a to je dužina toliko manja od prečnika jedne subatomske čestice da ju je teško i zamisliti. Tipično atomsko jezgro ima 10 na -13 centimetra u prečniku, a to je milioniti deo milijarditog dela jednog centimetra. Saks je neko vreme pokušavao, svim silama, da zamisli to rastojanje; beznadežno, ali moraš pokušati, moraš zadržati tu nepojamnu malenost u svom umu makar na tren. A onda se setiti da u teoriji struna pominju rastojanja koja su za još dvadeset redova veličine manja - govore o objektima čiji prečnik iznosi jedan hiljaditi deo milijarditog dela milijarditog dela prečnika jednog atomskog jezgra! Saks se izborio da nađe jedno poređenje za ovakve razmere. Struna je onoliko manja od atoma, koliko je atom manji od... celog Sunčevog sistema. Razmera koja maltene izmiče i samoj racionalnosti.
Što je još gore, struna je suviše mala da bi se mogla eksperimentalno ustanoviti. Ovo je, po Saksovom mišljenju, bilo središte problema. Fizičari su uspešno obavljali opite u akceleratorima pri energetskim nivoima od oko 100 GeV, a to je sto puta više od mas-energije jednog protona. Na osnovu takvih opita izradili su, ogromnim trudom, tokom mnogo godina, takozvani revidirani standardni model fizike čestica. Taj model objašnjavao je mnogo toga, bio je zaista jedno zapanjujuće dostignuće i davao je prognoze koje je bilo moguće potvrditi ili oboriti opitom u laboratoriji ili kosmološkim posmatranjem, prognoze koje su se vremenom nakupile - tako raznovrsne i tako temeljito potvrđene u praksi, da su fizičari stekli sposobnost da govore samopouzdano o mnogim stvarima koje su se u Vaseljeni dogodile još od Velikog praska; protezali su svoje znanje unazad sve do prvog milionitog dela prve sekunde postojanja vremena.
Teoretičari struna, međutim, želeli su da učine fantastični skok mnogo dalje od revidiranog standardnog modela, u Plankovu razdaljinu, a to je najmanja moguća razdaljina; najmanji mogući pokret, u kvantnom svetu, pokret koji nikako ne može biti skraćen, jer bi onda bio narušen Paulijevo načelo ekskluzivnosti. Na neki način je i razumno razmišljati o najmanjim mogućim dimenzijama stvari u ovom svetu; ali da bi se u opitu ugledalo nešto tako sitno, bila bi potrebna energija od bar 10 na 19 GeV, daleko više nego što su naučnici u mogućnosti da postignu. Nijedan akcelerator neće nikada dospeti ni blizu toj energiji. U srcu supernove bilo bi nekih izgleda. Ne. Ogromna provalija, nalik na divovski kanjon ili pustinju, razdvajala ih je od Plankovog vilajeta. Sudbina je odredila da taj nivo stvarnosti njima nikada ne postane u fizičkom smislu poznat.
Tako su bar tvrdili skeptici. Ali ljudi zainteresovani za teoriju nastavljali su je proučavati, u traganju za nekom posrednom potvrdom, i to na subatomskom nivou, koji je iz te perspektive prava zemlja džinova, i u kosmologiji. U izvesnim pojavama dešavaju se nepravilnosti koje nije moguće objasniti revidiranim standardnim modelom, ali bi lepo mogle biti objašnjene pomoću onoga što predviđa, na Plankovom nivou, teorija struna. Nažalost, takvih predviđanja bilo je malo, a pojave vrlo teške za posmatranje. Niko još nijedan stvarni ubedljivi dokaz nije uspeo da pronađe. Decenije su prolazile, a malobrojni entuzijasti matematike nastavili su da istražuju nove matematičke strukture, koje bi mogle voditi do nekih daljih razgranavanja teorije, posle čega bi se možda mogli predvideti neki, makar i posredno opazivi, nalazi. Šta bi drugo mogli da rade? Ali, prema Saksovom mišljenju, fizika je na taj način odlutala na neke veoma rizične puteve. Saks je iz dubine duše verovao u opitnu proveru svake teorije. Ako ne možeš proveriti, onda imaš samo matematiku, a njena lepota je nebitna. Postoje mnoga, bizarno predivna, egzotična polja matematike, ali ako ona nisu modeli za nešto stvarno, nešto u stvarnom svetu, onda nisu za Saksa nimalo zanimljiva.
Međutim, sada, posle vekovnog rada, matematičari i fizičari su počeli ostvarivati napredak i to na način Saksu zanimljiv. U novom superkolajderu ugrađenom u prsten kratera Raderford otkrili su drugu Z česticu, čije je postojanje teorija struna još davno predskazala. Osim toga, detektor magnetnih monopola, koji je orbitovao oko Sunca i to izvan ravni ekliptike, ulovio je trag nečeg što je izgledalo kao čestica sa delimičnim naelektrisanjem, slobodna, ali sa masom velikom poput mase jedne bakterije. Posle vrlo dugog čekanja, dakle, uočena je makar na tren jedna 'slabo međudejstvujuća masivna čestica', akronimski nazvana 'vimp'. Teorija zasnovana na konceptu 'strune' predvidela je da će vimpova biti tamo napolju, u svemiru, što revidirana standardna teorija ne zahteva. Ovo je navodilo na razmišljanje, jer oblik galaksija pokazuje da one imaju gravitacionu masu desetak puta veću od one koju, pomoću vidiljive svetlosti, opažamo kod njih; kad bi se ta razlika, zvana tamna masa, mogla zadovoljavajuće objasniti prisustvom vimpova, onda bi, razmišljao je Saks, teorija koja je na to ukazala morala biti smatrana zaista vrlo zanimljivom.
Na drugi način je bila zanimljiva činjenica da je upravo u Da Vinčiju stanovala, i u Saksovoj grupi radila, jedna od vodećih teoretičarki u ovom stepenu razvoja teorije struna. Zvala se Bao Šujo. Rođena je i odrasla u Dorsa Breviji, ali bila je japanskog i polinežanskog porekla. Za mladu domorotkinju Marsa, bila je sitnog rasta, pa ipak, pola metra viša od Saksa. Crna kosa, taman ten, crte lica sa Tihog okeana, veoma pravilne i pomalo dosadne. Stidljivo se držala pred Saksom, i pred svakim; ponekad je čak i mucala, što je Saksu bilo beskonačno simpatično. Ali čim bi ustala u fakultetskoj sali da održi svoju prezentaciju, pokazivala se kao osoba vrlo čvrste ruke, ako ne i glasa; jednačine i beleške pisala je po ekranu vrlo hitro, kao svojevrsnu ubrzanu kaligrafiju. U takvim trenucima, svako je pomno, kao opčinjen, pazio na njeno izlaganje; Bao Šujo već je godinu dana radila u Da Vinčiju, i svi koji su bili dovoljno bistri već su shvatili da je pred njima, u akciji, jedna od pripadnica panteona, osoba koja, bukvalno pred njihovim očima, otkriva prirodu stvarnosti.
Drugi mladoturci povremeno su je prekidali pitanjima, naravno - u toj grupi bilo je mnogo dobrih umova. Uz malo sreće, u toku razgovora bi zajednički 'poleteli', počeli bi stvarati matematičke modele gravitona, zatim gravitina, tamne materije, pa senovite materije, a zaboravili bi sve lično i, zapravo, sve ličnosti. Bile su to vrlo produktivne i uzbudljive sesije, u kojima je Bao nesumnjivo bila motor, oslonac, sila sa kojom se mora računati.
Pomalo zbunjujuće: Saks je i ranije nailazio na žene na katedrama za matematiku i fiziku, ali ovo je bila prva i jedina žena matematički genije za koju je ikada čuo. Jedina u celoj dugoj istoriji napretka matematike; a matematika je, uvide on, od početka bila čudnovato muško područje. Postoji li na svetu ijedan posao tako dosledno muški, kao što je matematika (do Bao Šujo)? I zbog čega je to tako?
Na još jedan, opet drugačiji način uznemiravala ga je činjenica da su mnoga područja rada Bao Šujo bila zasnovana na neobjavljenim radovima jednog tajlandskog matematičara iz prethodnog veka, nestabilnog mladića po imenu Samui, koji je životario po burdeljima u Bangkoku i u svojoj dvadeset trećoj godini počinio samoubistvo, a iza sebe ostavio nekoliko nerešenih 'krajnjih problema' u Fermaovom stilu; taj momak je do poslednjeg dana uporno tvrdio da su mu svu matematiku diktirali vanzemaljci, telepatskim putem. Bao je prenebregla sve te okolnosti, objasnila je neke od Samuijevih opskurnijih inovacija, a onda ih upotrebila da razvije jednu grupu izraza poznatu pod nazivom 'napredni Roveli-Smolinovi operatori'. Ovi izrazi omogućili su joj da uspostavi sistem spinskih mreža koje su se na predivno uklopile sa strunama. Na neki način ovo je bilo, najzad, potpuno spajanje kvantne mehanike i gravitacije, rešenje najvećeg od svih problema... pod pretpostavkom da je istinito. Ali istinito ili ne, ovo rešenje omogućilo je Bao da načini nekoliko predviđanja, sasvim konkretnih, na znatno krupnijim područjima - atomu i kosmosu; prošlo je izvesno vreme, i neka od tih njenih predviđanja su potvrđena.
Tako je Bao Šujo postala kraljica fizike, prva u istoriji; eksperimentalisti iz laboratorija širom obeju planeta javljali su se Da Vinčiju željni da dobiju makar još koju sugestiju od nje. Popodnevne sednice u seminarskoj sali bile su prožete opipljivim osećanjem napetosti i uzbuđenja; sastanak je otvarao uvek Maks Šnel, ali posle nekog vremena pozvali bi Bao da govori, a ona bi ustala i prišla ekranu ispred njih, obična, graciozna, povučena devojka, ali čvrsta; njeno pero poletelo bi po ekranu, i prisutni bi od nje dobili način da precizno izračunaju masu neutrina, ili vrlo konkretan opis kako strune vibriraju da bi stvorile ovaj ili onaj kvark, ili bi im Bao opisala kako je i sam prostor izdeljen u kvante, zbog čega su gravitoni podeljeni u tri porodice, i tako dalje; a njene kolege i prijatelji, što znači dvadesetak muškaraca i eventualno još jedna žena, prekidaju je ponekim pitanjem ili dopune njeno izlaganje ponekom jednačinom koja osvetli neko marginalno pitanje; ili jave svima prisutnima o najnovijem rezultatu iz Palo Altoa ili Ženeve ili Raderforda; i svi, tokom tih šezdeset minuta, znaju da su u središtu sveta.
A u laboratorijama na Zemlji, na Marsu, i u asteroidnom pojasu, prateći Baoin rad, ljudi otkrivaju nove, neuobičajene gravitacione talase, u opitima veoma delikatnim i teškim; vide određene geometrijske oblike u finim fluktuacijama kosmičkog pozadinskog zračenja; tragaju za vimpovima tamne materije i za vispovima senovite materije; iznalaze razjašnjenja o pojedinim članovima porodica leptona, fermiona i leptokvarkova; skiciraju provizorna rešenja za galaktičke grudve u prvoj inflaciji; i tako dalje. Činilo se da je fizika, možda, konačno, stigla nadomak Konačne teorije. Ili da je već uveliko ušla u Sledeći veliki korak.
Pošto je znao koliko je značajno ono što Bao radi, Saks se ustručavao da razgovara s njom. Nije želeo da traći njeno vreme na beznačajnosti. Ali jedno popodne, uz kafu, na jednom od lučnih balkona sa pogledom na jezero u krateru Da Vinči, ona mu priđe - bojažljivija i smotanija čak i od njega - toliko spetljana da se Saks našao u nenaviknutoj ulozi da smiruje drugu osobu, dovršava rečenice u kojima ona zastane, i tako dalje. Sad se posveti tome, najbolje što je umeo, pa su se zajedno teturali kroz razgovor neko vreme. Pričali su o Saksovim starim Raselovim dijagramima za gravitone, za koje je on smatrao da bi sada, verovatno, morali biti beskorisni; Bao je tvrdila da joj ipak pomažu da 'vidi akciju sile teže'. Onda joj on postavi pitanje u vezi sa seminarskom raspravom tog dana, i pokaza se da ona ipak može da odgovori opušteno. Dabome - tako je treba smiriti, pomisli on odmah. Zašto se nisam toga ranije setio? Razgovor o toj tematici prija i njemu.
Tokom sledećih dana ovakvi susreti postadoše im navika. On se svaki put morao dobro potruditi da izmami nešto iz nje, ali bio je to zanimljiv rad. A kad je nastupila suva sezona, i kad je Saks počeo opet ploviti jedrilicom iz male luke Alfa, zapitao ju je, zamuckujući, da li bi volela da ide s njim; uz mnogo obostranog mucanja i zastajkivanja progurali su se kroz jedan duboko nespretan razgovorčić, sa čistim ishodom da je ona prvog sledećeg lepog dana sela sa njim u jedan od mnogih katamarana koji su bili u vlasništvu laboratorije. Zaplovili su.
Pri svojim dnevnim jedrenjima Saks je ostajao u jednom malom zalivu zvanom 'Firencino', jugoistočno od poluostrva, gde se fjord Ravi proširivao pre nego što će postati zaliv Hidroates. Na tom mestu je Saks svojevremeno učio jedrenje i smatrao je da tu najbolje poznaje vetrove i struje. Na dužim plovidbama istraživao je deltu fjordova i zaliva na dnu sistema Marineris, a tri ili četiri puta je plovio istočnom stranom zaliva Krize sve do fjorda Maurt i duž Sinajskog poluostrva.
Ovog posebnog dana, međutim, ograničio se na plovidbu samo po Firencinu. Vetar je duvao sa juga, a Saks je baš krenuo uz vetar, na jug, sistemom cik-cak odmicanja, svaki put pod velikim uglom levo ili desno, ali donekle i u željenom pravcu. Bao mu je pomagala pri svakom premetanju jedra na suprotnu stranu. Nisu mnogo govorili. Najzad, da bi pokrenuo stvari sa mrtve tačke, Saks je morao da postavi pitanje o fizici. Počeše da pričaju o načinu na koji strune sačinjavaju, zapravo, samo tkivo prostorvremena, zato što one i jesu prostorvreme, a nisu zamena za tačke u nekoj apstraktnoj rešetki apsolutnih koordinata.
Razmišljajući o ovome, Saks reče: "Da li te ponekad zabrinjava mogućnost da na jednom području kao što je to, tako daleko izvan domašaja opita, može da se dogodi da se cela teorija iznenada sruši kao kula od karata, ako iskrsne samo jedna jedina nepodudarnost u matematici, ili neka nova teorija koja može isti posao da obavi bolje ili je pogodnija za proveru?"
"Ne", reče Bao. "Nešto ovako divno mora biti istinito."
"Hmmm", reče Saks i baci pogled ka njoj. "Moram priznati da bih više voleo da naiđemo i na nešto solidno. Nešto poput Ajnštajnovog Merkura - jednu poznatu diskrepanciju u staroj teoriji, koja pomoću nove teorije biva razrešena."
"Neki ljudi bi rekli da nedostajuća senovita materija ispunajva tu narudžbinu."
"To je moguće."
Nasmejala se. "Ali ti bi hteo više. Vidim. Možda nešto što mi možemo da uradimo."
"Ne mora biti to, ali bi fino bilo, naravno", reče Saks. "Bilo bi, mislim, ubedljivo. Ako bismo postigli bolje razumevanje nečega i otud sposobnost da bolje manipulišemo nečim. Na primer, plazmom u fuzionom reaktoru." To je bio jedan od trajnih, i sad aktuelnih, problema u jednoj laboratoriji u Da Vinčiju.
"Plazme bismo verovatno mogli razumeti mnogo bolje ako bismo gradili njihove modele polazeći od pretpostavke da imaju obrasce nametnute spinskim mrežama."
"Zaista?"
"Mislim da je tako."
Sklopila je oči - kao da sve vidi napisano na unutrašnjoj strani očnih kapaka. Sve na svetu. Saks oseti ubod zavisti... i gubitka. Oduvek je želeo da ima tu vrstu neposrednog uviđanja; koje se, evo, dešava upravo pred njim, u ovom čamcu. Posmatrati nečiju genijalnost... to su čudna posla.
"Šta misliš, da li će ova teorija biti kraj fizike?" upita on.
"A, ne. Mada ćemo možda početi da radimo na temeljnim stvarima, Na, znaš, osnovnim zakonima. Ali svaki nivo izranjanja iznad toga stvara svoje sopstvene probleme. U tom pogledu, radovi Tanejeva samo su zagrebali površinu. To ti je kao šah: i kad znaš sva pravila, ne znači da si postao dobar šahista, jer mnoge odlike izranjaju tek kad počne igra. Na primer, znaš, figure postaju moćnije kad su u sredini table. To u pravilima šaha nigde ne piše, ali proishodi iz ukupnosti tih pravila."
"Kao i vremenske prilike."
"Da. Mi već sada bolje razumemo atome nego vremenske prilike. Zato što su međudejstva elemenata u atmosferi isuviše složena, ne možemo ih pratiti."
"Postoji holonomija. Proučavanje celih sistema."
"Ali je ona u ovom trenutku samo hrpa nagađanja. Možda će biti začetak jedne nauke, ako se dokaže da dejstvuje."
"Tako isto i za plazme, zar ne?"
"Plazme su veoma homogene. Broj činilaca vrlo mali. Zato bi plazme mogle biti podložne analizi pomoću spinskih mreža."
"Trebalo bi da popričaš sa grupom za fuziju, o tome."
"Je li?" Izgledala je iznenađena.
"Pa da."
Onda, jak udar vetra. Nekoliko minuta su posmatrali reakcije svog katamarana, gledali su kako se jedro 'navlači' na katarku i pomalo bruji sve dok se ne namesti ispravno. Plovili su popreko u odnosu na pravac vetra sada jačeg; prema suncu. Pahuljice svetlosti poletale su sa finih crnih vlasi kose prikupljenih iza Baoinog vrata; iza toga, klifovi Da Vinčija. Mreže koje trepere na dodir sunca... ne. On ih ne vidi. Ni sa otvorenim, ni sa zatvorenim očima.
Obazrivo, on reče: "Da li te ikad začudi činjenica da si ti jedna od prvih velikih matematičarki?"
Na ovo, kao da se trgla; onda je okrenula glavu na drugu stranu. Da, razmišljala je o tome, vide on. "Atomi u plazmi kreću se putanjama koje su veliki fraktali putanja u spinskoj mreži", reče ona.
Saks klimnu glavom i postavi još nekoliko pitanja o tome. Činilo mu se da bi Bao mogla pomoći davinčijskoj fuzionoj grupi koja je mukotrpno pokušavala da napravi fuzioni reaktor koji ne bi bio mnogo težak. "Da li si se ikad bavila inženjerskim poslom? Makar i malo? Ili fizikom?"
Uvređena: "Pa ja sam fizičar."
"Hm, da, matematički fizičar. Mislim na rad sa opipljivim stvarima, mašinama."
"Fizika je fizika."
"To je tačno."
Samo još jednom se usudio da navaljuje, ali izokola. "Kad si prvi put počela da učiš matematiku?"
"Kad sam imala četiri godine, majka mi je davala kvadratne jednačine i svakojake matematičke igre. Bila je statističarka i vrlo se ložila na to."
"A škole u Dorsa Breviji..."
Slegnula je ramenima. "Bile su pristojne. Matematika je za mene bila uglavnom nešto što ja sama čitam, i tako naučim, a posle se dopisujem sa katedrom u Sabišiju."
"A, tako."
Njihov razgovor se preneo na nove nalaze pristigle iz CERN-a. Zatim, na atmosferske prilike; pa na sposobnost jedrilice da ide oštro ukoso uz vetar, odstupajući samo nekoliko stepeni od pravca duvanja vetra.
Iduće nedelje ona opet pođe sa njim, sada na šetnju po morskoj obali, povrh litica. Bilo je veliko zadovoljstvo pokazati joj delić tundre. Razgovarali su opširno, a Bao ga je vodila korak po korak kroz fiziku, i posle dugog vremena uspela je da ga ubedi da se oni možda približavaju razumevanju onoga što se dešava na Plankovom nivou. Zaista zapanjujuće, razmišljao je on: osećati taj nivo stvarnosti intuitivno, a onda izvesti spekulacije i dedukcije potrebne da bi se teorija popunila 'mesom' i shvatila, da bi nastala fizika složena i moćna, a sve u jednom vilajetu koji je tako majušan, tako daleko od domašaja ljudskih čula. Zaista dostojno strahopoštovanja. Tkivo stvarnosti. Doduše, oboje su bili saglasni da u novoj teoriji, kao i u svim dosadašnjim teorijama, postoje mnoga temeljna pitanja na koja još nije dat odgovor. To je bilo neizbežno. I tako su njih dvoje ležali bok uz bok na travi u suncu i zurili najprodornijim mogućim pogledima u latice cvetića tundre, i šta god da se odigravalo na Plankovom nivou, u sadašnjosti i ovdašnjosti latice su blistale plavetno i privlačile oko, silom sasvim tajanstvenom.
A zapravo, kad legneš na travu, osetiš u kojoj meri se permafrost jeste ili nije otopio. Otopljeni sloj leži na tvrdoj podlozi zemljišta koje je i sad sleđeno; iz tog razloga, voda ne može u dubinu, pa površinski sloj bude prezasićen vodom, sklon umočvarenju. Saks ustane, i njegovu stomačnu površinu vetar u trenu rashladi toliko da to liči na smrzavanje. A on širi ruke ka suncu. Fotonske kiše, vibracije koje stižu niz spinsku mrežu. U mnogim područjima Marsa toplota stvorena u nuklearnim elektranama usmerava se dole, u tle, bukvalno se protiskuje kroz kapilarne 'galerije' u postojećem permafrostu, objasni on njoj dok su se vraćali. Ovo je u nekim vlažnim oblastima povećavalo probleme, jer su se stvarale još veće močvare. Zemlja se, hoćemo li tako teći, topi. Dok si trepnuo, pašnjak pun vode. Vrlo aktivne biocenoze, zapravo. Mada se Crveni bune. Ali glavnina onih terena koji bi se pretvorili u močvare već je potopljena Severnim morem. Preostalo je srazmerno malo takvih terena, i njih sad treba čuvati i negovati kao močvare i tršćake. Vrlo dragoceno.
Hidrosfera je i na drugim mestima snažno preobrazila površinu. Šta se tu može; voda vrlo uspešno reže kamen, mada je u to teško poverovati dok gledaš potočić koji preleće preko samog ruba morske litice i pada, tanan kao vilina kosica, u prazan prostor i rasplinjava se po vazduhu, postaje izmaglica, mnogo pre nego što bi mogao kao pravi vodopad stići nekud, pasti u more. Kudikamo je lakše poverovati kad vidiš kako talasi-divovi riču, buču i gruvaju u obalu, tako silno da se pod tvojim nogama zemlja trese. Nekoliko miliona godina toga, i ovi grebeni biće znatno erodirani.
"Jesi li gledao rečne kanjone?" upita ona.
"Jesam, gledao sam Nirgal Valis. Izuzetan je doživljaj videti onu vodu na dnu. To je tako prikladno."
"Nisam znala da ovde ima toliko tundre."
Tundra je preovlađujuća biocenoza u velikom delu južnih visija, reče joj on. Tundra, i pustinja. U tundri, prašina, pa i ona najfinija, vrlo je efektno prikovana za tle; nijedan vetar ne uspeva da podigne blato, niti živi pesak, koga ovde ima poprilično, zbog čega je putovanje po izvesnim oblastima rizično. Ali u pustinjama jači vetrovi naprosto grabe prašinu, dižu je u velikim količinama u nebesa, dan se smrači, temperatura opadne, a na mestu gde vetrovi 'istresu' to što su poneli, mogu nastati znatne štete, poput one koja se dogodila Nirgalu. Najednom radoznao, on upita: "Jesi li ikad srela Nirgala?"
"Nisam."
Peščane oluje u ovim vremenima nisu bile, naravno, ni nalik na onu davno zaboravljenu Veliku oluju, ali su ostale činilac sa kojim se mora računati. Jedno rešenje koje je mnogo obećavalo bilo bi da se pustinje prekriju slojem organske materije, koji bi nastao razmnožavanjem bakterija. Ali to bi bio sloj debeo jedva jedan centimetar. Ako vetar dohvati i razdere jedno mesto na tom prekrivaču, sav pesak koji je ispod može biti podignut i odnet. Ne baš lak problem. Peščane i prašinske oluje uznemiravaće koloniste na Marsu još vekovima.
Pa ipak, aktivna hidrosfera. Dakle, život svuda.
U krateru Da Vinči, takođe. Na primer, u tamošnjim laboratorijama, salama, trpezarijama. Razni oblici života, pa i društveni život. Baoina majka je poginula u udesu jednog malog aviona, pa je Bao, najmlađa kćer, morala da ode kući i pobrine se oko porodice i kuće, što je uključilo i celokupnu porodičnu imovinu. To je ultimogenitura na delu, načelo da najmlađi nasleđuje sve, i to u varijanti matrijarhata plemena Hopi, rekoše Saksu. Bao nije pouzdano znala kad će se vratiti; postojala je čak mogućnost da se ne vrati uopšte. Ovo je saopštavala kao najnormalniju činjenicu: dužnost je pred njom, ima da se odradi. Već se povukla u neki svoj unutrašnji svet. Saks tu nije mogao ništa, osim da joj mahne za zbogom i da se vrati u svoju sobu, vrteći glavom. Razumećemo temeljno zakone Vaseljene pre nego što sebi razjasnimo čak i najosnovnije stvari o ljudskom društvu. Predmet proučavanja koji je baš tvrdoglav, neće pa neće da bude shvaćen. On pozva Mičela na ekran i iskaza nešto od toga, a Mičel uzvrati: "To je zato što se napredovanje kulture nastavlja."
Saks pomisli da je ovo razumeo - brzo se menjaju stavovi prema mnogo čemu, u njihovoj kulturi. Werteswandel, tako je Bela to nazvao; na nemačkom, 'vrednosni preokreti', preokreti u vrednostima, dakle mutacija vrednosti. Pa ipak, oni i sad žive u društvu koje se rve sa svakojakim arhaizmima. Postoje životinje zvane primati; one se udružuju u rulje i u plemena, brane neku svoju teritoriju, mole se nekom bogu koji im je kao roditelj iz crtanog filma... "Meni se ponekad učini da nikakvog napretka nije ni bilo", reče on Mičelu, čudnovato neutešan.
"Ali, Sakse", usprotivio se Mičel, "na ovom našem Marsu videli smo kraj patrijarhata i ukidanje imovine. Oba spadaju među najveća dostignuća u istoriji čovečanstva."
"Ako je tačno."
"Ne čini ti se da žene sada imaju jednaku moć kao muškarci?"
"Koliko ja primećujem, imaju."
"Možda i veću, ako pomislimo na razmnožavanje."
"To bi bilo razumno."
"A svako zemljište je sada zajedničko imanje celog naroda. Ipak smo zadržali u privatnom vlasništvu neke lične stvari, ali zemljoposedništvo ovde nikad nije uhvatilo koren. To ti je jedna nova društvena stvarnost, sa kojom se rvemo svaki dan."
Rvali su se, itekako. Saks je pamtio kako su ogorčeni bili sukobi u starim danima, kad se svako grabio za imovinu i kapital. Da, možda je ovo istina: patrijarhat i imovina su u procesu demontaže. Bar na Marsu; bar za sad. Ali, kao i kod teorije struna, biće potrebno veoma dugo da se taj započeti proces dovede u koliko-toliko upotpunjeno stanje. Pa, najzad, čak i sam Saks, čovek bez ikakvih predrasuda, zapanjivao se gledajući ženu u ulozi matematičarke. Gledajući, tačnije rečeno, genijalnu ženu. Koja je njega odmah hipnotisala, ako se tako može reći, njega i sve ostale muškarce u grupi za teorijsku fiziku... hipnotisala toliko da je on sad, posle njenog odlaska, kao izgubljen. Neodlučno, Saks reče: "Na Zemlji izgleda da se krljaju jednako žestoko kao i uvek."
Ovo je čak i Mičel morao priznati. "Populacioni pritisci", reče, nastojeći da 'otpiše' tu temu. "Tamo ima naprosto previše ljudi, a njihov broj se neprestano povećava. Video si tokom naše posete kako to izgleda. Dogod je na Zemlji tako, Mars je pod pretnjom. Zbog toga se borimo između sebe i mi, ovde."
Saks uvide tačnost ove poente. Bilo je u tome i nečeg utešnog: ljudsko ponašanje sagledano ne kao posledica nesavladive urođene gluposti i zlobe, nego kao reagovanje, makar i poluracionalno, na neku datu istorijsku situaciju, opasnost. Čovek grabi za sebe koliko god može, jer mu se čini da neće biti dovoljno za svakog; bori se da zaštiti svoje potomstvo, iako, naravno, takve borbe ugrožavaju potomstvo svih ljudi, što je neminovna rezultanta mnoštva pojedinačnih sebičnih nastojanja. Ali se bar može reći da tu postoji neki pokušaj razumnog ponašanja, prva aproksimacija.
"A i nije onako gadno kao što je nekad bilo", reče Mičel. "Čak i na Zemlji ljudi imaju sve manji broj dece. Štaviše, prilično dobro se reorganizuju u kolektive; naime, 'dobro', ako imamo u vidu koliko su postradali od poplava i od sve one frke pre poplava. Mnogi novi društveni pokreti nastaju tamo; od njih, mnogi su nadahnuti ovim što mi ovde radimo. I onim što Nirgal radi. Ljudi njega i sad posmatraju i slušaju, čak i kad on ne govori ništa. Ono što je govorio na Zemlji dok smo bili tamo, ima i danas veliki uticaj."
"Verujem da ima."
"Eto, vidiš! Dakle, stvari se poboljšavaju, moraš to priznati. A kad ljudi počnu stizati do kraja delovanja lekova protiv starosti, broj umrlih i broj novorođenih doći će u ravnotežu."
"A, uskoro će to biti", predskaza Saks tmurno.
"Zašto to kažeš?"
"Ima znakova, na sve strane. Svaki čas poneko umre, pogine, na ovaj ili onaj način. Starenje nije jednostavna stvar. Ostajati mlad u vreme kad je trebalo već da budeš u dubokoj senilnosti - to mi postižemo, ali to je pravo čudo. Verovatno postoje neki dobri razlozi za starenje. Jedan je možda izbegavanje prenaseljenosti. Oslobađanje prostora za novi genetski materijal."
"To bi slutilo na zlo, za nas."
"Već smo nagurali preko dvesta odsto onog nekadašnjeg normalnog ljudskog veka."
"Da, da, ali šta s tim, niko ne želi da rikne samo zbog te računice."
"Ne želi. Ali moramo se usredsrediti na sadašnji trenutak. Kad već to pomenuh, da te pitam: zašto ne pođeš na teren sa mnom? To je jedna krajnje vedra, optimistička delatnost. Vrlo je zanimljivo tamo."
"Nastojaću da raskrčim jedno parče vremena i za to. Ali sad baš imam mnogo klijenata."
"Ma, imaš ti puno slobodnog vremena. Videćeš."
U tom trenutku sunce je bilo visoko na nebu. Bucmasti, beli oblaci nagomilavali su se u vazduhu iznad njegove glave, pravili veliku masu koja postoji sad i neće nikada više postojati takva, iako, kad ih pogledaš, izgledaju stameni kao mermer. A pri dnu sve tamniji. Kumulonimbusi. On opet stoji na jednoj od zapadnih litica poluostrva Da Vinči, gleda preko fjorda Šalbatana na onu suprotnu liticu, preko puta, koja je, zapravo, ivica istočne strane Lune Planum - Mesečeve ravnice. Iza njega se uzdiže brdo sa ravnim vrhom koje je deo kraterskog prstena Da Vinčija. Njegovo uporište, home base. Već odavno on živi tu. U poslednje vreme, njihova zadruga proizvodi mnoge satelite koji se lansiraju na orbitu, ali i buster-rakete za to lansiranje, u saradnji sa Spenserovim laboratorijama u Odesi, i ne samo sa njima nego i sa mnogim drugim kooperantima. To je baš zadruga u mondragonskom stilu, ima u svom sastavu čitav krug laboratorija, ali i domova u kraterskom prstenu, kao i njive i jezero na kraterskom 'podu'. Neki od zadrugara se bune zbog ograničenja koje su njihovim novim projektima nametnuli okolinski sudovi, koji smatraju da će ti projekti oslobađati iz svojih energana previše toplote. Već nekoliko godina planetni okolinski sudovi odobravaju zadrugama takozvane K bonove ili tačkice; svojevrsne 'tikete' koji znače da jedno naselje ima pravo da se bavi delatnostima koje će za još neki delić jednog stepena Kelvina doprineti globalnom otopljavanju. Neka naselja Crvenih trudila su se svim silama da dobiju K bonove i da ih onda ne iskoriste. Ovim postupcima, i izazivanjem novih incidenata eko-sabotaže, Crveni su postizali da se Mars ne zagreva mnogo, bez obzira na to šta drugi građani misle ili rade. Tako su, bar, stvari prikazivali ti drugi građani. U svakom slučaju, eko-sudovi su nastavljali da škrtare sa tim tačkicama. Svaki zahtev prvo ide pred lokalni, oblasni okolinski sud, a onda planetni uzme presudu u postupak, da je potvrdi ili obori. Tu je kraj: ne postoji pravo žalbe, osim uz peticiju koju mora potpisati bar još pedeset drugih zajednica. Ali i ako uspeš podneti žalbu podržanu peticijom, to potone u močvaru zvanu Duma, gde nedisciplinovana gomila poslanika tog zakonodavnog tela treba da rešava tvoj slučaj - jednog dana, ko zna kad.
Spor napredak. Ali i treba da bude spor. Saksu je, da bi bio zadovoljan, bilo dovoljno da globalne temperature budu u proseku iznad tačke mržnjenja vode. Da nije kočnice zvane 'Okolinski sud', začas bi moglo doći do preteranog zagrevanja. Ne, Saks ne primećuje razlog za ma kakvu dalju žurbu. Postao je pristalica stabilizacije.
Sada, na suncu u ovom perihelskom danu, na krepkih 281 stepen K, Saks pešači duž ruba litice Da Vinčija, posmatra alpske cvetiće u napuklinama ispreturanih stena, pa prenese pogled u daljinu, do dalekog kvantnog presijavanja osunčane površine fjorda, a u susret mu ide neko, takođe ivicom klifa, neka visoka žena sa maskom na licu, u džemperu, sa velikim čizmama za terensko pešačenje. On je prepozna u trenu - taj snažni korak; nema nikakve sumnje - En Klejborn lično.
Ovo iznenađenje dvostruko je prodrmalo njegovo sećanje - setio se kako je Hiroko one noći izronila iz snega i povela ga do terenskog vozila - ali se setio i kako je En na Antarktiku grabila takvim istim korakom preko stena da bi stigla do njega... ali šta hoće sad?
Sav u pometnji, on pokuša da prati ovu misao. Dve slike, ujedini ih u... šta, proletelo je...
En stade pred njega i uspomene nestadoše, zaboravljene kao san.
Nije video En Klejborn još od onog vremena kad joj je na silu 'uvalio' lekove protiv starenja, u Tempeu; sad se osećao veoma nelagodno. Možda zbog straha. Naravno, verovatnoća da ga ona fizički napadne nije velika. Doduše, mlatila ga je ranije. Ali on se sad nije toliko bojao batina koliko nečeg drugog. Ono kad su bili na Antarktiku... nešto je tad zapamtio, čega bi trebalo sad da se priseti, ali.. pobeže i ta uspomena. Uspomene koje su na samom rubu između pamćenja i zaboravljanja zaboravićeš sigurno ako ih se namerno pokušaš setiti. Zbog čega je to tako, niko nije znao da objasni. Niti je Saks znao šta da kaže.
"Ti si sad imun na ugljen-dioksid?" upita ona kroz masku.
On poče objašnjavati novi postupak za izmenu hemoglobina; borio se za svaku reč, onako kao što je govorio posle oštećenja mozga koje su mu agenti specijalne policije svojevremeno naneli. Stiže do polovine tog objašnjenja, a onda se En glasno nasmeja. "Sad imaš krokodilsku krv, a?"
"Da", reče on i pogodi na šta je mislila. "Krv krokodila, um pacova."
"Um sto pacova."
"Da. Naročitih", reče on, trudeći se da postigne tačnost. I mitovi, ipak, imaju neku svoju logiku, strogu, kao što je pokazao Levi-Straus. Tih sto pacova bili su genijalni pacovi, želeo je da kaže; sto pacova, a svaki pojedini - genije. Čak i njegovi ubogi studenti-postdiplomci morali su da priznaju to.
"Umovi izmenjeni", reče ona, znajući kuda njegove misli vode.
"Da."
"Znači, posle one ozlede mozga, izmenjen i drugi put."
"Tačno." Deprimirajuće, kad se tako sroči. Oni pacovi bili su daleko od doma. "Povećanje plastičnosti. Jesi li ti..."
"Ne. Nisam."
Dakle, ista ona stara En. A on se nadao da će ona početi da uzima antigerijatrik sada svojom voljom. Videti svetlost. Ali ne. Mada, zapravo, ova žena pred njim ne izgleda kao ona ista En, ne u potpunosti. Taj izraz u njenim očima; Saks se bio navikao da ona njega gleda jednim drugačijim pogledom, u kome je bio prisutan signal mržnje, još od onih njihovih svađa na brodu Ares. Možda i ranije. Imao je dovoljno vremena da se navikne na to. Ili bar da nauči da prepoznaje taj pogled.
A sad, sa maskom na donjoj polovini, i sa drugačijim izrazom oko očiju, to je praktično drugo lice. Gleda ga pomno ali koža oko očiju nije više onako napeta, učvorena. Naborana jeste, i on i ona su sasvim zborani, ali raspored borica kod nje sad nagoveštava opuštenu muskulaturu. Moguće je čak da se ispod maske krije mali osmeh. Kako to shvatiti.
"Dao si mi tretman protiv starenja", reče ona.
"Da."
Ako on kaže sad ono englesko 'žao mi je', u smislu da se kaje i izvinjava, da li je to u redu, jer, bilo bi laž; ne kaje se? Jezik se vezao, vilice ukočile, on zuri u nju kao ptica koju je zmija hipnotisala, i nada se da će dobiti neki znak da je sve u redu, da je dobro učinio.
Ona iznenadnim pokretom pokazuje njihovu okolinu. "Šta sad pokušavaš?"
On se bori da razume pitanje, koje mu je zazvučalo potpuno gnomski, kao koan. "Iziš'o da pogledam", reče on. Nikako da smisli šta hoće da kaže. Engleski jezik, sve te divne, dragocene reči, odleteo, raspršio se kao jato uplašenih ptica. Nijednu dohvatiti. Ta vrsta značenja ne postoji više. Samo dve životinje koje stoje ovde na suncu. Gledaj, gledaj, gledaj!
Ako se i smeškala maločas, sad to sigurno više ne čini. Ali ga ni ne gleda ubitačno. Ovo je pretežno jedan ocenjivački pogled, kao da je on neka stena. Kamen. Kad te En gleda kao da si kamen, to je već jedan nesumnjivi znak napretka.
Ali ona se tad okrete i ode istom putanjom nazad, po rubu litice, ka maloj morskoj luci zvanoj Zed.
|
