42.
Oko Urana, koji je četiri puta udaljeniji od Sunca nego Jupiter, na svaki predmet pada samo četvrt postotka one svetlosti koja bi na taj isti predmet padala kad bi bio na Zemlji. Ovo je bio glavni problem za svaki veliki projekat teraformiranja: kako naći energiju. Ali, kao što Zo uvide kad je njihov brod ušao u Uranov sistem, i ta jedna četvrtina jednog postotka zemaljske svetlosti ipak je dovoljna za dobru vidljivost. Još je to hiljadu tri stotine puta jače od pune mesečine na Zemlji. U crnom prostoru, u razasutim sazvežđima, izdvajala se jedna zaslepljujuće jaka mrvica - Sunce. Jest da je sve nekako sumračno i lišeno glavnine svojih boja, ali svaku stvar, ipak, vidiš, savršeno dobro vidiš. Toliko je moćno sadejstvo ljudskog oka i ljudskog duha, čak i na tako velikoj udaljenosti od doma.
Ali oko Urana ne postoji nijedan veliki prirodni satelit koji bi privukao krupne teraformatorske projekte; Uranova porodica sastoji se od petnaest vrlo malih meseca, od kojih nijedan nije veći od Titanije ili Oberona - čiji je prečnik samo šest stotina kilometara. Većina od tih petnaest znatno su manji i od toga. Zapravo je to jedna zbirka velikih asteroida. Imena su im data uglavnom po Šekspirovim ženskim likovima. Svi kruže oko tog najravnodušnijeg od gasnih divova, oko Urana, plavozelene planete koja se 'valja' po ravni ekliptike, jer oba Uranova pola leže u njoj, i koja oko sebe vrti jedanaest uzanih grafitnih pojaseva, kao jedanaest jedva vidljivih, vilinskih obruča. Sve u svemu, nije baš privlačnan sistem za naseljavanje.
Pa ipak, ljudi su došli i naselili se. To Zoi nije bilo iznenađijuće; neki ljudi su odavno počeli istraživanja i izgradnju čak i na Tritonu, Plutonu, Haronu, a ako pohod poslat da otkrije desetu planetu postigne uspeh, nema sumnje da će tamo zateći već naduvanu kupolu i ispod nje gradić čiji se stanovnici uveliko svađaju između sebe, ali neće ni da čuju da im se neko spolja meša u njihova posla. Takav je život u epohi zvanoj akcelerando.
Glavni grad pod kupolom u Uranovom sistemu bio je na Oberonu, najvećem i najudaljenijem od tih petnaest prirodnih satelita. Zo, En i ostali putnici sa Marsa parkirali su se na jednu planetnu orbitu, ali nadomak Oberona, i šatlom sišli u posetu.
Ovaj grad, Hipolita, raširio se preko jedne velike 'doline-brazde' kakvih je na svim većim Uranovim mesecima bilo mnogo. Pošto je gravitacije bilo još manje nego svetlosti, a svetlosti vrlo malo, grad je projektovan kao prostor u celosti trodimenzion, sa šipkama za pridržavanje, koje su bile opružene daleko kroz vazduh, i sa konopcima duž kojih prolaznik treba, držeći se za njih, da klizi, i sa letećim poslužavnicima, u suštini robot-konobarima; iz okomitih litica virili su balkoni i liftovi, merdevine i cevi, odskočne daske i trambuline, restorani su lebdeli u nebesima, dok su se paviljoni oslanjali samo na ploču navrh po jednog nosećeg stuba, a sve su to osvetljavale lebdeće svetiljke, loptaste, bele i blistave. Već prvi pogled bio je Zoi dovoljan da zaključi kako je nemoguće leteti u naduvanoj kupoli koja je zakrčena tolikim 'rekvizitima'; ali zato je u ovoj gravitaciji i sam svakodnevni život bio svojevrsno letenje, jedan pokret tvog stopala bio je dovoljan da se otisneš visoko i daleko; odlučila je da se pridruži ovdašnjim žiteljima koji su shvatali život tako, i da pleše s njima. Malo ko je u Hipoliti pokušavao da hoda na zemaljski način; ovde je ljudsko kretanje bilo, po prirodi stvari, vazdušno, gipko, puno skokova do znatne visine ili daleko u dubinu, kao i prebacivanja 'lijanom' u Tarzanovom stilu. Iznad najnižeg nivoa grada bila je razapeta mreža.
Ovdašnje stanovništvo došlo je iz svih delova Sunčevog sistema, ali ponajviše, naravno, sa Zemlje i Marsa. Još nijedan odrasli rođeni Uranac nije postojao u ovom trenutku, nego samo nekoliko male dece koja su čuvana u jednim jaslicama; rodile su ih radnice koje su učestvovale u izgradnji ovog naselja. Šest Uranovih meseca bilo je već naseljeno na ovaj način. Nedavno je u gornju atmosferu Urana pušteno nekoliko plovećih fuzionih svetiljki; one su se zadržavale u 'rekama' gasova koje su trakasto omotavale Uranov polutar. Sada su gorele kao tačkice Sunca u plavozelenoj boji Urana, dajući svojevrsnu 'dijamantsku ogrlicu' oko divovske planete. Zahvaljujući ovim 'gasnim lanternama', količina svetlosti u Uranovom sistemu znatno se povećala, tako da su posetioci, u svojim susretima sa stanovništvom Oberona, stalno slušali kako su predmeti, u poslednje vreme, primetno 'dobili boju'. Zo nije bila impresionirana tim bojama. "A kako li je tek bilo ranije, bolje što nisam videla", reče ona jednom mesnom entuzijasti. "Ovo vaše je Monohromomundos." Sve zgrade u Hipoliti bile su obojene trakama blistavih boja, ali Zo u mnogim slučajevima nije razaznavala koja je koja. Atropin bi pomogao.
Međutim, ovdašnjim ljudima sve ovo se prilično dopadalo. Neki su ipak govorili da će posle dovršenja izgradnje otići dalje, odseliti se možda na Triton, 'sledeći najveći problem', ili na Pluton, ili Haron; na sledeće gradilište, kao što graditeljima i priliči. Ali većina je bila odlučna da ostane zauvek ovde, uz pomoć lekova i genetskih 'naknadnih upisa' koji bi im dali veću osetljivost očiju, očuvali zdravlje u niskoj gravitaciji, i tako dalje. Pominjali su da bi mogli usmeriti ovamo poneku kometu iz Oortovog oblaka da bi imali dovoljno vode, i možda navući dva ili tri manja meseca na jednu novu putanju na kojoj bi se međusobno sudarili, da bi nastalo jedno veće i toplije nebesko telo sa kojim se može raditi, 'veštačka Miranda', kako reče neko.
Posle jednog sastanka, En, koja nije umela da se snađe u niskoj gravitaciji, iziđe pridržavajući se za jednu šipku koja je iz zgrade vodila dole. Nešto kasnije, Zo pođe za njom, na ulice obrasle bujnom zelenom travom. Diže pogled: div akvamarinske boje, a oko njega obruč od prstenova tankih, jedva vidljivih. Prizor hladan i utvaran, po svim dosadašnjim ljudskim merilima neprivlačan. Dugoročno gledano, možda se čovečanstvo ovde neće održati, zbog slabe gravitacije ovih prirodnih satelita. Ali na upravo završenom sastanku bilo je Uranaca koji su hvalili istančanu lepotu Urana, izmišljali neku novu estetiku po kojoj je Uran lep, bez obzira na to što su u isto vreme spremali planove da izmene sve što se na Uranu izmeniti može. Naglašavali su fine prelive boja, veoma umerenu temperaturu vazduha pod kupolom, kretanje koje toliko nalikuje na letenje ili na neki ples u snu... Neki su, opet, od silnog rodoljublja počeli govoriti protiv svih korenitih promena; počeli su se zalagati da se i u ovom sistemu očuva, koliko god je to razumno moguće, ono zatečeno, dotadašnje stanje prirode.
Neki od tih konzervativaca pronađoše En. Stadoše u krug oko nje, i poče rukovanje. Grlili su je, takođe, neki su je poljubili u teme, jedan se spustio na kolena i poljubio njena stopala. Zo vide kakav je izraz lica En načinila na to, i nasmeja se. "Ma, hajte, ljudi", reče Zo toj grupi.
Oni su, izgleda, izborili za sebe status staratelja ili zaštitnika Mirande, jednog od meseca. Bili su, dakle, ovdašnja verzija Crvenih, iznikla na jednom svetu gde crvenost nije mogla imati baš nikakvog smisla; iznikla, štaviše, mnogo godina posle jenjavanja pokreta Crvenih čak i na Marsu.
Otišli su do sredine grada pod kupolom i tamo se prebacili na vrh jednog visokog, vitkog stuba, gde je na jednoj ploči bio sto sa većim brojem stolica. Posedali su oko stola i naručili večeru. Uz jelo su krenule rasprave koje su brzo obuhvatile čitav Sunčev sistem. Njihov sto bio je oaza u sumračnom vazduhu kupole, a najjača svetlost bila je dijamantska ogrlica u krugu od žada iznad njih. Na prvi pogled, ovaj sto bio je tačno u geometrijskom središtu grada, ali Zo vide još takvih stubova i platformi, a na njima stolove; nesumnjivo je i posetilac za svakim od njih sticao utisak da je u središtu. Hipolita je bila mali grad, ali bi se na Oberonu moglo podići još mnogo sličnih, kao i na Titaniji, Arielu, Mirandi; iako maleni, ovi prirodni sateliti imali su svaki po nekoliko stotina kvadratnih kilometara površine. U tome se sastojala privlačnost ovih svetova kojima je Sunce 'reklo laku noć': slobodna, besplatna teritorija, otvoren prostor - novi svet, nova krajina kao nekad ona prema Divljem Zapadu, granična linija između naseljenog i još neosvojenog, koja se uvek odmiče u nove daljine i uvek nudi priliku za novi početak, za izgradnju novog društva. Urancima je ova sloboda bila dragocenija nego svetlost i gravitacija. Zato su prikupili programe i start-robote, i 'otperjali' ka novoj visokoj krajini, planirajući novi ustav i nove naduvane kupole, željni da sami sebi budu Prva stotina.
Ali upravo takvi ljudi bili su ponajmanje zainteresovani da slušaju Džekine planove o Savezu koji bi obujmio čitav Sunčev sistem. Štaviše, između njih samih već je bilo sukoba; Zo je jasno videla da i za tim jednim, njihovim stolom sede neki ljudi koji su jedni drugima vrlo ozbiljni neprijatelji. Posmatrala je njihova lica vrlo pažljivo dok je šefica marsovske delegacije, Mari, izlagala marsovski predlog najpovoljnijim mogućim rečima: savezništvo sazdano da odoleva istorijsko-ekonomsko-numeričkom 'gravitacionom bunaru' Zemlje, koja je ogromna, poplavljena, zatrpana ljudskim masama, uglibljena u svoju prošlost kao svinja u blato, a ipak još i sad mnogo jača od dijaspore. U najboljem je interesu svih drugih naseobina da se udruže sa Marsom i budu jedinstven front naspram Zemlje, da bi mogli kontrolisati imigraciju, trgovinu, porast - dakle, svoju sudbinu.
Ali Uranci ni da čuju. Na njihov zajednički stav po ovom pitanju nisu uticale ni njihove međusobne nesloge u drugim stvarima. Jedna starija gospođa, gradonačelnica Hipolite, uze reč i poče izlagati hipolitanske stavove; čak i 'Crveni' sa Mirande stadoše na to klimati glavom. Uranci mogu sami da se odupru Zemlji, uranskoj slobodi jednaka su pretnja i Zemlja i Mars, ovdašnji meseci nameravaju da u sva savezništva ili neprijateljstva ulaze samo na strogo privremenoj osnovi, kao slobodni i ravnopravni entiteti koji će se upravljati prema prilikama. Naprosto nema potrebe za nekim formalnijim aranžmanima. "Sve te priče o savezništvu imaju prizvuk neke kontrole odozgo", zaključi ta žena. "Vi to ne radite na Marsu, zašto biste ovde?"
"Radimo mi to na Marsu itekako", reče Mari. "Taj nivo kontrole izranja iz kompleksa manjih sistema koji se nalaze ispod njega, i koristan je za rukovanje problemima na holističkom nivou. Sada međuplanetnom. Mešate totalizaciju i totalitarizam, a to je vrlo ozbiljna greška."
Nisu izgledali ubeđeni. Neka poluga sile mora stajati iza dobrog rezonovanja, da bi ono bilo prihvaćeno. Zato je Zo bila tu. Ali će poluga lakše raditi sad kad je razumno izlaganje planova obavljeno.
Tokom večere En je ćutala, sve dok se uopštena rasprava nije privela kraju. Tada joj grupa sa Mirande poče postavljati pitanja, i En ožive, kao da je neko okrenuo prekidač. Stade i ona postavljati njima pitanja o planetologiji Mirande: kako su klasifikovana područja, s obzirom na to da su nekad bila delovi dve različite miniplanete koje su se sudarile; a kako su klasifikovani još manji meseci Ofelija, Dezdemona, Bjanka i Pak, koji po toj teoriji jesu ostaci izbačeni pri mirandinskom sudaru, i tako dalje. Pitanja su bila podrobna i pokazivala su veliko znanje; a 'staratelji' su, slušajući ih, padali u zanos, gubili se, oči su im bile velike kao u lemura. I ostali Uranci bili su u sličnoj meri zadovoljni što En Klejborn ispoljava zanimanje za njihove svetove. En, glavna Crvena; tek sad Zo uvide šta to stvarno znači. En je bila jedna od najslavnijih osoba u istoriji. Činilo se da je moguće da svi Uranci imaju u sebi pomalo crvenosti; za razliku od naseljenika u Jupiterovom i u Saturnovom sistemu, ovi nisu imali planove za neko izrazito teraformiranje, nego su nameravali da žive pod naduvanim kupolama, a da napolju ostanu praiskonski led i kamen zauvek. Osećanje je njihovo bilo (naročito kod onih koji su sebe smatrali 'starateljima') da je Miranda tako neobična da je treba za sva vremena ostaviti na miru. Vrlo crvenaška zamisao, dabome. Nijedna ljudska delatnost, reče jedan od uranskih Crvenih, neće učiniti ništa osim što će umanjiti vrednost onog što je na Mirandi najvrednije. Jer Miranda poseduje svoju unutrašnju vrednost koja nadilazi čak i značaj Mirande kao planetološkog uzorka. Ima svoje dostojanstvo. En ih je pomno gledala dok su to govorili, i Zo vide u Eninim očima izvesno neslaganje; štaviše, vide da En i ne razume sasvim šta oni to pričaju. Za nju je Miranda bila stvar nauke, a za ove ljude duhovna vrednost. Zo je imala čak i više razumevanja za gledište ovdašnjih stanovnika nego za Enino, zgureno samo oko objekta kao takvog. Ali ishod je bio isti, na obe strane etika Crvenih u čistom obliku: ne teraformirati Mirandu, naravno, i ni govora ni o kakvim kupolama, svodovima ili ogledalima; samo jedna jedina stanica za posetioce, i nekoliko raketnih platformi (mada je i oko toga bilo nekih neslaganja u grupi 'staratelja'); zabraniti baš sve osim pešačenja u cipelama koje ne udaraju jako; skokovi raketama sa jednog mesta na drugo da budu uvek tako visoki da se ne uznemiri ni prašina na površini. 'Staratelji' su sagledavali Mirandu kao divljinu kroz koju se ljudi smeju šetati, ali nikad na njoj živeti i nikad ništa izmeniti. Svet samo za planinare, ili, još bolje, za letače. Da se gleda, ali ništa više. Prirodno umetničko delo.
En je na sve to klimala glavom. I - naravno - u njoj je postojalo još nešto, nešto osim sputavajućeg straha: strastvena naklonost prema stenama, u svetu stena. Fetišizam može da se zakači za bilo šta. Svim ovim ljudima bio je zajednički jedan fetiš. Zo se čudila kako je zapala među njih, bilo joj je to intrigantno i neobično. U svakom slučaju njen metod sile počinjao je da deluje na ove drugare. Grupa 'staratelja' zakupila je poseban trajekt za Mirandu, samo da je pokaže En. Niko drugi neće krenuti sa njima. Privatni obilazak najčudnijeg od svih meseca, priređen za najčudniju Crvenu. Zo se nasmeja. "Volela bih i ja da pođem", reče iskreno.
Onda je Velika Ne rekla da. En, na Mirandi.
Miranda je najmanji od pet velikih prirodnih satelita Urana, ima samo četiri stotine sedamdeset kilometara u prečniku. U svojim mladim godinama, pre nekih tri i po milijarde godina, imala je dva roditelja, otprilike jednako velika, koji su naleteli jedan na drugog, zdrobili se i zgrudvali, u užarenoj rastopljenosti sudara, u samo jednu kuglu. Ali tako nastalo stvorenje, Miranda, ohladilo se pre nego što je stapanje moglo biti dovršeno.
Ishod je pejzaž iz snova, ludo neskladan i nakrivo skrojen. Neka područja glatka kao ljudska koža, druga načisto razbucana; neka stvorena preobražajem površina jednog ili drugog ranijeg meseca, a neka nastala prodorom njihove 'utrobe' napolje. Raseline ogromno duboke, jer su se mnogi komadi nepotpuno spojili. Sistemi uporednih brazdi, ali povijeni pod oštrim uglovima, dramatično, nalik na 'činove' na ramenima nižih oficira, jasan znak ogromnih uvrtaja koja su se u onom sudaru dogodila ili pokušala dogoditi. Iz svemira vidiš pojedine raseline kao da je neko sekirom udarao Mirandu, zasecao kilometrima duboko u sivu kuglu.
Sleteli su na plato pored najvećeg takvog 'zaseka sekirom', koji je nazvan 'Prosperova raselina'. Obukli su skafandre, izišli iz svemirskog broda i odšetali do ivice provalije. Tmina unutra, a dubina tolika da dno izgleda kao neki drugi svet. U kombinaciji sa ovdašnjom mikro-g, ovaj prizor dade Zoi osećaj letenja, ali letenja kao u snovima, gde više ne važe ni marsovski uslovi, gde je preovladalo neko nebo ljudskog duha. Iznad njihovih glava plovio je Uran pun i zelen, dajući celoj Mirandi nijansu žada. Zo poče plesati duž ivice. Odgurivala se samo nožnim prstima u visinu, i onda lebdela, lebdela, izvodila doskok ili sletanje svaki put sa malim savijanjem kolena. Njeno srce... prepuno divote. Kako su čudne one bleštave tačkice gasnih lanterni koje surfuju tamo gore po Uranovoj stratosferi; vilinski žad. Kao sijaličice okačene o venac oko velike, okrugle, papirne svetiljke. Bezdan u svojim dubinama sazdan samo od nagoveštaja. Sve se zeleni nekim svojim unutrašnjim sjajem, viriditas naprosto izbija iz svega - pa ipak, sve miruje i sve je nepokretno zauvek, sve osim njih, nezvanih gostiju, posmatrača. Zo je plesala.
En je naprosto pešačila, mnogo udobnije nego u Hipoliti, sa nesvesnom elegancijom osobe koja je mnogo hodala po stenama. Kamenolomski balet; u ruci macola sa jednim krajem uglasto zašiljenim, na butinama džepovi već prepuni uzoraka. Nije reagovala na uzvike Zo i 'staratelja', nije ih ni čula. Kao glumica koja se zanela u ulogu En Klejborn. Zo se nasmeja: ako se ovo čuje, moglo bi se pretvoriti u strašan kliše!
"Ako pokriju naduvanim kupolama ovu 'mračnu unazadnost u provaliji vremena'", reče ona, "moglo bi još ispasti odlično mesto za život. Velika površina zemljišta, a ne treba mnogo truda oko kupola, šta kažete? A kakvi su vidici. Bilo bi čudesno."
Nisu ništa kazali; nisu odgovorili na tako očiglednu provokaciju, naravno. Ali će Zoine reči verovatno navesti neke od njih na razmišljanje. Zo pođe kao albatros za grupom 'staratelja' prirodne okoline. Oni su počeli silazak u bezdan, niz jedno izlomljeno kameno stepenište uklesano u uzanu izbočinu koja se pružala od litice, postepeno se od nje udaljavajući, ali i spuštajući u dubinu, kao jedan dugačak nabor na draperiji neke mermerne skulpture. Njihov cilj bio je kilometar niže: jedna zaravan koja kao da je nastala komešanjem nekog rastopljenog materijala. Iza toga izbočine više nije bilo, počinjao je okomit pad do dna provalije... još devetnaest kilometara u dubinu, ukupno dvadeset. Dvadeset kilometara! Dvadeset hiljada metara, nekih sedamdeset hiljada stopa... Čak ni veliki Mars ne može se pohvaliti takvim zidom.
Zid nije bio ravan, naprotiv, bilo je na njemu mnogo raznih izobličenja, bora, udubina. Znatno je podsećao na unutrašnjost krečnjačke pećine, mada je formiran sav odjednom: površina mu je u jednom davnom trenutku bila rastopljena i curila je nadole polako, i zgušnjavala se, žitki kamen je počinjao da kaplje u bezdan, ali se u susretu sa ledenom prazninom kosmosa stvrdnjavao i ostajao tako zauvek. Sa svake tačke na stepeništu videli su sve. Duž njihove vratolomne putanje bila je, ipak, postavljena ograda, pričvršćena za liticu debelim zavrtnjima. Za tu šipku bio je svako prikopčan pomoću kratkog kabla koji je počinjao na njihovim unakrsnim kaiševima kojima je svaki skafander bio spolja pritegnut. A to je bilo dobro, jer su i najmanji pogrešan korak ili okliznuće mogli dovesti do toga da se čovek otisne u bezdan. Mali svemirski brod, sav tanan i razapet kao pauk, kojim su sišli na Mirandu, sleteće na zaravan na kraju izbočine i čekaće ih tamo, da bi mogli opet uzleteti u svemir. Zato su mogli silaziti niz 'draperiju' bez ikakve brige o povratku. Iz minuta u minut odmicali su nadole, u tišini koja nije bila osobito 'druželjubiva'. Zo se zubato smeškala: mogla je maltene da čuje kako svi odapinju crne misli prema njoj, kako stežu zube. Jedino En ne; ona je na svakih nekoliko metara zastajala da osmotri pukotine između grubih kamenih stepenika.
"Stvarno je tužno gledati tu tvoju opsednutost kamenjem", reče joj Zo na njihovoj privatnoj frekvenciji. "Osoba tako stara, ali još tako malena. Ograničiti se na svet inertne materije, koji te neće nikada iznenaditi, nikada neće učiniti ništa. Dakle, ne može ni protiv tebe ništa preduzeti. Areologija je jedna vrsta kukavičluka. Tužno, zaista."
Šum u interkomu: vazduh prošištan silovito između zuba. Zgađenost.
Zo se nasmeja.
"Bezobraznice jedna mala", reče En.
"Da sam drska - jesam."
"Ali i glupa."
"E, to nisam!" Zo se i sama iznenadila žestini svoje reakcije. Onda pogleda kroz Eninu kacigu i vide lice iskrivljeno od besa. Oštro i teško disanje, zatim siktav Enin glas: "Nemoj nam kvariti šetnju!"
"Samo mi je dosadilo da me zanemaruju."
"Ko se plaši, dakle?"
"Samo dosade."
Još jedno zgađeno šištanje. "Slabo su tebe vaspitali roditelji."
"Ko je kriv za to?"
"Ti si kriva. O, ti si kriva. A svi zbog toga ispaštamo."
"Pa onda 'paštajte' do mile volje. Uzgred, ja sam te dovela ovamo."
"Saks me je doveo ovamo, blagosloveno bilo njegovo malo srce."
"Tebi su svi mali."
"U poređenju sa ovim..." Pokret kacige pokaza da je En bacila pogled ka dnu bezdana.
"U poređenju sa tim kamenčinama koje ne mogu da govore niti da se pomaknu, pa si među njima ti bezbedna."
"Ovo su ostaci jednog sudara dva planetoida, koji je bio vrlo sličan drugim takvim sudarima u Sunčevom sistemu. Doživljavao je i Mars takve sudare, kao i Zemlja. To je matrica iz koje se rodio život. Ovo je prozor u vreme, shvataš?"
"Shvatam ja, al' ne marim."
"Ne nalaziš da je važno."
"Ništa nije važno u onom smislu kako ti to misliš. Ništa od svega ovoga nema nikakav smisao. Niz slučajnosti, proisteklih iz Velikog praska."
"Ma, daj!" reče En. "Nihilizam je smešan."
"A gle ko mi kaže! Ti si nihilistkinja! Ne nalaziš nikakav smisao niti vrednost u životu niti u čulima - samo, to je nihilizam slabića, kukavički nihilizam, ako se tako nešto može zamisliti."
"Hrabra moja mala nihilistkinjo."
"Jesam - ja se suočavam s time. I zato bar uživam koliko je najviše moguće."
"U čemu?"
"U zadovoljstvima. U onome što čula daju. Ja sam zapravo senzualistkinja. Mislim da je za to potrebna izvesna hrabrost. Suočiti se sa bolom, rizikovati pogibiju da bi se čula zaista zahuktala..."
"Zamišljaš da si se suočila sa bolom?"
Zo se priseti kako je bilo kad je leteći sa Vidikovca jednom prilikom izgubila brzinu, pala u kovitlac i tresnula o zemlju. Polomljene noge i rebra, bol onostran svih bolova. "To jesam."
Tišina na radio-talasima. Statik Uranovog magnetnog polja. Možda se En prećutno saglasila da je Zo odista iskusila bol; ali pošto je to opšte ljudsko iskustvo, priznati ga nekome - nije veliko priznanje. Zo se upravo zbog toga naljuti. "Da li stvarno veruješ u to da su potrebni vekovi da bi neko postao u punoj meri ljudsko biće, da niko nije bio ljudsko biće dok se vi gerijatrijski slučajevi niste dovukli? Kits je umro u dvadeset petoj; a jesi li čitala 'Hiperion'? Misliš li da ova rupa u stenama ima jednaku uzvišenost koliko makar i samo jedna rečenica iz 'Hiperiona'? Grozni ste vi, isei, zaista. A naročito si grozna ti. Ti ćeš meni da sudiš, a nisi se nimalo izmenila od trenutka kad ste dodirnuli Mars..."
"Poprilično postignuće, a?"
"Postignuće u igri 'hajde da se pravimo mrtvi'. En Klejborn, najveća mrtvoskinja u istoriji."
"I sa njom jedna nevaspitana balavica. A pogledaj samo ovo parče kamena, linije u njemu su uvijene kao perece."
"Jebeš kamenje."
"To je delatnost koju prepuštam senzualistkinji. Ne, pogledaj. Ovaj kamen se već tri i po milijarde godina nije izmenio. A kad se menjao, o Gospode, kakvo je to menjanje bilo."
Zo baci pogled na žad-kamen ispod njihovih nogu. Donekle nalik na staklo, ali zapravo ne liči ni na šta, nema se šta videti. "Ti si pod opsesijom", reče ona.
"Jesam. Ali ja svoje opsesije volim."
Posle toga sišli su u potpunom ćutanju sve do zaravni, zvane 'Donje Sletište' na kraju kamenog ispusta. Sad su stajali jedan kilometar duboko u provaliji od dvadeset kilometara; jedan kilometar ispod rubova ovog 'zaseka sekirom' u Mirandu. Nebo - zvezdana traka iznad njih. Debeli Uran razbaškario se po sredini. Sunce - plamteći dragulj s jedne strane. Pod ovim prelepim izobiljem, provalija je izgledala uzvišeno, nepojamno, i Zo se opet oseti kao da leti. "Vi ste pronašli unutrašnju vrednost tamo gde je nema", reče ona svima njima, preko zajedničke frekvencije. "A ona je kao duga. Ako ne postoji posmatrač koji bi gledao pod uglom od 23 stepena u odnosu na pravac kojim svetlost dolazi do oblaka sačinjenog od loptastih kapljica, ne postoji ni duga. I cela Vaseljena je takva. Naše duše stoje pod uglom od 23 stepena u odnosu na Vaseljenu. Nešto novo se stvara pri dodiru fotona sa mrežnjačom ljudskog oka, neki novi prostor se otvori između stene i uma. Gde nema uma, nema ni unutarnje vrednosti."
"To samo znači da unutarnje vrednosti nema uopšte", reče jedan od 'staratelja' Mirande. "Teza koja se srozava na obični utilitarizam. Jer nema potrebe da u razmatranje uključujemo ljudsku ulogu. Ova mesta postoje i bez nas, i postojala su i pre nas; u tome se sastoji njihova unutarnja vrednost. Stižemo ovde, ali treba da poštujemo ono što je pre nas bilo, ako želimo zadržati onaj pravi stav prema Vaseljeni, ako je želimo zaista videti."
"Ali ja je vidim", reče Zo srećno. "Ili je maltene vidim. Vi, narode, ne znam, moraćete da senzitizujete svoje oči pomoću nekog novog genetskog tretmana. A dotle, Vaseljena ostaje veličanstvena, tu sumnje nema. Ali ta slava sveta nalazi se u našem umu."
Ne odgovoriše joj. Zo posle nekog vremena sama nastavi.
"O svim tim temama raspravljalo se već, na Marsu. Ekološka etika podignuta je na sasvim novi nivo zahvaljujući našim iskustvima na Marsu, postala je središte našeg delovanja. Vi sad želite da zaštitite ovo mesto kao divljinu, i ja vas razumem. Ali razumem samo zato što sam Marsovka. Ima i među vama dosta Marsovaca ili onih kojima su roditelji bili Marsovci. Počnete sa tog etičkog stanovišta, a na kraju zaključite da je divljina jedan etički stav. Zemljani vas ne mogu shvatiti onako dobro kao što mogu ja. Oni će da nahrupe na Mirandu i da izgrade veliku kockarnicu evo tačno ovde, na ovoj izbočini. Pokriće celu ovu provaliju jednom kupolom, upumpaće vazduh i navaliće da je teraformiraju kao što bi i bilo koje drugo mesto. Kinezi su u svojoj zemlji i danas nagurani kao sardine, i zabole njih uvo za 'inutarnju vrednost' čak i same Kine, a kamoli nekog pustog malog meseca na rubu Sunčevog sistema. Njima je potreban prostor, oni vide da ovde postoji prostor - dakle, nagrnuće. Počeće da grade, a kad se vi javite sa vašim protestima, ima samo da vas pogledaju malo čudno. I šta ćete tada? Možete pokušati da pravite sabotaže kao što su to radili Crveni na Marsu, ali na ovim mesecima oni mogu da unište vas, sa istom lakoćom kao i vi njih. Razlika je u tome što za svakog njihovog kolonistu koji pogine, oni imaju milion drugih koji su spremni da ga zamene. O tome mi pričamo, kad pričamo o Zemlji. Mi smo kao Liliputanci naspram Gulivera. Moramo svi složno da prionemo na posao da ga vežemo našim tankim kablovima, najveštije što možemo."
Nikakvog odgovora.
Zo uzdahnu. "Dobro", reče ona, "možda je tako i najbolje. Neka povrvi što više naroda ka Uranu, manji će biti pritisak na Mars. Postići ćemo mi dogovor sa žutaćima, da oni imaju pravo da se naseljavaju ovde do besvesti, ali da svoje doseljavanje na Mars svedu na najmanju meru. Kad pomislim, moglo bi fino da dejstvuje."
I opet, nikakvog odgovora od njih.
Konačno, En reče: "Aj' ćuti. Da se usredsredimo na ovaj teren."
"Ma, da, nego šta."
Onda, dok su prilazili ogradi na kraju zaravni, i stali i zagledali se u zev nepojamni, pod diskom od žada sa dijamantnom ogrlicom i sa još blistavijom dijamantnom krhotinom iza toga, tako da im se činilo da je ceo Sunčev sistem određen sistemom triangulacije koji polazi sa tih nebeskih tela; dok su dokučivali pravu veličinu svih stvari - videše iznad sebe i neke pokretne zvezde. Mlazne motore njihovog svemirskog broda.
"Šta sam rekla?" upita Zo. "Kinezi. Dolaze u razgledanje."
Jedan od 'staratelja' je napade, iznenadno i besno. Udari je samo jednom, pravo u prozirni deo kacige, onaj ispred lica. Zo se tome nasmeja. Ali bila je zaboravila Mirandinu ultra-slabu gravitaciju: na njeno iznenađenje, taj smešni, slabi aperkat odiže je sasvim sa tla. Zo nalete na ogradu, i to samo nogama, zadnjom stranom kolena. Prevrte se unatraške, preko glave, izvi se ne bi li se uhvatila za nešto, ali - tras! - glavom o stene, udarac jak, premda ju je kaciga zaštitila, tako da je ostala pri svesti; ali sad pada sa ovog vidikovca u prazninu, u ništa - strah je probi kao električni šok, ona se poče batrgati da uhvati neku ravnotežu, tumbanje ipak ostade sasvim nekontrolisano - ali trzaj - pa da! Zaštitni kabl kojim je vezana! I opet strah, jak do mučnine, jer taj kabel popusti, očigledno se otkačio. Potopljena novim talasom adrenalina, ona zagrli stenu koja je proletala pored nje, zagrli svom snagom. Ono isto odsustvo težine zbog koga je tako lako poletela, sad joj pomože da samo vrhovima prstiju zadrži, da zaustavi pad čitavog svog tela, što je izgledalo kao čudo.
Uhvatila se za rub te stene, ispod koje je počinjao ogroman zev praznine. Opet je videla svetlucanja ispred sebe, ali sad su to bile 'sve zvezde' od udarca u glavu. Blagi nagon na povraćanje. Ispod nje tama, dno se uopšte i ne vidi, kao u snu kad visiš iznad jame bez dna, i sanjaš crni pad... "Ne mrdaj", začu se Enin glas u njenim slušalicama. "Drži se, bez pokreta." Iznad Zo, jedno stopalo, zatim oba. I noge. Zo veoma lagano podiže glavu da pogleda tamo. Jedna šaka je zgrabi za desni šačni zglavak, čvrsto. "U redu. Možeš se uhvatiti levom za jedno proširenje, oko pola metra iznad mesta gde ti je leva sad. Malo više. E, tu. Dobro, sad se penji. A vi, gore, vucite nas."
Ljudski mišići na 0,05 g: izvukoše ih kao ribicu na udici.
Zo sede na tle. Mali svemirski feribot sletao je nečujno na sletište na drugom kraju zaravni. Još jedan kratkotrajni blesak svetlosti iz raketnih motora. Zabrinuti pogledi 'staratelja', nadnetih nad nju.
"Nije bila osobito duhovita šala", reče En.
"Nije", reče Zo, napregnuto razmišljajući kako da što bolje iskoristi ovaj incident. "Hvala na pomoći." Zaista joj je impresivno brzo priskočila u pomoć, ali iz razloga nimalo impresivnih, matora je to uradila samo zbog svog kodeksa plemenitosti, koji kaže da imamo obaveze prema sebi ravnima, i da su neprijatelji jednako važni kao prijatelji; neprijatelji su nam jednaki, i neophodno su potrebni, jer da ih nema, ne bi moglo biti ni dobrih prijatelja. Ipak, čisto kao fizički manevar bilo je impresivno. "Veoma hitro."
Tokom povratnog leta do Oberona svi su ćutali. Posle dužeg vremena jedan član posade okrete se ka En i reče da je Hiroko sa nekolicinom svojih sledbenika viđena nedavno ovde, u Uranovom sistemu, na Paku.
"Ah, kakvo sranje", reče En.
"Otkud znaš?" upita Zo. "Možda je odlučila da se što više udalji od Zemlje i Marsa. Ne bih joj zamerila."
"Nije ovo njena vrsta mesta."
"Ali ona to možda ne zna. Možda još nije čula da je ovo tvoja privatna bašta kamenja."
En na sve to samo odmahnu rukom.
|
