45.

     Mičel je oduvek priželjkivao putovanje Grand kanalom, a nedavno je i nagovarao Maju da se eventualno presele iz Sabišija u Odesu, da bi to poslužilo kao sredstvo za borbu protiv njenih raznovrsnih mentalnih problema. Predlagao je da čak iznajme stan u istom onom 'Praksisovom' kompleksu u kome su stanovali pre Druge revolucije. To je bilo jedino mesto na svetu koje je Maja smatrala svojim domom, izuzimajući Podbreg u koji nije htela da ode čak ni u posetu. A Mičel je smatrao da će povratak u kakav-takav dom biti možda koristan za nju. Zato, Odesa. Maja nije imala ništa protiv; nije joj bilo važno. Mičelova želja da u Odesu doputuju lađom, po Grand kanalu, njoj je takođe bila jednako nebitna. Nije imala ništa protiv, ali ništa ni za. U ovom razdoblju svog života, nije bila ni u šta sigurna, o malo čemu je imala ikakvo mišljenje, malo šta je izrazito volela ili ne volela; upravo u tome se i sastojao njen problem.
     Vendana poče objašnjavati da će Džeki mitingovati upravo duž Grand kanala, od severa ka jugu, i da će ploviti jednim velikim kanalskim izletničkim brodom koji njoj služi i kao alternativno sedište Izbornog štaba. Već su se ukrcali i sad su u Tesnacu, gde se pripremaju.
     Maja se na terasi vrati do Mičela. Čim istoričari odoše, ona mu reče: "Hajde, idemo Grand kanalom u Odesu, kao što si rekao."
     Mičela je ovo oduševilo. Uistinu, kao da se tek sad podigla sa njega izvesna blaga sumornost koju je ispoljio posle povratka sa ronjenja; jer, koliko god da je izgledao zadovoljan zbog dejstva ronjenja na Maju, učinak na njega samog bio je, po svemu sudeći, ne baš najpovoljniji. Celo veče je škrto govorio o svojim doživljajima ispod vode, što mu nije bilo nimalo svojstveno; potišten, nekako, kao da je za njega bio prejak taj prizor potopljene prestonice koja je nekad bila njegov život. Maja nije bila sigurna šta mu je. Sada, čuvši ovo njeno drugo prihvatanje, koje je značilo da će i on imati priliku da bude turista na Grand kanalu - što je samo po sebi, prema Majinom mišljenju, bilo jedna ogromna šala - on poče da se smeje na sav glas. Prijalo joj je da to vidi. On smatra da njoj u poslednje vreme potrebna velika pomoć psihologa... a ona dobro zna je upravo on, Mičel, psiholog, sada u ozbiljnoj krizi.

     Nekoliko dana kasnije krenuli su drvenim mostićem i zakoračili na palubu dugačkog, uzanog jedrenjaka. Brod je imao samo jednu katarku i na njoj samo jedno jedro, ali katarka i jedro bili su, zapravo, jedan jedini predmet, izliven od nekog materijala tupe bele boje, u obliku ptičjeg krila. Ova lađa bila je svojevrsni putnički trajekt, večito je putovala ka istoku duž obala Severnog mora (Severnog okeana, zapravo) i tako je stalno iznova oplovljavala svet. Čim se i poslednji putnik ukrcao, uključiše motor, i lađa krete iz male luke dimarterejske, i zaokrete ka istoku, takvom putanjom da je kopno uvek bilo na vidiku. Videše da je beli predmet zvani jedrokatarka vrlo elastičan i da se ume pokrenuti u svim pravcima, na mnogo različitih načina; jer AI u njemu je reagovala na svaku, pa i najmanju promenu ovdašnjih ćudljivih vetrova, nastojeći da ih što više iskoristi.
     Drugog popodneva njihovog putovanja ka Tesnacu, na horizontu se ispred njih pojavi masiv Elizijum, grbav, rumen kao cvetak alpenglou, naspram neba plavog poput zumbula. I na jugu se uzdizala obala, kao da se propinje na prste i pokušava da vidi veliki masiv na suprotnoj strani moreuza; a na toj južnoj obali smenjivale su se litice i močvare, pa jedna dugačka, tamna ravnica, pa veća litica koja se dizala iz mora kao da nastavlja da raste u visinu. Vodoravni crveni slojevi ove litice bili su isprobijani trakama crne boje i boje slonove kosti, a proširenja i pragovi na litici obrasli motrikom i raznim travama, ali i isprugani belim guanom. Talasi su gruvali u gole okomite stene u dnu ovih litica i odbijali se, a lučni oblici odbijenih talasa presecali su se sa nadolazećim, novim talasima i na pojedinim tačkama proizvodili hitra iglasta uzletanja vode pravo uvis. Ukratko, divna plovidba: duga skliznuća niz najveće talase, vetar neprestano prisutan da dodaje brodu snagu, naročito po podne - vodeni 'sprej', slani ukus u vazduhu - jer je Severni okean postajao slan - vetar u njenoj kosi, bela tapiserija u obliku slova 'V' koju je brod ostavljao iza krme, svojim tragom, stalno svetlucava na indigo moru; divni dani. Navodilo je sve to Maju da poželi da ostane na lađi, da oplovi svet još jednom, i još mnogo puta, nikad da se ne iskrcava na kopno i nikad da se ne menja... Čula je da neki ljudi sad žive tako, da postoje ogromne lađe-staklene bašte, u svemu samodovoljne, koje plove ovim velikim okeanom i nose svoju talasokratiju zauvek...
     Međutim, ispred njih se pojavio Tesnac koji je, dabome, postajao sve - tešnji. Putovanju iz Dimartereja primakao se kraj. Zašto su dobri dani uvek tako kratki? Trenutak se nadovezuje na trenutak, a dan na dan, svaki tako pun i, oh, tako divan - a onda odu zauvek, odu pre nego što ih stigneš upiti kako valja, pre nego što ih stigneš živeti. Plovidba kroz život, osvrtanje i gledanje svog traga na vodi, oko tebe daleka mora, a vetrovi lete... Sunce se bližilo zalasku, i svetlost je koso padala po morskim liticama, naglašavajući na njima razne divlje neravnine, izbočine, pećine, okomite glatke delove koji silaze pravo u more, crvena stena u plavu vodu, ništa od toga ljudskom rukom dodirnuto (iako je more nastalo zbog ljudskog delovanja). Iznenadne krhotine veličanstvenosti rasprskavaju se u njoj u još sitnije. Sunce već iščezava, a jedna praznina u liticama ispred njih označava prvu luku u Tesnacu, Rodos, gde će oni da pristanu i provedu veče i noć. Ješće u lučkoj krčmi pored vode, u dugom sutonu, a ovo današnje veličanstveno jedrenje neće se više nikad ponoviti. Čudna nostalgija, za trenucima koji tek što su minuli, za jednom noći koja još nije ni počela; "Ah, ja sam opet živa", reče ona sebi i zadivi se činjenici da je tako nešto moguće. Mičel i njegovi trikovi - čovek bi pomislio da ona, posle toliko vremena, mora postati otporna na to njegovo psihijatrijsko-alhemičarsko petljanje. Međutim, gle ovo sad; ovakav bol njeno srce ne može podneti. Pa ipak je i to nesumnjivo bolje od obamrlosti. Ima čak i neke bolne veličanstvenosti u ovim satima, u ovim oštrim osećanjima; može, može ona izdržati, čak i uživati, možda, na mahove - postoji neka uzvišena silovitost u ovim bojama predvečerja, kojima je sve natopljeno. Pod tom poplavom nostalgične svetlosti, luka Rodos izgledala je predivno: veliki svetionik na zapadnoj hridi, dva plovka koja se oglašavaju zvonjavom i sevaju svetlom crvenim i zelenim, da pokažu desnu i levu stranu ulaza u luku. Mirna, tamna voda u koju se baca sidro, zatim prelazak u čamac na vesla, a onda po mraku koji se zgušnjava veslati preko crne vode kroz 'vašar' svakojakih egzotičnih brodova ukotvljenih ovde, ni dva ista, jer je dizajn brodova sad bio u razdoblju brzih novotarija, pristizali su novi materijali sa kojima se može načiniti maltene šta god ti padne na pamet, ljudi su sad iznova 'otkrivali' svakojake prastare oblike lađa, ili ih korenito preinačavali; kliper do škune, do nekog čuda koje kao da je samo točak-lopatičar za rečni parobrod, ali bez parobroda. Najzad čamac tupne o drveni gat po kome se u polumraku vrzma mnogo ljudi koji idu za mnogim poslovima.
     Lučki gradovi u suton svi su slični. Korniš, park povijen i uzan, drvoredi, luk jeftinih hotela i restorana odmah iza gatova... U jednom od takvih hotela uzeše sobe, a onda pođoše u šetnju po dokovima. Večerali su ispod nekog platnenog krovića ispruženog iznad ulice, baš kao što je Maja i očekivala da će biti. Opuštena u postojanosti svoje stolice koja se sa sve četiri noge uprla u čvrsto tle, gledala je krivudanja tečne svetlosti na viskoznoj crnoj vodi luke, slušala Mičelov razgovor sa nekim ljudima za susednim stolom, probala ukus hleba i maslinovog ulja, sira i rakije zvane uzo. Čudno je koliko, ponekad, može lepota da boli... čak i sreća. Ipak, ona bi rado pristala da ovo lenjosanje posle večere, u ovim tvrdim stolicama, potraje zauvek.
     Naravno da nije potrajalo zauvek. Odoše u krevet, držeći se za ruke, a u krevetu se ona držala za Mičela najčvršće što je mogla. Sledećeg dana su svojeručno teglili svoje kofere kroz grad sve do unutrašnje luke, ona kanalske. Odmah južno od nje bila je prva kanalska ustava. Ukrcali su se u veliki kanalski brod, dugačak i luksuzan, zajedno sa još oko dvesta drugih putnika. Među tih dvesta bili su i Vendana i neki njeni prijatelji. Samo malo dalje, na jednom privatnom kanalskom brodiću, tri-četiri pregrade ispred njih, bili su Džeki i njena svita političkih aktivista, u punoj spremnosti za pokret na jug. Verovatno će usput pristajati u iste luke. "Zaaanimljivo", reče Maja, otežući tu reč, a Mičel, čuvši to, pogleda je i zadovoljno i zabrinuto.

     Korito Grand kanala urezano je u površinu Marsa pomoću letećeg, 'aero' sočiva, koje je usredsređivalo Sunčevu svetlost već prikupljenu pomoću solete. Sočivo je letelo u veoma visokim slojevima atmosfere; surfovalo je po termalnom oblaku užarenih gasova nastalih tamo gde je, upravo dejstvom samog sočiva, velika količina stena pretvarana u isparenja. Sočivo je tada letelo pravolinijski i seklo kao mač, ne mareći ni najmanje za mesnu topografiju. Maja se nejasno sećala da je u ono vreme gledala neke video-reportaže o tom poslu, ali to je bilo snimano, naravno, iz velike daljine. Zaprepastila se sada, videvši koliko je kanal, zapravo, veliki. Njihova dugačka, a uzana, kanalska lađa uključila je motor i ušla u prvu prevodnicu; prevodnica se brzo napunila dodatnim količinama vode iz kanala, podižući lađu na nešto veću nadmorsku visinu; onda se otvorila izlazna kapija ispred njih, i oni zaploviše po jezeru dva kilometra širokom, zatalasanom od vetra, ali jezeru koje se, u sasvim pravoj liniji, nastavljalo ka jugozapadu, odatle pa sve do Helaskog mora, dve hiljade kilometara udaljenog. Mnogo plovila, velikih i malih, kretalo se kanalom, u oba smera; sporiji učesnici u ovom saobraćaju držali su se bliže 'bankini', to jest obali, a brži su išli bliže sredini, u skladu sa tradicionalnim drumskim pravilom. Gotovo sve lađe bile su motorne, mada su mnoge imale, kao ispomoć, i jedra, na jednoj ili više katarki. Samo neke najmanje lađice bile su bez motora, pogonjene po jednim trouglastim jedrom; arapski 'do' dizajn, reče Mičel, pokazujući ih prstom.
     Negde ispred njih bio je Džekin kampanjski brod. Maja je ostavila po strani tu činjenicu i usredsredila se na kanal. Pogledom je krstarila od jedne obale do druge. Stene koje su ovde nekad bile, nisu iskopane, nego su pretvorene u paru, i to se pogledom na obale moglo uočiti; temperature pod udarom usredsređene svetlosti letećeg sočiva dostizale su 5.000 stepeni K, pa su se stene jednostavno razgrađivale u svoje sastavne atome. Tako nastali gas šibao je uvis, kao eksplozija. Ali se i hladio, pa je jedan deo materijala padao nazad, na obale, a jedan deo u sam iskopani rov, na čijem dnu se zadržavao kao jezero lave; tako je kanal dobio svoje sadašnje ravno dno, i tako su obale porasle po nekoliko stotina metara u visinu i zaokruglile se, postale ogromni crni nasipi šljake, na kojima je malo šta moglo da raste. I sad su bile gotovo isto onako crne i gole kao pre četrdeset M-godina, kad su se ohladile. Samo pojedine pukotine, ispunjene peskom, ozelenele su bujno. Kanalska voda izgledala je pod obalama crna, ali je bliže sredini kanala postepeno poprimala boju neba - zapravo, jednu boju za nijansu tamniju od neba, svakako zbog tamnog dna; ali su trake zelenog lelujale u cik-cak preko toga.
     Opsidijanski crni uzlaz dvaju obala, pravolinijska raseklina tamne vode između njih; brodovi i brodići svih veličina, ali mnogi od njih dugački, a uski da bi u prevodnice moglo stati što više njih u isto vreme. Na svakih nekoliko sati plovidbe, po jedan obalski grad, raširen po nasipu, sa pristaništem uklesanim baš u samu obalu. Većina tih gradova dobila je ime po nekom od kanala na klasičnim mapama Lavela i Antonijadija, a ta dvojica zanesenjaka uzimali su imena raznih reka i kanala iz klasičnih antičkih vremena. Prvi gradovi pored kojih prođoše bili su veoma blizu polutaru, okruženi šumarcima palmi, dokovi su im bili drveni, a priobalni delovi grada mali, ali prometni; iznad toga bila su prijatna susedstva sa mnogo terasa; ali glavnina svakog takvog grada bila je na još većoj visini, na ravnom gornjem delu kanalskog nasipa. Naravno da je sočivo, dubeći Marsovu koru, zaseklo i kroz Veliku eskarpu, i daleko u ravnicu Hesperiju, a to je značilo nadmorsku visinu četiri kilometra veću. Zbog ovoga je na svakih nekoliko kilometara kanal bio pregrađen još po jednom ustavom, i tu se moralo ulaziti u još jednu prevodnicu. Ali ove, kao i sve druge prevodnice i brane u ovim vremenima, bejahu providne - štaviše, pričinjavalo se da su tanke kao celofan; pa ipak su bile mnogo redova veličine jače nego što je stvarno bilo dovoljno za zadržavanje predviđenih količina vode. Tako se, bar, o njima govorilo. Maji je bila neprijatna ta prozorska providnost, smatrala je da je to primer neozbiljnog, bespotrebnog hubrisa koji će jednog dana zasigurno biti oboren udarcem sudbine, kada će jedan od tih tananih, providnih zidova pući kao balon, izazvati ogromnu katastrofu, posle čega će se ljudi vratiti starom dobrom betonu i ugljeničnim vlaknima.
     Za sada je, međutim, plovidba ka svakoj sledećoj prevodnici izgledala kao da drevni Izraelci stupaju napred, a Crveno more se razdvaja da ih propusti; iza brane vidiš kako ribe jurnu sad tamo, sad ovamo, ali iznad tvoje glave, kao neke primitivne ptice, nadrealan prizor, kao nešto iz Ešerovih grafika. Prevodnica se iza lađe zatvori, voda pokulja i počne da vas diže, diže, diže, i uskoro se ispred vas otvori da uplovite u taj viši nivo ove pravolinijske reke usečene u crnu zemlju. "Bizarno", reče Maja već posle prve prevodnice, zatim to isto reče i posle druge, i treće; Mičel je samo klimao glavom i široko se osmehivao.
     Četvrte noći putovanja pristali su u mali kanalski grad zvan Narsares. Tačno naspram njega, na suprotnoj obali kanala, bio je drugi, još manji grad, nazvan Narmalča. Mesopotamska imena, navodno. Restoran sa terasom na vrhu nasipa davao je gostima vidik od mnogo kilometara uz i niz kanal, ali i na sušne visije oko kanala. Videli su, napred, kako se kanal zariva kroz zid Gejla, kratera čije je dno ispunjeno vodom; Gejl je sada bio mehurasto proširenje kanala, zona za parkiranje mnogih plovila i privremeno smeštanje ogromnih količina robe.
     Posle večere Maja stade na terasu i zagleda se napred, kroz 'kapiju' Gejla. Iz mastiljavog talka večeri iziđoše Vendana i nekoliko njenih drugara i priđoše joj. "Kako ti se dopada kanal?" upitaše je.
     "Veoma je zanimljiv", reče Maja suvo. Nije volela da je neko nešto pita, a pogotovo ne da se na taj način nađe u središtu pažnje; odveć je to ličilo na okupljanje posetilaca oko muzejskog eksponata. Ali neće oni izvući ništa iz nje. Zagleda se ukočenim, ratobornim pogledom u njih. Jedan mladić među njima odustade, poče da razgovara sa ženom pored sebe. Imao je izuzetno lepo lice, crte maltene kao dletom isklesane, pod ćubom crne kose; sladak osmeh, neusiljen smeh; sve u svemu, privlačan tip. Mlad, ali ne toliko mlad da bi izgledao neoblikovan. Mogao bi možda biti poreklom iz Indije - tako taman ten, a zubi tako beli i pravilni; jak, mršav kao hrt, poprilično višeg rasta nego Maja, ali ne jedan od ovih novih džinova; još u okviru nekih ljudskih razmera. Nenametljiv, ali stamen i graciozan. Seksi.
     Kretala se polako prema njemu. Grupa se preraspoređivala u koktel-format, ljudi su se šetkali kojekuda i pričali sa ponekim, gledali preko ograde, u pravcu kanala i dokova. Konačno, ona dobi priliku da mu se obrati. Reagovao je, ali ne kao da mu se obratila 'Lepa Jelena Trojanska' ili 'Lusi Fosilka Homo Habilisa'. Baš bi divno bilo poljubiti takva usta. Što, naravno, ne dolazi u obzir niti bi ona stvarno to želela. Ali joj se dopadalo da razmišlja o tome; a razmišljanje ju je navodilo na nove ideje. Lica su tako moćna.
     Zvao se Atos. Bio je rodom iz Vikus Valisa, zapadno od Rodosa. Sansei, iz moreplovačke porodice, dedovi i babe bili su mu iz Grčke i Indije. Učesnik u osnivanju ove nove partije Zelenih, ubeđen da treba olakšati Zemlji ove sadašnje muke i nevolje, jer je to jedini način da se izbegne uvlačenje Marsa u veliku oluju. Doduše, to je tipična politika da 'rep treba da maše psom', priznavao je on, sa lakim i lepim osmehom. Sada kandidat za poslanika planetne Skupštine, učesnik u koordiniranju sveukupne predizborne kampanje Zelenih.
     "Kroz neki dan sustići ćemo kampanju Slobodnog Marsa?" upita Maja Vendanu nešto kasnije.
     "Da. Naš je plan da učestvujemo u raspravi sa njima u Gejlu."

     Onda, dok su se peli drvenim mostićem u svoj brod, mladi odjednom okrenuše leđa Maji, pođoše zajedno na prednju palubu da nastave žurku; Maja je ostala zaboravljena, nije bila deo toga. Stala je, zurila za njima, onda otišla Mičelu, u kabinicu blizu krme. Ključajući od besa. Nije to mogla sprečiti u sebi, samo se ponekad šokirala kad se ispoljavalo tako snažno: mrzela je mlade ljude. Ponekad. "Mrzim ih", reče ona Mičelu. I to samo iz jednog razloga - što su mladi. Mogla bi da to malo zamaskira: kao, ne mrzi ona njih nego njihovu nepromišljenost, glupost, bezobzirnost, njihov potpuni provincijalizam; kritike koje su im, sasvim opravdano, mogle biti upućene; ali iza toga ostajala je istina da ona, naprosto, mrzi njihovu mladost - ne samo fizičku savršenost, nego samu činjenicu da imaju malo godina - čistu hronologiju, istinu da je sve pred njima. A sve je najbolje u anticipaciji, kad se čeka; sve. Ponekad se budila iz plovećih snova u kojima je iz Aresa gledala dole, na Mars, i to posle aerokočenja, kad su stabilizovali svoju orbitu i pripremali se za silazak; i onda, šokirana buđenjem i povratkom u sadašnjicu, uviđala da su za nju ono bili najbolji trenuci od svih, onaj talas uzbuđenog iščekivanja dok je sve još ležalo pod njima i sve bilo moguće. To je bila mladost.
     "Razmišljaj o njima kao o saputnicima", posavetova je sad Mičel, kao i nekoliko puta ranije kad mu se ispovedila o ovim osećanjima. "Oni će biti mladi samo onoliko dugo koliko smo bili i mi - a to je kao kad pucneš prstima, zar ne? Onda će biti matori, a posle toga ih neće biti. Svi mi prolazimo kroz to. Sto godina više ili manje - to je savršeno beznačajno. Od svih ljudskih bića koja su ikada postojala i koja će ikada postojati, ovo su jedina koja su tu u isto vreme sa nama. Sama činjenica da i mi i oni postojimo u isto vreme dovoljna je da kažemo: savremenici smo. A tvoji savremenici su jedini koji će te ikad stvarno razumeti."
     "Da, da", reče Maja. Istinu je rekao. "Ali, i pored toga, ja ih mrzim."

     Užarenost letećeg sočiva razgradila je Marsovu koru do približno iste dubine svuda, pa i kad je jurnula preko kratera Gejl. Ali kraterski prsten Gejla bio je poprilično visok, pa je zato zaštitio slojeve stena ispod sebe; na ta dva mesta (gde je zrak ušao u Gejl, i gde je izišao) dno kanala je ostalo znatno pliće nego igde drugde. Graditelji su tu postavili dodatne ustave i napunili Gejl vodom, stvorili jedno visoko jezero, 'kruškicu' na 'cevčici' grandkanalskog div-termometra. Lavelovski sistem antičke nomenklature ovde je, iz nekog razloga, napušten, pa su dva grada na ulazu u Gejl dobila engleska imena. Severoistočnu prevodnicu obujmio je izdeljeni gradić nazvan Birčovi Šanci, a jugozapadnu prevodnicu nešto veće mesto nazvano Obale. Gradić Obale pokrivao je mesta gde se svojevremeno sručio rastopljeni materijal - dakle, obalu samu - ali se zatim i uzdizao, sa mnogo širokih, povijenih terasa, po nerastopljenim uzbrdicama kraterskog prstena. Odatle se otvarao širok vidik na jezero. Obale je bio divlji grad, posade i putnici mnogobrojnih lađa tutnjali su niz mostiće i pridruživali se svetkovinama koje su trajale manje-više neprekidno. Ove noći glavna priredba bila je politička. Stigli su ljudi iz kampanjae Slobodnog Marsa. Na širokom prirodnom pragu iznad prevodnice bio je veliki trg-travnjak, sada nakrcan ljudima. Političari su govorili sa jedne pozornice toliko visoke da je bila više nalik na krov kuće; mnogi ljudi su ih slušali, ali mnogi i nisu nego su se komešali, gledali da nešto pojedu, popiju, da sednu na rub i klate nogama iznad prevodnice i jedu hranu kupljenu u malim, zadimljenim kioscima, ili da plešu, ili da lunjaju istraživački uzbrdo, ka višim delovima gradića.
     Maja je pratila sve govore te večeri stojeći na jednoj terasi iznad pozornice. Odatle je videla i šta se dešava iza pozornice, gde su se Džeki i ostali čelnici Slobodnog Marsa vrzmali, pričali, slušali, čekali svoj red za izlazak pred reflektore. Antar je bio tu, i Arijadna, a i neki drugi koje je Maja napola prepoznavala sa nedavnih emisija vesti. Posmatranje iz daljine može tako mnogo da razotkrije; Maja vide, ispod sebe, svu onu dinamiku društvene prevlasti kod primata, o kojoj je Frenk onako mnogo pričao. Dvojica ili trojica muškaraca stalno su se 'flasterisali' uz Džeki, a to isto su činile, ali na drugi način, i dve žene. Jedna od tih muškaraca zvao se Mika i bio je član Vlade Marsa; ujedno i jedan od lidera partije 'Prvo Mars'. Prvomarsisti su bili jedna od najstarijih političkih stranaka na Marsu, obrazovana sa ciljem da izvuče što više ustupaka u vreme kad se radila revizija Prvog ugovora o Marsu; Maja se nešto prisećala, mutno, da je i sama učestvovala u toj raboti. Marsovska politika je, međutim, u ovim novijim vremenima ušla više u shemu evropskih parlamentarnih komplikacija, gde postoji široka lepeza svakojakih sitnih stranaka koje nastoje da se sjate oko nekoliko centrističkih koalicija, u ovom slučaju oko stranke Slobodni Mars, oko grupacije Crvenih, i oko Dorsabrevijanaca. Strančice hvataju svaka svoj priključak, ubacuju se u pojedine slobodne političke prostore makar i bili vrlo uski, ili jure kao saputnici 'sa strane', a usput stvaraju savezništva, privremena i promenljiva, samo da bi nešto sitno politički ušićarile. U toj gužvi, Prvomarsisti su postali nešto kao političko krilo Crvenih ekotera, gadnih, delotvornih i bezobzirnih terorista koji su u zabitim oblastima Marsa još postojali. Prvomarsisti su se priključili već postojećoj natpolovičnoj većini Slobodnomarsista, bez ikakvog stvarnog ideološkog opravdanja; znači, neka pogodba je verovatno sklopljena u potaji. Ili je tu na delu neka lična veza; pogledaj samo kako taj Mika ide svuda za Džeki, kako ne skida pogled s nje; ljubavna veza, sadašnja ili donedavna, mogla bih se kladiti da je tako, zaključi Maja. Već ranije je čula neka govorkanja u tom smislu.
     Svi govori ove koalicije bili su o divnom i čudesnom Marsu koji će navodno biti sav upropašćen preteranim doseljavanjem, osim ako se dalja navala sa Tere ne prekine. Argumenti su im bili doista jaki, narod je često pljeskao i klicao. Doduše, to je bio vrlo licemeran stav, jer većina tih koji kliču bili su zaposleni u turizmu i zarađivali su za život uglavnom od zemaljskih turista, a osim toga svi odreda su bili imigranti ili deca imigranata; ali ove činjenice ih nisu sprečavale da kliču. Pogodna tema za predstojeće izbore. Naročito ako zanemariš opasnost od rata i ako nećeš da vidiš koliko je Zemlja ogromna i kakav primat drži u ljudskoj civilizaciji. Prkositi Zemlji na ovaj način... Ali ove nerazumnosti nisu bile od značaja. Ova publika nije bila spremna ni dve pare da da za Zemlju, a ni da je razume; zato je Džekin prkosni stav doprinosio da ona izgleda hrabra i lepa, osoba koja je spremna da ustane za slobodu Marsa. Dobila je duge i silovite ovacije. Zaista je mnogo naučila u vremenima posle onih svojih nespretnih govora u Drugoj revoluciji. Zaista je postala mnogo bolji majstor. Veliki majstor.
     A kad su nastupili govornici Zelenih, i počeli se zalagati za otvoreni Mars, ukazivati na opasnost politike zatvorenog Marsa, dobili su naravno mnogo slabiji odziv publike; njihovo stanovište zvučalo je odista kukavički, a njihovi argumenti da bi bilo lepo kad bi Mars bio otvoren za doseljavanje zvučali su naivno. Pre dolaska u gradić Obale, Vendana je ponudila Maji da i ona govori, ali je Maja to odbila, a sad se pokazalo da je dobro procenila situaciju; nije nimalo zavidela ovim govornicima koji su branili svoje nepopularne zamisli pred gomilom koja se osipala i razilazila.
     Posle mitinga, Zeleni su održali mali koktel/postmortem, a Maja je tu priliku iskoristila da ih iskritikuje, i to oštro. "Ovakvu neveštinu još nikad nisam videla. Pokušavate da ih zaplašite, ali jedini utisak je da ste zaplašeni vi. Potreban je i štap, ali i šargarepa. Mogućnost da izbije rat, to je štap, ali morate ih takođe ubeđivati, nekim argumentima, da bi bilo dobro da Zemljani i dalje dolaze, a pri tome ne zvučati kao idioti. Morate ih podsećati na to da svi mi imamo zemaljsko poreklo, da smo ovde zauvek imigranti. Nikad čovek ne može Zemlju napustiti."
     Klimnuše glavom na ovo, među njima i Atos, koji je izgledao zamišljen. Ubrzo Maja povede Vendanu malo u stranu i poče je ispitivati o Džekinim novijim ljubavnim vezama. Da, Mika je zaista bio Džekin nedavni partner, a verovatno je to i sad. Prvomarsisti su možda i jače antiimigraciono usmereni nego veća, slobodnomarsistička članica koalicije. Maja je klimala glavom; počinjala je sagledavati obrise jednog plana.
     Kad se postmortem završio, Maja je odšetala ka centru gradića, zajedno sa Vendanom i Atosom i svima ostalima. Naiđoše, lunjajući tako, na jedan veliki orkestar koji je svirao jednu vrstu muzike za ples, zvane 'šefildski zvuk'. Za Maju je to bila najobičnija buka: dvadeset različitih ritmova istovremeno, ali ne čak ni na bubnjevima, nego na svakojakim predmetima koji nisu udarački instrumenti niti su uopšte muzički instrumenti. Svejedno, zgodno je došlo za ostvarenje njenog plana, i ona kroz to grdno treskanje i tandaranje povede mlade Zelene neupadljivo ka Antaru, koga je uočila na plesnom podijumu. Kad su se našli blizu njega, ona reče: "Oh, gle! Pa ono je Antar! Zdravo Antare! Ej, vidi, plovim sa ovim ljudima. Izgleda da ćemo ploviti tačno iza vas, sve do Paklene Kapije i Odese. Kako ide kampanja?"
     Antar je reagovao na svoj uobičajeni način, elegantno i prinčevski, čovek koga je teško osporavati čak i kad znaš koliko je reakcionaran i koliko je u džepu zemaljskih arapskih država. Sad on, valjda, mora da se sukobi sa tim svojim saveznicima, što je samo još jedan opasan deo njegove antiimigrantske strategije. Bilo je pomalo neobično da Slobodni Mars pokušava u isto vreme da raskine sa Zemljom, ali i da podvede pod svoju prevlast sva nova naselja u spoljašnjem Sunčevom sistemu. Hubris, dakle: gordost i drskost ljudskog roda, iznad mere razuma. Možda je razlog u tome što se Slobodni Mars plaši da će izgubiti svoje političke položaje; oduvek je bio stranka mladih urođenika, pa ako bi na Mars nagrnuli milioni novih iseija, Slobodni Mars bi mogao izgubiti natpolovičnu većinu ili čak prestati da bude najveća među strankama. I to nije sve. Ogromne nove horde, a svaka prti neki svoj prtljag starih fanatizama, nesmanjenih - crkve i džamije, zastave, tajna skladišta vatrenog oružja, javna sporenja - Slobodni Mars je očigledno s pravom isticao da novi talasi doseljenika počinju da sazdavaju na Marsu jednu novu Zemlju, jednako glupu kao što je ona prva. Džon bi poludeo, Frenk bi se smejao. Arkadij bi rekao pa govorio sam ja vama i predložio bi još jednu revoluciju.
     Ali prema Zemlji se mora voditi jedna realističnija politika: ne možeš prognati Zemlju nekud, ili samom svojom željom postići da ona nestane. A ovde, u ovom trenutku, nalazi se Antar, učtiv, izuzetno učtiv, kao da pomišlja da bi Maja mogla biti od koristi za nešto. A pošto se on uvek kretao iza Džeki, Maja se ne iznenadi nimalo kad se Džeki najednom pojavi pokraj njega, sa još nekoliko sledbenika. Poče pozdravljanje svakog sa svakim. Maja klimnu glavom Džeki, koja uzvrati besprekornim osmehom. Maja je pokretima pokazivala jednog po jednog svog pratioca i pažljivo ih predstavljala drugoj strani. Kad dođe do Atosa, vide da Džeki njega posmatra posebno, a Atos, predstavljen, uputi prijateljski osmeh Džeki. Maja hitro ali kao uzgred poče ispitivati Antara o Zejku i Naziki, koji su, činilo se, živeli na obali zaliva Aheron. Dve grupe kretale su se polako u pravcu muzike, i morale su se uskoro, ako tako nastave, sasvim izmešati između sebe i sa narodom; ali će tad i muzika biti toliko bučna da niko neće moći da čuje nijedan razgovor osim svog. "Dopada mi se ovaj šefildski zvuk", reče Maja Antaru. "Da li bi mi pomogao da se proguram do podijuma?"
     Providan izgovor, jer ona je očigledno mogla i sama da prođe kroz gomilu. Ali Antar je uze za ruku, a ne primeti da se Džeki odvojila sa Atosom i da pričaju. Ili, bar, odglumi da nije primetio. Uostalom to je za njega bila stara priča. Međutim, ovaj Mika... izbliza viđen, izgleda veoma visok i jak. Poreklo možda neko skandinavsko. Takođe izgleda kao usijana glava. Sada se vuče za grupom, sa vrlo kiselim izrazom lica. Maja napući usne, zadovoljna što je gambit krenuo tako dobro. Ako su Prvomarsisti još veći izolacionisti nego Slobodnomarsisti, sukob između njih biće utoliko korisniji.
     Zato Maja zaplesa sa više poleta nego što je već godinama osetila. Ako se usredsrediš samo na bas-bubnjeve, i ako se držiš njihovih ritmova, uvidiš da su donekle nalik na lupanje uzbuđenog srca; ali preko tog osnovnog basa ide čavrljanje kojekakvih drvenih blokova, buka šerpi i tiganja i drugih kuhinjskih predmeta kao i okruglih kamenova, a to zvuči slično nekim efemernijim pojavama kao što su krčanje creva ili brzo razmišljanje. Bilo je u tome nekog smisla; ne muzičkog, bar ne po njenom shvatanju muzike, ali možda 'ritamskog'. Pleši, znoji se, gledaj Antara kako gipko stupa tamo i amo. Mora biti da je on budala, ali to se ni po čemu ne vidi. Džeki i Atos su se izgubili u nepoznatom pravcu. Mika isto tako. Možda će taj Mika da 'posupernoviše' i da pobije sve redom. Maja se široko naceri i zavrte se oko sebe u plesu.
     Mičel dođe bliže i Maja mu uputi ogroman osmeh, a onda ga i preznojeno zagrli. On je voleo preznojene zagrljaje. Pogleda je zadovoljno, ali radoznalo: "Mislio sam da ne voliš ovu vrstu muzike?"
     "Ponekad volim."

     Jugozapadno od Gejla kanal se uzdizao nizom uzastopnih prevodnica, na visije Hesperije. Zatim je prolazio tim visijama južno od Tirenskog masiva, ostajući na elevaciji od četiri kilometra; ali ljudi su češće govorili o nadmorskoj visini, koja je ovde iznosila pet kilometara, zato što sad prevodnice više nisu bile potrebne, pa se ni lađe nisu dalje uzdizale. Sada su prolazili celi dani u motornoj vožnji kanalom, ponekad uz pomoć vetra ako im je duvao u jedra. U nekim priobalnim gradićima su zastajali, u nekim ne. Oksus, Džaksartes, Skamander, Simoa, Ksantus, Steropes, Polifem - u svakom od tih gradića su se zaustavili, uvek u korak sa kampanjom Slobodnog Marsa, ali i većina drugih jahti i brodica činila je isto. Sve se protezalo bez promene u daljinu, i do levog horizonta i do desnog, mada se dogodilo nekoliko slučajeva, u ovom području, da leteće sočivo svojom užarenom žižom zaseče u nešto što nije uobičajeni bazaltni regolit, pa da taj drugi, drugačiji materijal ispari i razduva se unaokolo, zbog čega nasip levo i desno od kanala nije bio uvek jednake visine niti sastava, ponekad je bio od opsidijana ili sideromelana, brilijantne staklaste boje zaustavljene u kovitlacu koji se skamenio, mermerne porfirne zelene, bleštave sumporne žute, razni kvrgavi konglomerati, pa čak i nekoliko kilometara obale od čistog stakla, providnog, sa obe strane kanala, tako da si tu mogao gledati kroz nasip i videti izobličene slike predela s one strane, kao i mnogobrojne odraze neba. Taj deo kanala nazvan je Staklene Obale i, naravno, ekonomski se veoma razvio, kroz polja su prolazile staze popločane mozaikom i zasenčene palmama zasađenim u ogromne keramičke lonce, a iza takvih drvoreda bile su vile okružene travnjacima i živicama. Gradići duž Staklenih Obala bili su okrečeni u čisto belo, ali sa blistavim pastelnim bojama prozorskih ragastova i šalona, kao i vrata; krovovi su bili većinom od plavo emajliranih crepova, a restorani duž obale zasvođeni plavim platnenim nadstrešnicama iznad kojih su postavljene raznobojne neonske firme i reklame. Bio je to svojevrsni Mars iz snova, klišetirana predstava kanala iz drevnih predela snova, ali ipak divan; činjenica da je tako očigledno 'namešten' da bi bio lep samo je dopunjavala zadovoljstvo. Dani njihovog prolaženja kroz ovu pokrajinu bili su topli i bez vetra, voda glatka kao staklo na obalama i jednako providna: stakleni svet. Maja je sedela na prednjoj palubi pod zelenim platnenim krovićem, gledala kako u suprotnom smeru idu teretne lađe, šlepovi i turističke lađice sa velikim točkovima-lopatičarima sa strane; svi su bili na palubi, željni da uživaju u prizorima staklenih obala i živopisnih gradića kojima su obale bile ukrašene. Ovo je bilo srce marsovske turističke industrije, najomiljenije odredište posetilaca sa drugih svetova; zaista je smešno što je tako, ali jeste tako. No, mora se priznati da je izgled ovih predela divan, zaključi Maja, zureći u još jedan obalski prizor. Pade joj na um da će, bez obzira na to koja partija pobedi na sledećim planetnim izborima, bez obzira na to kako se završi ovo natezanje oko imigracije, ovaj svet verovatno nastaviti da dejstvuje ovako kao sad, blistaće kao igračka na suncu. Ipak, nadala se da će njen gambit pobediti.

     Gurali su sve dalje ka jugu. U vazduhu se poče osećati studen južne jeseni. Obale su opet bile od bazalta, a na njima se počeše pojavljivati 'hardvud' stabla čije su krošnje blistale požutelim i pocrvenelim lišćem. Jednog jutra na glatkoj vodi kanala, uz samu obalu, osvanula je tanka pokorica leda. Kad su se popeli na vrh zapadne obale, videše da se vulkani Tirena Patera i Hadriaka Patera uzdižu na horizontu kao dve spljoštene Fudžijame; Hadriaka crna ali isprugana belim glečerima, isto kao kad ju je Maja prvi put videla, ali sa druge strane, kad je obilazila potopljeni bazen Helas, tako davno. Sa onom devojkom, kako li se zvala? Rođaka nekog njenog poznanika ili poznanice.
     Kanal je prosekao kroz oblast Hesperia Dorsa, grbavu poput zmajskih leđa. Kanalski gradovi postadoše manje polutarni, više strogi i škrti, visijski. Kao gradovi na Volgi ili ribarska sela u Novoj Engleskoj, ali sa imenima kao što su: Astapus, Aeria, Uhronija, Apis, Eunostos, Agatademon, Kaiko... Sve ih je dalje i dalje vodila široka traka vode, prava kao strelica kompasa, iz dana u dan, tako da je na kraju postalo teško setiti se da je ovo jedini kanal, da ne postoji, kao na mapi jednog davnog sna, mreža ovakvih kanala. Oh, da, ipak postoji još jedan veliki kanal, Bunov Tesnac, ali je kratak i veoma širok, a erozija istočne morske struje i bageri stalno ga još više proširuju, tako da to, zapravo, i nije kanal nego je, kao što mu ime kaže, tesnac, moreuz. Takođe veštački. Ne, san o kanalima ostvaren je samo ovde, i nigde drugde u svetu; ali, kad si ovde, na spokojnom krstarenju po vodi, i kad ti visoke obale uglavnom zaklanjaju druge vidike, doživiš neko osećanje romantike, koje je ovde u vazduhu, osećanje da sve političke i lične svađe na ovoj planeti imaju barsumijansku grandioznost.
     Tako se bar činilo Maji onih večeri kad se, u suton, šetala ispod pastelnih neona nekog grada na obali kanala. Jedne večeri taj grad zvao se Antej, Maja je bila na šetalištu duž vode, gledala je odozgo u čamce, brodiće i brodove; gledala je i divne mlade ljude koji su ležerno pričali i pijuckali. Neki od njih okačili su roštilje nad vodu i na njima pržili meso. Jedan široki dok zadirao je daleko u vodu, a na njemu se nalazio između ostalog i kafić pod vedrim nebom, iz koga su dopirali tužni zvuci ciganske violine; Maja nagonski zaokrete odmah tamo, i onda, u poslednjem trenuitku, vide Džeki i Atosa koji su sedeli, sami, za jednim stolom pored vode, nagnuti jedno prema drugom toliko da su im se glave maltene doticale. Maja nikako nije želela da prekine scenu koja toliko obećava, ali upravo naglost njenog zaustavljanja privuče Džekinu pažnju. Džeki diže pogled, vide Maju, trže se. Maja se poče okretati da ode, ali Džeki je već ustajala da joj priđe.
     Biće opet scena, pomisli Maja, samo delimično nezadovoljna zbog toga. Ali Džeki se osmehivala, a Atos je dolazio s njom, hodajući rame uz rame sa Džeki. Posmatrao je sve oko sebe savršeno nevinim i blago začuđenim pogledom, pa se moglo pretpostaviti da ili nema pojma o njihovoj istoriji ili da dobro kontroliše svoje izraze lica. Maja pretpostavi da je tačno tumačenje ovo drugo, naprosto zbog Atosovog pogleda koji je bio malčice previše nevin da bi bio istinit. Glumac, dakle.
     "Divan je ovaj kanal, zar ne?" reče Džeki.
     "Za primamljivanje turista", reče Maja. "Ali jeste lep. Štaviše, pomaže da turiste zadržimo u zbijenim gomilama."
     "Eh, ma hajde", reče Džeki kroz smeh. Uze Atosa za ruku. "Gde ti je osećaj za romantiku?"
     "Kakav osećaj za romantiku?" upita Maja, zadovoljna što ovo dvoje javno pokazuju svoju vezu. Ona stara Džeki ne bi tako. Šok je, zapravo, bilo i samo uviđanje da Džeki više nije mlada; Maja shvati da je glupo što na to nije ranije pomislila, ali njeno osećanje za vreme bilo je u takvom rasulu da joj je sopstveno lice u ogledalu bilo uvek novi šok - svakog jutra se budila u pogrešnom stoleću; sad videti da Džeki izgleda kao matrona okačena Atosu o ruku - pa, to je bilo samo još više istog, još jedna nemogućnost: zar tako izgleda ona sveža, opasna devojka iz Zigota, mlada boginja Dorsa Brevije!
     "Svako ima osećaj za romantiku", reče Džeki. Eto, omatorila, a nije postala nimalo pametnija. Još jedan hronološki diskontinuitet. Možda joj se mozak pomutio od tolikih tretmana protiv starenja. Baš neobično da, uz toliko uporno korišćenje antigeronto lekova, postoji ijedan trag starosti; ako nema grešaka u deobi ćelija, onda šta uopšte može da stari? Na Džekinom licu nema bora, i po mnogo čemu dalo bi se pomisliti da je to žena od dvadeset pet zemaljskih godina; a onaj izraz bunovskog srećnog samopouzdanja bio je na tom licu ušančen jednako temeljito kao i uvek. Džeki samo u tome liči na Džona Buna - po tom zračenju koje liči na ovo neonsko iz reklame iznad njih. Pa ipak, nekako joj se vide sve njene godine... po nečemu. U očima, možda. Ili to deluje neki geštalt, koji nije bilo moguće suzbiti medicinskim manipulacijama.
     A tada jedna od Džekinih mnogobrojnih asistentkinja ulete među njih, zadihana i uplakana, odvuče Džekinu ruku od Atosa i povika: "Džeki, toliko mi je žao, žao, poginula je, ona je poginula..." Sva se tresla.
     "Ko?" upita Džeki oštro, reč koja je pljusnula kao šamar.
     Mlada žena (ali i ona stari...) reče snuždeno: "Zo."
     "Zo?"
     "Nesreća prilikom letenja. Pala u more."
     Ovo bi trebalo da je malo uspori, pomisli Maja.
     "Dabome", reče Džeki.
     "Ali zar ta nova ptico-odela", poče Atos koji je takođe stario. "Zar ona nemaju..."
     "Ne znam za to."
     "Nije bitno", reče Džeki, i oni zaćutaše.
     Kasnije je Maja čula od jednog očevidca šta se tačno desilo. Ta slika ostade urezena u njenu svest zauvek - dve letačice srušene u talase, bore se da opstanu, kao dva mokra vilin-konjica; nisu tonule, i mogle su biti spasene, ali je naišao jedan od širokih, velikih talasa Severnog mora i podigao ih, tresnuo o podnožje hridi, posle čega su samo plutale u peni.
     Džeki se povuče u sebe i ostade tako. Udaljena, zaneta u razmišljanje o nastaloj situaciji. Maja je ranije čula da Džeki i Zo nisu bile u bliskim odnosima; govorilo se, čak, da je između njih mržnja. Ali, ipak, dete; Džekino dete. Čovek ne treba da nadživi svoju decu, to je i Maja, nerodna Maja, osećala, nagonski. Doduše, oni su pogazili već sve zakone, šta mare oni za biologiju; zato sad jesu tu gde jesu. Da je En izgubila Pitera na kablu koji se rušio; da su Nađa i Art izgubili svoju Niki... čak i ovoj budalastoj Džeki mora nešto od toga dopreti do osećanja.
     I doprlo je. Džeki je napregnuto razmišljala, pokušavajući da nađe neki izlaz. Ali to neće moći; zato će, posle ovoga, biti druga osoba. Starenje... pojava koja nema nikakve veze sa vremenom, nikakve. "Oh, Džeki", reče Maja i ispruži ruku ka njoj. Džeki se trže unazad, Maja povuče ruku k sebi. "Žao mi je."
     Ali ljudi se najviše izoluju upravo onda kad im je pomoć najpotrebnija. To je Maja naučila još u onoj noći kad je Hiroko nestala. Tada je pokušavala da uteši Mičela, ali uzalud. Ništa se nije moglo učiniti.
     Malo je nedostajalo da Maja odgurne tu šmrktavu mladu asistentkinju, ali se uzdrža i samo joj reče: "Zašto ti ne bi povela gospođu Bun na brod? A posle toga gledaj da obezbediš da je ljudi ne uznemiravaju mnogo."
     Džeki je i sad bila zanesena u misli. Onaj trzaj unatrag od Majine ruke bio je čisto refleksna kretnja, bez misli, Džeki je bila ošamućena - nevericom - i neverovanje je crplo svu njenu snagu. Tačno kao što bi se i moglo očekivati od svakog ljudskog bića. Možda je udarac još teži onima koji sa svojim detetom nisu bili u dobrim odnosima - teži nego onim roditeljima koji su svoje dete voleli - oh, Bože... "Hajde", reče Maja asistentkinji, i jednim pogledom zapovedi Atosu da i on krene. Ovaj Atos će sigurno ostaviti neki utisak na nju, ovako ili onako. Odvedoše je. I dalje je imala najlepša leđa na svetu i još se držala kao kraljica. Ali promeniće se i to, kad ova vest stvarno utone u njen um.
     Kasnije se Maja nađe na južnom rubu gradića, gde su svetlosti prestajale i gde je zvezdano svetlucanje vode bilo omeđeno samo crnim grbinama šljake. Prizor kao odmotana traka papirusa sa zapisanom istinom o životu; kao nečija svetska linija: na kanalskim talasićima gipki mali odsjaji blistavog neona, opružili se u beskraj preko ove zemlje, do horizonta pritisnutog tamom. Zvezde iznad glave i ispod nogu. Crna pista, po kojoj klize svi oni, nečujno.
     Odšeta nazad, do njihove brodice. Teškim i tromim koracima po brodskom drvenom mostiću, nadole, do palube. Baš je neprijatno imati ovakva (sa)osećanja prema svojoj neprijateljici. Ne valja kad ti neka nesreća na ovaj način oduzme neprijatelja. "Pa koga ću sad da mrzim?" povika ona Mičelu.
     "Pah...." reče Mičel, šokiran. A onda, utešnim tonom: "Naći ćeš ti već nekog."
     Maja se nasmeja kratko, a Mičel dopusti da mu se lice razlomi samo u jedan kratkotrajan osmejak. Odmah posle toga slegnu ramenima, lica kamenoga. Njega su terapije protiv starenja zavarale manje nego ikog drugog. Besmrtne priče u smrtnom mesu, uobičavao je da govori. U tom pogledu bio je naprosto morbidan. Ovo danas je baš prava ilustracija opravdanosti njegovih gledišta.
     "I tako je ta vrlo spontana osoba najzad dobila svoje", reče on.
     "Uletala je u ogromne rizike kao prava idiotkinja, naprosto je tražila da nastrada."
     "Nije ona verovala da joj se to može desiti."
     Maja klimnu glavom. To je, svakako, bilo tačno. Malo ko više uopšte veruje u smrt, naročito ne mladi, koji, uostalom, nikada i nisu verovali u smrt, čak ni pre ove epohe tretmana protiv starenja. Sad veruju manje nego ikad. Ali šta god oni verovali ili ne verovali, smrt sve češće silazi među njih. Najčešće među superstare, naravno. Iskrsavaju nove bolesti, ili se vraćaju stare, ili se naprosto dogodi brzi sveukupni kolaps jednog ljudskog bića, bez ikakvog vidljivog uzroka - tako su nedavno umrli Helmut Bronski i Derek Hejstings, ljudi koje je Maja imala prilike da upozna, ali samo ovlašno. Danas je nesreća oborila jednu osobu koja je toliko mlađa od njih, da je to praktično besmisleno, ne uklapa se ni u jedan obrazac, može se pripisati samo mladalačkoj neobazrivosti. Udes. Udarilo nasumce.
     "Želiš li i sad da Piter dođe?" upita je Mičel, iz sasvim drugih vilajeta razmišljanja. Šta mu to sad znači, zar se Mičel počinje baviti realpolitikom? Aha - nije to, nego on pokušava da skrene njenu pažnju na nešto veselije. Maja zamalo da se opet nasmeje.
     "Pa, hajde da ipak stupimo u vezu s njim", reče ona. "Da vidimo da li bi mogao doći." Ali ovo je lazala samo da bi kod Mičela stvorila utisak da je s njom sve dobro. Rekla je, ali u sebi više nije osećala ni najmanje oduševljenja za taj plan.
     Ovim je započeo niz umiranja.