34.

     Saks se vratio u krater Da Vinči blago ošamućen. Unutra je bio u toku još jedan godišnji 'ruski rulet' - trebalo je izabrati poslanike koji će sledećih godinu dana sedeti u planetnoj skupštini u ime Da Vinčija. Kao i sve one koji će u zadružnim poslovima biti rukovodioci. Obred je obavljen, ceduljice sa imenima izvučene su iz šešira. Izražena je zahvalnost onima koji su radili te poslove proteklih godinu dana, upućene su reči utehe onima na koje se to sručilo ove godine, a onda je nastalo slavlje - za većinu; slavili su to što ni ovaj put nije izvučeno njihovo ime.
     Ovaj način nasumičnog odabiranja za sve administrativne poslove u Da Vinčiju usvojen je zato što nikako drugačije nije bilo moguće naterati ljude da takve funkcije prihvataju. Ironija sudbine sastojala se u tome što je toliko truda uloženo da se svakom građaninu da najviše vlasti u ruke, da samoupravlja, a sad to niko neće. Ispostavilo se da su naučnici i tehničari nastanjeni u Da Vinčiju alergični na poslove vlasti i rukovođenja. Hteli su da rade isključivo svoj posao, istraživački. "Trebalo bi da prepustimo celu administraciju AI-ma", govorio je Kouta Arai tog dana, isto kao i svake godine u toj prilici, između dva 'cuga' iz krigle pune piva i pivske pene. Aonija, koja je do danas bila poslanik u Dumi, reče novoizabranima: "Ideš u Mangalu, sediš tamo i raspravljaš se sa ljudima, a stalno zaposleni činovnici rade sav posao koji stvarno treba da se uradi. Glavninu poslova ionako su odvukli na svoju stranu Vlada, sudovi i partije. Ovom planetom uistinu vladaju sitni funkcioneri Slobodnog Marsa... njihovi partijski aparatčici. Ali nije bitno, grad je prilično lep, po zalivu su plovidbe lepe, zimi se može voziti po ledu."
     Saks odluta iz tih prostorija u susedne, gde se neko žalio da u južnom zalivu niče preveliki broj novih lučkih gradova, preblizu Da Vinčiju - nije prijatno imati toliku gužvu u blizini. Politika, u svom najčešćem obliku, a to je: žalba. Neko se na nešto žali. Ne javlja se da preduzme nešto po tom pitanju; to ne. Ali žali se, sa zadovoljstvom. Takve pričancije kod ovih ljudi potraju jedno pola sata, a onda se razgovor opet okrene ka poslu. Jedna grupa ljudi već je stigla do te tačke u razgovornom ciklusu, Saks je to osetio po tonu njihovih glasova. Pođe otprilike tamo i nađe da su se raspričali o fuziji. Saks stade. Uzbuđeni zbog nedavnih uspeha u njihovoj laboratoriji, u kojoj tragaju za raketnim motorom u kome bi se pogon ostvarivao pomoću fuzionih pulseva. Neprekidna fuzija postignuta je još pre mnogo decenija, ali se jedino mogla obavljati u ogromno teškim tokamak reaktorima. Takav reaktor sa okolnim uređajima veliko je industrijsko postrojenje, veoma skupo; u mnogim prilikama nemoguće je upotrebiti ga. Ova laboratorija je pokušavala da ostvari imploziju malih zrna fuzionog goriva, mnogo puta u sekundi, što bi moglo dati potisak.
     "Da li je Bao razgovarala sa vama o tome?" upita Saks.
     "A, jeste, pre nego što je otišla, pojavila se na kratko kod nas i razgovarala sa nama o obrascima plazme, stvari koje nisu u prvi mah bile ni od kakve određene koristi, to je zaista makro oblast u odnosu na ono čime se Bao stvarno bavi, ali ona je tako prokleto pametna, pa posle nekog vremena Jananda se setio da na osnovu nečeg što je ona rekla predloži jedan novi način da eksploziju zarobimo, a da ostavimo ipak i prostor za emisiju odmah posle toga."
     Morali su laserima da grunu u zrno goriva sa svih strana istovremeno, ali ipak i da ostave jedan prolaz gde bi čestice dobijene eksplozijom mogle da prolete, da iziđu iz motora. Taj problem očigledno je i Bao razmotrila. Grupa se sad vrati žustroj raspravi o ovome; smatrali su da je problem uglavnom rešen. Onda naiđe neko i poče da priča o ishodima današnjeg izvlačenja. Odmah oteraše tog tipa. "Ka! Oladi nas sa politikom, molim te."
     Saks odluta dalje kroz salone, slušajući sa pola pažnje razgovore pored kojih je prolazio. Još jednom se začudi apolitičnosti većine naučnika i tehničara. Alergični su na nešto, nešto što u politici postoji; ali i on sam oseća neke takve reakcije na politiku, priznati mora. Politika je neizbežno subjektivna i kompromiserska, a obe te osobine suprotne su naučnoj postavci uma, naučnom metodu... Da li će, baš, biti da je tako? I ovakva negativna osećanja prema politici takođe su subjektivna; predrasude. Mogao bi čovek nastojati da sagleda politiku kao jednu vrstu nauke; recimo, kao dugotrajan niz opita u zajedničkom življenju, zar ne, ali sa uviđanjem, već na početku, da će svi podaci biti 'kontaminirani' činiocima neobjektivnosti. Ljudi naprave teoriju o najboljem sistemu vladavine, sprovedu je u delo, osmotre koliko im se dopala ili ne, onda smisle novi sistem, započnu svoj novi pokušaj, i tako dalje. Tokom vekova su valjda izronile neke konstante ili neka načela, jer su ljudi prošli kroz mnogo opita, oprobali mnoge paradigme, pravili niz sve bližih aproksimacija ka jednom sistemu u kome bi se krajnje ostvarilo materijalno blagostanje, sloboda pojedinca, jednakost, zajednička briga za zemlju, ali da zemlja bude u zajedničkom vlasništvu, tržište, ali vođeno, to jest usmerena tržišna privreda, vladavina zakona, saosećajnost prema svima koji pate. Posle takvog mnoštva opita postalo je jasno, barem na Marsu, da se svi ti ciljevi, koji su ponekad u ponečemu jedan drugome protivni, mogu najbolje ostvariti u poliarhiji, naime u složenom društvenom uređenju u kome je vlast razdeljena na mnogo različitih institucija od kojih svaka ima pomalo. U teoriji, takva distribucija vlasti, mreža decentralizovana, a opet do neke mere i centralizovana, trebalo bi da daje, kao konačni ishod, najveću količinu lične slobode, ali istovremeno i da najbolje odbrani zajedničke interese, baš zato što će svaki pojedinac imati najveću kontrolu nad svojim životom.
     Otud, politička nauka. Fino. U teoriji. Ali ako će se ta teorija sprovoditi u delo, proističe neminovna obaveza svih ljudi da posvete znatnu količinu svog vremena vršenju političke vlasti. Šta je drugo 'samoupravljanje', 'samovladavina', ako ne to: upravljaš. Tu postoji tautologija: ko hoće da vlada, mora da vlada. I - da posvećuje vreme tome. 'Oni koji cene slobodu, moraju se potruditi i da je odbrane', rekao je američki vođa Tomas Pein u borbi za nezavisnost 1776. godine. Da je ovaj to rekao, Saks je doznao zbog toga što je Belu obuzela rđava navika da kači po zidovima takve nadahnjujuće navode. 'Nauka je nastavak politike drugim sredstvima', glasila je jedna od Belinih kriptičnijih parola, okačena nedavno.
     Međutim, vidiš, u Da Vinčiju neće da se potrude oko toga. 'Socijalizam nikada neće uspeti', napisao je Oskar Vajld (a Saks doznao zato što je Bela i to napisao i stavio na jedan zid) 'zato što angažuje ljudima veče suviše često.' I tačno je tako. A rešenje je, dabome, da uvališ te političke dužnosti nekom svom prijatelju, tako da on gubi svoje večeri, a ne ti. Otud izvlačenje iz šešira, ljudi pristaju da idu na taj sračunati rizik, jednog dana 'pogodiće' i tebe, ali ko zna kad. U većini slučajeva neće. Oni nepogođeni proslave svoju slobodu sa olakšanjem, zato je ovo jedno političko veče svake godine tako radosno. Pogledaj kako ljudi kruže, prolaze kroz francuska vrata na otvorene terase, sa kojih se prostire pogled na kratersko jezero. Čavrljaju veoma raspoloženo. Čak i onima koji su izabrani počinje polako da se vraća nešto malo dobrog raspoloženja, zato što ih svi nude kavadžavom i alkoholom, a možda i zbog rađanja primisli da je vlast, ipak, vlast, izabran si bez svoje volje, ali sad ipak dolaziš u priliku da sprovedeš neke male planove koji ti već padaju na um: da 'smestiš' nekom svom takmacu, da učiniš uslugu nekome na koga želiš ostaviti utisak, i tako dalje. Dakle, sistem je i ovog puta uspeo, živa tela popunila su sve fotelje u poliarhijskom sistemu vlasti, odbor za susedstvo, za 'ag', za vodu, za arhitekturu, savet za overu projekata, grupu za ekonomsku koordinaciju, kraterski savet koji treba da objedinjuje napore svih tih odbora, grupu za davanje saveta njihovim poslanicima u planetnom parlamentu - to je mreža upravnih organa koji su predlagani od strane naprednih teoretičara već vekovima, u raznim varijantama. U ovaj sistem ugrađeni su pojedini elementi iz gotovo zaboravljenog britanskog 'cehovskog socijalizma', iz jugoslovenskog radničkog samoupravljanja, zatim model vlasništva iz sela Mondragon, pa ustupanje zajedničke zemlje pojedincima na privremenu upotrebu na način kako se to radilo u Kerali, i tako dalje. Opit; sinteza. Činilo se da do ovog trenutka uspeva, jer, evo, ovi naučnici i tehničari u Da Vinčiju izgledaju otprilike jednako odlučni, samouvereni i srećni koliko su bili i u onim godinama improvizacije i ilegalnosti, kad se sve moralo raditi po načelu snalaženja i kad je kao orijentir služio instinkt, i to ne pojedinca nego cele (tada znatno malobrojnije) populacije Da Vinčija.
     Da, oni izgledaju jednako srećni. Na terasama idu 'svi na kazan' - staju u red ispred kazana sa kavadžavom i irskom kafom, takođe ispred bačvi sa pivčugom. Okupljaju se u grupice i pričaju, pričaju. Njihovi glasovi daju jednu opštu, ali neujednačenu huku i buku, nalik na šum morskih talasa. Kao i na svim koktel-prijemima. Zapanjujući zvuk, mnogo ljudskih glasova odjednom. Razgovorni hor - muzika koju niko svesno ne sluša kao takvu, niko osim Saksa (ili bar on procenjuje da je to tako). Dok sluša, Saks dolazi do hipoteze da nesvesno osluškivanje ove muzike mnogo glasova jeste jedan od razloga što su ljudi na žurkama tako srećni i druželjubivi. Stavi dvesta ljudi u istu prostoriju, tako da se podele u mnogo grupica koje vode, i čuju, svaka svoj razgovor: kakva će muzika nastati!
     Opit je u Da Vinčiju uspeo, dakle, iako građani ne pokazuju da su zainteresovani za njega. Da jesu, možda bi bili manje srećni. Možda je najbolja strategija upravo to: prenebregavati sistem vlasti pod kojim živiš. I možda je definicija dobre vlade sledeća: 'Dobra vlada jeste ona koju možeš bezbedno da prenebregneš'. 'Ej, da se ja vratim svom poslu!' - kao što je upravo u ovom trenutku proklamovao jedan srećno nacvrcani donedavni direktor uprave vodovoda. Znači, čovek smatra da samoupravna vladavina - nije njegov posao!
     Opet, nađe se i poneko baš zainteresovan za političenje, za međuigru teorije i prakse, za borbu mišljenja, za rešavanje problema, saradnju sa drugim ljudima, za služenje tuđim interesima (shvaćeno kao dragoceni dar dobijen od sudbine), za bla-bla bez kraja; ukratko, za vlast. Takav čovek ostane na istoj funkciji i dva uzastopna mandata, ili čak tri ako mu dozvole, a onda pređe na neku drugu dobrovoljačku fotelju koja zvrji prazna i moli Boga da se neko smiluje i sedne u nju. Štaviše, takvi pojedinci zasednu istovremeno na dve, ili više, funkcija. Bela, na primer. On je svojevremeno tvrdio da nije sklon da upravlja 'laboratorijom laboratorija', ali sad je redovno, iz godine u godinu, uskakao u dobrovoljnu grupu za davanje saveta, gde je uvek bilo fotelja kojima je pretila opasnost da ostanu nepopunjene. Saks odšeta do njega i upita ga: "Da li se slažeš sa mišljenjem Aonije da politikom naše planete preovlađuje stranka 'Slobodni Mars'?"
     "A, tu nema sumnje, svakako je tačno. Oni su jednostavno tako veliki. Nakokali su u sudstvo zaista veliki broj svojih ljudi, udesili su 'na kvarno' da neke stvari idu u njihovu korist. Ja mislim da su oni naumili da uspostave svoju vlast nad svim novim kolonijama na asteroidima. A posle da osvoje i Zemlju. Svi politički ambiciozni mladi urođenici naprosto srljaju da se učlane u Slobodni Mars, kao pčele na cveće."
     "Pokušati prevlasti nad drugim naseobinama..."
     "Da?"
     "To zvuči kao nagoveštaj nevolja."
     "Dabome da zvuči."
     "A jesi li čuo o tom fuzionom raketnom motoru male težine, o kome se priča?"
     "Jesam nešto malo."
     "Mogao bi da razmotriš mogućnost da malo jače podržiš to. Jer ako bismo ugradili takve motore u svemirske brodove..."
     "Da? Sakse?"
     "Tako brz prevoz mogao bi slomiti dominaciju ma koje pojedinačne političke stranke."
     "Misliš?"
     "Pa, situaciju bi bilo mnogo teže kontrolisati."
     "Da, pretpostavljam da je tako. Hmmm, dobro, moraću još da razmislim o ovome."
     "Dabome. Nauka je nastavak politike drugim sredstvima, imaj to na umu."
     "Itekako jeste! Itekako jeste." I Bela ode ka buretu sa pivom, gunđajući nešto za sebe; onda pozdravi jednu grupu ljudi, koja se sjati oko njega.
     Dakle, spontano izranje i jedna klasa birokrata, ona koja je zadavala toliki užas mnogim teoretičarima politike: eksperti koji znaju posao i koji preuzmu kontrolu nad političkim telom, i neće da siđu. Po pretpostavci, ne žele nikad da siđu s vlasti. A kome bi, međutim, i mogli da prepuste vlast? Ko je drugi uopšte želi? Koliko Saks može videti - niko. Bela može ostati član savetodavnog odbora doživotno, ako mu je volja. Reč ekspert dolazi od latinskog glagola experiri što znači 'pokušavati'. Tako isto i reč eksperiment. Znači, ovo je vladavina eksperimentatora. Pokušavaoci pokušavaju. U suštini, vladavina je u rukama onih koji su zainteresovani da se vladavinom bave. Znači, opet jedna vrsta oligarhije. Ali šta se drugo može? Kad dođe do toga da moraš silom da regrutuješ ljude da bi služili u institucijama vlasti, onda stremljenje ka 'samovladavini' kao vidu pojedinačne slobode postaje donekle paradoksalno.
     Hektor i Silvija, dvoje naučnika sa Baoinih seminara, prekidoše Saksovu odlutalost u razmišljanja; pozvaše ga da siđe i čuje kako njihova muzička grupa izvodi nekoliko odabranih pesama iz dela 'Maria dos Buenos Aires'. Saks pristade i pođe sa njima.
     Ispred malog amfiteatra Saks zastade kod stola sa pićem i sruči u sebe još jednu šoljicu kavadžave. Oko njih je duh svetkovine bujao. Hektor i Silvija su požurili dole da se spreme, zažareni od iščekivanja. Gledajući to dvoje, Saks se seti svog nedavnog susreta sa En. Eh, da je samo bio sposoban da misli! Da se nije onako potpuno zblanuo! Mogao se dosetiti da opet postane Stiven Lindholm, možda bi pomoglo. Gde li je sad En, šta li misli? Šta je radila dosad? Zar samo luta po Marsovom licu, kao utvara, od jedne stanice Crvenih do druge? Šta uopšte rade Crveni sada, kako li žive? Da li su imali plan da podmetnu bombu u Da Vinči, da li je njegov slučajni susret sa En sprečio jednu terorističku akciju? Ne, ne. Ima još ponegde ekoloških sabotera koji gledaju da ubace poneki 'francuski ključ u zupčanike', ali pošto je teraformiranje zakonski sputano, većina Crvenih se manje-više priključila ljudskoj zajednici; sada su oni samo jedna od većih političkih struja, uvek budna i orna za teranje po sudovima - daleko političnija i ideološki žustrija od prosečnog građanina - ali ipak, već tom svojom težnjom ka politici, normalizovana. Gde bi se tu mogla En uklopiti? S kim bi se mogla družiti?
     Pa dobro, on može da je pozove i pita.
     Ali on 'cvika' od toga. Ne usuđuje se on nju ništa da pita. Ni da razgovara s njom! Bar ne preko zglavka. Ali ni oči u oči. Nije se izjasnila, kakvo je njeno mišljenje o onom incidentu kad joj je dao tretman protiv starenja, iako je ona to zabranila. Ne bi mu ni sad rekla hvala, to je jasno. Nije rekla ništa u tom smislu. Šta je mislila? Šta misli sad?
     Uzdahnuo je, otpio kavadžavu. Oni dole već počinju. Hektorov recital je na španskom jeziku, glas mu je tako muzikalan i izražajan da se Saksu pričinjava da, maltene, razume te reči.
     En, En, En. Tako je nezgodno ovo opsesivno zanimanje za misli neke druge osobe. Toliko je lakše usmeriti se na planetu, kamen i vazduh, biologiju. 'Vađenje'; izbegavaš ono teško. Ali na način koji bi En shvatila. U ekopoeziji postoji nešto suštinski zanimljivo. Rađanje jednog sveta. Nije pod njihovom kontrolom. Pa ipak, on se pita kakav je Enin stav prema onom njegovom postupku. Možda će on nju slučajno sresti još neki put.

     U međuvremenu, svet. On poče opet izlaziti u njega. Zgužvano zemljište pod plavom kupolom neba. Na polutaru, u proleće, normalna je stvar da nebo ima svakog dana boju nešto drugačiju, a da bi čovek makar i približno odredio kako se koja od tih boja zove, mora imati pri ruci kartu sa nazivima boja i nijansi. Dođe dan kad je nebo duboke ljubičastoplave boje - kao pavetina; ili, kao zumbul. Ili kao lapis lazuli. Ili onaj purpurni indigo. Ili prusko plavo, a to je pigment koji se dobija od feričnog ferocijanida, zanimljivo, ovde bar feričnog, to jest gvožđevitog materijala ima koliko god hoćeš. Pa onda: gvozdena plava. Malo purpurnija od himalajskih nebesa viđenih na fotografijama, ali ako se ta razlika zanemari, u osnovi nalik na plava nebesa Zemlje na tim nadmorskim visinama. U kombinaciji sa nazupčanim, kamenitim predelima, stvarno daje utisak velike nadmorske visine. Sve se uklapa: boja neba, zgužvani stenoviti predeli, razređen studen vazduh tako čist. Sve tako visoko. Saks pešači pravo u vetar, ili poprečno, ili niz vetar, i svaki put dobija sasvim drugačiji osećaj. U njegovim nozdrvama, vazduh je kao neko blago opojno sredstvo, poplava toga ulazi u mozak. On gazi po stenama koje su lišajem obrasle; stupa sa jedne kamene ploče na drugu, kao po nekom ličnom pločniku koji se magično pojavljuje iz ove razbijene zemlje, ponekad zakorači gore, ponekad dole, ali svaki korak jeste samo jedan korak, njegovo lutanje je duboko uronjeno u ovost svakog ovog trena. Trenutak, pa trenutak, pa trenutak. Svaki čas je diskretan, a to znači, zaseban, odvojen od ostalih, kao Baoine petlje prostorvremena, kao uzastopni položaji glave ove ptičice, a to je zeba. Te ptičice plankuju iz jedne kvantne poze u drugu. Pažljivijom analizom ustanoviš da trenuci nisu svi jednaki, neki traju duže, a neki kraće, u zavisnosti od toga šta se u njima dešava. Vetar stao; nigde nijedne ptice; gle, kako je sve odjednom postalo nepomično, i, oh, tako tiho, samo što zujkaju insekti; ovakvi trenuci mogu da traju svaki i po nekoliko sekundi. Dok, kad vrapci vode ljuti boj sa vranom, trenuci sevaju jedan za drugim tako reći nemerljivo kratki. Pogledaj dobro, pomno: ponekad je munjeviti tok, a ponekad lagano otkucava 'Plank! Plank! Plank!' pojedinačnih nepomičnosti.
     Znati. Ima raznih načina da se nešto zna, ali nijedan ne prija toliko, pomisli Saks, kao neposredno čulno saznanje. Ovde, na otvorenom prostoru, u brilijantnoj svetlosti proleća, u hladnom vetru koji je opet počeo, on prilazi rubu litice i gleda dole u ultramarinski plavu ploču Sigmunda Frojda, posrebrenu mirijadom krhotina svetlosti koje odbleskuju sa tih voda. Preko puta su takođe litice. Trakaste. Vide se slojevi u kamenu, geološka stratifikacija; neke od tih linija postale su zeleni 'pragovi' razvučeni u širinu preko bazalta. A u vazduhu ispod njega vijaju se galebovi, pafini, morske laste, severni ronci, ospreji zvani i 'kostolomi', kruže po zalivima vazduha.

     Proučavajući različite fjordove, uvideo je da su mu neki od njih omiljeniji. Firencino, zvan takođe 'Florentino', prvi kad se iz Da Vinčija pođe na jugoistok, jeste jedan lep oval vode; prošetaš po niskim liticama iznad njega, svuda je slikovito. Debeli ćilim trave pod nogama, sve do kamenite ivice; Saks je oduvek tako zamišljao obale Irske. Kopno oštro ocrtano, ali ta oštrina polako se ublažava, zato što zemljište i bilje počinju da popunjavaju pukotine, počinju da se nagomilavaju na pojedinim mestima, tako da hodaš po jastucima zemlje i trave između oštrih zuba još golih stena.
     Oblaci protiču, sa severnog mora zalaze nad kopno, kiša počne, postojana i jaka, natopi i namoči sve. Ceo jedan dan posle takvog upornog pljuska vazduh se puši, a zemlja klokoće, grgoće i kaplje, a svaki korak izvan golog kamena donese ti jedan gnjecav zvuk kao da si zagazio u zatravljenu močvaru. Vresište, tresetište, močvara. Kvrgave šumice u niskim grabenima. Hitra, smeđa lisica, video si je samo krajičkom oka i već je šmugnula iza siera-smreke. Da li ona beži od njega, ili juri za nečim? Nema načina da to saznaš. Gleda svoja posla, svakako. Talasi, kad tresnu u liticu, posle toga i odskoče unazad, stvaraju interferencijske obrasce sa novim, dolazećim talasima, i to se vidi odlično, kao kad fizičari naprave 'bazen za talase' da bi proučavali te stvari. Divno izgleda. Ali je i veliko, ogromno čudo: kako je moguće da se svet tako poslušno saobražava zahtevima matematike. Nerazumno je da matematika toliko nadmoćno vlada; to je ona neverovatnost koja se nalazi u samom srcu velike neobjašnjivosti svemira.
     Svaki zalazak sunca malo drugačiji. To je, dabome, zbog zaostale najfinije prašine u visokim slojevima atmosfere. Te čestice prašine lebde na tolikim visinama da često blistaju još dugo posle potpunog zalaska sunca i utonuća ovih marsovskih predela u noć. I onda Saks sedi na samoj ivici bezdana, nad morem, još zanesen od posmatranja sunčevog zalaska, i ostane tako još pun sat, samo gleda kako se menjaju prizori na nebu dok senka planete ponire sve više i više kroz atmosferu, a svetlost sunca odlazi postupno gore i pogađa još samo najviše slojeve atmosfere. Dođe i čas kad je celo nebo crno. Pa ipak, posle toga desi se poneki put da naiđu noktilucentni oblaci, oni koji noću svetle, a to je zato što plove na visini od trideset kilometara iznad sveta, pa su još osunčani; izgledaju kao široke pruge, a blistaju kao sedef.
     Kalajno nebo dana sa izmaglicom. Drečavo obojeno nebo kad duva jak vetar. Sunce greje njegovu kožu, kad je mir u popodnevu bez vetra. Mrežaste šare od talasa na moru dole. Osećaj i izgled vetra.
     Jednom prilikom u indigo zalasku sunca, pod jakim dijamantisanjem debelih, mutnih zvezda, nešto mu zasmeta. 'Snežni polovi Marsa, koji je Meseca lišen', napisao je u devetnaestom veku engleski pesnik Alfred Tenison. Mars, Meseca lišen? Je li? U ovo doba je, nekada, Fobos izletao uvis, iza horizonta, brzo kao signalna raketa ispaljena odnekud sa zapada. Najbolji trenutak areofanije. Dokučuješ Mars i strah od njega. A ko je dovršio desatelitizaciju? On lično, Saks. Koji mu je vrag bio, pa mogli su da gađaju pravo svaku vojnu bazu koja bi eventualno bila podignuta na Deimosu? Ne seća se više zašto. Neka želja za simetrijom? Ono gore i ono dole, u simetriji. Ali simetriju možda više vole matematičari nego ostali ljudi. Gore. Deimos postoji i danas, orbitira oko Sunca, negde daleko. "Hmmm." Potraži informacije o tome na zglavku leve ruke. Mnoge nove kolonije su u izgradnji, tamo gore. Ljudi izbuše asteroid, pa ga zavrte tako da centrifugalna sila deluje na one u šupljini, zamenjuje im gravitaciju. Onda se useljavaju u to. Novi svetovi.
     Jedno ime privuče mu pogled: Pseudofobos. On prelista nazad i pročita: neformalno ime, dato jednom asteroidu koji svojom veličinom i oblikom podseća na izgubljeni prirodni satelit Marsov. "Hmmm." Saks poče kuckati po komunikatoru, uskoro dobi fotografiju. Tja... sličnost je samo ovlašna. Elipsoid, triaksialni, dakle sa tri ose okretanja, ali zar nisu svi takvi? Krompirčina, dobro tresnuta po jednom kraju, sa kraterom nalik na Stikni. Stikni; kakvo je lepo, malo naselje nekad bilo zavučeno u jedan kutak tog kratera. Zar je ime toliko bitno? Šta ako odbace prefiks, pa ne bude više 'pseudo'. Nakačiš dva-tri mas-drajvera, dve veštačke inteligencije, nekoliko bočnih raketnih motora... O, kako je neobičan bio trenutak Fobosovog naglog nastupa sa zapada, uletanja odozdo u nebo. "Hmmmmmm", reče Saks.

     Minuše dani i godišnja doba. On je radio na studijama okolnih terena i meteorologije. Delovanje atmosferskog pritiska na formiranje oblaka, a to je značilo voziti se terencem do nešto udaljenijih delova poluostrva, onda pešačiti, onda puštati balone i zmajeve. Meteorološki baloni su u ovim vremenima elegantne tvorevine, paketić instrumenata težak je manje od deset grama, ali zato je vreća sa helijumom visoka osam metara, pa se to uzdigne pravo u egzosferu.
     Saks je uživao da lepo opruži i rasporedi vreću po nekom ravnom delu zemljišta, po travi ili pesku. Radiš, ali paziš da ti je vrh vreće niz vetar. Sedneš i uzmeš u prste delikatni mali korisni teret. Onda odvrneš bocu sa komprimovanim vodonikom i gledaš kako se balon nadima i vuče na gore, već bi hteo da se vine u nebo. Maltene dovoljno jako da Saksa, ako se on drži za uže, povuče iz sedećeg položaja u stojeći. Bez rukavica, nastradaš, uže ti se useče u dlan, to je veoma brzo naučio. Najzad pustiš potpuno naduvan balon i padneš na leđa, nazad na tle; odatle gledaš kako se okrugla, crvena stvar giba, presijava u nebu i postaje sve manja, postane debela tačka, pa tačkica, a onda ti nestane iz vida. Kad nestane iz vida? Na visini od oko hiljadu metara, zavisno od količine izmaglice u vazduhu; jednom se dogodilo već na 479 metara, a jednom tek na 1.352 metra, baš je to bio bistar dan. Posle toga on povremeno očitava neke podatke na zglavku, ali uglavnom sedi na suncu prožet osećanjem da jedan deo njega odleće u nebesa. Baš čudno, šta sve navodi čoveka da se oseti srećan.
     Zmajevi jednaka radost. Malo složenije nego baloni, ali posebno zadovoljstvo u jesen, kad pasati duvaju snažno i postojano svakog dana. Iziđeš na zapadne litice nad morem, pustiš zmaja u vazduh, a on veliki, narandžast, u obliku velike kutije ili sanduka; vija se naizmenično u levu i desnu stranu, hteo bi tamo, hteo bi ovamo. Ali kako se diže u visinu, postaje postojaniji, a Saks samo odmotava nit na kojoj zmaja drži; promene vetra oseća kao tanane drhtaje duž svojih ruku. Druga mogućnost, uglavi dršku sa kalemom u neku pukotinu u stenama, podesi otpor, i samo gleda kako se zmaj diže nebu pod oblake i nestaje. Konac praktično nevidljiv. Onda se konac odmota do kraja i ne može više, pa se zategne, i počne da bruji od napetosti. Ako ga on uhvati među prste, fluktuacije vetra prima kao svojevrsnu muziku. Zmaj ostane u visinama nedelju dana, ili nekoliko nedelja, ne pada, ali ne možeš ga ni videti; osim ako mu Saks nije dopustio da uzleti mnogo visoko, u tom slučaju ostaje vidljiv kao trunčica neravnomernosti na nebu. A iz sekunda u sekund odašilje podatke. Kocka se vidi iz veće daljine nego okrugli predmet iste veličine. Um je čudna životinja.

     Mičel ga pozva da popričaju, ne o bilo čemu određenom nego tek onako, uopšte. To je Saksu bila najteža od svih vrsta razgovora. Sličica Mičelova gleda nekako dole i desno, i dok govori, jasno je da su mu misli negde drugde, da je nesrećan i da bi dobro bilo kad bi Saks nekako mogao da preuzme vođenje, usmeravanje razgovora.
     "Hajde kod mene da šetamo", ponovo reče Saks. "Stvarno mislim da bi trebalo." Kojim akcentom ovo naglasiti? "Ja stvarno mislim da bi trebalo da dođeš." Bacanje stvari zajedno. "Da Vinči je kao zapadna obala Irske. Kraj Evrope. Sve same litice, zelene sa gornje strane, a pod njima velika tabla vode."
     Mičel neodlučno klimnu glavom.
     Kad, dve nedelje kasnije - eto ti njega, u jednom hodniku u Da Vinčiju. Pružio korak, stiže do Saksa. "Ne bih imao ništa protiv da vidim kraj Evrope."
     "E, majstore."
     Pođoše, dakle, zajedno na jednodnevni obilazak terena. Saks ga je odvezao na zapad do litica Šalbatane, onda su izišli i pešice krenuli na sever, prema Simšal Pointu. Takvo zadovoljstvo, imati pored sebe starog prijatelja u ovako divnoj šetnji. Videti bilo kog pripadnika Prve stotine dobrodošao je prekid u jednoličnosti Saksovih dana, to je redak događaj, njemu dragocen. Nekoliko nedelja mine načinom ležernim, a onda neki pajtos iz starih dana svrati, možda i nenajavljen, i to ti je kao povratak domu svome, ali bez posedovanja doma. Pomisao: možda se preseliti u Sabiši ili Odesu, jednog dana, da bi ovakvi susreti bili češći.
     Od svih starih drugara najdobrodošliji mu je bio upravo Mičel. Doduše, danas je Mičel nešto rasejan, zaostaje u šetnji, vuče se, nešto ga tišti. Ili se bar na osnovu posmatranja stiče taj utisak. Saks ovo uočava i pita se kako bi mogao pomoći. Mičel je njemu toliko pomogao u onim dugim mesecima kad se Saks borio da ponovo stekne moć govora - ma, čovek ga je naučio da ponovo misli i da vidi svet drugačije. Bilo bi lepo kad bi on mogao Mičelu na neki način da vrati dobro dobrim, makar i u maloj meri. Odužiti se.
     Pa da, ali to može biti samo ako počnu da razgovaraju o nečemu. Zato, kad stadoše, Saks izvadi zmaja i sklopi ga, pa dade kalem - zvani 'špulna' - Mičelu.
     "Evo", reče. "Ja držim zmaja, spreman je. Ti potrči sa njim, i to onamo, uz vetar, da bi on poleteo. Ali prvo idi na onu uzvisinu."
     Držao je zmaja i stajao, a Mičel ode na travnate brežuljke, odande zateže konac. U trenutku kad Saks pusti zmaja, Mičel snažno potrča još dalje, uz vetar, a zmaj se poče podizati, onda polete gore, gore, gore.
     Mičel se vrati sa osmehom od uha do uha. "Vidi, kad pipneš konac osećaš vetar."
     "Aha", reče Saks. "Da, vetar." Konac, gotovo nevidljiv, treperio je na njegovim prstima.
     Seli su i otvorili Saksovu pletenu korpu, izvadili piknik-ručak koji je Saks bio spakovao. Mičel se opet ućutao.
     "Nešto te muči?" odvaži se Saks da kaže, dok su jeli.
     Mičel mahnu odlomljenim komadom hleba, proguta zalogaj. "Mislim da bih se rado vratio u Provansu."
     "Zauvek?" reče Saks, šokiran.
     Mičel se namršti. "Ne bi moralo biti zauvek. Ali u posetu. Tek je počinjao da mi prija onaj prošli boravak, kad smo morali krenuti nazad."
     "Na Zemlji je velika težina."
     "Jeste. Ali ja sam se prilagodio iznenađujuće lako."
     "Hmm." Saksu onaj povratak u zemaljsku gravitaciju nije prijao. Nema sumnje, evolucija je podesila ljudsko telo na 1 g, zato ovaj život na 0,38 g donosi mnoge medicinske probleme. To je nesporno. Ali Saks se već toliko navikao na 0,38 da više nije ni primećivao da je to marsovska, a ne zemaljska sila teže. Ako bi ponekad i primetio, prijala mu je.
     "Bez Maje?" reče on.
     "Pretpostavljam da bi moralo biti bez Maje. Ona neće da ide. Kaže, ići će 'jednog dana', ali to beskonačno odlaže. Ovde radi za jednu zadružnu kreditnu banku u Sabišiju i misli da je nezamenjiva. Dobro, možda i nije pošteno da tako nešto kažem, ali ona svakako ne želi da propusti ništa u radu banke."
     "Zar ne možeš da napraviš jednu vrstu Provanse tu gde sad živiš? Zasadiš maslinjak?"
     "Nije to isto."
     "Nije isto, ali..."
     Saks nije znao šta da kaže. On sam nije osećao nikakvu nostalgiju prema Zemlji. Što se tiče života sa Majom, to nije mogao ni da zamisli, ne više nego život u pokvarenoj centrifugi čija se osovina pomakla iz središta. Dejstva bi bila otprilike ista. Možda zbog toga Mičel priželjkuje da bude oslonjen čvrsto na Zemlju. U dodiru sa pravom Zemljom.
     "Trebalo bi da ideš", reče Saks. "Ali pričekaj još samo malo. Ako prorade ovi novi fuzioni motori i počnu da se ugrađuju u svemirske brodove, mogao bi doputovati do Zemlje vrlo brzo."
     "Ali bi to moglo izazvati veće probleme sa Zemljinom gravitacijom. Čoveku su valjda potrebni ti meseci putovanja da se pripremi."
     Saks klimnu glavom. "Bilo bi ti potrebno nešto kao egzoskelet. Jedan pokretni ram koji bi sa svih strana podržavao tvoje telo, što verovatno daje učinke donekle nalik na slabiju gravitaciju. Čuo sam da prave ta nova 'ptičja odela' za letenje, a ona mora biti da su nalik na spoljašnji kostur, inače čovek nikad ne bi mogao držati krila u potrebnom položaju."
     "Ljuštura od ugljenika, u stalnom pokretu", reče Mičel sa osmehom. "Tečna školjka."
     "Da. Mogao bi i ti da šetaš po Zemlji u nečemu nalik na to. Ne bi mnogo smetalo."
     "Znači, prvo smo se doselili na Mars, kažeš ti, i na njemu morali sto godina ići u skafandrima, a sad kad smo sve na Marsu izmenili do te mere da evo ovde možemo sedeti na suncu i samo malo se smrzavati - sad treba da se u slučaju povratka na Zemlju tamo krećemo sledećih sto godina opet uz pomoć skafandra."
     "Sledećih sto, ili zauvek", reče Saks. "Da, to kažem."
     Mičel se nasmeja. "E pa, kad je tako, možda baš i hoću da odem. Naime, kad bude tako." On zavrte glavom. "Jednog dana moći ćemo da uradimo šta god hoćemo, a?"
     Sunce ih je zasipalo upornim zracima. Vetar je pročešljavao travu i šuštao u njenim vrhovima. Svaka travka - jedan potez zelene svetlosti. Mičel je neko vreme govorio o Maji, prvo se žalio, posle je dopuštao da možda i nije sve tako loše, onda je počeo da nabraja Majine dobre strane, zbog kojih je ona nezamenjiva: izvor sveg uzbuđenja u životu. Saks je slušao sve te objave i svaki put revnosno klimao glavom, iako su mnoge bile u protivurečnosti sa ranijima. Pretpostavljao je da tako izgleda kad slušaš ispovest narkomana. Ali šta se može kad je takva ljudska priroda; pa, ni on nije daleko od nekih sličnih protivurečnost.
     Kad se ćutanje odužilo, Saks upita: "Po tvom mišljenju, kakav je Enin stav prema izgledu ovih terena sada?"
     Mičel slegnu ramenima. "Ne znam. Ja nju već godinama nisam video."
     "Nije uzela tretman za plastičnost mozga."
     "Nije. Zadrta je stvarno, a? Hoće da ostane ona ista ličnost koja jeste. Ali u ovom svetu, bojim se da..."
     Saks klimnu glavom. Ako sve znake života u jednom predelu sagledavaš kao zagađenje, kao užasnu gljivičavost koja se širi preko čiste lepote mineralnog sveta, onda je čak i kiseonično plavetnilo neba dokaz nečije krivice. Takvo gledanje mora navesti tu osobu da poludi. Očigledno misleći isto, Mičel reče: "Ja se bojim da ona nikad neće biti mentalno normalna, ne stvarno."
     "Znam."
     Opet, ko su oni da tako nešto kažu? Da li je Mičel ludak zbog te svoje opsednutosti jednim područjem druge, a ne ove, planete, i zato što je zaljubljen u jednu vrlo tešku osobu? Da li je Saks bio ludak u ono vreme kad zbog ozlede mozga i kasnijeg eksperimentalnog lečenja nije mogao dobro da govori niti da uspešno dovršava pojedine mentalne operacije? Ne, u oba slučaja ne, zaključi on. Ali on takođe veruje, sasvim čvrsto, da ga je u onoj oluji izvukla lično Hiroko; veruje, bez obzira na to šta Dezmond priča. E, to bi mnogima bio znak da pacijent veruje da se stvarno desilo ono imaginarno, što mu se samo pričinilo. A to se (kao što Saks dobro zna) često pominje kao simptom da je neko šenuo. "Kao svi oni koji tvrde da su videli Hiroko", promrmlja on, samo da ustanovi šta će Mičel reći.
     "O, da", reče Mičel. "Magijsko razmišljanje - veoma uporna pojava u dejstvovanju ljudskog uma. Nikada ne dozvoli da te tvoj racionalizam spreči u uviđanju činjenice da glavnina našeg razmišljanja jeste magijsko razmišljanje. I to veoma često po arhetipskim obrascima, kao u slučaju Hiroko, jer to ti je otprilike priča o Persefoni, ili o Hristu. Kad neko takav umre, šok zbog tog gubitka narodu je gotovo neizdrživ, i onda je dovoljno da samo jedan od ožalošćenih prijatelja ili apostola usni san da je voljena osoba opet došla, i da se probudi u suzama, vičući 'Video sam je!' ili 'Video sam ga!' - pa da u roku od nedelju dana svi budu ubeđeni da se prorok vratio ili da nije ni umro. Tako se desilo sa Hiroko. Nju viđaju redovno."
     Ali ja sam je stvarno video, htede Saks da kaže. Uhvatila me za šačni zglavak.
     Pa ipak, prilično se kolebao. Mičelovo objašnjenje, sasvim razumno. Odlično se uklapa sa Dezmondovim. Obojici Hiroko veoma nedostaje, pretpostavljao je Saks, ali ipak se oni hrabro suočavaju sa činjenicom da nje više nema, i daju najverovatnija objašnjenja. Neuobičajen 'mentalni događaj' lako bi se mogao desiti nekome ko je u vrlo stresnoj situaciji, u fizičkoj krizi. Možda je ono bila samo njegova halucinacija. Ali nije, nije, nije tako! On pamti kao da je pre dva minuta bilo, svaku pojedinost pamti živopisno!
     Ali samo kao odlomak, zapazi on. Tako se ponekad probudiš i pamtiš samo delić nekog sna, jedan odlomak. A sve ostalo, ceo ostali san, pobegne ti, maltene osetiš kako štrca i beži u daljine, kao nešto klizavo što izmiče. On se, na primer, ne seća šta je tačno bilo neposredno pre Hirokinog pojavljivanja i neposredno posle. Nema pojedinosti o tome.
     Poče nervozno da škljoca zubima. Postoje, očigledno, svakojake vrste ludila, različite. En luta sama samcita po starom svetu, po onom ranijem Marsu; a oni, ostali, teturaju se po novom svetu kao duhovi, bore se da sazdaju za sebe već nekakav život, svako drugačiji. Možda je istina ono što je Mičel rekao - da oni ne uspevaju da ovladaju posledicama svoje dugovečnosti, da ne znaju šta će sa tolikim vremenom, niti kako da sazdaju svoj život.
     Pa - ipak. Evo ih, tu su, sede navrh litica Da Vinčija. Nema potrebe da se on nešto mnogo nervira zbog ovih pitanja. Kao što bi Nanao rekao, šta sad nedostaje? Pojeli su dobar ručak, siti su, niko žedan, na suncu su i vetru, gledaju kako zmaj leti daleko u visinama u plavetnilu koje je kao tamni somot; dvojica starih prijatelja sede u travi i ćaskaju. Šta im nedostaje? Duševni mir? Nanao bi se na to nasmejao. Nedostaje im prisustvo drugih starih prijatelja? Biće dana i za to. U ovom trenutku, dva stara drugara sede nad grebenima Da Vinčija. Posle toliko godina borbe, mogu i da sede ovde celo popodne ako im se sviđa, puštajući zmaja i nagvaždajući o raznim temama. O drugim saborcima, i o vremenskim prilikama. Bilo je i biće raznih nevolja, ali evo nas, ovde smo.
     "Kako bi se ovo svidelo Džonu", rele Saks, zastajkujući. Zaista je teško govoriti o tim stvarima. "Pitam se da li bi on uspeo navesti En da uvidi neke stvari. Kako on meni nedostaje. Kako ja želim da ona uvidi nešto. Ne da ima iste poglede kao ja. Nego samo da sagleda sve ovo kao nešto... dobro. Da je i ovo lepota, na svoj način. Po sebi, i po načinu na koji se priroda organizuje sama. Mi kažemo da upravljamo, ali nije tako. Isuviše složeno. Mi smo samo doneli ovo, preneli, ovde. A posle je sve krenulo samostalno. Mi pokušavamo da gurkamo biosferu malo tamo, malo onamo... ali ona se, kao celina, samoorganizuje. U tome nema ničeg neprirodnog."
     "Pa..." reče Mičel, ne saglasan.
     "Nema! Koliko god mi da galamimo, ostajemo samo čarobnjakov šegrt. Sve ovo je oživelo nekim svojim životom, svojim sopstvenim."
     "Ali onaj raniji život", reče Mičel. "En smatra da je bio dragocen. Život stena i leda."
     "Život?"
     "Neka vrsta sporog mineralnog postojanja. Nazovi to kako god hoćeš. Areofanija stena. Uostalom, ko može reći da ove stene nemaju neku svoju vrstu spore svesti?"
     "Ja mislim da je za svest potreban mozak", reče Saks spremno.
     "Možda, ali ko zna? Ako i nemaju svest u onom smislu u kome je mi određujemo, onda bar postojanje. Jednu unutrašnju vrednost koju ima sve što postoji, naprosto zato što postoji."
     "Tu vrednost ove stene poseduju i sad." Saks podiže kamen veliki kao loptica za bezbol. Izbacni materijal, breča, reklo bi se, iz rasprsnute vulkanske kupe. Toga ovde na Marsu ima kao blata; zapravo, mnogo više ima toga, nego blata. On se pomno zagleda u kamenčinu. Zdravo, kamene. O čemu razmišljaš? "Hoću reći - evo kamenja. Cela količina koja je i bila. Još je tu."
     "Ali nije isto."
     "Ali nikad ništa nije isto. Iz trenutka u trenutak sve se menja. A što se tiče svesti minerala, meni je to suviše mistično. Ne odbacujem ja svaku mistiku u celosti, ali ipak..."
     Mičel se nasmeja. "Mnogo si se izmenio, Sakse, ali si Saks ostao."
     "Nadam se da jesam. Ali ne bih rekao ni da je En velika mističarka."
     "Nego šta je?"
     "Ne znam! Ne znam. Toliko... toliko čista naučnica, da ne podnosi zagađenje podataka? Glupavo zvuči, kad se kaže tako. Strahopoštovanje pred pojavama. Znaš li šta time hoću da kažem? Obožavanje onoga što jeste. Živi sa onim što postoji, obožavaj to, ali ne pokušavaj menjati, petljati, rušiti. Ne znam. Ali bih hteo da znam."
     "Uvek ti želiš da znaš."
     "Tako je. Ali želim da saznam ovo više nego većinu drugih stvari. Više nego ijednu drugu stvar koje se sad mogu setiti! Zaista."
     "Ah, Sakse... Ja zapeo za Provansu a ti za En." Mičel se široko isceri. "Obojica ludi!"
     Nasmejaše se. Fotoni su kao kiša zasipali njihovu kožu, većina je kao gusta paljba proletala pravo kroz njih. Eto njih dvojice, prozirni su ovome svetu.