35.

     Nirgal je uhvatio jedan postojan ritam i držao ga se svakog dana. Lung gom pas. Religija trčanja, trčanje kao meditacija ili molitva. Zazen, kazen. Deo areofanije, u koju je nerazdvojno ugrađena Marsova sila teže; ono što ljudsko telo može postići u dve petine gravitacije za koju je evolucijom podešeno jeste prava euforija napora. Čovek trči kao hodočasnik, jednom svojom polovinom obožava, a drugom polovinom jeste bog.
     Religija sa značajnim brojem pristalica u poslednje vreme. Neki od njih su usamljeni trkači, a drugi učestvuju u grupnim trčanjima ili (što nije isto) u trkama. Prolaz kroz Lavirint, Provlačenje kroz Haose, trka Transmarineris, maraton oko sveta. Između tih velikih događaja postoji dnevni trening. Delatnost bez svrhe; umetnost radi umetnosti. Nirgalu je značila obožavanje, ili meditaciju, ili zaborav. Njegov um je lutao, ili se usredsređivao na njegovo telo, ili na stazu; ili ostajao prazan. U ovom trenutku on trči po ritmu muzike. Bah; Brukner; zatim Boni Tindal, elizijumska neoklasičarka čija muzika teče kao dan sam, visoki akordi se pomiču u stalnim unutrašnjim modulacijama, zapravo, ne toliko različito od Baha ili Bruknera, ali sporije i postojanije, sa više neumoljivosti i veličanstvenosti. Fina muzika za trčanje, iako je on, ponekad, sluša nesvesno, samo trči satima uz nju, a ne zna da je čuje.
     Bližilo se vreme za Maraton oko sveta, trku koja započinje pri svakom drugom perihelu. Startovalo se iz Šefilda, ali je svaki takmičar mogao da odabere da li će krenuti na istok ili na zapad. Nosili su samo male rančeve sa hranom, pićem i opremom. Zadatak je bio: optrčati svet, bez komunikatora na zglavku i bez ikakvog drugog pomagala za navigaciju, bilo kojom putanjom koja neće otići iznad 20 stepeni severne ili južne geografske širine (ako bi neko prešao preko tih granica, bio bi diskvalifikovan, na osnovu snimanja iz satelita). Bilo je dopušteno korišćenje svakog mosta, pa i onog preko tesnaca Gang, zahvaljujući čemu je bilo otprilike jednako povoljno odabrati neku putanju severno kao i neku južno od Marinerisa. Ukupan broj putanja bio je jednak broju takmičara - svako je birao neku svoju. U poslednjih devet trka oko sveta, Nirgal je pet puta pobedio, više zbog svoje sposobnosti pronalaženja najboljeg puta nego zbog brzine. Mnogi trkači smatrali su da je 'Nirgalveg', 'Nirgalov put', nekakvo mistično dostignuće, puno kontraintuitivne ekstravagancije. U poslednje dve trke izvestan broj učesnika trčao je za Nirgalom; njihov plan bio je da ga prestignu pred kraj. Ali Nirgal je svake godine trčao drugom putanjom, i često se opredeljivao za skretanja koja su izgledala toliko rđavo da su pratioci odustajali, odlazili 'verovatnijim' pravcima. Neki od tih pratilaca naprosto nisu izdržali tempo, više od dve stotine dana trčanja oko planete, maraton od dvadeset hiljada kilometara... koji je zahtevao pravu dugoprugašku izdržljivost, sposobnost da čovek ugradi trčanje u svoj način života. Trčati svaki dan.
     Nirgalu se to sviđalo. Želeo je da pobedi i na sledećem maratonu oko sveta, tako da u prvih deset takvih maratona on bude zabeležen kao pobednik u više od polovine. Ovih dana upravo je istraživao moguće putanje, proveravao nove. Mnoge nove staze otvarane su svake godine; nedavno je zavladala moda da se nova stepeništa urezuju u zidine kanjona, dorsa i eskarpi. Ova uklesana stepeništa omogućavala su da čovek savlada takve prepreke, inače neprelazne, kojih u zabačenim područjima ima nebrojeno mnogo. Staza kojom je u ovom trenutku Nirgal trčao nije postojala kad je on poslednji put bio u ovom području; vodila je niz strmu liticu Meduze 16. Preko puta, u suprotnom zidu istog kanjona, videla se ista takva, nedavno uklesana staza. Preseći pravo kroz Meduze, značilo bi dodati veliku količinu 'okomitosti' svojoj maratonskoj putanji; ali sve raspoložive ravnije staze značile su veliko skretanje ka jugu ili ka severu. Nirgalov utisak bio je da će se isplatiti prolazak ovim putem. Veći usponi i silasci, ali prečica. Ako su stepeništa sva usečena u planinu jednako uspešno kao ovo.
     Zid kanjona sastojao se od titanskih blokova prošaranih pukotinama; staza je bila provučena upravo kroz pukotine. Stepenici su se uklapali u to okruženje kao delovi dečje slagalice - pa ipak, bili su veoma pravilni, tako da je trkač dobijao utisak da se nalazi u delimično srušenom dvorcu nekog diva, i da trči uz ili niz njegovo stepenište. Usecanje ovih staza u zidove kanjona bilo je svojevrsna umetnost, i to divna; Nirgal se s vremena na vreme lično bavio tim poslom. To je značilo satima upotrebljavati kran, ali i sam visiti o kablovima upregnut u 'am' od širokih gurtni; potezati tanku zelenu užad rukama (ali u rukavicama), voditi velike poligonalne blokove bazalta dok ne legnu tačno u predviđeno mesto. Prva osoba koju je Nirgal ikada video da se bavi tim poslom bila je jedna žena koja je gradila stazu preko grbe Gerion Montesa, dugačkog grebena na podu Jus Kazme. Celo jedno leto proveo je pomažući njoj; zajedno su dogurali maltene do kraja posla. Ona je i sad negde u Marinerisu, reže te prolaze u kamenu, svojeručno, pomoću moćnog alata kao što su mašinske testere za kamen; delove podiže pomoću čekrka sa superjakim, tananim kablovima, pričvršćuje ih pomoću lepka koji je jači od samog kamena i pomoću metalnih zakivaka. Malo-pomalo, mukotrpno, ona kroz kamenitu divljinu probija put. Ponekad joj prirodni raspored stena čudesno pomogne, ponekad učinak liči na rimski drum, ili je masivan kao da su graditelji bili faraoni ili Inke i uklopili ogromne gromade kamena do u dlaku tačno, kroz brda i dolove ili kroz krupnozrnasti haos.
     Nirgal trči niz tri stotine stepenika; broji. Onda preko kanjonskog dna, u ovom poslednjem satu pre zalaska sunca. Nebo je traka ljubičastog somota koji svetluca iznad mračnih zidina kanjona. Ovde je tle pesak u senci, i ovde nikakve staze nema, on dobro pazi na biljke i kamenčine razasute ispred njega, protrčava između prepreka, pogled mu zastaje na cvetovima svetlih boja navrh kaktusa koji izgledaju kao okrugla burad; i ti cvetovi, kao i nebo, zrače bojom, kao da se žare. Ali i njegovo telo je zažareno, od celog jednog dana trčanja koje se sad bliži kraju, i od iščekivanja večere, jer glad ga uveliko grize iznutra, i slabost ga prožima, svakog minuta sve osetnije.
     Pronađe nastavak stepeništa, na zapadnom zidu kanjona, i potrča uzbrdo, ali pri tome podesi svoj unutrašnji 'menjač' na drugačiju brzinu, na one korake koji guraju telo uzbrdo, glatko povezanim i pravilnim kretnjama. Mnogo zaokreta, levo i desno, jer staza je usečena kao serpentine, savlađuje uspon pomoću mnogobrojnih cik-cak skretanja. On se divi elegantnom načinu na koji je ugrađena, kako su stepenici postavljeni u sistem naprslina u ovoj džinovskoj litici, tako vešto da trkač ima, sa one strane gde je bezdan, najčešće i zaštitnu ogradu od neisečenih stena, visoku otprilike do pojasa. Najčešće, ali ne svuda; ponegde je sa te strane ipak samo vazduh i 'ništa', a na jednom mestu je nagnutost golih stena bila tako nepovoljna da su graditelji bili prisiljeni da pribegnu krajnjem, najmanje omiljenom rešenju - da ušrafe u stenu jedne merdevine od solidnog magnezijuma. On se pope žurno uz njih, ali savlađujući osećaj da su mu kvadricepsi postali gumene trake; umor.
     Na jednom mestu sa leve strane od jakog zaokreta ostalo je ravno proširenje. Odatle se prostirao veličanstven vidik na dugački, uzani kanjon ispod. Nirgal prestade da trči, skrete sa staze i stade tu. Zatim sede na jednu stenu koja je imala oblik fotelje sa naslonom. Bilo je vetrovito; on pritisnu jedno dugme i njegov šator u obliku pečurke naduva se začas ispred njega, ostade providan u sumraku. Tu je i vreća za spavanje, svetiljka, naslon za čitanje, on vadi iz ranca i druge stvari, sve su uglačane od mnogo godina upotrebe, i sve perolake - ceo ranac, i sva oprema u rancu, imaju težinu manju od tri kilograma. Nalazi ono što je hteo, sasvim u dnu ranca, vrećicu sa hranom i 'peć' za grejanje hrane.
     Sumrak dođe i ode himalajski veličanstveno, a Nirgal za to vreme od supe u prahu i vode skuva sebi lonče supe. Poče jesti, sedeći sa prekrštenim nogama na vreći za spavanje. Umorni mišići osećali su luksuz sedenja. Još jedan divan dan.

     Slabo je spavao te noći, ustao je u hladnom vetru predzorja, spakovao se brzo, obuzet nekom sitnom drhtavicom, i potrčao još jednom ka zapadu. Iziđe iz poslednje Meduza Fose i stiže do južne obale zaliva Amazonis. Tamnoplava tabla mora ležala je desno od njega dok je trčao. Dugačke plaže, a u njihovom zaleđu široke peščane dine, pokrivene kratkom travom po kojoj se lako trči. Nirgal je tekao dalje, svojim ritmom, bacajući poglede desno ka moru ili levo ka tajgastim šumama. Milioni sadnica drveća zasađeni su u ovom području Velike eskarpe da bi se teren ipostojio i uskratio građu peščanim olujama. Te velike šume ostale su jedno od najslabije naseljenih područja na celoj planeti; malo ko je dolazio u posetu, nijedan grad pod kupolom nije tu sagrađen, i to zbog velikih količina još nesavladane prašine i peska, zatim zbog živog peska i močvara duž potoka, rečica i jezerskih obala, kao i zbog nepostojanog lesnog terena i čestog odronjavanja litica. Nirgal se držao granične linije između šume i morske obale, trčao je po zatravnjenim dinama ili, eventualno, između najmanjeg drveća. Ušća nekoliko rečica i reka savladao je trčeći po mostićima koji su tamo bili postavljeni. Noć prespava na plaži, gde su ga uspavali zvuci talasa koji se prosipaju i vuku po obali.
     Svanu zora, i on pođe stazom koja ga sad povede pod svodove od zelenih krošnji drveća, zato što je obala načinila zaokret ka severoistoku. Svetlost mutna i prohladna. Sve je u ovo doba dana izgledalo kao svoja sopstvena senka. Jedva primetne stazice granale su se levo, uzbrdo. Šuma je ovde bila pretežno četinarska: zimzelene sekvoje u grupama, visoke, a oko njih manje drveće - borovi i jele i smreke. Šumsko tle bilo je pokriveno sasušenim iglicama koje su se uplele u pravi tepih, smeđe boje. Na mokrim mestima kroz ovaj pokrov probijale su se paprati, dodajući svoje arhajske fraktale mrljama Sunčeve svetlosti koje su šarale šumski 'pod'. Potok, odmiče krivudavo između 'ostrva' zelene trave. Pogled najčešće ne dopire više od stotinu metara u daljinu. Preovlađujuće boje zelena i smeđa; jedina vidljiva crvena jeste ona u dlakavoj kori stabala sekvoje. Koplja Sunčevog sjaja probijaju se kroz lišće i njišu se, plešu kao neka vitka živa bića na šumskoj pozornici. Nirgal trči izvan sebe, kao začaran ovim olovkama svetlosti unaokolo. Plićak u potoku; on ga savlada preskačući sa kamena na kamen. Uokolo tog mesta je šumska udolina prepuna bujne paprati. Kao da prolaziš kroz sobu i vidiš da postoje hodnici kojima bi se moglo krenuti do drugih, sličnih soba, uzvodno i nizvodno. Jedan kratki vodopad grgolji levo od njega.
     On stade tu, ali na svojoj obali potoka, suprotno od vodopada, i sagnu se da pije vode. Onda, počevši da se uspravlja, vide jednog mrmota kako se gega po mahovini ispod vodopada, i oseti u srcu brzi ubod žalosti. Mrmot se takođe napio vode, onda je počeo da pere šapice i lice, ne primećujući Nirgala.
     Onda jedan šum, i mrmot se dade u bekstvo, ali sledećeg trena pade pokriven oblakom pegavog krzna koje se munjevito kretalo - beli zubi - ris, krupan, začas progura moćne čeljusti do mrmotovog grla, ujede, poče da cima i rastrže mu grlo, a onda pritisnu jednom velikom šapom malo stvorenje i zadrža ga tako dok se nije sasvim umirilo.
     U trenutku ovog napada Nirgal je skočio na noge, a ris, tek sada, stojeći nad plenom, pogleda ka Nirgalu, kao da je sa tolikim zakašnjenjem postao svestan pokreta. Oči zveri svetlucale su u polumraku, usta risa bila su oblivena krvlju, a kad se pogledi njih dvojice susretoše, Nirgal vide kako ris kidiše i na njega, skače, zubi blistaju čak i u ovoj slaboj svetlosti...
     Ali ne. Ris podiže i odnese plen, iščeze. Iza njega ostade samo jedan zanjihani list paprati.
     Nirgal nastavi trčanje. Dan se nekako smračio, postao tamniji nego što se naoblačenjem moglo objasniti, poprimio je neku zloslutnu mrkost. Nirgal je nastojao da što bolje vidi kuda stupa. Svetlost je ponegde palacala kroz senke: belo probada zeleno. Lovac i lovina. U mraku, jedna bara na čijim rubovima ima i leda. Mahovina na kori drveća, šare papratno strukturisane na rubovima njegovog vidnog polja. Ovde hrpa kvrgavih šišarki, tamo udubina sa živim peskom. Dan vrlo hladan, noć će biti ledena.
     Nastavi trčati, ceo dan. Ranac landara na leđima - zato što unutra hrane ima samo još vrlo malo. Bio je srećan što se bliži svom sledećem spremištu hrane. Ponekad je nosio na ova trčanja samo pet-šest šaka neke prerađene žitarice, a hranio se pronalazeći u prirodi hranu koliko je bilo moguće, naročito orahe, i loveći ribu. Ali kad tako putuješ, onda ti pola dana prođe u potrazi za hranom, jer ova zemlja nije neki rog izobilja. Osim kad pecanje dobro pođe u nekom jezeru, kad riba grize. Jezerski narod. Ali na ovom maratonu on juri punom snagom od jedne do druge zalihe hrane, proždere i po sedam, osam hiljada kalorija svaki dan, i ipak je strašno gladan svake noći. I zato sada, kad stiže do male, suve jaruge gde je sakrio sledeću gomilu hrane i kad vide da se zid jarka odronio i srušio na to mesto, on poče vikati od besa i pometenosti. Poče i da kopa po gomili kamenja; odron je bio mali, samo nekoliko tona materijala; ali ukloniti tih nekoliko tona, to je bilo neizvodljivo. Moraće gladan da trči, da juri, do sledećeg ovakvog spremišta. To shvati, i istog trena potrča, misleći da na taj način uštedi vreme.
     Sada je, uz trčanje, motrio ima li igde ičega što bi se moglo pojesti. 'Orasi' od borova, divlji luk, bilo šta. Ono malo iz ranca jeo je malo-pomalo, vrlo sporo, žvakao je svaki zalogajčić što je mogao duže, nastojeći da nekako, zamišljanjem, poveća hranljivu vrednost. Uživajući u ukusu i najmanje trunčice. Od gladi nije uspevao ni da zaspi dobar deo noći, ali od ponoći pa do zore ipak je spavao tvrdo.
     Trećeg dana ove neočekivane 'trke gladi', Nirgal izbi iz šume južno od Juventa Kazme, u predelima koji su razvaljeni drevnom provalom vode iz akvifera Juvente. Da bi čovek prolazio pravolinijski kroz takav teren, bilo je potrebno veoma mnogo truda, a Nirgal je bio gladniji nego ikada u životu; a sledeće spremište sa hranom još dva dana udaljeno. Njegovo telo pojelo je sve svoje rezerve masnoća (ili se bar tako njemu činilo) i sad je uveliko proždiralo sopstvene mišiće kao zalihu hrane. Od ovog autokanibalizma svi predmeti dobijali su izoštrene ivice i prelive slave - belina je prosijavala iz svega, kao da sama stvarnost postaje providna za neku plimu svetlosti. Znao je, na osnovu sličnih iskustava iz prošlosti, da će uskoro posle ove faze njegovo stanje lung-gom-pa prestati, a halucinacije početi. Već mu po očima gamiže mnogo crvića, šeta mnogo crnih tačaka, po svetu iskrsavaju mnogi plavi kružići nalik na pečurke, a zeleni stvorovi nalik na guštere škrboću kroz pesak, neposredno ispred mutnih stvari razmazanih od brzog pokreta, a to su njegova stopala. I tako satima neprestano.
     Svu snagu svojih misli morao je upregnuti samo da bi ostvario dovoljno dobru navigaciju na ovim razvaljenim brdima i dolovima. Jednako pomno je motrio kamenčine ispred svojih stopala i teren desetinama i stotinama metara ispred, a to je postizao jednim klimatavim kretanjem glave, gore-dole, koje nije imalo nikakve veze sa njegovim svesnim razmišljanjem niti isti ritam. Haos Juvente, desno i niže od njega, bio je plitka, istumbana depresija, preko koje je video daleke horizonte; bilo je to kao da gledaš u veliku razlupanu činiju. A zemlja kroz koju je morao proći bila je zgužvana i neujednačena, mnogo jama, mnogo brežuljaka, gromada i peščanih dina, senke su bile suviše crne ovde, a osvetljena mesta suviše bleštava. Mračno, ali drečavo obasjano; bližio se još jedan zalazak sunca, pa su se njegove oči stisnule zbog svetlosti koja je zarivala pravo u njih. Gore, pa dole, gore, pa dole, on se uspentra uz jednu prastaru dinu, a onda se sasulja niz drugu stranu, po pesku i krhotinama kamena, kao u snovima, svaki korak po nekoliko metara dugačak, levom nogom, pa desnom, levom, pa desnom, daleko niz dinu, usporen veliki pad, i svako zarivanje patike u tle ublaženo popuštanjem velikih količina peska i šljunka koji su se pod njegovim naletom odronjavali. Na to se naviknuo u tren oka, i prelazeći na ravan teren morao se dobro pomučiti da opet uhvati ritam i način normalnog trčanja; sledeći uspon, iako ne veliki, bio je užasno naporan. Došlo vreme da se skrasi u nekoj udubini, da se tu ulogori do sutra. Možda već u sledećoj udubini, možda na sledećoj peščanoj zaravni pored nekog kamenitog 'praga'. On umire od gladi, već se sasvim gubi, u rancu nema ničeg osim nekoliko divljih lukovica koje je počupao danas; ali ovoliki umor biće i koristan, on će zaspati odmah i čvrsto. U borbi premora i gladi, premor pobedi svaki put.
     On se otetura preko te udubine i jednog vrlo malog uspona, između dve stene velike kao kuća. Onda sev beline, naga žena stoji pred njim i maše dugačkim, zelenim šalom; ili trakom, maramom; on stade kao ukopan i zanjiha se na nogama, zapanjen ovakvim prizorom, onda i zabrinut što su se halucinacije toliko otele kontroli. Ali ženska stoji pred njim i ostaje tu, jarko vidljiva, kao plamen, poprskana po grudima i nogama mlazićima krvi; ćuti i razmahuje dugačkom maramom. Iskrsava još nekoliko ljudskih prilika i juri u jednom pravcu, reklo bi se da im je ona pokazala kuda. Ona pogleda Nirgala, pokaza rukom ka jugu kao da poziva i njega da pođe sa ostalima, i potrča i sama, vitko belo telo koje teče kao da je vidljivo u više od tri dimenzije, jaka leđa, dugačke noge, okrugla zadnjica, i već je u daljini, u trku pokazuje maramom koja leprša sad levo, sad desno.
     Iznenada, on ugleda tri antilope daleko napred, kako istrčavaju navrh jednog brežuljka na zapadu, tri obrisa u niskom suncu. Aha; lovci. Gone te tri antilope u nekom određenom pravcu, zato su se raspordili polukružno iza njih i zato iskaču iza stena i mašu krpama. Sve u tišini, kao da je zvuk nestao sa ovog sveta: ni vetra nema. Nikakvih krikova. Antilope su na vrhu brežuljka stale nepomično, i to je trenutak kad je i sve drugo stalo, svako budno pazi, ali niko se ne pomiče; i lovina i lovci na zaustavljenom filmu, slika koja hipnotiše Nirgala. Plaši se da trepne, da se ne bi ceo prizor ugasio i nestao.
     Od tri antilope, prvo se pokrete mužjak, razbijajući nepomičnost slike. On se zanjiha i pođe napred oprezno, korak po korak. Žena sa zelenom maramom krenu za njim, uspravno, ne krijući se. Drugi lovci su se na kratko pojavljivali na raznim mestima i opet nestajali; pokretali su se kao zebe, iz jednog nepomičnog položaja prelazili su neposredno u drugi. Išli su bosi, a na telu su imali samo po jednu krpu oko bedara ili košulju bez rukava. Nekima od njih lica ili leđa bila su namazana bojom, crvenom, crnom ili oker.
     Nirgal potrča za njima. Oni promeniše pravac kretanja, pođoše pravo ka zapadu, i Nirgal se nađe na njihovom levom krilu. Pokaza se da je u tome bilo sreće, jer mužjak pokuša da povede antilope u beg baš po Nirgalovom pravcu; Nirgal mu skoči na put i poče mlatarati rukama kao pomahnitao. Sve tri antilope okrenuše se, na to, kao jedna, i jurnuše opet ka zapadu. Grupa lovaca pojuri za njima, trkom bržim od najbržeg Nirgalovog, održavajući lučnu formaciju. Nirgal se morao upinjati iz sve snage da mu barem ne izmaknu iz vida; iako bosi, bili su strašno brzi. U dugačkim senkama bilo je teško videti ih, a ostajali su tihi; na suprotnom krilu njihovog luka neko je samo jednom podviknuo "Jiiip!" i to ostade jedini zvuk u ovom lovu, osim kotrljanja i škripe kamenja i peska, i hripavih zvukova daha u grlu. Pojavljivali su se i nestajali, stalno u kretanju, a antilope su održavale rastojanje tako što su trčale samo s vremena na vreme, u kratkim razmacima tečne brzine. Nijedno ljudsko biće ne bi nikad moglo na ovaj način da ih sustigne. Svejedno, Nirgal je trčao, silno zadihan, za događajima. U daljini opet ugleda njihov plen. Aha - antilope su stale. Došle su na rub litice. Kanjon; vidi se provalija i druga, naspramna litica. Nije to neki bezdan, nego plitka fosa, vrhovi jela i borova vire iz nje. Da li su antilope znale da se to tu nalazi? Da li im je ova oblast dobro poznata? Pre samo dve-tri stotine metara ovaj kanjon nije bilo moguće videti...
     Možda su ipak znale; jer sada, u jednom čistom toku životinjske gracioznosti, lakim trkom, pognutih glava kliznuše južno duž samog ruba litice na jedno proširenje. Pokaza se da odatle vodi, nadole, jedna veoma strma jaruga, niz koju su se godinama odronjavale manje količine kamenja i zemlje, sve do dna kanjona. Životinje siđoše tuda, nestadoše sa vidika. Sad su lovci jurnuli do samog ruba i pogledali dole. Životinje su savladavale tu visinsku razliku zaprepašćujućim skokovima maltene okomito nadole, sa stene na stenu. Jedan od lovaca povika "Auuuuuuuu!" i sa tim krikom i podvriskivanjem svi poleteše u provaliju. Bio je to silazak jednako zapanjujući, skokovima sa oslonca na oslonac u dubinu, a Nirgal učini isto. Noge su mu od umora postajale 'guma', pa ipak, izdržale su: svi oni beskrajni dani lung-goma sada su dobro poslužili. On čak u tom padu prestiže ostale. Proklizavao je i odskakao, izazivao nove, male lavine, ostajao uspravan. Niz uzastopnih očajničkih pokušaja da se siđe veoma brzo, a da se to ne pretvori u pravi pad; posle nekog vremena, dno.
     Tek kad se uspešno našao na dnu kanjona Nirgal pogleda u šta je, zapravo, sišao. Oko njega je sad bila šuma koju ranije jedva da je i primetio. Stabla veoma visoka, a šumsko tle sačinjeno od starog snega i mnoštva iglica. Uglavnom borovi, veoma veliki. Nešto južnije, velike sekvoje, drveće zaista ogromno, tako ogromno da mu je klisura bila plitka, i Nirgal sad uvide kako je bilo moguće da je onaj spust/pad antilopa i lovaca onoliko dugo trajao. Vrhovi drveća koje je maločas, odozgo, video kako vire iz kanjona nisu bili ni jele ni borovi, shvati on - bili su to vrhovi divovskih, genetski inženjerisanih sekvoja visokih po dvesta metara. Svaki takav div stajao je šireći ruke u širokom krugu kao ćutljivi svetac nad 'kćerima' - jelama i borovima, i nad velikim prostranstvima tankog, mrljavog snega, delimično zatrpanog slojevima iglica.
     Antilope su otkasale uz kanjon, u ovu šumu koja je imala prastari izgled. Otišle su ka jugu. Lovci, sada sa pokojim krikom oduševljenja, jurnuše za njima, protrčavajući pored divovskih stabala. Svako stablo bilo je masivni valjak ispucale crvene kore, prema kome je sve ostalo izgledalo patuljasto. Ovde su ljudi u trku bili kao miševi koji trčkaju po šumi u sumraku. Nirgala je koža peckala na bokovima i na leđima, bio je i sad prepun adrenalina od onog skoka u bezdan, disao je teško, a u glavi je imao sve jači osećaj lebdenja. Nije uspevao da shvati šta ovi ljudi rade; očigledno nikad neće na ovaj način sustići antilope. Svejedno, jurio je sa lovcima, nije želeo ništa osim da naprosto učestvuje u poteri.
     Onda kule sekvoje postadoše razređenije, kao na kraju nekog novog gradskog naselja koje se sastoji samo od solitera. Još nekoliko poslednjih, i Nirgal vide, između njih, prepreku. Stade. S one strane proplanka uzdizao se zid od vode. Čist zid, okomit, preprečen s jedne na drugu stranu kanjona. Iznad svih životinja i ljudi, izdignut u vazduh, u visine; jedna glatka vodena masa, prozirna.
     Brana veštačkog jezera, dakle. U poslednje vreme to se gradi od providnih ploča 'dijamantskog' materijala, u kome je ugljenik spleten u mrežu jednako kao u dijamantu. Samo se temelji izgrade, ipak, od betona. Nirgal je video i temelje, kao debelu belu traku na zidovima i podu kanjona.
     Masa vode mirovala je iznad njih kao da su prišli zidu nekog ogromnog akvarijuma. Pri dnu je voda bila mutna i muljava, vodeni korov bujao je u mrkom blatu. Iznad toga, srebrne ribe velike kao antilope hitro su prilazile providnom zidu i jednako hitro odlazile u tamne, kristalne dubine.
     Tri antilope nervozno su podskakivale tamo-amo pred ovom preprekom. Ženka i mladunče polazili su za svakim pokretom mužjaka, ali on se vrzmao, okretao tamo i amo, ostajao ipak na istom mestu. Lovci su se okomili na njih i bili su sve bliže; mužjak iz okreta jurnu rogovima na branu, sruči se na nju celom težinom i silinom tela. Nirgal se sledi od straha, svi stadoše, bio je to juriš toliko besomučan u svojoj jarosti da je mogao biti ljudski. Ali mužjak se odbi od brane, ošamućen. Onda se okrete i pođe u juriš na njih. Jedan od lovaca zavitla oko glave bolu, kuglice i konopac poleteše i obaviše se mužjaku oko nogu, ispod kolena, i mužjak pade napred i dole. Odmah se ljudi sjatiše na njega, a drugi pljuskom kamenja i kopalja oboriše ženku i mladunče. Začulo se samo jedno cviljenje, koje naglo prestade. Nirgal vide da su ženku zaklali nožem od kamena opsidijana, vide kako krv lopi i natapa pesak u podnožju brane. Tamo gore sevale su velike ribe, gledale sa visine u njih.
     Ženu sa zelenom maramom sad nije video. Jedan lovac, nag, samo sa ogrlicama na sebi, zabaci glavu i poče zavijati kao vuk, prekidajući čudnovatu tišinu njihovog posla; poče plesati u krug, onda pojuri ka brani i hitnu koplje pravo u nju. Koplje odskoči. Oduševljeni lovac pritrča i poče da treska pesnicom po providnoj, tvrdoj membrani.
     Jedna žena-lovac, okrvavljenih ruku, okrete glavu da ga pogleda prezrivo. "Ajde, nemoj da se zezaš", reče.
     Bacač koplja se nasmeja. "Ne brini. Ove brane su sto puta jače nego što je potrebno da budu."
     Žena odmahnu glavom, sa izrazom gađenja na licu. "Glupo je izazivati sudbinu."
     "Auh, kakva sujeverja se zadržavaju u strašljivim umovima. Neverovatno."
     "Budalo, ej", reče žena. "Taličnost je stvarna kao i sve drugo."
     "Taličnost! Sudba! Ka." Bacač koplja opet dohvati svoje oružje i poče njime da kidiše na branu; koplje se odbijalo, u jednom trenutku zamalo da tresne njega samog. On se poče još žešće smejati. "Baš imam sreće, a? Sreća je na strani hrabrih."
     "Nemoj da si kreten. Pokaži nešto malo poštovanja."
     "Evo: svaka čast tom mužjaku što je onako pošao glavom u branu." Čovek se nasmeja kreštavo, prodorno.
     Ostali su prenebregli ovu raspravu. Predali su se poslu: kasapili su životinje. "Mnogo ti hvala, brate. Mnogo ti hvala, sestro." Nirgalu su se tresle ruke dok je gledao; njušio je krv; pošla mu je voda na usta. Gomile izvađenih creva pušile su se u veoma hladnom vazduhu. Iz vreća koje su držali pritegnute kaiševima uz telo, oko pojasa, lovci izvukoše magnezijumske cevi, koje razvukoše do mnogo veće dužine; obezglavljena tela antilopa okačili su tako što su provukli ove šipke kroz njihove svezane noge, pa podigli.
     Žena krvavih ruku povika na onog što je bacao koplje: "Ajde ti da pomogneš da ovo nosimo, ako misliš da jedeš."
     "Uh, jebo te." Ali on ipak priđe da pridrži prednji kraj motke na kojoj su nosili mužjaka.
     "Ajde", reče žena Nirgalu, i oni krenuše žurnim hodom na zapad, popreko u odnosu na pravac pružanja kanjona, između velikog vodenog zida i poslednjih ogromnih sekvoja. Nirgal je hodao za njima. Krčala su mu creva.
     Zapadni zid kanjona bio je išaran petroglifima: svakojakim crtežima na kamenu. Životinje, muški i ženski polni organi, otisci šaka, komete, svemirski brodovi, geometrijske šare, grbavi frulaš Kokopeli. Ali sve to se, u sumraku, više naziralo nego videlo. Staza od uklesanih stepenica vodila je uz liticu, provučena kroz jedno maltene savršeno 'Z' od prirodnih proširenja. Lovci krenuše uz te stepenice, Nirgal za njima. Još jednom prebacuje 'menjač' u ritam kretanja uzbrdo, ali želudac ga naprosto grize iznutra, a u glavi mu sve pliva. Koža jedne crne antilope prikucana za stenu; Nirgal prođe pored nje.
     Stepeništem iziđoše iz kanjona. Nekoliko divovskih sekvoja raslo je i tu, iznad kanjona, i Nirgal vide da su zasađene u krug, devet sekvoja, kao neki drveni Stounhendž za divove, a u sredini veliko ložište ukopano u zemlju.
     Družina lovaca uđe u taj krug i prionu na posao da založi vatru, odere antilope, izreže iz butova velike komade za pečenje. Nirgal stao pa gleda, noge mu drhture sitno-brzo kao šivaća mašina kad štepuje, a voda na usta ide kao iz vodoskoka; on neprestano guta 'knedle', a mirisi prženja mesa dižu se sa dimom kroz rane zvezde. Svetlost vatre je kao mehur koji pokušava da odgurne tamu što dalje može; zbog nje krug drveća postaje treperava soba bez krova. Svetlost kad treperi na iglicama po tlu, to je kao da gledaš svoje sopstvene kapilare. U pojedina stabla takođe su ugrađena stepeništa, i to drvena, zavojita, sve do krošnji. A tamo daleko, u krošnjama, pale se svetiljke, čuju se glasovi, nalik na ptičje, među zvezdama.
     Troje-četvoro lovaca se okupi oko njega. Dadoše mu da jede nekoliko tankih lepinja od nečeg što je imalo ukus kao ječam, i glineni ćup sa nekim vatreno žestokim pićem. Rekoše da su ovaj krug od sekvoja otkrili pre nekoliko godina.
     "A gde je... osoba koja je predvodila lov?" upita Nirgal i osvrnu se.
     "Pa, vidiš, Dijana ne može da spava sa nama noćas."
     "Kao prvo, zajebala je stvar, a kao drugo, ne želi."
     "Nije tako, želi, želi. Znaš kakva je Zo, uvek nađe razlog."
     Odoše, smejući se, bliže vatri. Jedna žena nabode na zašiljeni štap jedno parče mesa, već dobro nagorelo, izvuče ga tako iz vatre i poče mahati njime po vazduhu da se ohladi. "Poješću te celu, sestro mala." I zagrize u meso.
     Nirgal navali da jede sa njima, izgubljen u mokrom, vrelom ukusu mesa. Žvakao je silovito, pa ipak gutao napola sažvakano, brzo, brzo! Telo treperi i zuji. U glavi sve lebdi od gladi. Hrana, hrana!
     Drugu šniclu jeo je, ipak, sporije. Opet poče i da gleda one oko sebe. Njegov želudac punio se brzo. Nirgal se priseti kako se smandrljao niz onu gotovo okomitu strminu dvesta metara duboku. Zapanjujuće, šta je telo sposobno da učini u takvoj situaciji, bilo je to jedno vantelesno iskustvo - ili, tačnije, silazak u takve dubine tela da je to ličilo na spuštanje u podsvest, u dubine malog mozga, u onaj pradrevni pod-um koji zna kako treba. U stanje božje milosti.
     Neka grana puna smole prasnu u vatri, raširi svoj talasić ognja. Nirgalov vid još se nije normalizovao, predmeti su skakali po njegovom vidnom polju ostavljajući posleslike razmazane od pokreta. Onaj tip sklon bacanju koplja, i još jedan čovek, priđoše Nirgalu i dadoše mu jednu mešinu sa sisaljkom. "Ajde da piješ ovo." Smajali su se, a on je gutao nekakvo piće nalik na mleko, ali gorko. "Da i ti popiješ malo belog brata, brate." Nekoliko njih dohvatiše kamenje i počeše da udaraju kamenom o kamen, ritmično, u raznim obrascima u kojima je bilo mesta i za bas i za sopran. Svi ostali počeše ples oko vatre. Oglašavali su se jakim huktavim zvucima, ili pesmom, ili napevanjem imena: "Augakuh, Kahira, Harmakis, Kasei. Augakuh, Mangala, Ma'adim, Bahram." Nirgal uđe u ples sa njima; umor je iz njega nestao sasvim. Noć je bila studena, čovek se mogao primaći vrelini vatre i osećati njeno zračenje na hladnoj goloj koži, ili se udaljiti u hladnoću. Kad su se svi dobro zagrejali i preznojili, odjurili su u noć, oteturali se opet prema kanjonu, onda duž ruba litice, ka jugu. Nečija šaka uhvati Nirgala za mišicu i on pomisli da se to Dijana pojavila pored njega, ali bilo je mračno, pa se nije dobro videlo ko je. Sledećeg trenutka bacili su se naglavačke u veštačko jezero, koje je bilo strahovito hladno, ledeno; ronili su, zakucali se duboko u mulj i pesak, a hladnoća - da ti srce stane; izbatrgali se na obalu otprilike uspravno, ali nijedno čulo na svom mestu i sva čula u divljoj uzbuni; grabi vazduh, diši; smeju se, neko ga ščepa šakom za skočni zglob, a on u plićaku pada tačno na nos, u vodu, smeje se i on. Mokri jure kroz mrak, smrzavaju se, udaraju nožnim prstima o kamenčine ("Jaoj! Ajao!") i evo ih nazad u drvenom Stounhendžu, u toploti. Mokri, plešu opet, ali sad kudikamo bliže vatri, pa sve nešto pružaju ruke na tu stranu kao da bi da zagrle tu zračnu toplotu. Sva tela blistaju rumeno i crveno u svetlosti vatre, iglice sekvoja sevaju naspram zvezda zakovitlanih u krug, sve odskače u ritmu kamen-o-kamen udaračkih 'instrumenata'.
     Dok su se dobro nagrejali vatra je već počela da se gasi. Nirgala povedoše uz jedno od sekvojskih stepeništa. Na masivne poprečne grane bilo je nadodato nekoliko malih, ravnih platformi za spavanje, sa niskim 'zidovima' sa sve četiri strane, ali bez ikakvog krova. Ispod nogu se platforma ljulja. Samo malo se njiše. U hladnom vetru osrednje jačine koji iz krošnje mami duboke, vazdušaste šumor-horove. Nirgala ostaviše samog na platformi koja je bila, činilo se, na najvišoj grani, iznad svih ostalih. On naduva vreću za spavanje i uvuče se. U muzici vetra u iglicama sekvoje zaspa čvrsto.