41.

     Sastanak. Pokaza se da je En Klejborn zaista jednako isušena i spečena od sunca kao Saks Rasel, ali ćutljivija čak i od njega, sklona lakonskom govoru; i još, uz to, prilična osica - povremeno je imala kratke napade zlovolje. Pojavila se u poslednjem trenutku, ponela samo jedan ranac na leđima i nikakav drugi prtljag, a na levom šačnom zglavku nosila je tanki, crni kompjuter/komunikator, jedan od najnovijih modela. Koža orah-smeđe boje, naružena raznoraznim izraslinama, bradavicama i ožiljcima na mestima gde su takvi kožni poremećaji hirurškim putem uklonjeni. Dug život proveden pod vedrim nebom, i to u starim danima, kad je ultraljubičasto bombardovanje bilo snažnije; ukratko, pečena, izgorela. U Ehusu se za takve govorilo da su 'pečenoglavci'. Oči sive, usta gušterski prorez, bore od uglova usana nagore do nozdrva kao dva duboka zaseka sekirom. Ništa nije moglo biti strožije od tog lica.
     Nedelju dana su putovale do Jupitera. En je to vreme provela u malenom brodskom parku, šetkajući se između drveća. Zo je radije ostajala u trpezariji, ili u velikoj kupoli za osmatranje svemira, gde se svake večeri okupljala grupica putnika raspoloženih da grickaju tablete pandorfa, igraju go, ili puše opijum, ali za to vreme i da gledaju zvezde. Zato su se njih dve slabo viđale tokom putovanja.
     Preleteli su iznad asteroidnog pojasa, ali ne mnogo iznad ravni ekliptike. Nesumnjivo su pri tome preleteli i izvestan broj novih, izdubljenih svetića, ali nisu ih golim okom primetili; međutim, brodski ekrani su prikazali nekoliko kamenih krompira koji su valjda imali neke svoje unutrašnje površine nalik na rudnik viđen iznutra, ili možda cele gradove usađene u pejzaže sa puno zelenila, divno izvajane. Unutra, neke društvene zajednice anarhične i opasne, druge možda verski monolitne ili utopijski kolektivističke, a u oba ta slučaja mirne, smirene - do bola smirene. Velika raznovrsnost gradova-država, sada objedinjena u jednu federarivnu državnu zajednicu, Asteroidni Pojas, ali vrlo labavu i anarhičnu. Ovo je navodilo Zo na sumnju da su neosnovani Džekini planovi o političkom okupljanju državica na satelitima spoljašnjih planeta u jednu celinu koja bi bila pod kišobranom Marsa. U najboljem slučaju biće kao u asteroidnom pojasu. Džeki je mislila drugačije; Asteroidni Pojas je takva federacija kakva jeste, govorila je ona, zbog svoje izuzetne geografske prirode; naime, zbog toga što je traka sačinjena od stena razasutih po ogromnom prostoru oko Sunca. Spoljašnji svetovi, međutim, jesu gasni divovi koji imaju te svoje satelite koji su oko njih čvrsto grupisani i koji će, iz tog razloga, sigurno prerasti u političke saveze; osim toga, to su veliki svetovi, mnogo veći od asteroida. Zato će na kraju biti veoma važno uz koju će se od sila na unutrašnjim planetama svrstati.
     Zo nije bila ubeđana u ovo. Usporavanje broda uvodilo ih je u Jupiterov sistem; dobro mesto za proveru Džekinih teorija. Brod je, radi dodatnog usporenja, prohujao kroz Jupiterov sistem nekoliko puta, putanjama prepletanim kao kad deca naprave od tankog kanapa 'kolevku za macu' na svojih deset prstiju. U ovim proletanjima, putnici su imali prilike da izbliza osmotre sva četiri velika Jupiterova prirodna satelita. Na sva četiri preduzeti su ambiciozni planovi teraformiranja. Prva tri, idući od spolja - Kalisto, Ganimed i Evropa - imali su iste početne uslove; bili su pokriveni slojevima vodenog leda, i to Kalisto i Ganimed slojevima dubokim hiljadu kilometara, a Evropa stotinu kilometara. Voda nije retkost u spoljašnjem Sunčevom sistemu, ali, opet, i nema je baš na svakom koraku; zato su ti vodeni svetovi imali, od početka, traženu robu za prodaju. Po ledenoj površini sva ta tri prirodna satelita bilo je razbacano mnogo stena, uglavnom od meteorita koji su se tu rušili u prošlosti. Ugljenični hondriti, veoma izlomljeni, odličan građevinski materijal. Naseljenici su stigli pre tridesetak M godina. Prerađivali su taj mineralni materijal u ugljenične nanocevi, slične onima od kojih su načinjeni kablovi svemirskih liftova; ali su od nanocevi pravili višeslojne naduvane kupole i po dvadeset, i po pedeset kilometara u prečniku. Ispod takvih kupola rasipali su drobljeni kamen, i na taj način dobijali tanak sloj zemljišta, ispod koga je ostajao najekstremniji permafrost svih vremena. U nekim slučajevima topili su jedan mali deo leda u sredini, dobijajući pod kupolom i jezero.
     Na Kalistu, ovako podignut grad pod 'šatorom' zvao se Ženevsko Jezero. Tu sad stiže marsovska delegacija na susrete sa raznim političkim grupama i vođama Jupiterske lige. Zo je, po ustaljenoj shemi, išla uz delegaciju kao sitan funkcioner i posmatrač, vrebajući priliku da Džekine poruke diskretno prenese pojedinim ljudima koji su, za razliku od ostalih, mogli nešto stvarno da postignu.
     Ovo okupljanje delegacija imalo je svoj nezavisni razlog, nije bilo samo zbog Marsovaca. Bilo je deo tradicije da se svake dve godine Jupiterovci okupe da bi raspravljali o teraformiranju svojih svetova. Dobar kontekst, dakle, za plasiranje Džekinih interesa. Na prvom sastanku, Zo je sedela u poslednjem redu sedišta u dvorani, do En, koja je odlučila da takođe prisustvuje. Tehnički problemi teraformiranja ovih meseca bili su veliki po razmerama, a jednostavni konceptualno. Na Kalistu, Ganimedu i Evropi radilo se po istom sistemu, bar na početku: pokretni fuzioni reaktori puštani su da lunjaju po ledenoj površini, da zagrevaju led, pretvaraju ga u željene gasove i oslobađaju te gasove u početnu vodonično-kiseoničnu atmosferu. Naseljenici su se nadali da će tokom izvesnog vremena uspeti da stvore polutarne pojaseve sa slojem zemljišta (od smrvljenog kamena) na ledu; atmosferske temperature bile bi zadržane blizu tačke smrzavanja vode, tako da bi se mogle uspostaviti tundre, kao najpogodnije biocenoze, oko niza polutarnih jezera. Atmosfera od vodonika i kiseonika mogla bi se disati.
     Četvrti, najunutrašnjiji od tih prirodnih satelita, bio je teži za rad, ali izazovan. Njega su sa Kalista, Ganimeda i Evrope gađali iz 'topova' - lansirnih šinskih mas-drajvera; a 'granate' su bile veliki blokovi leda i minerala. Zato što je bio odveć blizu Jupiteru, imao je vrlo malo vode, a površina mu je bila od izmešanih slojeva bazalta i sumpora. Velike količine sumpora povremeno su provaljivale na površinu, izbačene spektakularnim vulkanskim erupcijama, do kojih je dolazilo zbog toga što su Jupiter i veliki Jupiterovi meseci delovali plimnim silama na Io. Znalo se da će u ovom slučaju teraformiranje potrajati izuzetno dugo, da će biti među najdugotrajnijim u celom Sunčevom sistemu. Jedan od predviđenih postupaka bilo je i unošenje bakterija koje se hrane sumporom u vrele sumporne izvore oko pojedinih vulkana.
     Sva ta četiri projekta bila su usporena zbog nedovoljne količine svetlosti. Zato je započeta izgradnja ogromnih svemirskih ogledala na Jupiterovim Lagranžovim tačkama, gde su komplikacije mnogobrojnih gravitacionih polja Jupiterovog sistema srazmerno male. Sa tih ogledala Sunčeva svetlost trebalo je da bude usmeravana ka polutarima sva četiri velika meseca. Pošto su sva četiri 'plimno vezana' za Jupiter, dakle okrenuta uvek istom svojom tačkom ka njemu, trajanje njihovih sunčanih dana zavisi od trajanja jednog njihovog obilaska oko Jupitera, a to znači, od četrdeset dva sata kod Ioa do petnaest dana kod Kalista. Bez obzira na to trajanje, svaki od ovih satelita primao je u datom vremenu samo četiri posto od one Sunčeve energije koju bi Zemlja dobila za isto vreme. Ali istina glasi da Zemlja dobija zapanjujuće veliku količinu Sunčeve svetlosti, daleko veću nego što joj je stvarno potrebno; dakle, četiri posto toga je još lepa količina svetlosti, barem kad je reč o vidljivosti - to je sedamnaest hiljada puta jače od najjače mesečine u zemaljskoj noći; ali ne donosi dovoljno toplote za teraformiranje. Zato su stanovnici nastojali, svakojakim strategijama, da uštrpnu makar malo više svetlosti iz svoje okoline. Ženevsko Jezero i svi drugi gradovi na ovim prirodnim satelitima bili su na onoj strani koja je večito okrenuta ka Jupiteru, da bi koristili veliku količinu svetlosti koja se odbija od tog ogromnog globusa na njihovom nebu. A u gornju atmosferu Jupitera porinute su ploveće 'gasne lanterne' koje su davale svetlost tako jaku da u njih ni sa Kalista niko nije mogao golim okom gledati duže od jedne sekunde. Lanterne su svetlost pravile fuziono sagorevajući male količine Jupiterovog helijuma, stvarale svetlost koja je elektromagnetnim reflektujućim poljima bacana sva nagore, u ravan ekliptike. Trakasto čudovište sada je bilo još veći spektakl jer je po njegovom licu lutalo dvadesetak tih bolno blistavih tačaka svetlosti.
     I sa svemirskim ogledalima, pa i sa tim plovećim fuzionim buktinjama u Jupiterovoj atmosferi, meseci Jupitera dobijali bi tek polovinu one jačine svetlosti koja na Mars pada. Bolje od toga se nije moglo postići. Takav je život u spoljašnjim delovima Sunčevog sistema, sve u svemu, ne baš blistav, zaključi Zo. Da bi nacedili tako malo svetlosti, ljudi moraju izgraditi ogromnu infrastrukturu. Tu je bio prostor za nastup delegacije Marsa. Džeki je sredila da Jupiterovcima bude ponuđena obimna pomoć, uključujući nove fuzione samohotke za pretvaranje leda u atmosferu, zatim nove fuzione lanterne, kao i Marsovo iskustvo u korišćenju svemirskih ogledala i drugih tehnika za teraformiranje. Ovu ponudu dala je jedna objedinjena marsovska firma, 'Asocijacija aerokosmičkih zadruga', zainteresovana da dobije neki novi posao negde, sad kad je situacija u Marsovom sektoru kosmičkog prostora bila uglavnom stabilizovana. Ove zadruge uložiće kapital i svoju stručnost, a zauzvrat će dobiti preferencijalne trgovinske ugovore, velike isporuke helijuma3 izvučenog iz Jupiterove atmosfere, kao i priliku da istražuju, rudare, a možda i rade na teraformiranju svih osamnaest malih Jupiterovih meseca.
     Oni će, dakle, uložiti svoj kapital; iznajmiće Jupiterovcima svoje stručnjake; krenuće snažna trgovinska razmena; to je bila šargarepa, i to velika. I, naravno, ako bi Jupiterovci sve to prihvatili, prvi pipci savezništva sa Marsom već bi se omotali oko njih. Onda bi Džeki mogla da krene i sa političkim alijansama, i posle nekog vremena bi uvukla mesece Jupitera u svoju mrežu. Ali i Jupiterovci su to uvideli, kao i svako drugi; zato su se dovijali na razne načine da izvuku za sebe što veće dobitke, a da za uzvrat ne daju previše. Nesumnjivo će im brzo pasti na um da nahuškaju marsovske firme, kao i slične zemaljske firme, da jedne drugima budu što veća konkurencija i obaraju cenu.
     Tu je bila uloga za Zo. Ona je bila štap. Šargarepa javno, a motka po leđima tajno, da se ne vidi; to je bio Džekin metod u svim oblastima života.
     Džekine pretnje Zo je saopštavala samo pomalo, samo okolišno, da bi zloslutnije zvučale. Vrlo kratak susret sa nekim zvaničnicima sa Ioa; njihov ekopoetski plan, reče im Zo kao uzgred, prespor je, daleko prespor. Njihovim bakterijama biće potrebne hiljade godina da sažvaću dovoljne količine sumpora i pretvore ga u korisne gasove, a za to vreme Jupiterovo snažno polje radioaktivnosti, koje obuhvata Io i čini jedan od glavnih njegovih problema, dovelo bi do takve mutacije tih bakterija, da se one više ne bi mogle ni prepoznati. Iovcima je potrebna jonosfera, potrebna im je voda, možda čak treba da razmisle o prevlačenju Ioa na neku višu orbitu, udaljeniju od njihovog gasnog boga. Mars, dom teraformatorske stručnosti, Mars koji je najzdravija, najbogatija civilizacija u Sunčevom sistemu, može da im pomogne u svemu tome, a može da ponudi i posebnu pomoć. Čak može da popriča sa drugim galilejskim svetovima o mogućnosti da preuzme na sebe celokupno teraformiranje Ioa, da bi se dobilo na brzini.
     Posle ovoga, ćaskanja sa raznim zvaničnicima sa ledenih galilejskih svetova: na koktelima posle radnih sednica, pa posle još po barovima, i u grupnim šetnjama duž obalskog šetališta uz jezero po kome je ceo grad dobio ime, pod sonoluminiscentnim uličnim svetiljkama koje vise sa nosećeg rama naduvane kupole. Ovim ljudima Zo reče da delegati sa Ioa gledaju da promuvaju neki svoj zaseban 'dil'. Kad pogledaš, Io zaista ima najveći potencijal, ima čvrsto tle na kome se može stajati, ima toplotu, teške metale; veliki turistički potencijal. Zo nagovesti da se Iovci, izgleda, spremaju da krenu u neku svoju nezavisnu politiku, time i da razbiju Jupiterovski savez.
     Na nekim od tih šetnji En je išla uz Zo, a Zo ju je pustila i da čuje nekoliko takvih razgovora, zainteresovana da vidi kako će to En shvatiti. Tako pođoše 'Voterfront promenadom' - obalskim šetalištem, koje je vodilo po niskom prstenu meteorskog kratera koji je Ženevljanima dobro poslužio kao 'posuda' u koju su smestili svoje jezero. Svaki krater na ovom svetu, Kalistu, bio je svojim prisustvom mnogo upadljiviji nego tipičan krater na Marsu. Rub ovog kratera bio je ledeni bedem, samo nekoliko metara uzdignut iz ledene ravnice: nije mnogo. Ali ravnica je bio čitav Kalisto. Stojeći na bedemu, čovek je mogao osmotriti površinu vode jezera, pruženu u nedogled, ili se osvrnuti i pogledati travnate ulice gradića, iza njih videti prozirni zid kupole, i kroz njega daleke ledene ravni koje se vidno povijaju, okruglinom samog Kalista, sve do horizonta. Izuzetna uravnjenost tog predela izvan naduvane gradske kupole nagoveštavala je njegovu strukturu: jer to je, zapravo, bio glečer, jedan jedini, kojim je ceo Kalisto sasvim omotan, glečer hiljadu kilometara debeo, sposoban da 'pojede' sve dolazeće meteorite i izleči svako svoje rasprskavanje zbog plimnih sila, jer može da 'teče' bez odmrzavanja i brzo se opet poravna.
     Talasići su stvarali tamne interferencijske mreže na površini jezera, koje je bilo ravna ploča vode, bela, zato što je dno bilo čisti beli led, ali sa žutom nijansom, zbog velike lopte Jupitera koja je, sva natečena i naduvena, počivala nad glavama šetača, prošarana mnogim uporednim prugama duž čijih ivica su se golim okom lako videla mnogobrojna mala vrtloženja, takođe primetna oko silovito blistavih, ali malenih kao glava čiode, fuzionih lanterni.
     Prođoše pored jednog niza drvenih kuća; drvo je pribavljeno sa pošumljenih plovećih ostrva koja su puštena da plutaju kao splavovi na udaljenom kraju jezera. Ulična trava svetlucala je zeleno, a u ogromnim 'kutijama za zasađivanje' postavljenim iza zgrada rasli su čitavi vrtovi, pod dugačkim, bleštavim svetiljkama. Zo malo pripreti učesnicima u ovoj šetnji, grupici zbunjenih funkcionera sa Ganimeda; podseti ih na snagu marsovske vojske. Čisto onako, da se zna, kad se već priča o mogućnosti da Io dezertira iz njihove unije.
     Ganimedovci odoše na ručak. Izgledali su zbunjeno i nelagodno. "Al' je bilo delikatno", primeti En kad su se Ganimedovci udaljili toliko da ih više nisu mogli čuti.
     "Da nismo ironični malo?" reče Zo.
     "Hajde da kažemo da si ti jedan mangup."
     "Moraću se upisati kod Crvenih u školu diplomatske finoće. Mogli bi i asistenti da pođu sa mnom, Crveni asistenti, da podmetnu poneku bombu ispod imovine ovih ljudi."
     En prošišta nešto između zuba. Nastavi šetnju promenadom; Zo je održavala korak, uz nju.
     "Baš čudno, da Velike crvene mrlje više nema", primeti Zo dok su prelazile preko mostića iznad jednog kanala sa belim dnom. "To kao da je neki znak. Ja sve očekujem da se pojavi."
     Vazduh je bio leden i vlažan. Ljudi sa kojima su se njih dve mimoilazile bili su uglavnom rođeni na Zemlji, deo najnovije dijaspore. U visinama, blizu nosećeg rama kupole, nekolicina letača izvodila je lenje spirale. Zo ih je gledala kako prelaze preko pročelja ogromne planete. En je često zastajala da pregleda rezane komade kamena; prenebregavala je ovaj grad na ledu i gomile građana u njemu, njihov graciozni način šetanja odskakivanjem na prstima, njihovu odeću u duginim bojama i ovu skupinu mladih urođenika koja sad protrča. "Pa, tebe stvarno više zanima kamenje nego ljudi", reče Zo, napola se diveći, a napola iznervirana.
     En je samo pogleda. Kao kad se bazilisk zapilji u tebe! Zo slegnu ramenima i povuče je za ruku, odvuče je dalje od tog mesta. "Ovi mladi koji su ovde rođeni imaju svi manje od petnaest M godina", reče joj. "Ceo život su proveli na 0,1 g. Nije njih briga ni za Zemlju ni za Mars. Oni veruju u mesece Jupitera, u vodu, plivanje i letenje. Većina njih dala je da im se oči izmene da bi se prilagodile na ovu slabu svetlost. Nekima počinju da rastu i škrge. Imaju plan da teraformiraju ove mesece, a znaju da će to trajati pet hiljada godina. Oni su sledeći stepenik evolucije, za ime Ka, a ti šta radiš, ti buljiš u kamenčine koja su potpuno iste kao i sve druge kamenčine svuda u ovoj Galaksiji. Ono što pričaju da si luda - stvarno, jesi."
     Ovo se odbilo o En kao bačeni kamičak. Ona reče: "Zvučiš isto kao ja kad sam pokušavala da ubedim Nađu da se izvuče iz Podbrega."
     Zo slegnu ramenima. "Idemo. Imam još jedan sastanak."
     "Mafijaškim poslovima nikad kraja, a?" reče En. Ali ipak pođe, zureći oko sebe kao zborana dvorska luda, patuljasta, smešno obučena u taj svoj starinski džemper.
     Pozdraviše ih neki članovi Gradskog veća Ženevskog Jezera, blago nervozni, kod dokova. Zajedno se ukrcaše svi na jedan mali trajekt koji krivudavo pođe kroz flotu malenih jedrilica. Na jezerskoj pučini bilo je vetrovito. Trajekt je bez žurbe otpućkao do jednog od tih pošumljenih ostrva. Divovska stabla balse i tikovog drveta nadnosila su se nad mokro 'ćebe' veštački dogrejanog šumskog ostrvskog tla. Na obali su, pored strugare, radile ovdašnje drvoseče. Iako je strugara bila izolovana protiv zvuka, prigušeno zujanje mehaničkih testera probijalo se u okolni prostor, pratilo je razgovor ljudi u blizini. Ploviš po jezeru, na mesecu Jupitera, a sve boje prožete sivilom velike udaljenosti Sunca; Zo oseti nešto od letačke divote, pa reče meštanima: "Ovo je predivno. Sad razumem zašto se na Evropi neki zalažu za pretvaranje celog tog meseca u vodeni svet, po kome bi se moglo ploviti u krug, u svakom pravcu. Oni bi čak mogli otpremiti glavninu vode na Veneru, tako da kod njih nivo vode opadne dovoljno da se ukažu i neka ostrva čvrstog tla. Ne znam da li su vama pominjali tu mogućnost. Možda su to samo prazne priče, kao ona da se neko sprema da napravi malu crnu rupu i baci je u Jupiterovu višu atmosferu. Pretvoriti Jupiter u zvezdu! Tada biste imali svetlosti koliko god hoćete."
     "Zar ne bi crna rupa pojela ceo Jupiter?" upita jedan od njenih sagovornika.
     "Da, ali za to bi bilo potrebno veoma dugo vreme, kažu - milioni godina."
     "A onda, nova", ukaza En.
     "Da, da. Koja bi uništila sve oko sebe osim Plutona. Ali do tada mi nećemo biti tu. U svakom slučaju ćemo 'otići', ovako ili onako. Ili će biti pronađen neki način da se to spreči."
     En se nasmeja oštro, grubo. Ovdašnji građani, udubljeni u neke teške misli, to kao da ne primetiše.
     Kad su se vratili na obalu jezera, En i Zo opet pođoše promenadom. "Neskriveno, drastično nastupaš", reče En.
     "Ni najmanje. Baš sam delikatna. Oni ne znaju da li ja to govorim u svoje lično ime, ili u ime Džeki, ili celog Marsa. Ili možda samo pričam bez veze. Svejedno, počinju da razmišljaju o širem kontekstu. Odveć lako se oni obmotaju samo svojom, jupiterovskom situacijom, a zaborave sve ostalo. Ceo Sunčev sistem, koji je jedno političko telo; treba ljudima pomoći da o tom konceptu, koji im je teško pojmljiv, počnu da razmišljaju."
     "Treba tebi pomoći. Ovo nije renesansna Italija, znaš."
     "Ono što je rekao Makijaveli biće istinito uvek, ako si na njega mislila. A i na to treba podsetiti ove ljude ovde."
     "A ti mene podsećaš na Frenka."
     "Frenka?"
     "Frenka Čalmersa."
     "E, tom iseiju se divim", reče Zo. "Doduše, samo na osnovu onoga što sam čitala o njemu. Među svima vama, jedino on nije bio licemer. I, gle, od svih vas, najviše posla uradio je baš on."
     "Pojma ti nemaš o tim stvarima", reče En.
     Zo opet slegnu ramenima. "Prošlost je ista za sve nas. Znam isto koliko i ti."
     Prođoše neki Jupiterovci, bledi, iskolačenih očiju, zaneti u neke svoje razgovore. Zo mahnu rukom. "Pogledaj ih! Kako su zaneti. Divim se ja i njima, zaista - bacaju se tako energično u jedan projekat koji će biti dovršen tek mnogo vekova posle njihove smrti - besmislen čin, gest prkosa i slobode, božanskog ludila, kao kad spermatozoidi ludo jurišaju prema neznanom cilju."
     "Svi smo mi takvi", reče En. "To je evolucija. Kad ćemo na Mirandu?"