49.

     Severno polarno ostrvo pretrpelo je, možda, veća preoblikovanja nego ijedan drugi predeo na Marsu; tako je, bar, Saks čuo, a sada, hodajući povrh litice koja čini jednu obalu reke Kazma Borealis, uvide šta su hteli time da kažu. Otprilike polovina polarne ledene kape se otopila; od masivnih ledenih zidina Kazme Borealis nije ostalo gotovo ništa. Ovo se dogodilo zbog ogromnog topljenja, kakvo na Marsu nije viđeno još od srednjeg hesperijanskog razdoblja; sva ta voda jurila je svakog proleća i leta nizbrdo, kroz slojeve peska i lesa, i prosecala sebi put kroz njih, ogromnom snagom. Pojedine udubine u pejzažu pretvorile su se, tako, u duboke kanjone sa zidovima od peska; slivodi su vodili ka Severnom moru, naravno, ali su bili vrlo nepostojani, svako sledeće prolećno topljenje dovodilo je do obrušavanja tih zidova i do naglih promena putanja vodotokova. Odroni zemljišta stvarali su nova jezera, kojima, međutim, nije bio suđen dug život. Jer, prirodne brane, nastale odronom, ubrzo su bivale prosečene silinom vode koja se preko njih prelivala, zatim i odnete, ostajale su samo obalne terase i bujične 'kapije'.
     Saks je sada stajao i gledao dole na jednu takvu kapiju, i računao koliko se vode moralo nakupiti iznad brane pre nego što se provalila. Ne smeš prići mnogo blizu ivicama ovakvih litica; nove su i vrlo nepouzdane. Biljaka je na vidiku bilo vrlo malo, tek tu i tamo poneka traka bledog lišaja, tek koliko da se oko odmori od mineralnih tonova. Reka Borealis bila je široki, plitki, pljuskavi tok belog ledničkog 'mleka', nekih sto osamdeset metara ispod njega. Pritoke su sebi takođe prosekle svakojake doline, ali ni približno tako duboke; odatle su sad izručivale svoje tovare vode, u vidu vodopada neprovidnih kao da teče razređena boja.
     Gore, iznad ovih kanjona, bila je ravan, nekada dno Kazme Borealis. Ovaj plato prorezan je pritokama nalik na obrasce 'žilica' na listu neke biljke. Još pre tih geoloških događaja teren je bio laminiran, pa se, prosecanjem ovih novih kanjona, pogledu otkrilo mnoštvo francuskih laminarnih obrisa, kao da je neko crtao izohipse sve do dna svakog kanjona.
     Bližila se sredina leta, zato je sunce jahalo na nebu bez prestanka, celog dana i cele noći. Oblaci su se slivali sa leda, severno od ovog predela. Kad je sunce silazilo najniže, što je bio ekvivalent sredine popodneva, ti oblaci su plovili ka jugu, ka moru, u vidu gustih izmaglica; imali su bronzani preliv, ili purpurni, ili, ponekad, ljubičastu nijansu, vibrantnu, tanano provučenu kroz osnovnu belinu. Plato je bio ukrašen malobrojnim cvetićima, što je Saksa podsetilo na glečer Arenu, onaj glečer koji je prvi privukao njegovu pažnju, pre onog incidenta sa specijalnom policijom. Sada je Saksu bilo vrlo teško da se priseti tog davnog susreta, ali je nešto ipak ostalo urezano, po svemu sudeći - na onaj način na koji se u svest pačeta, kad se izlegne iz jajeta, prvo stvorenje koje ugleda ureže kao 'majka', čak i ako to nije. Sada Saks ima na raspolaganju, za istraživanje, ogromne šume u predelima sa umerenom klimom, gde divovske sekvoje stoje uzvinute ka nebu, a ispod njih, kao 'niži sprat', borovi i jele, u njihovoj senci; spektakularne morske litice oko kojih kriče jata ptica, toliko mnogobrojna da liče na oblake; pojedine kratere koji su svojevrsni terarijumi sa biocenozama džungle; zimi, ima na raspolaganju velike ravnice prekrivene onom vrstom snega koja se zove 'sastrugi'; ima eskarpe koje su pravi okomiti svetovi, ima ogromne pustinje po kojima se premeštaju brda crvenog peska, ima vulkanske kosine posute crnom šljakom, ima biocenoze svakojake i najrazličitije, velike i male; ali on ipak, i do danas, najviše voli ove škrte biocenoze na ledu i kamenu.
     Pođe po stenama. Njegovo malo vozilo pođe sa njim, trudeći se, u okviru svojih mogućnosti, da ga verno prati. Prelazili su pojedine pritoke Borealisa, i to na plićim, uzvodnim mestima; time su označavali prve automobilske gazove u ovom delu sveta. Letnji cvetići, iako ih je bilo teško uočiti sa daljine veće od deset metara, imali su jarke boje, ništa manje spektakularne od boja cveća u najbujnijoj tropskoj džungli. Mnoga pokolenja ovih biljaka stvorila su nekakvo zemljište ispod sebe, ali sasvim tanko; ono će postajati deblje, ali to će biti proces veoma spor. Ubrzati ga, nije bilo lako; prospi koliko god hoćeš humusa po kanjonima, završiće uglavnom na dnu Severnog okeana, a ono što prospeš po platou, lako se može slediti zauvek i postati deo permafrosta. Zato su ljudi pustili da ova fel-polja rastu nekim sporim tempom koji će ih dovesti do toga da u dalekoj budućnosti postanu tundra; raspoložive količine veštački proizvedenog zemljišta izručivali su na neke druga, južnija područja, koja su obećavala da daju učinke kudikamo bolje. Saksu je to bilo sasvim po volji, jer je očuvana, i još mnogo vekova će ostati svima dostupna, prva areobiocenoza, tako škrta i nezemaljska.
     Gazeći kroz krš i lom tog terena, i pomno motreći da ne zgazi neko živo biće, Saks zaokrete ka svojim kolima, koja su ostala negde desno od njega, tako da mu sad nisu bila na vidiku. Sunce je putovalo iznad horizonta, u krug, ali je i sad bilo na otprilike istoj visini kao i tokom celog dana. Čim se čovek udalji od duboke, uzane, nove reke Borealis, usečene u ovo dno bivše, mnogo šire, orijentacija postaje teška; sever može biti bilo gde, u polukrugu od 180 stepeni iza tebe. Znaš samo da je 'negde iza'. Ali ne bi bilo pametno zalutati blizu obale severnog okeana, jer tamo krstare polarni medvedi, koji se na tom litoralnom pojasu snalaze veoma dobro. Ubijaju foke, prave rusvaj među gnezdima.
     Zato Saks malo zastade i proveri mape na kompjuteru/komunikatoru na svom levom šačnom zglavku. Ustanovi precizno gde se nalazi on, a gde njegovo vozilo. Ustanovi da je on na longitudi 31,63844 stepena, i na severnoj širini od 84,89926 stepeni, sa mogućnošću greške od nekoliko metara; za razliku od toga, njegova kola bila su na 31,64114 i na 84,86857; znači, ako se popne na ono brdašce u obliku vekne hleba, koje leži na pravcu zapad-severozapad od njega, i koje nudi čoveku zaista divno prirodno stepenište, trebalo bi da ih ugleda.
     Dabome. Eno njegovog vozila. Ono se takođe kreće, ležernom vožnjom ne bržom od sporog hoda. Ali, gle, u naprslinama ove vekne hleba našlo je sebi dom nešto živo: cvetići saksifraža. Zgurili se, i opstaju nekako, u zaklonu polomljenog kamena.
     Nešto u tom prizoru bilo je tako zadovoljavajuće: laminatni tereni, saksifraž u svetlosti - mala kola sama dolaze ka njemu, na randevu, a unutra ga čeka ručak - divni zamor u njegovim stopalima - i još nešto što on, priznati se mora, ne ume da odredi - neobjašnjivo je - u smislu da zbir pojedinačnih sastojaka od kojih je ovaj doživljaj sazdan nije jednak dobijenom ishodu, zadovoljstvu, koje je mnogo veće. Ovo je nešto kao zanos. Pretpostavka: to je ljubav. Duh ovog mesta, ljubav prema ovom mestu - areofanija, ne samo onakva kakvu je Hiroko opisala, nego neka jača, koju je ona možda doživela ali nije opisala. Ah, Hiroko - da li je moguće da je tebi bilo ovako lepo, svaki dan, toliko vremena? Blagosloveni stvore! Nije čudo što je zračila onakav oreol oko sebe, stekla toliko sledbenika. Biti u blizini ovakvog blaženstva, naučiti da ga osetiš i u sebi... Ljubav prema jednoj planeti. Ljubav prema životu te planete. Nesumnjivo je biološka komponenta jednog prizora presudna za obrazovanje čovekovog stava prema tom prizoru. Čak i En bi to morala priznati, svakako, kad bi sada stajala pored njega. Eto hipoteze koju bi bilo zanimljivo proveriti. Pogledaj, En, ove purpurne saksifraže. Vidi kako cvetić tako mali uspeva da privuče k sebi tvoj pogled. Sav pejzaž krivudav, ali pažnja posmatrača se usmeri tačno u tu žižu. Otud, ljubav. Spontano nastala.
     Uistinu, ova božanski lepa zemlja izgleda, njemu, kao svojevrsni odraz Vaseljene cele, bar sa stanovišta razmera živog i neživog. On je pratio biogenetske teorije Deleza; taj drugar pokušava, pomoću matematičkih operacija kojima obuhvata kosmološke razmere i procese, da proceni koliko ima u svemiru onoga za šta je Hiroko upotrebljavala naziv viriditas, zelenost. Koliko je Saks mogao shvatiti, Delezov zaključak glasi da je još u Velikom prasku postojala sila zelenosti, koja se provlačila kao nit, a bila je složeni granični fenomen iskazan između pojedinih sila i čestica; zelenost je krenula iz Velikog praska u mnogim pravcima, izračena, ali samo kao čista potencijalnost, a onda, kad su planetni sistemi drugog pokolenja prikupili k sebi ceo asortiman težih elemenata, zelenost je i ostvarena, što znači da je tada iz te potencijalnosti iznikao život. Svako takvo izniknuće bilo je jedna mala eksplozija, jedan 'Mali prasak', i svako se nalazilo tačno na kraju jedne niti viriditasa. A tih niti nije bilo mnogo; kroz Vaseljenu su širene jednoobrazno, pratile su okupljanje galaksija u grupe, ali su se i galaksije ponekad okupljale povodeći se za prisustvom pojedinih takvih niti. Posledica: svaki Mali prasak bio je udaljen od svakog drugog Malog praska najviše što je bilo moguće da se udalji. Iz tog razloga, ostrva života međusobno su veoma udaljena u vremeprostoru, tako da je kontakt malo verovatan, naprosto zato što su sva ona nastala veoma pozno, i na velikim međusobnim rastojanjima, tako da jednostavno još nije bilo dovoljno vremena da se kontakt ostvari. Saksu se činilo da ova hipoteza, ako je istinita, sasvim dobro objašnjava neuspehe SETI programa koji su i posle onolikog osluškivanja, četvorovekovnog, čuli samo tišinu među zvezdama. Četiri stotine godina su samo jedan tren u odnosu na milijardu svetlosnih godina, rastojanje koje nas, po Delezu, deli od najbližeg drugog ostrva života, i svako takvo ostrvo od svakog njemu najbližeg.
     Zelenost, dakle, postoji u kosmosu kao ovaj cvetak saksifraža na velikim kamenim i peščanim prostorima Polarnog ostrva: izdvojena, malena, veličanstvena. Saks je video zakrivljenu Vaseljenu pred sobom; Delez, međutim, tvrdi da živimo u ravnoj Vaseljeni, koja se drži tačno u delikatnoj ravnoteži navrh 'kuspa' između stalnog širenja i puilsirajućeg modela koji se naizmenično širi i skuplja. Štaviše, taj Delez tvrdi da tačka prekretnica, kad će se odlučiti da li će ova naša Vaseljena početi da se sažima ili će se otisnuti u nezadrživu širenje posle koga više neće biti ni najmanje mogućnosti za sažimanje, mora biti, u vremenu, vrlo blizu sadašnjeg trenutka! Ovo je kod Saksa budilo veliku podozrivost, pogotovo zbog implikacije koju je Delez nabacivao da bismo mi mogli nekako i uticati na taj ishod: tresni nogom po tlu, i svemir će se razleteti i završiće raspadanjem i toplotnom smrću; ali ako uvučeš dah, uvući ćeš i sav svemir ka nezamislivoj tački 'omega' u kojoj će nastati eskaton: ne. Već i zbog prvog zakona termodinamike, a i iz mnogih drugih razloga, to što Delez priča mora biti halucinacija, doduše kosmološka; egzistencijalizam jednog čoveka koji bi hteo da bude 'mali bog'. Psihološka posledica naglo uvećanih fizičkih moći ljudskog roda, možda. Ili, naprosto, posledica Delezove težnje ka megalomaniji; čoveku palo na um da baš on može da objasni sve.
     Uistinu, Saks je s podozrenjem gledao na celokupnu modernu kosmologiju, zato što je, svaki put iznova, postavljala čovečanstvo u središte svega. Saksu je to govorilo da su sve takve kosmološke formulacije, zapravo, puki artefakti ljudskog opažanja: šta god oni, svojim ljudskim očima, gledaju, priviđa im se da u tome postoji snažno antropičko načelo, koje, kao nekakva boja, natapa svaku njihovu sliku Vaseljene. Doduše, priznati se mora, neka osmatranja dala su ishode zaista vrlo čvrste, ishode koje bi zaista vrlo teško bilo pripisati ljudskoj pristrasnosti posmatrača, ili podudarnosti. Kako čovek da poveruje da Sunce i Mesec imaju, prividno, tačno istu veličinu kad ih neko posmatra sa Zemljine površine? Neverovatno. Ali imaju. Podudarnost. Podudarnosti se dešavaju. Ipak, za većinu antropocentričkih odlika Vaseljene Saksu se činilo da predstavljaju samo oznake na krajnjim granicama ljudske sadašnje sposobnosti shvatanja; savršeno je moguće da postoje stvari veće od Vaseljene, i neke druge stvari, manje od takozvanih 'struna'; možda neki daleko širi plenum, ali sazdan od znatno manjih sastojaka; i da sve to ostaje izvan ljudske moći opažanja ili, čak, matematičkog iskazivanja. Ako je ova pretpostavka istinita, onda bi se mogle objasniti pojedine nedoslednosti u Baoinim jednačinama - ako dopustimo da postoji mogućnost da su naše četiri makrodimenzije vremeprostora povezane sa nekim većim dimenzijama, onako kao što su šest mikrodimenzija atomske fizike povezane sa iste te četiri makrodimenzije koje mi u našem svetu opažamo. U tom slučaju, Baoine jednačine mogle bi da dejstvuju zaista predivno - on ima viziju jedne moguće formulacije, na domaku je...
     Spotače se, ali povrati ravnotežu. Još jedan nabor na pesku, ali bio je otprilike triput veći od ostalih, normalnih. U redu, idemo - napred; penji se u kola. Nego, o čemu je ono razmišljao, maločas?
     Ne može da se seti. Zna da je razmišljao o nečem zanimljivom. Izgleda da je bio blizu rešenja nečega. Poče se truditi svim silama da se seti: čega. Ništa, ne može. Stvar je još prisutna negde u pozadini njegovog uma i žulji ga kao kamičak u zadnjem delu cipele. Stvar navrh jezika koja ne uspeva da se probije u reči. Strahovito nelagodno; da izludiš. To mu se (seća se on toga) dešavalo i ranije, a u poslednje vreme češće nego ikad, zar nije tako? Nije siguran da je tako, ali ima osećaj da jeste. Tok njegovih misli ponekad se prekidao, a posle nije mogao biti nastavljen, čak ni najupornijim njegovim nastojanjem da se seti o čemu je to razmišljao.
     U kola je ušao, ali nije ni video svoj hod do njih. Voleti neko mesto, to je baš lepo, ali da bi nešto voleo, moraš to nešto da pamtiš! Čovek mora biti sposoban da pamti sopstvene misli! Sav obuzet pometnjom, uvređen, on poče da petlja po unutrašnjosti vozila, da namešta sve što je potrebno za ručak. Onda pojede taj ručak, ne znajući i ne primećujući da to čini.
     Ovi problemi sa pamćenjem, pa, to je nedopustivo.

     Zapravo, sad kad je počeo da razmišlja o tome, on uvide da zaista često gubi nit razmišljanja. Ili mu se, bar, tako čini. Da li je dobro zapamtio ta svoja nezapamćivanja? Kad tako pogledaš, problem nekako naheren. Ali on je svestan, nesumnjivo, izvesnog broja slučajeva kad je izgubio misao, i posle mu u glavi na tom mestu ostala samo praznina, ali i osećaj da je misao bila neka veoma dobra. Čak je pokušavao da govori u svoj komunikator čim ga obuzme takav napad ubrzanog razmišljanja; nadao se da će kasnije, preslušavanjem snimljenih reči, ustanoviti šta je mislio. Ali čim progovori glasno - misaoni proces se zaustavi. Po svemu sudeći, on nije verbalni mislilac; on misli u slikama, ponekad misli jezikom matematike, ponekad nekim bezobličnim tokom koji ne ume opisati nikako. Govor preseče sve to. Ili, ako nešto i bude snimljeno, zabeležene reči ne budu ni izdaleka onako upečatljive kao što je on, u trenucima takve obuzetosti, mislio da će biti. Čuješ samo nekoliko rečenica, neodlučnih, nepovezanih, i, nadasve, sporih - ni nalik na misli koje se nadao da uhvati, a koje su, naročito u tom posebnom duševnom stanju, upravo suprotne po svojim osobinama: hitre, suvisle, lake; slobodna igra uma. Taj proces nemoguće je uhvatiti, i Saksu sad postade veoma jasno koliko je mali deo ičijeg razmišljanja ikad zabeležen ili prenet ijednoj drugoj osobi; svoj tok svesti čovek naprosto ne može da deli ni sa kim, osim u nekim malim količinama, pa makar bio i najplodniji matematičar, najprilježniji pisac dnevnika.
     Dobro, pa šta se tu može; ti incidenti su samo još jedan od novih uslova na koje se oni moraju prilagoditi u svojoj neprirodno produženoj starosti. Taj jedan je vrlo nezgodan, zaista nervira. Nesumnjivo treba ispitati stvar, iako je problem pamćenja dobro poznata močvara u koju se nauka o ljudskom mozgu mnogo puta zaglibila. Ličilo je pomalo na problem krova koji curi; odmah posle takve izgubljene misli čiji oblik još ostaje u njegovoj svesti, ali prazan, praćen celokupnim dotadašnjim emocionalnim uzbuđenjem, on se nervirao maltene do ludila; ali pošto je sadržina te misli bila stvarno zaboravljena, već posle pola sata njemu se činilo da čitava stvar nije značajnija od onoga kako čoveku minut-dva posle buđenja 'pobegnu' snovi. Druge stvari se nametnu kao značajnije.

     Smrt njegovih prijatelja, na primer. Ovog puta, Jelija Zudova, koji je bio član Prve stotine, ali ga Saks nikad nije dobro poznavao. Svejedno, on ode dole u Odesu na sahranu, koja se razvlačila žalostivno, pri čemu je on često sasvim gubio usredsređenost i lutao kroz razmišljanja o Vladu, o Spenseru, o Filis, a onda o En - vratiše se najzad u 'Praksisovu' zgradu i sedoše u Mičelov i Majin stan. To nije bio onaj isti stan u kome su živeli pre Druge revolucije, ali se Mičel veoma potrudio da izgleda sasvim isto, bar koliko se Saks mogao prisetiti... nešto u vezi sa Majinom terapijom, pošto ta ženska ima sve veće mentalne probleme... Saks nije bio siguran koji joj je problem najnoviji. Nikad nije uspevao da iziđe nakraj sa tim izrazitije melodramatičnim njenim vidovima, i nikad nije obraćao mnogo pažnje na ono što je Mičel o njoj pričao kad su se njih dvojica susretali - priča uvek drugačija, a sve isto.
     Sada je uzeo šolju čaja od Maje i gledao je kako se vraća u kuhinju, pored stola na kome su Mičelovi albumi sa isečcima bili rašireni. Na vrhu je stajala jedna fotografija Frenka, ona ista koju je Maja čuvala kao veliku dragocenost, pre toliko vremena; čak ju je bila pričvrstila na kuhinjski ormarić iznad sudopera, u onom ranijem stanu, na kraju ovog istog hodnika - Saks je tu pojedinost upamtio najjasnije, stvar je odlično simbolizovala te njihove godine: svi oni se nešto muče i natežu, a mladi Frenk im se smeje.
     Maja stade i zagleda se u tu sliku, pomno. Priseća se njihovih ranijih mrtvih, nesumnjivo. Onih koji su otišli ranije, tako davno.
     Međutim, ona reče: "Kakvo zanimljivo lice."
     Saks oseti led u unutrašnjosti tela. Jasno, prepoznatljivo fiziološko ispoljavanje psihološkog šoka. Izgubiti suštinu nekog svog spekulativnog razmišljanja, promašiti u jednom zaletanju u metafizičko - to je jedna stvar. Ali ovo, zaboraviti svoju prošlost, njihovu prošlost - to je neodrživo. Nedopustivo. On nema nameru da to dopusti.
     Maja je primetila da su njih dvojica šokirani, ali joj nije bilo jasno zašto. Nađi su pošle suze na oči, a to je prizor koji se retko viđa kod nje. Mičel je izgledao kao da ga je grom pogodio. Maja je osetila da nešto veoma ozbiljno nije u redu i pobegla je iz stana. Niko je nije zaustavljao.
     Oni koji su ostali, nastavili su veče. Nađa je prišla Mičelu. "Sve više i više ovako", mrmljao je Mičel. Bled kao da je video utvaru. "Sve više i više. Ja to, takođe, osećam. Ali da se Maji..." Vrteo je glavom, izgledao duboko obeshrabren. Čak ni Mičel, dakle, ne može da izvuče ništa pozitivno iz ovoga, Mičel koji je uspevao da primeni svoju alhemiju optimizma na sve njihove ranije nesreće i neuspehe, uspevao da ugradi sve njih u svoju veliku priču, u taj mit o Marsu koji je nekako iščupao iz blata svakodnevice. Ali ovo je bila smrt priče. Samim tim, teško da bi se moglo mitologizovati. Ne - živeti dalje, kad je pamćenje već umrlo, to bi bila samo farsa, besciljna i užasna. Tu se, dakle, mora nešto uraditi.

     Saks je još premišljao o ovome, sedeći u jednom uglu, zagledan u ekrančić na svom zglavku, gde je pozvao niz citata iz nedavnih naučnih radova o pamćenju, kad se iz kuhinje začu neki tup udarac, a onda Nađin krik. Saks pojuri tamo i nađe Nađu i Arta kako čuče iznad Mičela koji je ležao na podu, potpuno beo u licu. Saks pozva nastojnika, i brže nego što je zamišljao da je uopšte moguće ekipa za prvu pomoć grunu na vrata, natovarena opremom, odgurnu Arta u stranu, krupni mladi Marsovci koji su energično umotali Mičela u paučinu svoje mašinerije, ostavljajući starce da budu samo posmatrači koji sa strane gledaju kako se njihov prijatelj - bori.
     Saks je seo tačno između tih bolničara, smetajući im, i prislonio šaku na Mičelov vrat i rame. Mičelu je disanje prestalo, puls takođe. Lice belo. Saks se sklonio. Pokušaji oživljavanja bili su nasilni, davani su električni šokovi sve jači, zatim je pacijent veoma delotvorno prebačen na sistem veštačkog srca i veštačkih pluća. Mladi medicinari radili su ćutke, razmenjivali su poneku reč samo kad je bilo neophodno, i činilo se da ne primećuju starce koji su sedeli na podu naslonjeni svi leđima na isti zid. Uradiše sve što se uraditi moglo, ali Mičel ostade tajanstveno i tvrdoglavo mrtav.
     Naravno, čovek se potresao zbog Majinog gubitka pamćenja. Ali zar je to neko objašnjenje. I pre toga je znao kakvi su Majini problemi; znao je on to bolje nego iko drugi. Brinuo se odavno. Prema tome, nijedan pojedinačni njen simptom nije trebalo mnogo da ga uznemiri. Podudarnost. Rđava. I naravno, posle nekog vremena - vrlo kasno te večeri, zapravo, kad su konačno i doktori odustali, i odneli Mičela niz stepenice, i počeli da prikupljaju svoju opremu - Maja se vratila. Onda su morali da joj kažu šta se desilo.
     Bila je posle toga sva izvan sebe, naravno. Njen šok i očaj bili su previše za jednog mladog bolničara, koji pokuša da je teši (nema izgleda da uspeš, htede Saks da mu kaže, pokušao sam i ja to, ali uzalud) i kao nagradu za trud dobio žestok šamar, što ga je naljutilo; izišao je u hodnik i teško seo.
     Saks iziđe i sede pored uplakanog momka.
     "Ne mogu više ovim da se bavim", reče momak posle nekog vremena. Poče vrteti glavom kao da se izvinjava. "Nema svrhe. Dođemo i učinimo sve što se može, a ništa ne postignemo. Protiv brzog urušavanja nema pomoći."
     "A brzo urušavanje je šta?" upita Saks.
     Mladi čovek slegnu masivnim plećima, šmrcnu. "U tome i jeste problem. Niko ne zna šta je."
     "Ali sigurno postoje neke teorije? Autopsije?"
     "Srčana aritmija", reče drugi mladi bolničar, koji je prolazio, odnoseći neku opremu.
     "Ma to je samo simptom", reče ljutito ovaj uplakani, i opet šmrcnu. "Zbog čega nastupi ta aritmija? I zbog čega ni CPR ne dovede do ponovnog rada srca?"
     Na ovo ne odgovori niko.
     Još jedna tajna koju treba rešiti. Saks se osvrte i kroz vrata vide da Maja sedi na kauču i plače, dok Nađa stoji pored nje kao kip Nađe. Odjednom, Saks uvide da će Mičel, čak i ako on nađe objašnjenje, ostati mrtav.
     Art je nešto razgovarao sa doktorima, dogovarao se za dalje postupanje. Saks kucnu po zglavku i pogleda listu naslova o brzom urušavanju: osam hiljada trista šezdeset jedan naslov, na tom spisku. Pregledi celokupne literature o toj temi; tablice koje su sastavile veštačke inteligencije. Ali ništa što bi ličilo na konačni zaključak, na usvojenu paradigmu. Sve još u stadijumu posmatranja i početnih hipoteza... to jest, razmahivanja po mraku. U mnogo čemu je to podsećalo na stručne radove o pamćenju koje je Saks u poslednje vreme čitao. Smrt i um; koliko već oni proučavaju ove probleme, i koliko im se ti problemi opiru! I sam Mičel je svojevremeno komentarisao tu stvar, nagoveštavao da postoji neka dublja priča koja bi mogla objasniti sve neobjašnjeno; Mičel je tako govorio, Mičel koji je Saksa vratio iz afazije i osposobio ga da razume pojedine delove sebe za koje ranije nije znao ni da postoje. Mičela sada više nema. I neće se vratiti. Izneli su poslednju verziju njegovog tela iz ovog apartmana. Tip je bio star otprilike koliko i Saks, dvesta dvadeset i nekoliko godina. Po svim ranijim merilima, duboka starost; pa, kad je tako, otkud ovaj bol u Saksovim prsima, otkud ovo vrelo zamućenje od suza u njegovim očima? Nelogično. Ali Mičel bi razumeo. Bolje i ovo, nego smrt uma, rekao bi on. Ali Saks nije bio baš siguran; njegovi sopstveni problemi, oni sa pamćenjem, sada su mu izgledali kudikamo manje važni, Majini takođe. Pamti ona dovoljno da sad bude sva razbijena od jada; zar ne? Pamti i on. Pamti on ono što je važno.
     Čudnovato, kad se prisetiš: on, Saks, nekako se zatekao uz nju neposredno posle smrti sva tri njena družbenika. Džon, Frenk, sada Mičel. Svaki put je udarac bio sve gori za nju. A i za njega.

     Mičelov pepeo, u balonu koji se vinuo nad Helasko more. Sačuvali su jedno uštinuće, između tri prsta; to će poslati natrag, u Provansu.