38.

     Zo je sedela u zadnjem delu sobe pune diplomata, gledala kroz prozor na Terminator, ovalni grad koji se kotrljao veličanstvenom sporošću preko spaljene pustoši Merkura. Visoka, prozirna kupola grada imala je oblik ne polulopte, nego poluelipsoida - polujajeta. Lepo bi se moglo leteti po tom vazdušnom prostoru, ali ovdašnje vlasti su to zabranile, tvrdeći da je suviše opasno - još jedna od mnogih fašističkih zabrana kojima je život ovde sputan - država kao negovateljica, a građani kod nje u jaslicama; ili, kao što je Fridrih Niče tako tačno rekao, ropski mentalitet; to još živi i čvrsto se drži na ovom svetu, sada, na izmaku dvadeset drugog veka. Ne samo da se 'održava' nego izniče na mnogim mestima, aktivira se, hijerarhija iznova diže svoja udobna ustrojstva u svim tim novim provincijskim naseobinama, na Merkuru, na asteroidima, na spoljašnjim sistemima - svuda, osim na plemenitom Marsu.
     Ovde, na Merkuru, u naročito gadnim oblicima. Već nedeljama u gradu Terminatoru traju ovi sastanci marsovske i merkurovske delegacije, i Zo se već umorila, kako od sastančenja, tako i od ovih pregovarača Merkurijanaca; grupa tajnovitih, sebi važnih, oligarhijskih mujezina, istovremeno nadmenih i poniznih, ljudi koji još nisu shvatili novi poredak u Sunčevom sistemu. Zo je čeznula da zaboravi njih i njihov mali svet i da ode kući i poleti nebom.
     Međutim, bila je ovde inkognito, prikrivena kao skromna asistentkinja pravih diplomata, sasvim minorna prilika u celom poslu; ali sad su pregovori sasvim zakočeni, blokirani zbog uporne nesposobnosti ovih srećnih robova da shvate neke stvari; zbog toga je najzad kucnuo njen čas. Čim se i ovaj sastanak okončao neuspehom, Zo povede u stranu ličnog savetnika vrhovnog vođe Terminatora (a taj je Vođa imao ime vrlo slikovito - 'Lav od Merkura'). Ona zatraži da popričaju nasamo. Mladi čovek, doseljenik sa Tere, pokaza punu predusretljivost - što je Zo još ranije obezbedila, na svoj način - pa se on i Zo povukoše na jedan balkon gradske većnice.
     Zo položi ruku na mišicu tog mladog čoveka i reče ljubazno: "Mi smo veoma zabrinuti zbog mogućnosti da, ako Merkur i Mars ne naprave solidan ortački odnos, Zemlja može da zabije klin između nas i zatim profitira iz naše nesloge. Mi smo dve najveće preostale naslage teških metala u Sunčevom sistemu, a to je blago koje postaje utoliko vrednije ukoliko se civilizacija više širi. A ona se, nema sumnje, širi. Ovo je, ipak, doba akceleranda. Metali su dragoceni."
     Merkurova prirodna zaliha metala, iako teška za vađenje, bila je zaista spektakularna. Planeta jedva nešto malo veća od Meseca, ali gravitacija maltene ista kao na Marsu, što je vrlo opipljiv dokaz da postoji teško jezgro, gvozdeno, prožeto (kao i površina, izgruvana meteorima) mnogobrojnim ležištima drugih, još dragocenijih metala.
     "Da...?" reče mladić.
     "Smatramo da bi dobro bilo da uspostavimo jedan određeniji..."
     "Kartel?"
     "Partnerski odnos."
     Mladi Merkurijanac se osmehnu. "Mi nismo zabrinuti da bi nas iko mogao dovesti u sukob sa Marsom."
     "Vi očigledno niste. Ali mi jesmo."
     Neko vreme, na početku kolonizacije, Merkurijanci su davali utisak da im sve ide odlično. Ne samo što su raspolagali metalima, nego i ogromnom količinom jeftine Sunčeve energije. Kolektori pušteni na orbitu oko Sunca počeli su da prikupljaju energiju i da je laseruju do drugih, spoljašnjih svetova. Od one prve flote vozila koja su išla u krug i polagala šine, godine 2142, preko izgradnje Terminatora bez ijednog zaustavljanja tog gradilišta u pokretu, u pedesetim godinama, pa i tokom šezdesetih i sedamdesetih, Merkurijanci su mislili da su bogati.
     Sada je, međutim, bila 2181, i ljudski prostor bio je srazmerno izobilno prožet svakojakim fuzionim napravama; energija jeftina, svetlost razumno izobilna. Širom spoljašnjih sistema puštani su u upotrebu fuzioni sateliti-svetiljke i ploveći gasni gorionici u atmosferi gasnih divova. Posledica toga bila je da su Merkurove bogate energetske mogućnosti postale srazmerno beznačajne. Merkur je postao, još jednom, mesto gde ima metala, ali je za život grozno, između prženja i sleđivanja, teška dužnost. Potpuno nepogodan za teraformiranje.
     A to je, manje-više, slom njihovih nada i ambicija, podseti Zo svog mladog sagovornika, ne osobito uviđavno. Iz toga proističe da bi oni trebalo da sarađuju sa svojim saveznicima koji su u Sunčevom sistemu smešteni na mestu kudikamo povoljnijem. "Ako ne, vama preti vrlo stvarna opasnost da budete vraćeni pod prevlast Zemlje."
     "Zemlja se tako zamrsila u svoje sopstvene probleme, da ne može sada ugroziti nikog drugog", reče mladi čovek.
     Zo blago odmahnu glavom. "Naprotiv, što su gore unutrašnje nevolje tamo, to je Zemlja opasnija za sve nas, ostale. Zato smo tako zabrinuti. Zato mislimo da, ako vi nećete u sporazum sa nama, mi treba da izgradimo još jednu prugu i grad, na južnoj polulopti, i da se vozikamo po terminatoru tamo. Tamo gde su neka od najboljih nalazišta metala."
     Ovo je za mladog čoveka bio šok. "To ne možete bez naše dozvole."
     "Ne možemo, je li?"
     "Ne može niko da pravi drugi grad na Merkuru bez našeg dopuštenja."
     "Zašto ne bi mogao? Šta ćete, ako neko počne?"
     Mladi čovek zaćuta.
     Zo reče: "Svako može da radi šta god hoće, zar ne? Kao što je svako i mogao, oduvek, od kad je sveta."
     Mladić je stigao da porazmisli. "Nema dovoljno vode."
     "Nema." Zaliha vode na Merkuru sastojala se isključivo od malih ledenih polja u dnu pojedinih kratera na severnom i na južnom polu, u večitoj senci. Ovi kraterski 'lednici' imali su dovoljno vode za potrebe grada Terminatora, ali ne mnogo više od toga. "Ali dve-tri komete nanišanjene tačno u polove, i eto ti vode."
     "Sem ako pri njihovom udaru ne odleti na sve strane i njihov materijal, kao i led koji se već nalazi tamo! Ne, to ne bi uspelo! Led koji jeste tamo zapravo je zaostatak, maleni deo od ukupne količine vode koja je milijardama godina padala u obliku kometa na celu površinu Merkura. Glavnina je svaki put izbačena sopstvenim udarom u kosmos ili posle oterana u kosmos delovanjem Sunca. Isto će biti ako počnu neke nove komete da udaraju u polove. Konačni ishod biće - manje vode. A ne više."
     "Naše AI daju drugačije modele, sa mnogo raznih mogućnosti. Mogli bismo, u svakom slučaju, pokušati, pa videti."
     Mladić uzmače jedan korak, uvređen. I sa razlogom; pretnja suverenitetu Merkura teško da je mogla biti otvorenije saopštena. Zo je zadržala smiren izraz lica, dok je lice mladog čoveka bilo iskrivljeno u jednu uvređenost u stilu commedia dell'arte, poprilično smešnu. Ona koraknu bliže njemu, na taj način potencirajući razliku u visini između njih dvoje: bila je pola metra viša od njega.
     "Preneću Lavu tvoju poruku", procedi on kroz zube.
     "Hvala", reče Zo, nagnu se dole i poljubi ga u obraz.
     Ovi robovi su sebi načinili vladajuću kastu fizičara-sveštenika, koji su za inostranstvo bili prava crna kutija, ali kao i svi dobri oligarsi, predvidljivi i snažni u međunarodnoj akciji. Ovaj njen nagoveštaj oni će uočiti i odmah postupiti u skladu s tim. Savezništvo će biti uspostavljeno. Zato sada Zo ode iz Gradske većnice, koja je bila leđima naslonjena na Zid zore, visoko iznad svih ostalih delova grada; pešice niz gradske ulice koje su se odatle stepenasto spuštale ka noćnoj strani planete. Zadovoljna: obavila je svoj posao, izaslanstvo će verovatno u bliskoj budućnosti da pođe kući, na Mars.
     Na pola grada, uđe u Konzulat Marsa i posla poruku Džeki, sa obaveštenjem da je povučen onaj potez koji je bio na redu. Onda iziđe na balkon konzulata da popuši cigaretu.
     Njena osetljivost na boje naglo se pojača zbog hromotropnih jedinjenja kojima je cigareta bila natopljena. Gradić oko nje dobi izuzetnu lepotu. Fovistička fantazija. Terase ka Zidu zore bile su uzlazne, a na vrhu (šta bi drugo) kancelarije vladajućih funkcionera, sada vidljive samo kao red prozora ispod providne kupole i Velike kapije. Zelene krošnje drveća svuda, a između njih krovovi od crepa, i zidovi i balkoni obloženi i popločani uvek mozaicima. Ceo grad u suštini samo jedna ravan, ovalna, nagnuta napred, u smeru kretanja. U nižim delovima krovovi veći i zbijeniji, a zelenilo takođe zbijeno u grupe, blistavo u Sunčevom sjaju koji stiže sa filter-ogledala pričvršćenih visoko iznad providne kupole. Sve u svemu, nešto nalik na divovsko Faberžeovo jaje, složeno izrađeno, živopisno i lepo na onaj način na koji su svi gradovi lepi. Ali nije lepo biti zarobljenik unutra, bez mogućnosti da iziđeš iz gradskog prostora... Šta se tu može. Nek sati i dani prođu što zabavnije, sve dok ne stigne poruka da se krene kući. Uzvišenost čoveka je, između ostalog, i njegova odanost dužnosti. Zar ne?
     Ona siđe iz Konzulata, stepeništima ove varoši, sve do kafića 'L'Dom', da se zabavlja sa svojim društvom, a to su Miguel, Arlena i Kserks, kao i cela gomila kompozitora, muzičara, pisaca i drugih umetnika i esteta koji se motaju po takvim mestima. Poprilično divlja gomila, u 'L'Domu'. Još pre nekoliko vekova krateri Merkura dobili su imena po najslavnijim umetnicima u istoriji čovečanstva, pa se zato sada grad Terminator vozao polako pored Direra i Mocarta, Fidije i Persela, Turgenjeva i Van Dajka; na drugim mestima na planeti bili su Betoven, Imhotep, Maler, Matis, Murasaki, Milton, Mark Tven; Homer i Holbajn dodirivali su se obimom svojih kratera; Ovidije je bio samo mali krater na rubu daleko većeg, Puškina, što je bio samo jedan od mnogo takvih primera izvrtanja stvarnog značaja: Goja se preklopio preko Sofokla, Van Gog zapremio glavninu Servantesa, a Čao Meng Fu ostao pun leda. I tako dalje, sasvim ćudljivo, kao da se Odbor za određivanje imena pri Mešunarodnoj astronomskoj uniji jedne noći veselo napio i u pijanom stanju frljao na mapu Merkura strelice-zabadaljke sa prikačenim imenima; čak je postojao jedan toponim koji kao da je nagoveštavao da se neko hteo izviniti zbog te zbrke, naime, Pourquoi Pas, na francuskom 'zašto da ne'.
     Zo je potpuno odobravala taj metod davanja imena. Ali dejstvo na umetnike koji su sad živeli u Terminatoru bilo je neopisivo porazno. Stalno u bliskom suočenju sa nedostižnim kanonom Tere, potonuli su u beznadne dubine kompleksa inferiornosti. Onesposobljeni. Zato su im bar žurke bile potpuno otkačene, na Zoinu veliku radost.
     Dođe veče. Njihova družina je značajno okrnjila zalihe alkohola u 'L'Domu', a za to vreme se grad provozao od Stravinskiog do Vjaze. Onda krenuše u duhu gesla 'ulicama lutam', i to sve kroz neke tesne uličuljke, tražeći nevolju. Nekoliko blokova dalje upadoše usred neke svetkovine koju su držali nekakvi mitraisti ili zoroasterovci, u svakom slučaju obožavaoci sunca, uticajni u ovdašnjoj Vladi, ako ne i njeno tajno jezgro; podrugljivo mjaukanje i lavež umetnika dovedoše do prekida svečanosti i do početka pravljenja promaje pesnicama. Brzo bekstvo, da ih ne uhapse ovdašnji policajci poznati umetnicima kao 'uličari' ili 'špaspolicaj'.
     Posle se odvukoše u 'Odeon', ali ih izbaciše na ulicu, zbog toga što su se 'ponašali'; opet 'ulicama lutam', ali sad po kvartu za zabavu, pa malo plesa na ulici ispred jednog bara iz koga se širila loša, ali barem bučna muzika 'industrial' stila. Nešto je, ipak, nedostajalo. Usiljeno veselje je baš tužno, razmišljala je Zo, gledajući, onako visoka, dole, na njihova oznojena lica. "Ajmo napolje", predloži ona. "Na površinu, da budemo svirači na kapijama zore."
     Niko nije pokazao nimalo zanimanja za to, niko sem Miguela. Oni su, ipak, crvi u boci koji su zaboravili da postoji tle. Ali Miguel je ranije u mnogo navrata obećao da će je izvesti napolje, i zato sad, kad je njoj ostalo još samo malo vremena na Merkuru, ali i pritisnut svojom sopstvenom ogromnom dosadom, pristade da dato obećanje najzad jednom ispuni.

     Grad Terminator kretao se po šinama, ali ne samo po dve, nego po mnogobrojnim uporednim šinama istovremeno. Svaka takva 'šina' bila je, u stvari, debeli, glatki valjak dignut nekoliko metara iznad tla, oslonjen na nedogledno dugačak niz jednakih, debelih stubova. Po tim osloncima grad je putovao veličanstveno na zapad, a usput je prolazio pored malih nepokretnih platformi koje su vodile do podzemnih bunkera za prevoz, takođe pored upečenih balardovskih poletno-sletnih staza za svemirske avione, i pored skloništa za one koji bi sticajem okolnosti morali ostati u unutrašnjosti nekog kraterskog prstena. Izlazak iz grada bio je kontrolisana delatnost (nimalo iznenađujuće), ali je Miguel imao propusnicu, pomoću koje su njih dvoje otvorili južna vrata grada i zakoračili u vazdušnu komoru, a iz nje u jednu podzemnu stanicu koja se zvala Hamersmit. Tu su obukli skafandre, glomazne ali fleksibilne, i kroz sledeću vazdušnu komoru izišli u jedan tunel, a odatle na nebrojeno puta prepečenu prašinu Merkura.
     Ništa nije moglo biti čistije i škrtije od te pustoši, crne i sive. U tom okružju Miguelovo pijano "He-he-he!" smetalo joj je više nego obično, pa je stišala ton u slušalicama u svojoj kacigi, tako da se to čulo samo kao šapat.
     Šetanje istočno od grada bilo je opasno; čak i stajanje nepomično, na tom prostoru, bilo je vrlo opasno; ali videti kako rub Sunca izlazi! To su svakako morali. Lunjali su polako prema jugozapazapadu, da bi mogli razgledati svoj grad pod nekim povoljnijim uglom; Zo je usput šutirala kamenčine. Poželela je da ima neki način da leti iznad ovog crnog sveta; možda bi to mogla pomoću nekakvog raketnog ranca, ali koliko je njoj bilo poznato, još niko se nije potrudio da otpočne proizvodnju nečeg takvog. Zato su samo gazili, trapavo, po površini, a oštrinu svoje pažnje usmeravali uglavnom ka istoku. Još malo, pa će Sunce izviriti iznad horizonta; već sada iznad njih, u ultrarazređenoj atmosferi od neona i argona, fina prašina podignuta elektronskim bombardovanjem dobija izgled tanane bele izmaglice zbog drugog, novog bombardovanja, fotonskog. Iza njih, sam vrh gradskog Zida zore je plameni blesak čiste beline, prejak da bi se mogao gledati čak i kroz teške diferencijalne filtre na prednjem, prozirnom delu kacige.
     Onda se ravni, stenoviti horizont istočno od njih, blizu kratera Stravinski, pretvori u srebrno-nitratni otisak samog sebe. Zo stade. Zurila je opčinjeno u eksplozivne proplamsaje: Sunčeva korona, kao šumski požar u nekoj srebrnoj šumi s one strane horizonta, ali ne mnogo daleko. Zaplamsa jednako i njen duh: poletela bi kao Ikar ovoga trenutka u susret Suncu, kad bi mogla; osećala se kao moljac željan plamena, bila je to nekakva duhovna erotska glad, i zaista Zo poče uzvikivati nehotičnim orgazmičkim načinom, "Kakva lepota! Ah, kakva vatra!" U gradu su imali izraz za ovo, 'sunčana zanesenost', izraz sasvim opravdan. I Miguel je to isto osećao; on pojuri zaista u susret Suncu, u velikim skokovima sa kamena na kamen, raširenih ruku, kao Ikar željan da se otisne uvis.
     Umesto toga pade, stumba se trapavo u prašinu. Zo je i pri gotovo sasvim stišanom tonu čula u slušalicama njegov krik. Pritrča mu i vide da je njegovo levo koleno zavrnuto u jednu stranu, zavrnuto vrlo mnogo, pod nemogućim uglom. Kriknu i ona i kleknu pokraj Miguela. Kroz skafander oseti da je tle strahovito hladno. Pomože mu da ustane, tegleći jednu njegovu ruku preko svojih pleća. Pojača ton u slušalicama, iako je to značilo slušati Miguelovo bučno stenjanje. "Aj, ćuti", reče mu ona. "Usredsredi se, obrati pažnju."
     Uhvatiše ritam. Skakutali su ka zapadu, za polukružnim Zidom zore koji je, međutim, odmicao, i jednako plamteo svojim gornjim, najužim delom. Odmicao je, u daljinu; nisu imali ni tren za gubljenje. Ali padoše, jedanput, pa ponovo, i ponovo. Posle trećeg pada ostadoše opruženi u prašini, u predelu izrezanom iz komada zaslepljujuće beline i potpune crnine, tako da gotovo ništa oko sebe nisu uspevali da vide. Miguel bolno kriknu, a onda poče grcati: "Idi ti, Zo, spasi se! Nema razloga da oboje crknemo ovde!"
     "Zajebi te fazone", reče Zo, pridižući se.
     "Idi!"
     "Neću! Sad ćuti, da pokušam da te nosim."
     Bio je težak otprilike onoliko koliko bi bio i na Marsu, nekih sedamdeset kilograma zajedno sa skafandrom, nagađala je ona. Znači, njen problem će biti ponajviše u tome kako da održi ravnotežu. U međuvremenu, Miguel je nešto trućao, histerično: "Puštaj me Zo, istina je lepota, a lepota je istina, to je sve što znaš i sve što je potrebno da znaš" - i tako dalje. Ona se nagnu i podvuče ruke pod njegova leđa i kolena; ovo poslednje navede ga na novi silan krik bola. "Ma, ćuti!" dreknu ona. "U ovom času ovo je istina, prema tome, lepo je." Nasmeja se i potrča noseći Miguela u naručju.
     Zato što ga je nosila na taj način, nije videla ništa ispred svojih nogu; morala je gledati dalje ispred sebe, u plameni i crni svet, kroz znoj koji joj je curio u oči. Pojurila je, i bilo je veoma naporno, i još dvaput je pala, ali je dobrom brzinom jurila prema gradu.
     Onda, sunce na njenim leđima. Kao ubod mnogobrojnih igala, čak i kroz skafander, dobro izolovan. Oseti jak talas adrenalina; ali ispred sebe je sad imala takvu poplavu svetlosti da gotovo ništa nije videla. Nekakva dolina, tako nagnuta da već u zoru bude sasvim osunčana? Silazak, u novu zonu ludo isečenih crnih komada kroz koje pucaju topovi bele vatre. Žestokim trkom napred, i evo njih ponovo u blagoj zoni, koja se zove terminator, svud još leže senke i sve je mutno osvetljeno, sve sem gornjeg dela gradskog zaštitnog zida - koji bukti jednako žestoko kao i uvek. Ona je mnogo zadihana, i mnogo se znoji, pregrejana više od trčanja nego od Sunčeve toplote. Ali nema usporavanja, kad vidiš kako plamti onaj zid gore, postaneš odmah mitraista, ništa manje.
     Sustigli su grad, koji se sad nadnosio nad njih, ali to nije značilo da imaju ikakav način da uđu neposredno unutra. Zo je morala prestići grad, otrčati sve do sledeće usputne podzemne stanice. Minut za minutom, trčanje; paziti samo na to, ni na šta drugo. Bolovi od mlečne kiseline u mišićima. I najzad, najzad, na vidiku, jedna vrata u brdu nadomak 'šina'; odmiči, makar i ovim vrlo teškim koracima, gruvaj, gruvaj, gruvaj preko ravnog regolita. Onda pesnicama u vrata, koja se na to otvoriše; u vazdušnu komoru, koja se napuni vazduhom i otvori ka unutra; a tamo policija koja ih uhapsi odmah. Ali Zo se samo nasmeja policajcima, skide svoju, pa Miguelovu kacigu, reče: "Ovo ti je što si tako šontav", i poljubi ga nekoliko puta, dok je on jecao i kukao. Miguel ni ne primeti da ga je poljubila, samo nastavi da se hvata za nju očajnički, kao davljenik za pojas za spasavanje. Uspela je da se otkači od njegovog zahvata tek kad ga je blago kucnula po slomljenom kolenu, na šta je on uzvratio urlikom - i pustio je. A ona se i na to nasmeja, oseti da je 'svršila' na adrenalin, predivno, bolje nego u ma kakvom seksualnom orgazmu, i to na stvar koja se dešava mnogo ređe u životu, dakle i dragocenija je. Zato poljubi Miguela još nekoliko puta, što on, opet, ne primeti. Onda se Zo naprosto zalete kroz policiju, pozivajući se na svoj diplomatski status i na žurbu. "I dajte čoveku nešto protiv bolova, budale jedne", reče im ona. "A ja večeras imam šatl za Mars, moram odmah da se spremam!"
     "Hvala ti, Zo!" kriknu Miguel. "Hvala ti! Spasila si mi život!"
     "Ma, spasila sam ja sebi putovanje kući!" reče ona, vrati se do njega i nasmeja se, videći njegov izraz lica. Poljubi ga još neki put. "Trebalo bi ja tebi da zahvaljujem! Takva prilika! Hvala ti, hvala ti!"
     "Ne, hvala tebi!"
     "Ne, nego hvala tebi!"
     Čak i kroz strašne bolove on se nasmeja. "Volim te, Zo!"
     "Volim i ja tebe."
     Ali kad ne bi sad požurila, zakasnila bi na šatl.