47.
Mičel im je našao putničku škunu, jednu koja je kretala za Odesu preko ostrva Minus Jedan. Posada škune reče im da se očekuje da će na ostrvu biti prisutan i Nirgal, zbog trke; Maja se obradovala ovoj vesti. Nirgala videti uvek je dobro, a ovog puta njoj je baš potrebna i Nirgalova pomoć. Ostrvo Minus Jedan odavno je želela da vidi; poslednji put kad je bila tamo, to uopšte nije bilo ostrvo, nego samo jedna grbina na dnu basena, a na grbini jedna meteorološka stanica i jedna poletno-sletna staza.
Brod im je bio dugačak, a nizak, sa pet jedro-katarki u obliku ptičjeg krila. Čim se brod odvojio od kraja doka, jedro-katarke su iz sebe istegnule svoje napete trouglaste površine. Štaviše, pošto im je vetar išao u leđa, posada je odmotala i pustila jedno veliko plavo jedro nalik na zmaja, koje se zateglo ispred pramčane grede i povuklo ih još brže napred. Brod se bacio u bistre, plave, velike okeanske talase, u svaki sledeći je gruvao sa jakim pljeskom, tako da su čaršavi vodene prašine šibali uvis. Posle sputanosti u crnim obalama Grand kanala, bilo je divno opet broditi morem, sa vetrom na licu i talasima koji jezde pored tebe - to je izduvalo iz njene glave svu onu pometnju Paklene Kapije - Džeki zaboravljena - protekli mesec sada shvaćen kao zloćudni karneval koji nikad više ne treba posetiti - ona se nikad neće tamo vratiti - otvoreno more je za nju, i život u vetru! "Oh, Mičele, ovo je život za mene."
"Divno je, zar ne?"
Namera im je bila da se na kraju ovog putovanja nastane u Odesi, koja je sad bila pomorski grad, kao i Paklena Kapija. Živeći tamo, mogli bi da isplove kad god je lepo vreme, i svaki put bi im bilo baš ovako, vetrovito i sunčano. Zračni trenuci u vremenu, živa sadašnjost, koja je oduvek i bila njihova jedina stvarnost; budućnost je vizija, a prošlost košmar - ili obratno - u svakom slučaju, samo ovde u ovom trenutku čovek može da oseća ovaj vetar i divi se ovim talasima koji su tako prostrani i neuredni! Maja prstom pokaza jedno plavo brdo koje se valjalo pored njih u dugoj, nepravilnoj liniji sa puno fluktuacija, a Mičel se na to nasmeja bučno; pogledaše još pažljivije i počeše još jače da se smeju; već godinama Maja nije tako jako osetila da se nalazi na jednoj drugačijoj planeti, gde se vodeni talasi naprosto ne ponašaju kako treba; nekako poleću i padaju i nadimaju se i sve im se nešto migolji po površini, mnogo više nego što bi se moglo opravdati ovim, doduše prilično jakim, vetrom; čudno, brate, izgledaju, vanzemaljski. Ah, taj Mars, Mars, Mars!
Uvek su jaki talasi na Helaskom moru, rekoše im članovi posade. Ne postoji plima, ali to nije bitno - za ponašanje talasa bitni činioci su gravitacija i snaga vetra. Dok je Maja slušala ovo i gledala bacakanje plave ravnice, raspoloženje joj se poče isto tako bacakati kroz oduševljenja. Njena je g slaba, a vetrovi jako huje kroz nju. Ona je Marsovka, jedna od prvih Marsovki, i ona je istražila ovaj basen na početku, pomogla da se napuni vodom, pomogla da se izgrade luke i da se na dobijeno more postave slobodni mornari; a sad, evo, i sama plovi po njemu, i kad doveka više ništa ne bi radola nego jedino njime tako plovila, bilo bi dovoljno.
I tako su brodili dalje, a Maja je na pramcu stajala blizu kosnika, držeći se jednom rukom za ogradu, osećajući vetar i kapljice. Mičel dođe i stade uz nju.
"Stvarno prija ne biti više na Grand kanalu", reče ona.
"Tako je."
Razgovarali su o kampanji, i Mičel odmahnu glavom. "Ta antiimigraciona kampanja im je vrlo popularna."
"Šta misliš, da li su jonsei rasisti?"
"To teško da bi mogli da budu, s obzirom na to da su i sami rasno u velikoj meri izmešani. Mislim da su samo načelno ksenofobni. Preziru Zemljine probleme - i plaše se najezde nebrojenog mnoštva. Dakle, Džeki artikuliše jedan stvarni strah koji kod svakoga već postoji. Ne mora to biti rasistički."
"Ali ti si dobar čovek."
Mičel izduva vazduh. "Pa, većina ljudi je dobra."
"Ma, hajde", reče Maja. Ponekad Mičel sa tim njegovim optimizmom pretera. "Bez obzira na to da li je rasizam ili nije, svejedno smrdi. Tamo dole nalazi se Zemlja, koja diže pogled ka ovim našim ogromnim otvorenim prostranstvima, pa ako im mi sada zalupimo vrata, oni će verovatno navaliti da ih sruše. Narod misli da se to ne može dogoditi, ali ako Zemljeni budu dovoljno očajni, naprosto će dovlačiti ljude ovamo, spuštaće ih na tle, a ako mi pokušamo da ih sprečimo, oni će se braniti, i eto ti začas rata. I to bi bio rat upravo ovde, na Marsu, ne na Zemlji niti u svemiru, nego na Marsu. Moglo bi se to dogoditi - čuje se pretnja ratom u načinu na koji nas ljudi iz UN pokušavaju upozoriti. Ali Džeki ne sluša. Niti haje. Ona raspiruje ksenofobiju da bi nešto politički ušićarila."
Mičel je zurio u nju. Ah, da; navodno je prestala da mrzi Džeki, a vidi sad kako je ta navika duboko uvrežena. Maja sad jednim pokretom ruke odbaci sve ono što je pričala ranije, sve ono zlobno halucinantno političarenje na Grand kanalu. "Možda su njene pobude dobre", reče, upinjući se da u to poveruje. "Možda ona samo želi sve najbolje za Mars. Ali je, ipak, zalutala i mora biti zaustavljena."
"Nije ona u tome sama."
"Znam, znam. Moraćemo da porazmislimo šta se može učiniti. Ali čuj, hajde da više ne pričamo o njima, nego da vidimo možemo li to ostrvo uočiti pre posade."
Dva dana kasnije postigli su upravo to. A kad su se primakli Minus Jednom, Maja sa zadovoljstvom primeti da to ostrvo uopšte nije u stilu Grand kanala. Doduše, do vode su se spustila mala, belo okrečena ribarska sela, ali ona su izgledala kao ručni rad, ne elektrizovano. Iznad sela, na liticama, stajali su šumarci kuća-drveća, seoca u vazduhu. Mornari rekoše da ostrvo, osim ribara, nastanjuju još i 'divlji mesožderi', ferals. Na rtovima teren je bio ogoljen, u uvalama zelen od useva. Brda od kamena-peščara umbra boje probijala su se u more, smenjujući se sa malim uvalskim plažama, na kojima nije bilo ničeg osim 'dinske trave' koja je tekla sa vetrom.
"Izgleda tako pusto", primeti Maja dok su plovili oko severnog rta ostrva, a zatim duž zapadne obale. "Ljudi na Zemlji gledaju reportaže u kojima se ovo prikazuje; zato nam ne dopuštaju da zalupimo vrata."
"Da", reče Mičel. "Ali vidi kako se ovdašnje stanovništvo zbija u gomile. Taj obrazac ponašanja doneli su Dorsabrevijanci sa Krita. Svi stanuju u selima, ali svi tokom dana rade izvan sela. Zemlja izgleda pusta i prazna, ali već je privedena upotrebi i služi održanju tih malih sela."
Prave luke nije ni bilo. Zaplovili su u jedan plitki zaliv, iznad koga je čučalo ribarsko seoce, i bacili sidro, koje ostade jasno vidljivo na peskovitom dnu, desetak metara niže. Pomoću gumenog čamca kojim je njihova škuna raspolagala prebacili su se, grupa po grupa, na obalu, prolazeći pored nekoliko velikih šalupa i nekoliko ribarskih čamaca usidrenih još bliže obali.
Prođoše kroz seoce, u kome nije bilo gotovo nikog, i pođoše jednom krivudavom jarugom gore, u brda. Jaruga se završila ćorsokakom, ali je na tom mestu u strmi kameni zid bilo uklesano stepenište koje je u cik-cak vodilo gore; njime se domogoše platoa. Tu su se prostirale pustare, neravne i džombaste, zarasle u korov, sa ponekim šumarkom hrastova zasađenih odavno; sa pustare se otvarao pogled na sve strane, ponajviše ka moru. Pojedini hrastovi bili su iskićeni pešačkim stazicama i stepeništima, a visoko u krošnjama bile su i male drvene sobe. Ove kuće na drveću podsetiše Maju na Zigot. Zato se i nije mnogo iznenadila kad je saznala da se među istaknutim građanima ostrva nalaze i neki od zigotskih ektogena - Rejčel, Tiu, Simud, Emili - da su takvi svili gnezda sebi u ovim krošnjama i pomogli da se izgradi jedan način života kojim bi se Hiroko verovatno ponosila. I, naravno, govorilo se da pod zaštitom ostrvljana postoji neki 'dalji' šumarak u kome, navodno, Hiroko živi, zajedno sa ostalim izgubljenim kolonistima, i da oni tamo, skriveni, imaju izvestan prostor kojim mogu da krstare, a da se ne plaše da će biti otkriveni. Maja je gledala te predele i pomišljala da bi tako nešto moglo lako biti istinito; nije gluplje od drugih glasina o Hiroko, čak je i prilično pametnije. Ali ne možeš znati sigurno. A nije ni važno: ako je Hiroko odlučila da se krije (a ako je živa, nema sumnje da je odlučila upravo to), onda nema razloga da se iko brine oko tačnog mesta njenog skrovišta. Maji je bilo neshvatljivo zašto se ljudi uopšte angažuju oko takvih stvari. Ali, dabome, Maji nikad i nije bilo mnogo jasno bilo šta u vezi sa Hiroko.
Severni kraj Minus Jednog bio je nešto manje brdovit. Iziđoše pešice na taj ravniji deo i videše skupinu zgrada. Bila je to glavnina od ukupno postojećeg broja konvencionalnih zgrada na ostrvu. Bile su posvećene olimpijadama ovog ostrva i imale su namerno Grčki klasični izgled: stadion, amfiteatar, sveti šumarak veoma visokih sekvoja, a na rtu, pruženom nad more, i mali hram sa stubovima, načinjen od nekog belog kamena koji nije bio mermer, ali je izgledao kao mermer; od alabastera ili od soli presvučene slojem dijamanta. Privremeni logori sa jurta-šatorima bili su podignuti u brdima u zaleđu ove oblasti. Nekoliko hiljada ljudi vrzmalo se po ovim prostorima; po svemu sudeći, veliki deo ostrvskog stanovništva, ali i popriličan broj posetilaca iz svih delova Helaskog basena - ove igre bile su još i sad pretežno helaski posao. Iznenadiše se videći na stadionu i Saksa, i to na terenu. Pomagao je da se obave merenja za takmičenja u bacanju. On zagrli Maju i Mičela i klimnu im glavom na svoj uobičajeni, neodređeni način. "Danas Anarita baca disk", reče. "Trebalo bi da bude dobro."
I tako su tog lepog popodneva njih troje zajedno gledali atletiku, a sve drugo zaboravili. Stajali su na samom terenu i prilazili sportistima koliko god su blizu želeli. Maja je najviše volela skok s motkom, koji ju je zapanjivao - više nego ijedna druga disciplina predočavao je mogućnosti marsovske gravitacije. Doduše, da bi takmičar iskoristio tako slabu silu teže, morao je veoma vešto postupati: kontrolisati svoj sprint da ne bi suviše odskakivao uvis, precizno zabosti izuzetno dugačku motku koju nosi ispred sebe, majstorski skočiti uvis, izvući se uz motku, onda se zaista vinuti u visine, stopalima u nebo; i kao iz katapulta hitnut, leteti prostorom, naglavačke, preko elastične letvice, uvis, uvis; onda se presaviti oko letvice krajnje vešto (ili nevešto) i sjuriti se u gomilu madraca od vazdušnog gela. Sadašnji marsovski rekord iznosio je negde oko 14 metara, a ovaj mladić koji je sad skakao, iako je već obezbedio pobedu za danas, pokušavao je da nadmaši sopstveni rezultat i preskoči petnaest metara, ali mu to nije uspevalo. Kad je silazio sa madraca, Maja je videla kako je građen - veoma visok, moćna ramena i ručerde, ali u telu mršav kao drška od metle. Žene koje su se takmičile u istoj disciplini izgledale su otprilike isto tako.
I u svim ostalim disciplinama delovali su isto - ogromni, vitki, tvrdih mišića - nova rasa, razmišljala je Maja, obuzeta osećajem da je baba, mala i slaba. Homo martial. Na sreću, ona ima dobre kosti i još se solidno drži, inače bi se stidela i da se pojavi među ovakvim stvorenjima. Stajala je, dakle, nesvesna svoje prkosne elegancije, i gledala kako Anarita, bacačica diska koju je Saks pomenuo, izvodi svoj okret brzo, sve brže, a onda izbacuje disk kao mašina za bacanje glinenih golubova. Ta žena bila je veoma visoka, sa vrlo izduženim torzoom, široko 'razbacanim' ramenima, sa 'latsima' nalik na krila ispod ruku; dojke uredno pritisnute uz telo jednodelnim kostimom; kukovi uzani, ali zadnjicu puna i snažna, a ispod toga dugačke, moćne butine - da, prava lepotica među lepoticama. I tako snažna; mada je bilo jasno da disk leti zahvaljujući pre svega brzini, a ne snazi izbačaja. "Sto osamdeset metara!" uzviknu Saks, osmehujući se. "Kakva radost za nju."
Anarita je bila zadovoljna. Svi oni su ulagali krajnji napor u odgovarajućem trenutku, a onda stajali unaokolo, nastojali da se opuste, šalili se između sebe. Nije bilo nikakvih zvaničnih lica, niko nije naređivao, ali se izvestan broj pomagača, poput Saksa, vrzmao oko atletičara. Ljudi su učestvovali u svom takmičenju, a onda odlazili da nadgledaju neko drugo i pomažu da se dobro vodi. Trke su otpočinjale silovitim pucnjem. Vreme je mereno ručno, izvikivano glasno, pojavljivalo se na jednom semaforu. Kugle za bacanje izgledale su i ovde teške, a njihovo bacanje bilo je i na ovoj planeti nezgrapno. Koplja su letela do u beskraj. Skakači u vis uspevali su da savladaju samo četiri metra, na Majino i Mičelovo iznenađenje. Skakači udalj, dvadeset metara; prizor doista neverovatan, ljudska bića koja mlataraju rukama i nogama i održavaju se u vazduhu četiri sekunde, pet sekundi, prelete dobar deo staze.
Kasno po podne počele su sprinterske trke. Kao i u ostalim disciplinama, muškarci i žene takmičili su se zajedno, obučeni u jednodelne kostime. "Pitam se nije li polni dimorfizam smanjen kod ovog naroda", reče Mičel, gledajući kako se jedna grupa zagreva. "Njima je sve u životu manje podeljeno na osnovu pola - bave se istim zanimanjima, žena bude trudna samo jednom u životu, ili nijednom - učestvuju u istim sportovima, razvijaju iste mišiće..."
Maja je sasvim ozbiljno verovala da je to nova živa vrsta; ali ovo što je Mičel rekao, ona prezrivo odbaci. "Onda što ti stalno bleneš samo u žene?"
Mičel se isceri. "A, pa, ja primećujem razliku, ali ja sam od one stare vrste. Nego, sve se pitam - primećuju li oni razliku."
Maja se glasno nasmeja. "Ma šta ti je, pogledaj samo ovde, i ovde..." Pokazivala je prstom. "Razmere, lica..."
"Da, daaa. Pa ipak, nije kao, znaš, Brižit Bardo i Atlas, ako znaš na šta mislim."
"Znam. Ovaj narod je lepši."
Mičel klimnu glavom. Ostvaruje se ono što je on govorio od početka, pomisli Maja: na Marsu polako postaje jasno da svi oni jesu mali bogovi i boginje, i da svi treba da žive u svetoj radosti... A polna pripadnost ipak se dala videti na prvi pogled. Doduše, i Maja je bila 'od stare rase'; ili je naprosto bila Maja. Onaj trkač tamo... ah, žensko. Ali noge kratke i moćne, kukovi uski, prsa ravna. Onaj što stoji do nje? Još jedno žena... ne, muškarac! Jedan skakač u vis, elegantan kao plesač, mada kažu da svi oni imaju zdravstvene probleme; Saks je progunđao nešto o biljkama. Pa, šta, u redu, možda su neki od njih malo androgini, ali kod većine ipak prepoznaš, u trenu, kog su pola, kao što je i uobičajeno.
"Uviđaš šta želim reći", primeti Mičel, zapazivši da se Maja ućutala.
"Donekle. Ali možda ovi mladi sagledavaju to pitanje u drugoj svetlosti. Ako su okončali patrijarhat, onda nužno mora nastupiti i nova ravnoteža između polova..."
"Dorsabrevijanci bi svakako tvrdili da je tako."
"Onda se pitam nije li, zapravo, u tome problem oko zemaljske imigracije. Ne brojnost doseljenika, nego činjenica da je među doseljenicima tako mnogo onih koji su iz starijih kultura. Kao da se iskrcavaju iz nekog vremeplova iz srednjeg veka, i pri iskrcavanju se osvrnu da vide gde su to dospeli, kad ono, svud oko njih neki Minojci, ogromnog rasta, muško i žensko otprilike isto..."
"I jedna nova kolektivna podsvest."
"Pa, da, valjda i to. Kao ishod, pridošlice ne mogu da se snađu. Zbijaju se u imigrantske četvrti, koje postaju getoi, ili u sasvim nove gradiće, zadržavaju svoje kulturne baštine i svoje veze sa starom otadžbinom, a sve ovdašnje mrsko im je; sva ona mržnja prema strancima i prema ženama, uvrežena u staroj kulturi, ovde izbija na površinu, sada uperena i protiv njihovih sopstvenih žena, ali i protiv Marsovki." Čula je što-šta o takvim problemima u gradovima, u Šefildu i širom Istočnog Tarzisa; dođe do batina, i ponekad Marsovke izmlate nasrtljivce sa Zemlje, a ponekad se desi obratno. "I to se, dabome, ne dopada mladim domorocima. Čini im se da puštaju čudovišta u svoje redove."
Mičel napravi grimasu. "Sve zemaljske kulture bile su, u svom jezgru, neurotične, a kad se neurotično suoči sa mentalno zdravim, postaje, u većini slučajeva, neurotičnije nego ikad. Sa svoje strane, mentalno zdravi ne znaju šta da učine."
"Zato insistiraju da se useljavanje prekine. I uvlače nas u rizik još jednog rata."
Ali Mičelova pažnja već je odlutala na početak nove trke. Trke su bile brze, ali ni približno dva i po puta brže od zemaljskih, iako je gravitacija bila toliko slabija. Problem je bio isti kao kod zaleta skakača uvis, ali se ponavljao pri svakom koraku tokom cele trke: trkač razvija tako veliko ubrzanje, da bi začas mogao odskočiti od staze i provesti dugo u vazduhu, i zato mora da ulaže veliki trud da ostane nisko, pri zemlji, da se to ne bi desilo. U sprintu, ostajali su neprestano nagnuti napred, sasvim nisko, tako da se činilo da svakog trena moraju pasti na nos, ali su nogama 'pumpali' mahnito. U dužim trkama ostajali su sve do pred kraj u sličnom položaju, a na kraju su se ipak donekle uspravljali i počinjali da grabe kroz vazduh kao plivači, skokovima sve dužim i višim, kao kenguri koji su rešili da se svaki put odbacuju samo po jednom nogom. Ovaj prizor podseti Maju na Pitera i Džeki, dvoje negdašnjih trkača u Zigotu, koji su samostalno razvili otprilike takav stil.
Uz upotrebu ovih tehnika, pobednik u sprintu na 50 metara prošao je kroz cilj posle 4,4 sekunde; na 100 metara, 8,3 sekunde; na 200 metara, 17,1 sekunde; a na 400 metara, 37,9 sekundi; ali u sve četiri trke Maja je videla da problemi održavanja ravnoteže, zapravo, sprečavaju trkače da upotrebe svu snagu svojih mišića, onako kao što su radili zemaljski trkači kojih se Maja sećala iz mladosti.
U najdužim trkama, trkači su, nagnuti napred, ipak dopuštali sebi elegantne duge skokove, nalik na ono što je još davno u Podbregu dobilo naziv 'marskok', a što njima, tada, u tesnim skafandrima, nije osobito dobro uspevalo. Sad je ličilo na let. Na deset hiljada metara, favoritkinja je vodila maltene od početka do kraja, onda su je neki prestigli, ali na kraju je imala dovoljno snage da se odbaci skokovima gazele, hvatajući sve veću brzinu tokom celog poslednjeg kruga, dotičući stazu samo po jednom na svakih nekoliko metara; činilo se da drugi takmičari muku muče, dok ona proleće pored njih; bilo je divno; Maja je navijala, dernjajući se iz sveg glasa, do promuklosti. Držala se za Mičelovu ruku, vrtelo joj se u glavi, suze su joj iskočile na oči iako se i smejala; bilo je tako čudno i divno gledati ova nova stvorenja, iako ne znaju, ne znaju!
Volela je da gleda kako žene pobeđuju muškarce, bez obzira na to što muškarci sami kao da nisu na to obraćali posebnu pažnju. Žene su nešto malo češće pobeđivale na dugim stazama i na preponama, a muškarci u sprintovima. Saks reče da testosteron pomaže tako što dodaje snagu, ali na dugi rok izazove grčeve, zbog čega su muškarci dugoprugaši u nepovoljnijem položaju. No, gotovo sve trke bile su, u suštini, stvar tehnike, više nego snage. Dakle, ovde svako vidi ono što želi da vidi, pomisli ona. Kad bi se vratili na Zemlju... ali ovaj narod bi se njoj smejao ako bi ona započela rečenicu tako. Šta mari kako bi se stvari događale na Zemlji? Svakojaka ružna i bizarna ponašanja viđaju se u tom dalekom svetu-gnezdu, ali koga je za to briga, bliži se sledeća prepona, a drugi trkač te sustiže, ulazi u periferiju tvog vidnog polja! Leteti, leteti! Maja je navijala gromoglasno.
Pred kraj tog sportskog dana, oni atletičari koji su završili svoja takmičenja pođoše da raščiste stazu od svih prepreka i da uklone i publiku sa jednog od pravaca koji su vodili izvan stadiona. Onda lakim trkom uđe samo jedan trkač, dočekan silovitim pljeskom i klicanjem. Bio je to Nirgal! Već promukla, Maja tek sad poče da se dernja, do bola.
Bio je to finiš kros-kantri trke koja je započela tog jutra na južnom kraju Minus Jednog. Svi učesnici krenuli su bosi i nagi. Pretrčali su više od sto kilometara, preko grbavih i džombastih, ali i močvarnih terena u sredini ostrva, preko paklene mreže jaruga, grabena, pingo rupa, alesa, eskarpi i odrona; doduše, ništa od toga nije bilo mnogo duboko, tako da je učesnik mogao odabrati mnoge putanje, svakojake; bila je to jednako vežba u orijentaciji koliko i u trčanju, ali, svejedno, vrlo teška, a pristizanje pobednika već u četiri po podne bilo je, sudeći po reakcijama prisutnih, fenomenalan uspeh. Govorilo se da drugoplasiranog očekuju tek u vreme zalaska sunca. Nirgal optrča još jedan krug, pobednički; bio je sav prašnjav i izgledao vrlo iscrpljeno, kao begunac iz neke katastrofe. Onda obuče kratke pantalone, pognu glavu da mu nameste lovorov venac na nju, i prihvati stotinu zagrljaja.
Poslednji je bio Majin. Videći je, Nirgal se srećno nasmeja. Koža mu je bila sva bela od osušenog znoja, usne ispucale i prljave, kosa boje prašine, oči zakrvavljene. Suv, mršav, sva mu se rebra vide, maltene kao da je izgladneo. Dobio je bocu vode, žedno je počeo piti, popio je celu i odbio drugu. "Hvala, nisam toliko dehidrirao, posetio sam ja jedan vodovodni bazen blizu Džiri Kia."
"Pa, kojim si to putem onda išao?" uzviknu neko.
"Ne pitaj!" reče Nirgal i nasmeja se, kao da je istina o tome suviše ružna da bi se priznala. Kasnije je Maja saznala da putanje kojima se ovi trkači kreću ostaju neosmotrene i nesaopštene, svojevrsna tajna. Ovakve trke bile su popularne kod nekih Marsovaca, imale su svoju grupu sledbenika, a Nirgal je bio prvak, što je Maja dobro znala; naročito nadmoćan na najdužim stazama. O Nirgalovim putanjama pričalo se kao da on koristi, maltene, teleportaciju. Ovih stotinak kilometara bili su, činilo se, prekratki za njega, znatno izvan njegove specijalnosti, pa ipak je pobedio, i zbog toga je bio posebno zadovoljan.
Nirgal priđe jednoj klupi i sede. "Da se ja malo saberem", reče, gledajući poslednje sprintove tog dana. Izgledao je srećan, ali malo rasejan. Maja sede na istu klupu i ostade zagledana u njega; nikako da ga se dovoljno nagleda. Duže nego ijedno ljudsko biće živeo je u divljini, u raznim mesoždernim, skupljačkim i poljoprivrednim zadrugama... život Maji jedva zamisliv, tako da je bila sklona da zamišlja Nirgala kao izgnanika, kao da je bačen u neko podzemno predvorje pakla, gde opstaje kao pacov ili biljka. Međutim, evo Nirgala pred njom, umoran je, ali povicima pozdravlja završetak trke na četiri stotine metara - pravi foto-finiš; on je upravo isti onaj vitalni Nirgal koga je zapamtila još sa obilaska Paklene Kapije pre toliko vremena - a to su bile slavne godine i za njega i za nju. Međutim, nije sticala utisak da Nirgal na prošlost gleda na isti način kao ona. Ona je bila ponizna zarobljenica svoje prošlosti, istorije; dok je on nalazio svoje ispunjenje u nečem drugom, što nije istorija - nadživeo je svoju sudbinu i ostavio je po strani kao staru knjigu, zato je sad on ovde, u trenutku ovom, smeje se na suncu, nadmašio je celi čopor divljih, mladih životinja u njihovoj igri, i to samo pomoću svoje pameti, svog osećaja za Mars, i svoje lung-gom-pa tehnike i tvrdih nogu. Oduvek je bio trkač, videla je u svom umu kako on i Džeki jure strelovito duž plaže za Piterom, kao da je to juče bilo; i Džeki, i Piter ponekad su trčali brže od dečaka Nirgala, ali je zato on umeo da nastavi trčati ukrug i ukrug oko malog jezera, iz razloga koji nisu nikom bili znani. "Oh, Nirgale", reče ona, nagnu se napred i poljubi njegovu prašnjavu kosu. Oseti da je i on nju zagrlio. Ona se nasmeja, pa se obazre da pogleda sve te lepe divove na sportskom terenu, atlete crvene u zalasku sunca, i oseti kako život opet uklizava u nju. Nirgal tako deluje.
Ali te noći ona povede Nirgala u stranu, posle gozbe u prohladnom noćnom vazduhu, i ispriča mu sve o svojim strahovima u vezi sa najnovijim sukobima između Zemlje i Marsa. Mičel je otišao da razgovara sa nekim ljudima; Saks je seo na klupu nasuprot njihove i slušao.
"Džeki i vrhuška Slobodnog Marsa zastupaju tvrdu liniju, ali neće im uspeti. Zemljani neće pristati da se zaustave. Sve bi to moglo dovesti do rata, kažem ti; do rata."
Nirgal je zurio u nju. On nju i sada shvata ozbiljno, Bog blagoslovio njegovu lepu dušu. Maja ga zagrli kao što bi sina svog, i steže jako, jako.
"Šta smatraš da bi trebalo da uradimo?" upita je on.
"Da obezbedimo da Mars ostane otvoren. Za to se moramo boriti, a ti moraš biti deo te borbe. Ti si nam potrebniji nego iko drugi. Ti si bio onaj koji je najviše delovao na Zemljane, tokom one posete; u suštini, ti si najvažniji Marsovac u istoriji Zemlje, zbog te posete. Tamo se još pišu knjige i članci o tvojim delatnostima, znaš li to? U Severnoj Americi i u Australiji postoji sada pokret 'divljih ferala', vrlo jak, koji izrasta i drugde, svuda. Na Kornjačinom Ostrvu su maltene u celosti reorganizovali američki Zapad, tamo su sad desetine feralnih kooperativa. Slušaju tebe. Isto je i ovde. Ja sam činila koliko sam mogla; do pre neki dan smo se borili protiv njih u predizbornoj kampanji, duž celog Grand kanala. Ja sam nastojala da se koliko-toliko usprotivim Džeki. Mislim da je to u nekoj maloj meri uspelo, ali to je pokret, veći je od same Džeki. Ona je otišla kod Ajriške, a Crveni će, logično, biti protiv doseljavanja: misle da će tako bolje da zaštite svoje drage kamenčine. Zato prvi put može doći do toga da se Slobodni Mars i Crveni nađu u istom taboru, i to zbog ovog pitanja. Biće vrlo teško potući ih. Ali ako ne budu potučeni..."
Nirgal klimnu glavom. Uviđao je njenu poentu. Mogla ga je poljubiti za to. Ona ga jako steže za pleća, nagnu se i poljubi ga u obraz, pa pritisnu lice uz njegov vrat. "Volim te, Nirgale."
"I ja tebe volim", reče on i nasmeja se, neusiljeno, malo iznenađeno. "Ali, vidi, ne želim se uplitati u nekakvu političku kampanju. Ne, čuj - slažem se da je važno, i slažem se da Mars treba da ostane otvoren, i da pomogne Zemlji da izdrži ovaj sadašnji ogromni talas prenaseljenosti. Oduvek ja to govorim, to sam im govorio i kad smo bili tamo. Ali neću ulaziti u političke institucije. To ne mogu. Davaću svoj doprinos kao i dosad, razumeš? Pokrivam veliku teritoriju, viđam mnoge ljude. Razgovaraću sa njima. Počeću opet da govorim na skupovima. Učiniću koliko mogu, na tom nivou."
Maja klimnu glavom. "To bi bilo super, Nirgale. To i jeste, u svakom slučaju, onaj nivo koji želimo da dosegnemo."
Saks pročisti grlo. "Nirgale, jesi li ikad susreo našu glavnu matematičarku, Bao?"
"Mislim da nisam."
"Aha."
Saks istog trena potonu nazad u misli. Maja je još neko vreme pričala o problemima o kojima su ona i Mičel raspravljali tog dana - o vremeplovskom delovanju imigracije, koja u sadašnjicu dovlači ostrva prošlosti. "I Džon se brinuo da do toga može doći, i, vidiš, došlo je."
Nirgal klimnu glavom. "Moramo verovati u areofaniju. I u svoj Ustav. Čim oni dođu ovamo, moraju po tom ustavu živeti; na tome bi trebalo da naša vlada insistira."
"Da. Ali ljudi, hoću reći, domoroci..."
"Neka vrsta asimilatorske etike. Svakoga uvući u ovo naše."
"Da."
"Važi, Majo. Videću šta mogu da učinim." Osmehnuo joj se; i najednom počeo da tone u san, tu, pred njenim očima. "Možda možemo mi da izvučemo kola iz gliba, još jedan put, a?"
"Možda."
"Moram sad da se rušim. Laku noć. Volim te."
Zaploviše na zapad sa Minusa Jedan, i to ostrvo, kao san o drevnoj Heladi, zaminu pod horizont, a oni se opet nađoše na pučini, na talasima visokim, ogromno širokim, veoma namreškanim. Jaki pasati slivali su se sa severoistoka, iz sata u sat, otrzali sa talasa bela povesma pene, tako da je tamni purpur vode izgledao zbog toga još tamniji. Vetar i voda stvarali su, udruženim snagama, neprekidnu huku; bilo je teško čuti reči, čovek je morao da viče da bi ga razumeli. Posada je sasvim odustala od razgovora. Mornari su postavili brodskoj veštačkoj inteligenciji zadatak da izvuče krajnji dobitak energije iz ovog vetra; jedro-katarke su, zato, sa velikim poletom radile, šireći se, skupljajući i preoblikujući za svaki novi nalet vetra drugačije, pa je ta vizuelna komponenta broda dopunjavala nevidljivu kinetiku Majine kože izgruvane vetrom dok je ona stajala na pramcu i gledala na sve strane i sve upijala u sebe.
Trećeg dana dunu neki još jači vetar, i brod dostiže hidrokrilnu brzinu, pa se korito broda izdiže iz vode gotovo u celosti, ostajući samo zadnjim, ravnim delom u dodiru sa morem; nastade preskakanje sa talasa na talas. Oblaci vodene prašine bili su sad tako izobilni da nikome nije moglo biti prijatno na palubi; Maja se povuče u prvu kabinu, i nastavi da gleda ceo prizor odatle, kroz prozore. Kakva brzina! Ponekad je ulazio poneki mornar, mokar od glave do pete toliko da je sa njega sve curilo u mlazićima, samo da bi malo uhvatio vazduh i popio nekoliko gutljaja džave. Jedan od njih reče Maji da su podesili kurs broda uzimajući u obzir i helasku struju; "Ovo more je, znaš, najveći na svetu primer delovanja koriolisove sile, nalik na ono kad se iz kade izvuče čep; okruglo je, a nalazi se na geografskoj širini gde pasati guraju vodu u istom smeru kao i koriolisova sila. Celo ovo more okreće se u krug oko Minus Jednog, u smeru kazaljke na časovniku. To moramo da uračunamo, inače bismo na obalu izbili negde na pola puta do Paklene Kapije."
Jaki vetrovi su se zadržali, pa je brod po čitav dan praktično leteo; takvom brzinom, za samo četiri dana preplovili su poluprečnik Helaskog mora. Četvrtog popodneva jedro-katarke su 'sklopile pera' nadole, brodsko korito se opet zarinulo u talase i počelo valjati po njima. Na severu iz horizonta najednom iskrsnu kopno: rub velikog basena, kao planinski lanac, ali bez ijednog izdvojenog vrha. Ogromna nagnuta ivica, nalik na unutrašnji zid kratera; upravo to je, naravno, i bila. Ali toliko mnogo veća od svakog 'normalnog' kratera da ljudsko oko nije ni primećivalo nikakvu povijenost, kružnost; toliko velika, što se Maji učini kao jedna posebna vrsta lepote. Približili su se kopnu, a onda su krenuli sporije ka zapadu, ka Odesi (jer su i uz sve podešavanje kursa, do kopna ipak stigli istočno od tog grada, nošeni morskom koriolisovom strujom). Maja se pentrala navrh brodskih kabina, u vetar, da bi bolje videla plažu koju je na tom mestu more stvorilo: široku, peščanu. U zaleđu plaže bile su dine zarasle u travu, a među njima je ponegde zevalo ušće ponekog potoka. Zgodna obala, nadomak predgrađa Odese; deo, dakle, privlačnosti same Odese.
Na zapadu, u daljinama, robusni vrhovi Helespontes Montesa počeše da izviruju iznad talasa, daleki i prividno mali, po svojoj prirodi veoma različiti od glatkih severnih kosina. Znači, nema još mnogo da se putuje. Maja se poče pentrati konopčanim lestvama uz srednju jedro-katarku. I, zaista, eno grada - na višim delovima severnih kosina, redovi parkova i građevina, sve u zelenom i belom, tirkizu i terakoti. Najzad veliko, ugnuto središte grada, nalik na ogromni amfiteatar koji gleda dole, na svoju luku pozornicu, koja takođe dospe u domašaj njihovog vida, i to prvo beli svetionik, pa kip Arkadijeva, pa lukobran, pa hiljadu katarki u marini; iza izmrljanih betonskih dokova, istumbani nepregled krovova i krošnji. Odesa-na-Marsu.
Maja se spentra niz lestve, spretno (maltene) kao da je članica posade, zagrli nekoliko mornara, pa Mičela. Osećala je široki osmeh na svom licu, i vetar kako lije preko svih njih. Ušli su u luku; jedra njihove lađe su se sada uvukla sasvim u svoje katarke, kao dodirnuti puževi. Motor poče da pućka. Kliznuli su u jedno vezno mesto, sišli daščanim mostićem na dok, prošetali kroz marinu i ušli u korniš-park. Stigli su. Plavi trolejbus i sada prolazi iza parka i zvoni.
Maja i Mičel pođoše kornišom, držaći se za ruke. Razgledali su mnogobrojne kioske sa hranom i trotoarske kafiće na suprotnoj strani ulice. Sva imena bila su drugačija; nijedna firma nije se zvala isto, ali takav ti je restoranski posao. Ukupni izgled ulice bio je, ipak, isti. Iza toga, grad se uzdizao terasasto, stupnjevito, tačno kao što su zapamtili, od mora ka planini. "Eno ga Odeon, eno Sinter..."
"Tamo sam ja radila za 'Duboke vode'. Pitam se šta li rade sad?"
"Mislim da održavaju nivo mora. Oko toga ima mnogo posla, za mnoge od njih. Uvek ima šta da se radi oko vode."
"Istina."
Dođoše do stare stambene zgrade 'Praksisa', čiji su zidovi sada bili uglavnom pokriveni bršljanom, malter daleko od bele boje, žaluzine plave, ali uveliko izbledele. Kao što je Mičel i pričao: zgrada oko koje bi sad trebalo malo poraditi. Maji se, međutim, sviđala baš ovakva: stara. Pronađe pogledom treći sprat i njihov stari balkon i kuhinjski prozor, i, pored njihovog, Spenserov. Navodno je i Spenser lično bio tamo, unutra.
I prođoše kroz kapiju i rekoše zdravo novom nastojniku i saznadoše da je Spenser zaista 'unutra' u izvesnom smislu reči: umro tog popodneva.
|
