39.

     Taj šatl bio je fuziona pulsna raketa za višekratnu upotrebu. Stizanje na Zemlju bilo je predviđeno za prekosutra. Gravitacija pristojna sve vreme, sem jedno kraće razdoblje na sredini, kad brod izvodi svoju akrobaciju i okreće se zadnjim krajem napred da bi počeo usporavanje.
     Mnoge stvari su se izmenile zbog ovog naglog 'skupljanja' Sunčevog sistema. Jedna od posledica bila je ta da Venera više nije potrebna kao gravitaciona praćka za daleka putovanja. Ovog puta, Zoin šatl, Nika od Samotrake, pukim slučajem prođe prilično blizu te planete, koja je sada bila u senci. Kao i ostali putnici, Zo dođe u balsku dvoranu sa providnim krovom, da razgleda planetu pored koje su proletali. Venara je sad cela bila zaklonjena od Sunca jednim ogromnim tankim štitom, 'suncobranom' u kosmosu; oblaci njene pregrejane atmosfere sada su se nalazili u mraku, tako da je izgledala kao tamnosivi krug naspram crnila svemira. Teraformiranje Venere bilo je u punom zamahu. 'Suncobran' se sastojao, jednim delom, od nekadašnje Marsove solete i Marsovih orbitalnih ogledala; te komponente ovde su radile suprotan posao nego nekada na Marsu. Umesto da usmeravaju dodatnu svetlost na planetu, odbijale su svu svetlost od nje. Venera se vrtela u tami.
     Mnogi ljudi smatrali su da je taj teraformativni projekat ludost. Na Veneri nije bilo nimalo vode, atmosfera je bila strahovito debela i sačinjena pretežno od pregrejanog ugljendioksida; jedan Venerin dan traje duže nego cela Venerina godina, a površinske temperature su takve da se cink i olovo tope i cure po površini. Nije baš neki ohrabrujući skup početnih uslova, to se moralo priznati. Ljudi su, ipak, rešili da pokušaju, da se zalete u nešto što im je (kao i u mnogim ranijim prilikama u istoriji) lako dohvatljivo, ali teško rešivo, čak i sad, kad su stekli maltene božansku moć rešavanja problema. Zo je smatrala da je ovaj pokušaj predivan. Začetnici poduhvata tvrdili su, čak, da će postići uspeh brže nego što je na Marsu postignut. Potpuni prekid priliva solarne energije, izvršen pre pedeset godina, dao je, odmah, doista velike učinke. Temperatura u debeloj ugljendioksidnoj atmosferi (pritisak na površini iznosio je 95 bara!) opadala je, već pola veka, svake godine za po 5 stepeni K. Očekivalo se da uskoro počne 'velika kiša' i da se za samo sto-dvesta godina sav CO ₂ u vidu kiše sruči na površinu i pretvori u glečere suvog leda, koji će popuniti uglavnom niže oblasti. Tada će se preko glečera CO ₂ nabaciti izolacioni pokrivač, sačinjen od dijamantskih ploča i ploča od kamene pene, a kad se to bezbedno okonča, biće dovedeni okeani vode. Pošto bi prirodna zaliha vode na Veneri bila dovoljna za vodeni pokrivač debeo, na celoj planeti, otprilike jedan centimetar, voda će morati da bude doneta odnekud. Teraformatori Venere, mistici nove vrste viriditasa, bili su ovih dana u pregovorima sa Ligom Saturna da otkupe ledeni mesec Enceladus, koji su nameravali da odguraju sa Saturnove orbite na Venerinu, a tamo da ga seku na delove i ruše deo po deo na planetu. Ta voda sa orbite stizala bi do tla u vidu kiše i pokrila bi oko sedamdeset postotaka površine Venere plitkim okeanima, pri čemu bi izolovani ugljendioksidni glečeri ostali zauvek ispod okeana. Postavila bi se atmosfera od kiseonika i azota, izvesna količina svetlosti bila bi propuštena kroz suncobran, i od tog trenutka ljudska naselja bila bi moguća na oba Venerina kontinenta, to jest na dve sadašnje ogromne visije koje se zovu Ištar i Afrodita. Tek posle toga, naseljenici bi se suočili sa svim onim finijim problemima teraformiranja koje su Marsovci već tako dugo rešavali, a osim toga, ostala bi dva nerešena, zaista vrlo dugoročna, kapitalna problema: kako podići sav taj ugljendioksidni led u svemir i zauvek ga se otarasiti, da ne preti kao stalna opasnost, i kako ubrzati rotaciju planete da bi se dobio ciklus dan-noć nekog pristojnog trajanja. Za ovo drugo, raspolagali su kratkoročnim rešenjem: njihov štit protiv Sunca imao je režnjeve, zapravo trake, sa mogućnošću nezavisnog zaokretanja, kao kod žaluzine na prozoru, tako da je bilo moguće propustiti svetlost da prođe kad se želi 'dan' i opet zaokrenuti trake kad se želi 'noć'. Međutim, gledajući na dugi rok, nisu hteli da se oslone na nešto tako krhko. Ovu njihovu nevoljnost Zo je razumela vrlo dobro. Zamišljala je događaj koji bi se mogao desiti kroz nekoliko vekova. Na Veneri, biosfera i civilizacija, dva nastanjena kontinenta, divna raselina Dijana pretvorena u zelenu dolinu, milijarde ljudi i životinja, a onda jednog dana neki kvar ili udes na suncobranu, koji se cepa ili odleće sa orbite; nema žaluzine. I, spržžžžžž!!! - nastaje roštilj, ceo jedan svet bude reš pečen. Nije neka perspektiva. Zato sada, čak i pre nego što što je Velika kiša počela (a sa njom i velika erozija i potop nižih delova planete), planiraju da omotaju celu planetu divovskim metalnim navojima po meridijanima, tako da je pretvore u suštini u rotor kolosalnog elektromotora; generatori elektromagnetnog polja na sunčev pogon bili bi lansirani, čitava flota njih, na fluktuirajuće orbite oko planete da posluže kao stator, i kad bi proradili, 'rotor' bi počeo ubrzavati svoje okretanje. Predlagači su tvrdili da je, za isto ono vreme koje je potrebno da se atmosfera sruši, zaledi i prekrije, a druga atmosfera i okean donesu i postave, moguće ubrzati, pomoću ovog 'Dajsonovog motora', rotaciju Venere tako mnogo, da se dobije dan dugačak 'samo' sedam zemaljskih dana; tako da bi kroz samo tri stotine godina naseljenici mogli da zasade prve useve na jednom preobraženom svetu. Naravno, na površini bi se videle grdne posledice erozije, a vulkanska aktivnost Venere ostala bi veoma silovita, kao što i sad jeste, što bi imalo za posledicu da bi glečeri zarobljenog CO ₂ ispod okeana mogli u svakom trenutku da 'prokuvaju', provale na površinu i potruju sve živo; isto tako je jasno da u podne sedmodnevnog dana mora svima biti na smrt prevruće, a u ponoć smrtonosno hladno; ali bi naseljenici ipak bili tu, na terenu, u svojim kućama, a sve oko njih odrano i oguljeno, sirovo i novo.
     Plan - tiha jeza; čisto ludilo. Predivan, dakle. Zo je piljila kroz plafon balske dvorane u sivu kuglu iznad njih, i skakutala s noge na nogu, obuzeta užasom i divljenjem. Nadala se da će videti svetle tačkice na orbiti oko Venere, asteroidne mesece nedavno dogurane da posluže kao privremeni dom vernicima tih teraformatorskih sekti; možda i izrezak Sunčeve korone sagledan preko ivice svemirskog ogledala koje je nekad pripadalo Marsu, ili bar neki odraz sa tog ogledala. Uzalud; ništa od toga nije videla, samo sivi disk 'zvezde Večernjače' sada u potpunoj senci. Ugašena zvezda Danica, kao simbol koji čeka da se popne na zastavu jednog novog naroda, jednog rekontestualizovanog ljudskog roda koji deluje kao božanska bakterija, gricka svetove, umire da bi pripremila teren za kasniji život - patuljasto mala u odnosu na kosmičke razmere projekata kojih se mašila, poneta nekim maltene kalvinističkim mazohizmom i heroizmom; u ovom slučaju, 'bakterija' pokušava parodijsku travestiju marsovskog projekta, ali ipak, jednako veličanstvenu. Oni su samo trunčice u ovoj Vaseljeni, trunčice! Ali kakve zamisli imaju. Ljudi će sve učiniti za ideju, sve.
     Čak će posetiti i Zemlju. Planetu na kojoj sve odiše isparenjima, zakrčenu, infektivnu, ljudski mravinjak prodžaran štapom; panično razmnožavanje u groznoj kaši istorije; hipermaltuzijanski košmar u punom zamahu; vrućina, vlaga i težina; pa ipak, možda baš zbog toga, super mesto za posetu. Džeki je zatražila od Zo da obiđe dvoje ljudi u Indiji. Zbog toga se Zo ukrcala na Niku. Tek posle posete Zemlji, sešće u šatl Zemlja-Mars.
     Pre silaska u Indiju na razgovor sa Džekinim agentima otišla je u svoje uobičajeno hodočašće, na Krit, da vidi tamošnje ruševine za koje se na Zemlji i danas govori da su minojske, iako je na Marsu, u Dorsa Breviji, odlučeno da se ubuduće pominju kao arijadnijske. Upravo je Minos lično upropastio i srušio tamošnji drevni matrijarhat; jedna od mnogih sprdnji u zemaljskoj istoriji je upravo ta kad se uništenoj civilizaciji naknadno prikači ime njenog uništitelja. Ali imena se mogu i menjati.
     Na sebi je Zo imala iznajmljeni egzoskelet, napravljen za posetioce iz svemira kojima je zemaljska g preteška. Kaže se: gravitacija je sudbina. Zemlja ima tu sudbinu u velikim količinama. Ova g-odela bila su nalik marsovskim ptičjim odelima, ali bez krila i repa; udoban omotač za telo, koji podržava i pojačava voljno kretanje čovekovih mišića; prsluče za celo telo. Time nije u celosti poništeno delovanje Zemljine sile teže, jer disanje ostaje teško; uz to, Zo je imala osećaj da je ipak 'teška unutar sebe', i da je kaiševi egzoskeleta žuljaju zato što je telo prevelikom težinom 'leglo' u njega. Na ranijim svojim putovanjima na Zemlju navikavala se na sve te pojave i smatrala ih je zanimljivom vežbom, nalik na, recimo, vežbe u dizanju tegova; ali ih nije volela. Alternativa, da ona hoda bez egzoskeleta, bila je još gora: napor koji ti toliko odvlači pažnju da ništa ne stigneš da vidiš, nisi stvarno tu.
     I tako se egzo-ojačana Zo šetkala po drevnom arheološkom lokalitetu Gurniji, pokretima nekako tečnim, kao mala podmornica. Od svih ovakvih arijadnijskih lokaliteta, Gurnija je njoj bila najomiljeniji: jedino pronađeno i iskopano obično selo te civilizacije. Sve ostalo bile su palate. Verovatno je ovo bilo neko seoce koje se prišljamčilo uz palatu Malija; sada, na vrhu brda odakle se otvara pogled na Egejsko more, mnoštvo 'jazbina' izdeljenih zidovima od naslaganog kamenja, ali zidovima srušenim, visokim samo do pojasa. Sobe vrlo male, često samo metar sa dva, mnogi zidovi zajednički raznim sobama i kućama, uličice tesne. Mali lavirint, odista, ali poprilično sličan još živim selima, belo okrečenim, u kojima na Kritu danas stanuju mnogi meštani. Pričalo se da je Krit mnogo postradao od planetne poplave zbog otapanja polovine Antarktika, jednako kao u Minojevo, to jest Arijadnino doba od one poplave koja se dogodila zbog eksplozije Tere; i zaista, mnoge divne, male ribarske luke bile su u većoj ili manjoj meri potopljene, a arijadnijske ruševine u Zakrosu i u Maliji sasvim pod vodom. Ali Zo je na preostalom delu Krita srela jednu večitu životnost. Nijedno drugo mesto na Zemlji koje je Zo do tada videla nije tako uspešno rešilo problem prenaseljenosti; na sve strane nova sela, ugneždena kao osinjaci, na vrhu onog brda, u dnu ove doline, i tako redom; ali oko njih, njive i voćnjaci gusto raspoređeni, i tek poneki kameniti goli breg viri iz obrađene zemlje, a bliže središtu ostrva, nekoliko golih grbina koje se dižu i spajaju u kamenu kičmu Krita. Populacija ostrva povećala se na preko četrdeset miliona ljudi, rekoše joj; pa ipak, ostrvo izgleda otprilike isto kao i uvek. Samo je broj sela povećan. Izgrađena su u punom skladu ne samo sa modernim, nego i sa antičkim selima, kao što bejahu Gurnija i Itanos. Pet hiljada godina urbanističke neprekidnosti, još od prvog uzleta istorije (ili poslednjeg uzleta praistorije) - a to je bio uzlet u takve visine da je bio znan i poštovan čak i u klasičnoj Grčkoj, hiljadu godina kasnije. U usmenim predanjima, priča o Kritu sačuvana je kao mit o Atlantidi, ali je stvarna tradicija Krita nastavila da oblikuje živote ljudi kroz sve kasnije milenijume, pa čak i na njenom današnjem Marsu. Zbog imena korišćenih u Dorsa Breviji, kao i zbog naklonosti dorsabrevijanske kulture prema vrednostima arijadnijskog matrijarhata, razvili su se posebni odnosi između ta dva mesta; mnogi Marsovci Dorsabrevijanci dolazili su kao i drugi turisti na Krit da posete drevne iskopine. Zato su, dabome, u blizini svakog takvog lokaliteta nikli moderni hoteli, u kojima su svi enterijeri malo većih razmera, da bi se unutra mogli udobno kretati visoki, mladi hodočasnici iz svemira, na svojim boravcima u 'svim mestima redom' - Faistosu, Gurniji, Itanosu, Maliji, Zakrosu (poslednja dva pod vodom) pa čak i u smešnoj 'rekonstrukciji' Knososa. Dolazili su i gledali kako je sve počelo, u davnom osvitu sveta. Tako isto i Zo - stojeći u bleštavoj, plavoj svetlosti Egeja, raskoračena preko kamene uličice pet hiljada godina stare - oseća da se u nju ulivaju sačuvane vibracije one negdašnje slave, one veličanstvenosti, iz poroznog crvenog kamena pod njenim nogama, pa nagore, sve do srca. Jedna plemenitost, kojoj kraja nema.

     Ali je zato sva ostala Zemlja bila Kalkuta. Dobro; možda nije pošteno kazati tako nešto. Ali sama Kalkuta bila je potpuno Kalkuta. Smrdljak do neba, masa ljudskih telesa krajnje zbijena. Pri svakom izlasku iz hotelske sobe Zo je nailazila na prizor sa bar pet stotina ljudskih bića u istom vidnom polju; često i pet hiljada. Maltene da se na neki jeziv način obraduješ što tako mnogo živih bića uspeva da kulja kroz ulice - ima ih, ima ih... Svet kepeca, patuljaka i drugih niskih stvorova. Svako od njih odmah primeti visoku Marsovku, i odmah počnu da se pomeraju ka njoj, nagomilavaju se oko nje, kao ptići u iščekivanju da ih ptica, njihova roditeljka, odozgo nahrani. Doduše, neki su prilazili iz razloga kudikamo prijateljskijih, iz radoznalosti, a ne zbog gladi; neki su čak, činilo se, bili više zainteresovani da vide njen egzoskelet nego nju samu. Izgledali su zadovoljni životom. Mršavi, ali ne na smrt izmršaveli, čak ni oni među njima za koje se jasno videlo da ceo život provode na ulici - dakle, da na ulici bukvalno stanuju, pa i spavaju. Sada su ulice bile kooperative, čovek je morao dobiti 'stanarsko pravo' od kolektiva, da bi smeo da legne i spava na nekom određenom delu pločnika; zato je svaki 'stanar' ulice morao i da čisti svoj komadić teritorije. Ova ulična zadrugarska vlast regulisala je milione malih pijaca za prodaju svega i svačega, gajila useve na svakom nezazidanom komadiću zemlje, a mnogi zadrugari su među svojim biljkama i spavali. To je život na Zemlji u poznom holocenu. Posle Arijadne, nizbrdo i samo nizbrdo.
     Zo je otputovala u Prafore, jednu enklavu u brdima severno od Kalkute. Tu je stanovala jedna od Džekinih špijunki na Zemlji, usred velike kancelarije/spavaonice sa mnoštvom namučenih, prezauzetih državnih činovnika; ti ljudi su bukvalno živeli na radnom mestu, pred svojim kompjuterskim ekranima, i spavali svako ispod svog radnog stola. Džekina agentkinja bila je prevodilac i programer, razumela je mandarinski kineski, urdu, dravidski i vijetnamski, kao i svoj maternji hindu, i engleski; imala je široku mrežu prijatelja vičnih prisluškivanju, i zato je mogla obaveštavati Džeki o pojedinim indijsko-kineskim razgovorima u vezi sa Marsom.
     "Naravno da će i jedni i drugi nastaviti da šalju narod na Mars", reče ta žena, krupna i zdepasto građena, u razgovoru sa Zo, u malom uzgajalištu lekovitih trava, iza kancelarijske zgrade. "To ti je, kako kažu, 'datost'. Ali stiče se utisak da obe te vlade traže dugoročno rešenje ipak unutar svojih populacija. Više niko ne očekuje da ima više od jednog deteta. Ne samo što po zakonu ne sme više da se ima, nego i tradicija to nalaže."
     "Zakon za materice", reče Zo.
     Žena slegnu ramenima. "Može biti da je tako. Ali tu je reč, u svakom slučaju, o jednoj vrlo jakoj tradiciji. Ljudi gledaju oko sebe i vide problem. Svaki čovek zna da će dobiti tretman za dugovečnost, ali i da će mu tom prilikom biti ugrađen implant za sterilnost. Ta dva posla, u isti mah. To se shvata kao normalno stanje stvari. U Indiji, čovek smatra da je imao sreće ako dobije dozvolu da mu se taj implant izvadi; i ne buni se kad, posle rođenja njegovog prvog deteta, bude sterilisan zauvek. Čak su i hinduistički fundamentalisti izmenili svoja učenja i prihvatili ovo, zato što su socijalni pritisci na njih bili ogromni. Kinezi već vekovima rade tako. Otkriće lekova protiv starenja samo je učvrstilo već postojeću kinesku tradiciju."
     "Znači, Mars ima manje razloga da ih se plaši nego što to Džeki misli."
     "Pa, emigrante će oni nastojati da šalju i dalje, to je deo njihove ukupne strategije. U nekim katoličkim i muslimanskim državama otpor pravilu 'samo jedno dete' je žešći; neke od tih zemalja rado bi krenule u kolonizaciju Marsa kad bi on danas bio prazan. Veća pretnja za vas danas su Filipini, Brazil, Pakistan."
     "Hmmm", reče Zo. Kad god se razgovaralo o imigraciji, osećala se potišteno. Pod pretnjom: leminzi nadiru. "A nekadašnje meta-nacionalne kompanije?"
     "Stara 'Grupa 11' počinje opet da se okuplja, sa namerom da pruži izvesnu podršku najjačim starim meta-nacionalkama. A one će, dabome, tragati za mestima pogodnim za njihov razvoj. Mnogo su slabije nego pre poplave, ali ipak zadržavaju znatan uticaj u u Americi, Rusiji, Evropi, Južnoj Americi. Reci Džeki da dobro gleda kako će se Japan ponašati u sledećih nekoliko meseci. Ona će znati na šta mislim." Onda ta žena uključi svoj kompjuter/komunikator na levom šačnom zglavku, neposrednim dodirom u Zoin, da bi se bez ikakve mogućnosti prisluškivanja prenele informacije, sve do najsitnije pojedinosti, i da bi ih Zo mogla tako odneti na Mars, do Džeki.
     "U redu", reče Zo. Najednom umorna, kao da se neki težak čovek uvukao u njen egzoskelet pored nje, pa sad svojom težinom vuče i nju nadole. Zemlja je veliki teret. Neki ljudi su tvrdili da im tako jaka gravitacija prija, kao da im taj pritisak pomaže da se uvere da su stvarni. Zo nije patila od toga. Dobro, Zemlja je krajnje egzotična, niko nema ništa protiv toga, ali ona bi radije bila kod kuće. Izvuče utikač: prenos informacija sa špijunkinog na njen zglavak bio je završen. Poče zamišljati idealni srednji put, savršeni test za telo i duh: divnu gravitaciju Marsa.