Jedanaesti deo: VIRIDITAS

     Nastade vreme nesređeno. Pritisak populacije sad je bio pokretačka sila svega. Opšti plan za provlačenje kroz ove hipermaltusovske godine nametao se sam po sebi, i prilično dobro se ostvarivao: svako sledeće pokolenje novorođenih bilo je malobrojnije od prethodnog. Ali na Zemlji je živelo već osamnaest milijardi ljudi, a na Marsu osamnaest miliona; novi su se rađali neprestano; nove mase ljudstva putovale su na Mars neprestano; a na oba ta sveta mnogi su vikali: dosta, dosta!
     Kad su Zemljani čuli da Marsovci viču 'dosta', silno su se, neki od njih, naljutili. Priče o kapacitetu, o nosivosti, nisu značile ništa u poređenju sa silom brojeva i sa slikama na ekranima. Marsovska planetna vlada je, ustručavajući se, preduzimala neke mere da ovu ljutnju ublaži. Objašnjavala je da Mars sa svojom novom, tankom biosferom ne može da izdrži onakvu gustinu stanovništva kao što može debela, stara Zemlja. Osim toga, Vlada je pogurala industriju Marsa u posao sa novim raketama, ali tako da se što brže razvije program pretvaranja asteroida u ploveće gradove. Taj program se razvio kao neočekivana posledica sistema sa robijašnicama u svemiru. Već mnogo godina ozbiljni zločini kažnjavani su na Marsu trajnim izgnanstvom sa planete, ali izgnani kriminalac morao je prvo odležati određen broj godina robije sa teškim prinudnim radom na nekom novom asteroidskom naselju. Ko je odrobijao svoje, mogao je posle da ide kud hoće, jer to vladu Marsa više nije zanimalo, pod uslovom da se taj čovek na Mars više nikada ne vrati. Zato je, neizbežno, jedan postojani tok bivših robijaša polazio sa asteroida Hebe na neka druga mesta, ponekad na još tanko naseljene prirodne satelite spoljašnjih planeta Sunčevog sistema, ponekad nazad ka unutrašnjim planetama, bliže Suncu; ali često, i na jednu od mnogo kolonija u izdubljenim asteroidima, koje su se počele uspostavljati. Zadruga u Da Vinčiju proizvodila je, u saradnji sa nekoliko drugih zadruga, opremu, nameštaj i drugu robu koja će asteroidnim naseljenicima služiti kao zajednička imovina, u vlasništvu celog naselja; to isto su radile, i robu prevozile na asteroide, i mnoge druge organizacije. Program je bio zapravo jednostavan. Ekipe za geografska istraživanja pronašle su u asteroidnom pojasu hiljade pogodnih nebeskih tela, kandidata za preradu; na najboljima su ostavjali mašineriju za to. Na asteroid se istovari odred samoreprodukujućih robota-kopača; oni navale da kopaju s jednog kraja, zarivaju se u kamen kao pas kad pravi sebi jazbinu u zemlji; glavnina izbačenog materijala naprosto odleće u svemir, a jedan deo se zadržava da posluži kao sirovina za proizvodnju goriva i novih robota. Posle nekog vremena, asteroid je šupalj. Tada se ulazni otvor zatvori pločama, a cela stvar se zavrti, da bi onima na unutrašnjoj površini centrifugalna sila obezbedila ekvivalent sile teže. U središtu svake takve šupljine pale se moćne svetiljke, za koje se kaže da su 'sunčane tačke' ili 'sunčane šipke', zavisno od oblika; dobijaju se nivoi osvetljenosti koji liče na Zemljin ili Marsov dan, a i jačina centrifugalne sile se podesi u skladu s time. Onda se unutra izgrade naselja po želji. U nekim asteroidima napravljeni su gradovi ekvivalentni onima na Zemlji, u drugima, gradovi sa marsovskim uslovima; podignuto je i mnogo gradića koji su u pogledu životnih uslova bili 'nešto između' ili 'nešto treće'. Mnogi od tih malih svetova upustili su se u eksperimente sa veoma niskom vrednošću g.
     Nastajala su i neka savezništva između tih malih gradova-država, a često su zadržavane veze sa organizacijama na matičnom svetu koje su bile osnivači grada; ali nije postojala jedna, sveobuhvatna organizacija. Neki nezavisni gradovi, naročito oni naseljeni pretežno izgnanicima sa Marsa, u prvo vreme su ispoljavali prilično neprijateljsko ponašanje prema prolaznicima, a to je uključivalo i pokušaje da se naplaćuje taksa za pravo prolaska kroz 'njihov prostor' - zapravo, otimačina bliska otvorenom piratstvu. Ali sada su svemirski brodovi (za sve njih se govorilo da su 'šatlovi', zbog višekratne upotrebe na istim linijama) prolazili veoma brzo, i to iznad ili ispod ravni ekliptike, da bi izbegli prašinu i kamenje - zagađenje koje su ljudi izazvali i koje se samo pogoršavalo sa iskopavanjem i izbacivanjem unutrašnjosti iz svakog sledećeg asteroida. Bilo je teško tražiti nekakve pare od tih brodova, a ne zapretiti im potpunim uništenjem, ali kad bi neki bio stvarno uništen, stizala je žestoka odmazda; zato je to naplaćivanje 'kosmosarine' ubrzo prestalo.
     Pošto su sada i Zemlja i Mars osećali sve žešći pritisak prenaseljenosti, marsovske kooperative davale su sve od sebe samo da bi podstakle što brži razvoj novih asteroidnih gradova. Takođe su gradili velika nova naselja pod kupolama sa vazduhom, i to na mesecima Jupitera i Saturna, a u novije vreme i Urana; očekivalo se nešto slično i kod Neptuna, pa čak i na Plutonu. Veliki prirodni sateliti bližih gasnih divova jesu veoma veliki meseci, uistinu omanje planete, i na svima njima sada je postojalo stanovništvo koje je započinjalo nekakve svoje projekte teraformiranja, manje ili više dugoročne, u zavisnosti od uslova. Posao je na svima mogao biti obavljen, sa bar delimičnim uspehom, ali ni na jednom brzo. Kod nekih je postojala izazovna prilika da se napravi potpuno nov svet. Titan je, na primer, počinjao da izlazi iz svoje azotne magle, zato što su naseljenici na obližnjim manjim mesecima zagrevali i ispumpavali u Titanovu atmosferu kiseonik, do tada zarobljen u površinskim slojevima. Titan je posedovao povoljne 'zapaljive' materijale za teraformiranje. Od Sunca je, doduše, dobijao samo jedan posto one insolacije koju Zemlja prima, ali su zato oko Titana postavljena orbitalna ogledala koja su mu dodavala svetlost i toplotu, u sve većim količinama; osim toga, stanovnici okolnih meseca razmatrali su mogućnost da postave na orbitu oko Titana i izvestan broj deuterijumskih, fuzionih 'svetiljki', zapravo gorionika. To je bila njihova alternativa jednoj drugoj spravi, koju su Saturnovci zasad izbegavali da koriste, da ne bi naružili prirodni izgled Saturna; naime, plovećem gasnom gorioniku. Takav gasni fuzioni gorionik, već uveliko u upotrebi u gornjim slojevima atmosfere Jupitera i Urana, prikuplja i sagoreva helijum3 i druge gasove, a dobijenu ogromnu količinu svetlosti reflektuje uvis pomoću elektromagnetnog diska. To bi poremetilo prirodni izgled prstenaste planete, tvrdili su Saturnovci.
     Zato su na svim tim spoljašnjim orbitama marsovski zadrugari imali puno posla. Pomagali su i Marsovcima i Zemljanima da emigriraju na neki od tih novih, malih svetova. Proces se nastavio. Sto asteroida, zatim hiljadu asteroida i meseca dobiše imena, stambene objekte i narod. I tek tad se sve zahuktalo. Nazvano je, kao istorijski događaj, 'eksplozivna dijaspora', 'superbrzo rasejanje', ili 'akcelerando'. Narod je nagrnuo, nastala energija osetila se u svim delovima ljudskog društva, kao rastuće osećanje ljudske kreativnosti, vitalnosti i raznovrsnosti. Uvidelo se da je akcelerando odgovor čovečanstva na krajnje zaoštrenu krizu prenaseljenosti, koja se u međuvremenu toliko pogoršala da je zemaljska poplava iz 2129. godine sada izgledala, u poređenju sa eksplozijiom populacije, maltene kao jedna malo nezgodnija visoka plima. Bila je to kriza koja je mogla dovesti do opšte katastrofe, do srozavanja u haos i varvarstvo; umesto toga, ljudi su je dočekali 'čeonim udarom' - najvećim u istoriji zabeleženim procvatom i širenjem civilizacije, novom Renesansom.
     Mnogi istoričari, sociolozi i drugi posmatrači društva pokušali su da objasne vibrantnu prirodu ove najsamosvesnije epohe. Jedna škola istoričara, poznata kao 'potopisti', zasnivala je svoja tumačenja na velikoj poplavi na Teri 2129, i tvrdila da je upravo to bio uzrok Nove renesanse: iznuđeni skok na novi, viši nivo. Druga škola mišljenja isticala je takozvano 'tehničko objašnjenje': ljudski rod je prošao kroz tranziciju kojom se popeo na novi nivo tehnološke kompetentnosti, tvrdili su oni, kao što se već dešavalo približno svakih pola veka još od kad je počela Prva industrijska revolucija. Potopisti su radije govorili o dijaspori, odnosno o rasejanju, a 'tehnisti' o akcelerandu. Onda je tokom sedamdesetih godina dvadeset drugog veka marsovska istoričarka Šarlota Dorsabrevijska napisala i objavila debelu višetomnu analitičku knjigu koju je nazvala metaistorijom; u knjizi je tvrdila da je Velika poplava odista poslužila kao okidač, i da su tehnička unapređenja bila onaj mehanizam koji je omogućio dalji razvoj događaja, ali da je osoben vid Nove renesanse proistekao iz nečeg znatno temeljnijeg, a to je pomak iz jednog u drugi društveno-ekonomski sistem. Opisala je 'rezidualno/emergentni kompleks međusobno preklapajućih paradigmi' (tako je ona sama tu pojavu nazvala) - naime, pojavu da se svaka velika socioekonomska era sastoji približno podjednako od elemenata prethodne i elemenata sledeće, odnosno buduće, s tim što to nisu jedini, nego samo glavni i međusobno najprotivurečniji elementi; prisutni su u manjoj meri i pojedini, izuzetno istrajni elementi još ranijih sistema, ali i prva nesigurna javljanja nekih stvari čije će vreme doći tek u znatno daljoj budućnosti.
     Feudalizam je, dakle (jedan Šarlotin primer) bio, po njenom uverenju, vreme u kome su se sudarali rezidualni elementi prethodnog sistema, potpune religijske monarhije, i izranjajući elementi sledećeg sistema, kapitalizma; ali bili su prisutni i važni odjeci arhaičnih plemenskih i kastinskih odnosa, kao i daleka naslućivanja individualističkog humanizma koji će nastupiti tek mnogo kasnije. Sukobi tih sila bili su promenljivi, nisu se odvijali stalno na isti način; završetkom šesnaestog veka i Renesanse nastupila je era kapitalizma. Taj sistem sastojao se, po Šarlotinom tumačenju, od rezidualnih elemenata feudalizma i izranjajućih elemenata jednog budućeg doba, ovog njihovog, marsovskog, za koje su tek tražili pravu definiciju, a koje je Šarlota nazvala demokratija. Sada su, tvrdila je ona, barem na Marsu, u eri demokratije. Kapitalizam je, prema tome, bio, kao i sve druge epohe, kombinacija dva međusobno oštro suprotstavljena sistema. Ovu nesaglasnost sastavnih delova potcrtalo je zlo iskustvo one pojave zvane 'socijalizam' koja je kao senka pratila i neprestano kritikovala kapitalizam. Socijalisti su teoretisali o pravoj demokratiji, dozivali su je, ali u pokušaju da pravu demokratiju konkretno izgrade, poslužili su se metodima koji su im bili pri ruci, onim istim feudalnim arsenalom koji je i u kapitalizam bio ugrađen kao preovlađujuća sila: zato su napravili samo jednu verziju kapitalizma, jednako nepravednu i destruktivnu kao što je i sam kapitalizam bio. Feudalno hijerarhijsko strukturisanje kapitalizma odraženo je i u istorijski stvarno ostvarenim socijalističkim državama; dakle, tamo gde je socijalizam zaista uzeo maha. Zato je cela kapitalistička era ostala u znaku velikih napetosti i haotične borbe, sa nekoliko različitih verzija velikog dinamičkog rvanja između feudalizma i demokratije.
     Tek na Marsu je doba demokratije napokon izronilo iz kapitalizma. Ali i doba demokratije, u skladu sa Šarlotinom paradigmom, ne može biti ništa drugo nego sukob zaostataka prošlog i nagoveštaja nekog budućeg sistema koji bi morao biti društveno uređenje onostran demokratije same, uređenje koje (zato što još nikad i nigde nije postojalo) ni Šarlota nije mogla u potpunosti odrediti, mada se odvažila da mu da nazive 'harmonija' i 'sveopšta dobra volja'. Ovaj spekulativni skok u nepoznato načinila je proučavajući razlike između zadrugarske složne ekonomije i kapitalizma, kao i odmicanjem unazad da bi sagledala još širu metaistorijsku perspektivu i uočila jedno veliko opšte kretanje istorije kome komentatori Šarlotinog rada dadoše naziv 'velika klackalica': pomeranje, samo jedno, od dominacijske hijerarhije naših dalekih predaka, pre očovečenja, primata u savanama (hijerarhijska paradigma vrlo žilavo ukorenjena) prema vrlo sporom, teškom, nepredodređenom, slobodnom izranjanju jedne čiste harmonije i jednakosti, što će biti odlike najistinitije, najčistije demokratije. To su dva najdugoročnija elementa u ljudskom društvu, a postoje oduvek, tvrdila je Šarlota; ravnoteža između njih menja se, mada neujednačeno i sa trzajima i povremenim zastojima, u korist onog budućeg, boljeg. Ono staro, ono sa dominiranjem i zapovedanjem, postojalo je kao podloga u svim sistemima koji su dosad ostvareni na terenu, u stvarnosti, ali u isto vreme, demokratske vrednosti uvek su bile jedna nada i jedan cilj, izražavane su još kad je prvi primat, još ne čovek, osetio da poseduje svoju ličnost, svoje 'ja', i poželeo da se odupre nametanju tuđe volje, koje je posle toga moglo biti ostvareno samo silom. U ovoj najširoj meta-metaistoriji, ravnoteža se tokom hiljada godina kolebala, ali su pokušaji da se uvede demokratija, iako vidno nesavršeni, ipak postepeno ostvarivali prevagu. Zato se samo mali postotak ukupnog broja ljudskih bića smatrao zaista slobodnim i ravnopravnim u nekim društvenim zajednicama kao što je bila antička Grčka ili Amerika u vreme svoje revolucije i borbe za nezavisnost, 1776; zato se krug stvarno ravnopravnih ljudi proširio samo malo u kasnijim 'kapitalističkim demokratijama'. Kako se prelazilo iz sistema u sistem, krug ravnopravnih građana se širio, bio je to sve veći procvat slobode; malo, ili manje, ili više, ali se širio. A sada, ne samo što su svi ljudi (maltene svi) slobodni i jednaki (maltene takvi; bar u teoriji), nego se počinju braniti i prava drugih životinja, pa čak i biljaka i celih ekosistema, štaviše i prava hemijskih elemenata. Ova najnovija proširenja 'građanskih prava' na životinje, biljke i hemijske elemente Šarlota je smatrala predznacima onog budućeg sistema koji će možda smeniti demokratiju per se, kao takvu. To će biti utopijska opšta harmonija. Zasad su prisutna samo prva, nejaka svetlucanja, a taj Šarlotin daleki lepi sistem još je samo mutna hipoteza. Saks Rasel je pročitao završne tomove njene knjige, budno razmotrio to mnoštvo njenih primera i argumenata, čitajući uzbuđeno, ponet nadom da je našao konačnu paradigmu koja će mu najzad razjasniti istoriju; ali se na kraju zapitao da li će to zamišljeno doba opšteg sklada i opšte dobre volje ikad stvarno doći. Saksu se činilo da je moguće, čak i verovatno, da u priči o ljudskom rodu postoji neka vrsta asimptotske krive - možda balast ljudskog tela - tako da će civilizacija ostati zauvek u eri demokratije i večno se boriti da tu demokratiju još malčice poboljša, da se pomakne makar i malo uvis, da izbegne sunovrat, ali da nikad neće postići neki naročito veliki dalji uzlet. Opet, Saksu se činilo da to možda završno, poslednje stanje istorije jeste dovoljno dobro, i da zaslužuje da bude nazvano uspešnom civilizacijom. Kad se čovek dovoljno najede, to je jednako dobro kao da je pred njim bila ogromna gozba; zar ne?
     U svakom slučaju, Šarlotina metaistorija bila je veoma uticajna i dala je eksplozivno širećoj dijaspori jednu vrstu 'glavne naracije' prema kojoj se narod mogao orijentisati; zato se ona pridružila malom spisku istoričara koji su izvršili uticaj na tok svog vremena, kao što su bili Platon, Plutarh, Bekon, Gibon, Šamfor, Karlajl, Emerson, Marks, Špengler, a na Marsu, pre Šarlote, Mičel Dival. Sad je i običan narod smatrao da je kapitalizam bio bitka feudalizma i demokratije, a da je ovo danas doba demokratije, a to znači bitka između kapitalizma i sklada. Takođe je ljudima bilo jasno da bi njihovo doba moglo da se izrodi i u nešto drugo, a ne u harmoniju; u bilo šta; jer Šarlota je uporno naglašavala da ne postoji istorijski determinizam, nego samo niz upornih pokušaja naroda da ostvari svoja nadanja; tek naknadno analitičar sagleda koja se od tih nadanja jesu obistinila, i tad mu se učini da je to tako i moralo biti, neminovno: privid determinizma. A moglo je ispasti i sasvim drugačije: mogli su pasti u opšte rasulo, mogao je ceo ljudski rod postati jedna policijska država koja bi u godinama krize zavela 'kontrolu'... Desilo se da su velike meta-nacionalne kompanije, osnovane na Zemlji, mutirale u kooperative u radničkom vlasništvu, slične firmi 'Praksis', i eto, u ovom trenutku je demokratija. Obistinile su se nade.
     Sada je njihova demokratska civilizacija postizala nešto što nijednoj ranijoj nije pošlo za rukom, a to je, da u vreme hipermaltuzijanske krize naprosto preživi. Na pozornici su. Igraju predstavu zvanu dvadeset drugi vek; i vide da su promenili društveni sistem da bi opstali u promenjenim uslovima. U zadrugarsko-demokratskoj privredi, svakome je jasno šta zavisi od uspeha ili sloma njihovog zajedničkog poduhvata; svako smatra sebe odgovornim za sudbinu celog kolektiva; i svako ima koristi od mahnitog, koordiniraniog ljudskog juriša da se širom Sunčevog sistema izgradi što više naselja.
     Ovaj procvat civilizacije počeo se širiti i ka unutrašnjim planetama, i to onim koje su bliže Suncu nego Zemlja, ka Veneri i Merkuru. Gomila novih teraformatora počela je da radi na slučaju Venere, idući stazom koju je naznačio Saks Rasel kad je onim svojim veličanstvenim 'kavaljerskim gestom' poslao Marsova ogledala tamo. Razvijali su veliku viziju jedne buduće Venere koja će u mnogo čemu biti sestra Zemljina, i na kojoj će se jednog dana moći stanovati.
     Merkur je, čak i on, dobio svoje prvo naselje. Doduše, priznati se mora, za većinu praktičnih svrha Merkur je preblizu Suncu. Merkurov dan traje pedeset devet zemaljskih dana, Merkurova godina osamdeset tri Zemljina dana, što znači da tri takva dana daju dve Merkurove godine; jedna pravilnost koja nije slučajna nego je istaknuta faza u procesu koji se završava tako da planeta postane 'plimno zarobljena', a to znači zbog plimnih sila večito jednom istom svojom stranom okrenuta ka većem nebeskom telu oko kojeg orbitira, kao što je Mesec uvek istom stranom okrenut ka Zemlji. Kombinacija ova dva okretanja daje Merkuru vrlo spori prolazak kroz njegov sunčani dan, tako da se osunčana strana zagreva daleko, daleko previše, a noćna polulopta postane krajnje hladna. Zato je na toj planeti sada postojao samo jedan jedini grad, a i taj je, zapravo, bio svojevrstan ogroman voz koji se večito kretao na šinama položenim duž jednog uporednika, i to četrdeset petog stepena severne geografske širine. Šine su bile od metalokeramičke legure sposobne da izdrži 800 stepeni K usred Merkurovog podneva; ova čudesna molekulska matrica bila je jedan od prvih alhemičarskih trikova ostvarenih veštinom fizičara 'merkurista'. Grad je dobio ime Terminator. Vozio se ovim šinama neprestano, brzinom od oko tri kilometra na sat, čime je postizao da večno ostaje u terminatoru te planete, dakle, u pokretnom pojasu senke (širokom, na većini terena, oko dvadeset kilometara), gde zora samo što nije svanula; gde sunce upravo pristiže, ali još nije sasvim stiglo. Šine izložene udaru jutarnje sunčeve toplote širile su se, samo malo, ali dovoljno da potiskuju grad večito na zapad, zato što je grad osim točkova imao i precizno oblikovane 'rukave' položene na šine i podešene da kliznu udalj svaki put kad šine počnu da se šire. Ovo kretanje napred bilo je tako silovito i nezadrživo, da je na drugom mestu ispod grada namerno stvaran otpor, iz koga je dobijana električna energija za grad, i to u velikim količinama; drugi izvor struje bili su sunčani paneli koje je grad nosio na svom zadnjem, zaštitnom, vrlo visokom zidu, nazvanom 'Zid zore', gde su skoro uvek, naročito u gornji deo zida, tukli zraci strahovito jake svetlosti. Čak i u civilizaciji gde je energija jeftina, Merkur je po jeftinoći svoje energije bio nešto izuzetno, nešto zadivljujuće. Zato se mogao uključiti u život i rad ostalih svetova, udaljenijih, kao bukvalno blistav primer. A na asteroidima je otvarano svake godine po stotinu novih svetova - gradovi u letu, mali gradovi-države, svaki sa drugačijim ustavom, sastavom stanovništva, predelima i stilom života.
     Pa ipak, u ovom dobu procvata ljudskog napora i samopouzdanja, u zamahu akceleranda, postojala je i napetost u vazduhu, osećaj opasnosti. I uz to silno graditeljstvo, emigraciju, nastanjivanje, uspešan život na novim mestima, Zemlja je ostajala natovarena sa osamnaest milijardi, a Mars sa osamnaest miliona; a polupropusna membrana između dve planete zatezala se i nadimala zbog osmotskog pritiska te demografske neravnoteže. U političkim odnosima Zemlje i Marsa postojala je itekakva napetost, i mnogi ljudi su se plašili da je dovoljan samo jedan ubod iglom u membranu, pa da sve prsne i potrga se. Istorija tu nije bila velika uteha; krizom su dosad nekako rukovali, ali su znali da čovečanstvo nikada ranije nije uspelo duže da reaguje razumno, dosledno, rezveno na 'krizu oskudice'. Uvek se kriza završila erupcijom masovnog ludila u nekom obliku. Pa, pošto su i sad bili iste životinje kao i u prethodnim vekovima, moglo se pretpostaviti da će i ovog puta, kad nastupi situacija 'život ili smrt', borba da se opstane, a ne umre od gladi i bede - nastati masovni i bezobzirni međusobni pokolj. Ljudi su gradili, svađali se i nakupljali bes u sebi; nestrpljivo iščekivali znake da najstariji među superstarim ljudima počinju da umiru; netremice su zurili u svako dete koje bi videli. Renesansa, da, ali izobličena unutrašnjim naprezanjima; život brz, na rubu katastrofe; zlatno doba, ali pomalo manijačko; akcelerando. Niko nije mogao predvideti šta će bliska budućnost doneti.