37.

     Celo sledeće jutro su prespavali i probudili se kasno, mamurni i ošamućeni. Potom su još dugo ležali u spavaoni i srkali kavadžavu. Onda niz stepenice; iako su svi tvrdili da su još i sad siti i presiti od juče, navališe na doručak i pojedoše brdo hrane. Dok su jeli, doneli su odluku da sad malo lete. Vetrovi koji se slivaju u fjord Kasei jesu među jačima na planeti, i zato su svakovrsni surferi na vetru i drugi letači dolazili u Nilokeras da koriste tu prirodnu pogodnost. Naravno, u svakom trenutku mogao bi naići i vetar 'urlator' i prekinuti zabavu svima, osim onima koji vole da jašu baš na najjačim olujama. Prosečni i tipični dan u Nilokerasu bio je dan snažnog vetra divnog za letenje.
     Poletno-sletna baza ovim sportistima vazduha bilo je jedno ostrvo nedaleko od grada, nastalo delimičnim potapanjem jednog kraterskog prstena. Zvalo se Santorini. Posle doručka, cela grupa siđe na dokove, ukrca se u trajekt i pola sata kasnije iskrca se na to maleno, lučno ostrvo. Odoše, zajedno sa gomilom drugih ljudi, peške na poletište.
     Nirgal već godinama nije leteo. Sad je bila za njega velika radost da se pritegne gurtnama za gondolu dirižabl-jedrilice, naredi da letilica bude izbačena uz lansirni jarbol, i da onda zaplovi na moćnim uzlaznim strujama koje kreću sa strme, unutrašnje ivice Santorinija. Na uzlaznoj putanji Nirgal je razgledao druge letače i video da većina ima na sebi neku vrstu 'ptičjeg odela'; izgledalo je kao da on leti okružen jatom širokokrilnih letećih stvorova, koji, zapravo, nisu ličili na ptice toliko kao na leteće lisice, ili na neke mitske hibride - grifine, pegaze, krilate ljude. Ptičja odela delila su se na nekoliko tipova na osnovu toga što su po nekim elementima oponašala pojedine vrste ptica - albatrose, orlove, pištalice, bradane. Svako odelo omotavalo je svog korisnika u nešto što je, u suštini, bio egzoskelet, večito promenljiv, koji je reagovao na unutrašnji pritisak letačevog tela i na osnovu toga zauzimao ili držao određene položaje ili izvodio određene pokrete. Sve se to pojačavalo u skladu sa jačinom pritiska iznutra. Zahvaljujući tome, letač je mogao, pomoću svojih ljudskih mišića, da započne silovito mahanje ogromnim krilima, ili da odoli naletima moćnih vetrova koji su mu hteli uvrnuti ili odlomiti krila; a za sve to vreme i telo, i aerodinamični šlem, i rašireni veliki rep, ostajali su u najpovoljnijim položajima. Svako odelo imalo je svoju ugrađenu veštačku inteligenciju, spremnu da pomogne letaču ako pomoć zatreba; svaka takva AI mogla je, u slučaju potrebe, i da sasvim preuzme ulogu automatskog pilota. Međutim, letači su se većinom ipak opredeljivali da misle sopstvenom glavom i da ovo odelo koriste kao 'valdo' - mehanički dodatak koji, bez ikakve svoje zasebne svesti, mnogostruko pojačava snagu njihovih ruku i nogu.
     Sedeći u dirižabl-jedrilici, Nirgal je sa zadovoljstvom, ali i strahom, gledao kako ovi ljudi-ptice proleću tik pored njega u svojim sunovratima iz visina, pa sve do morske površine gde su u poslednjem trenu munjevito rasklapali krila i uzletali, da bi onda zavojito, na uzlaznim vazdušnim strujama koje su polazile sa unutrašnjeg zida, otišli još jednom u visine. Nirgalu se činilo da je za letenje u takvim odelima potreban visok nivo veštine, za razliku od upravljanja dirižabl-jedrilicama kojih je, osim Nirgalove, na nebu iznad Santorinija bilo još nekoliko. Dirižabl-jedrilice su uzletale i spuštale se mnogo blažim putanjama, u njima si mogao sedeti i razgledati okolne predele natenane, kao balonista, ali ipak ostvariti i ponešto od letačke živosti jedriličara.
     Onda Nirgal primeti jedno lice. Devojka je uzletala spiralno, nedaleko od njega, hvatala visinu. Bila je to Dijana, predvodnica onog lova na antilope. Prepoznala je i ona njega, malo je digla nos, onda pokazala zube u jednom kratkom osmehu, naglo skupila krila i obrušila se ka moru, što je bilo praćeno jednim parajućim zvukom. Nirgal ostade gore; gledao ju je sa uzbuđenjem i strahom, onda i sa trenutkom užasa jer se iz njegovog ugla posmatranja činilo da Dijana neminovno mora da se 'zakuca' u liticu; ali ona se izvi i promaši kameni rub, i začas opet uzlete u zbijenoj spirali. Sve je to bilo izvedeno sa tako mnogo elegancije, da Nirgal požele da i on nauči da leti kao ptica, iako se njegov puls tek počinjao da smiruje posle onih paničnih trenutaka maločas. Sjuriti se dole, pa se uzvinuti nebu pod oblake, i tako ponovo i ponovo - nijedna dirižabl-jedrilica nije mogla da leti tako, čak ni približno. Ptice su najveći letači, a ova Dijana leti kao ptica. Sad su ljudi sve i svašta, pa su, eto, i ptice.
     Letela je sa njim, pored njega, oko njega, kao da izvodi jedno od onih udvaranja bliskim obilaženjem, kakva se viđaju kod nekih živih vrsta. Potrajalo je to jedan sat; onda mu je dobacila još jedan osmeh, poslednji, zaokrenula i u nekoliko lenjih krugova sišla na sletište u Firi. Nirgal pođe za njom i stiže pola sata kasnije; zalete se u vetar i dodirnu tle, ostavi dirižabl-jedrilicu. Pritrča Dijani i stade tačno kod nje. Čekala ga je sve to vreme, a krila je skinula sa sebe i raširila po tlu.
     Ona još jednom obiđe oko njega, kao da i na tlu nastavlja obred udvaranja. Zabaci ptičju kapuljaču i prosu crne kose po svetlosti dana, crne kao vranino krilo. Dijana. Ona se uzdiže na prste i poljubi ga u usta, pa se odmače jedan korak i osmotri ga uozbiljeno. On se seti kako je jurcala naga ispred lovaca i mahala zelenom maramom.
     "Doručak?" upita ona.
     Bila je sredina popodneva, a on silno gladan. "Neizostavno."
     Jeli su u letačkom restoranu, iz koga su imali pogled na mali zaliv unutar lučnog ostrva, na ogromnost Šaranovljevih litica, i na akrobacije onih letača koji su sad bili u vazduhu. Pričali su o letenju, i o trčanju po divljini Marsa; o onom lovu na tri antilope, o ostrvima Severnog mora, o velikom Kasei fjordu, čiji je vetar i sad duvao preko restorana. Flertovali su; Nirgal je osećao prijatno iščekivanje onoga što se bližilo, uživao je u tome kao u velikoj raskoši. Odavno nije. I ovo je deo silaska u grad, u civilizaciju. Flert, zavođenje - kako je sve to divno, kad je čovek zainteresovan i kad vidi da je druga strana zainteresovana! Ova ženska je prilično mlada, proceni on. Pa ipak, lice joj je zborano, naročito oko očiju, od dugog izlaganja suncu, nije baš neka devojčica; priča da je putovala i na Jupiterove mesece, i da je držala predavanja na novom univerzitetu u Nilokerasu; sada, kaže, namerava da još neko vreme jurca sa 'mesožderima'. Stara je možda dvadeset M godina, ili starija - vremena su takva da ne možeš proceniti pouzdano. U svakom slučaju, nije maloletnica... U svojih prvih dvadeset M godina ljudi dožive uglavnom sva iskustva koja će im život ikad dati, a posle toga ostaje im samo ponavljanje već doživljenog. Nirgal se susretao sa matorim budalama i mudrim mladim ljudima jednako često kao i sa obrnutim slučajevima. On i ova ženska oboje su odrasli, savremenici su, evo, tu su, zajedničko im je ovo iskustvo: sadašnjost.
     Dok je govorila, Nirgal je posmatrao njeno lice. Nemarno lice, pametno, samopouzdano. Minojsko: taman ten, tamne oči, orlovski nos, dramatična donja usna. Mediteransko poreklo, možda. Grkinja? Arapkinja, Indijka? Kao i kod većine jonseija, ne možeš znati sigurno. Naprosto, žena sa Marsa, govori dorsa-brevijskim engleskim, i taj pogled u njenom oku - oh, da... koliko puta u njegovim lutanjima se ovo desilo. Razgovor u nekom trenutku postane drugačiji, odjednom on sa nekom ženom otpočne jedan silazni, dugi 'let' zavođenja, putanju udvaranja, i to se završi u nekoj postelji ili u nekoj skrivenoj uvali u brdima...
     Naiđe kasapkinja antilopa. "Hej, Zo", reče ona. "Ideš s nama na dedin zemljouz?"
     "Ne", reče Zo.
     "Dedin zemljouz?" upita Nirgal.
     "Bunov zemljouz", reče Zo. "Ima grad tog imena tamo, na polarnom poluostrvu."
     "Zašto dedin?"
     "Ona je praunuka Džona Buna", objasni kasapkinja.
     "Po čijoj liniji?" upita Nirgal, gledajući u Zo.
     "Po Džeki Bun", reče Zo. "Mojoj majci."
     "Ah", uspe Nirgal da izgovori.
     Zavali se u sedište. Ona beba! Ona koju je gledao kako je Džeki doji, u Kairu. Sličnost sa majkom sada je bila očigledna, sad kad je znao. Sav se naježio; dlačice na podlakticama se nakostrešile. Obgrlio je sebe rukama oko struka. "Mora biti da starim", reče on.
     Nasmešila se, i on najednom uvide da je od početka znala ko je on. Poigravala se, dakle, sa njim, namestila je svoju malu klopku - možda čisto kao opit, ili uinat svojoj majci, ili iz nekog drugog razloga, izvan njegove moći zamišljanja. Iz zezanja.
     Sad se ona zagleda u njega namršteno, pokušavajući da izgleda ozbiljno. "Ne smeta ništa", reče ona.
     "Ne", reče on. Jer, ima i drugih divljih mesoždera tamo, napolju.