50.
Literatura o problemima starenja i dugovečnosti bila je toliko ogromna da Saksu u prvi mah nije bilo lako da organizuje svoj uobičajeni napad na građu. Očigledno dobra polazna tačka bili bi najnoviji radovi o brzom urušavanju. Ali da bi se razumeli ti članci, čovek bi morao prvo da prouči one ranije, a osim toga, da potpunije shvati same tretmane za dugovečnost. Tu oblast Saks nikada nije dublje proučio, nagonski je uzmicao od nje zbog njene neuredne, biološke, neobjašnjive, polučudesne prirode. Tema vrlo bliska središtu onog velikog neobjašnjivog, zapravo. On je uvek srećno prepuštao da se time bave Hiroko i onaj vrhunski nadareni Vladimir Tanejev. To dvoje su zajedno sa Ursulom i Marinom pripremili i nadgledali prve tretmane, a posle toga, mnoge krupne modifikacije.
Sada je, međutim, Vlad mrtav. A Saks zainteresovan. Vreme je da on zaroni u viriditas, u vilajet zamršenog.
Postoji uređeno ponašanje i postoji haotično ponašanje; ali na granici između njih, u njihovoj, takoreći, međuigri, postoji veoma prostrana oblast složenog. To je zona u kojoj se pojavljuje zelenost, to je prostor u kome život može postojati. U najširem filozofskom smislu može se reći da se antigerontološki tretmani zasnivaju na tome da život zadržavaju u sredini te zone - daleko od raznih upada haosa (kao što je aritmija), ali i reda (kao što je rast malignih ćelija), jer takvi upadi kobno poremete organizam.
Ali sada nešto nagoni antigerontološki tretiranu jedinku da se pomakne iz neznatne ostarelosti veoma brzo u drastičnu ostarelost - ili, što je još alarmantnije, pravo iz zdravlja u smrt, bez ikakvog starenja. Neka dosad neuočena erupcija haosa, ili sređenosti; prodor nečeg takvog u pograničnu, sloenu zonu. Tako se, bar, njemu činilo, na kraju jedne veoma duge sesije čitanja opisa, najopštijih koje je mogao naći, te pojave. Ovo je odmah sugerisalo izvesne pravce istraživanja, i to matematičke opise granice između složenosti i haosa, kao i između sređenosti i haosa. Ali Saksa uhvati jedan od tih napada zaboravljanja, upravo kad je stvorio celovitu viziju problema i matematičkog pristupa za rešavanje; propade sve to, zauvek nestade ceo taj redosled misli. No, verovatno je to ipak bila (tešio se posle) vizija odveć filozofska da bi ikakvu praktičnu korist donela. Objašnjenje, ipak, ne može biti nešto što je lako naći, jer da jeste, dosadašnji ogromni usredsređeni napor medicinske nauke već bi ga našao. Naprotiv; objašnjenje se verovatno krije u nečem veoma istančanom u hemiji mozga, areni koja već pet stotina godina odoleva naporima da bude naučno istražena; odoleva kao hidra, svako novo rešenje tek je uvod u novu punu glavu tajni...
Pa ipak, on ostade uporan. Posle nekoliko nedelja pomnog čitanja, on steče, naravno, bolji uvid nego što ga je ikada ranije imao u to polje. Ranije je njegov utisak bio da se tretman za dugovečnost sastoji uglavnom od jedne prilično jednostavne injekcije subjektove sopstvene DNK, s tim da će veštački proizvedeni lanci DNK pojačati one koji u ćelijama već postoje, popraviti kvarove i raskide koji su se vremenom pojavili, načelno govoreći - ojačati stare lance. To je, zapravo, bilo istina, tretman je delovao tako, ali i još na neke načine, jer starenje nije samo kvar u deobi ćelija. Ono je, kao što se i moglo pretpostaviti, pojava složenija od pukog kidanja hromozoma. Ono je čitav jedan kompleks različitih procesa, od kojih neki jesu dobro shvaćeni, a neki nisu. Proces starenja se odvija na svakom nivou: na nivou molekula, ćelije, organa, organizma. Jedan deo starenja potiče od hormonalnih dejstava koja su bila pozitivna za mladi organizam u reproduktivnoj fazi, ali tek kasnije postanu negativna, kod postreproduktivne životinje, kada to, u terminima evolucije, više nije važno. Neke linije ćelija su praktično besmrtne; ćelije koštane srži i ćelije sluzokože unutar organa za varenje nastaviće da se razmnožavaju sve dok je ono oko njih živo, i neće nikad pokazati nikakve promene koje bi bile u vezi sa proticanjem vremena. Ali neke druge ćelije, kao što su nezamenjivi proteini u očnom sočivu, trpe promene zbog toga što su izložene svetlosti ili toploti; promene koje se sakupljaju tako pravilno da to može poslužiti kao svojevrsni biološki časovnik. Svaka vrsta ćelijske linije stari nekom svojom, drugačijom brzinom, ili ne stari uopšte; prema tome, nije reč o 'proticanju vremena' u njutnovskom smislu, vremena koje bi entropijski delovalo na jedan organizam kao celinu. Pokazalo se da takvog vremena nema. Postoji veoma veliki broj zasebnih nizova hemijskih i fizičkih događaja, koji se odvijaju svaki svojom brzinom, i imaju različite posledice. U svakom krupnom organizmu postoji fantastično veliki broj mehanizama za opravku ćelije, ali i imunitetni sistem koji raspolaže velikim, kao i raznovrsnim moćima. Često tretmani za dugovečnost potpomažu rad ovih mehanizama, ili ih popravljaju, ili obavljaju isti rad umesto njih. U tretmane su sad bile uključene i zamene za enzim fotolijazu, da bi se popravila oštećenja na DNK, ali i za pinealni, to jest epifizni hormon melatonin, zatim za dihidroepiandrosteron, jedan od steroidnih hormona koji se proizvode u adrenalnim žlezdama... Oko dve stotine takvih sastojaka, u današnjim antigerontološkim tretmanima.
Tako nepregledno ogromna oblast, tako zamršena - ponekad je Saks, po završetku čitanja za taj dan, silazio na odesku obalu mora, da sedi na kornišu sa Majom; kupovao burito-sendvič, počinjao ga jesti; onda bi zastao i zagledao se u njega i počeo da razmišlja o svemu što je potrebno da bi se nešto takvo moglo svariti, i još, o svemu što njih održava u životu - osetio bi svoj dah, koji u ranijim vremenima nije nikad primećivao - najednom bi se osetio bez daha - izgubio apetit - izgubio veru da ijedan tako složen sistem može postojati duže od jednog trena, a da se sav ne sroza u praiskonski haos i u jednostavnosti astrofizike. Kao kula od karata visoka sto spratova, na vetru: kucni je ma gde... Sreća je bila da Maji nije bilo potrebno neko mnogo aktivno druženje, jer je Saks često ostajao i po mnogo minuta nesposoban da progovori i jednu jedinu reč, zanet u kontemplaciju o svojoj sopstvenoj očitoj nemogućnosti postojanja.
Ali bio je rešen da izdrži još. Tako postupa naučnik suočen sa zagonetkom. Pomagali su mu, u istom traganju, mnogi drugi; radili su ispred njega, na krajnjim prednjim granicama znanja, radili su i sa strane od njega, u srodnim poljima, od malenih - virologije, gde su istraživanja majušnih oblika kao što su prioni i viroidi otkrivala stalno nove, još manje forme, toliko sitne da se maltene više nisu mogle ni nazivati živim bićima: viride, virise, virse, vise, vse, koji su, svi, mogli imati uticaja na problem starenja... pa sve do objedinjenih funkcija celog organizma, kao što je uticaj ritmova moždanih talasa na srce i na druge organe, ili uticaj sve slabijeg i slabijeg (sa proticanjem godina) lučenja melatonina, hormona koji je, činilo se, regulisao mnoge vidove starenja. Saks je pratio sva ta istraživanja, nastojeći da ostvari neki novi uvid, iz svog ugla čoveka koji se uključio kasnije, ali koji (nadao se) ima neku širu perspektivu. Morao je da krene za svojom intuicijom da bi ustanovio šta je stvarno bitno, a onda da prouči to.
Naravno, nije mu pomagalo to što su neke od njegovih najboljih misli iščezavale, pretvarale se u 'blank', u trenutku kad ih je dovršavao. Mora nekako zabeležiti te navale misli pre nego što nestanu! Poče govoriti glasno sam sa sobom, često, čak i u javnim situacijama, nadajući se da će ovim možda sprečiti blankiranje; ali nije uspevalo. To naprosto nije bio verbalni proces.
U tolikom poslu, susreti sa Majom bili su zadovoljstvo. Kad padne veče, Saks, ako primeti da je veče, ostavi čitanje i krene niz ulice-stepeništa grada, do korniša, a tamo, na jednoj od četiri različite klupe, često vidi Maju, kako sedi i gleda preko luke, ka moru. On ode do jednog od kioska sa hranom, u zadnjem delu parka, kupi burito ili giro, i neku salatu ili 'kukuruzni hotdog', i dođe i sedne na klupu do nje. Ona samo klimne glavom, i onda oni jedu i ne pričaju mnogo. Posle samo sede i gledaju more. "Kakav ti je bio dan?" "Onako. A tvoj?" Nije pokušavao da mnogo priča o onome što je čitao, a ona nije govorila mnogo o hidrologiji, niti o pozorišnim predstavama na koje će ići kad padne mrak. Oni, zapravo, nisu imali mnogo šta da kažu jedno drugome. Ali ipak je bilo nekakvo druženje. Jedne večeri, Sunčev zalazak se rasplamsa do neuobičajeno blistave boje lavande. "Baš se pitam koja je to boja?" upita Maja, a Saks se odvaži da kaže: "Lavanda?"
"Ali lavanda je obično pastelnija, zar ne?"
Saks pozva na zglavak onu tabelu kolora koja mu je, u davnoj prošlosti, pomagala da odredi boje neba. Maja prezrivo frknu na ovo, ali on ipak podiže zglavak i poče porediti kvadratne uzorke boja, koji su se na ekrančiću smenjivali, sa bojom neba. "Treba nam veći ekran." Onda nađoše boju koja se, po njihovom utisku, podudarala, ali ispod nje je pisalo: svetla ljubičasta. Mada je veoma ličila i sledeća, bleda ljubičasta.
Posle se to pretvorilo u mali hobi. Bilo je zaista neobično koliko su raznovrsne bile boje zalazaka sunca u Odesi-na-Marsu; uticale su na nebo, na more, na belo okrečene zidove grada; varijacija bezbroj. Mnogo više varijacija nego što postoji naziva. Siromaštvo engleskog jezika u ovoj oblasti večito je iznenađivalo Saksa. Takođe siromaštvo tablice sa bojama. Lepo je pisalo da ljudsko oko može da opazi oko deset miliona boja i nijansi; ali je u toj njegovoj tablici bilo samo 1.266 uzoraka, a tek vrlo mali deo njih imao je naziv. Zato su većinom večeri njih dvoje podizali levu ruku ka nebu i probali razne prelive, poredili ih sa nebom, nalazili neki najsličniji, i otkrivali da se ne zove baš nikako. Izmišljali su im, zato, nazive: drugooktobarska, jedanaesta narandžasta, afelionska purpurna, limunov list, maltene zelena, Arkadijeva brada; Maja je u ovom izmišljanju bila neiscrpna, stvarno joj je to dobro išlo od ruke. Ponekad su nalazili neku boju koja ima naziv, i koja se (barem na trenutak) podudara sa nebom, i to im je bila prilika da nauče novu reč i njeno stvarno značenje, što je Saksu prijalo. Ali u tom rasponu između crvene i plave, engleski jezik ima iznenađujuće malo da ponudi; stvarno nije opremljen za upotrebu na Marsu. U jedan smiraj dana, kad su ustanovili da je nebo otprilike slezove boje, prošli su metodično kroz kartu, da vide šta sve u njoj postoji, koji nazivi. Purpurna, magenta, ljubičasta, amarant, plavi patlidžan, slez, ametist, šljiva, 'violacentna', lila, heliotropna, to jest boja biljke sunčac, pa klematis, odnosno boja biljke pavetine, lavanda, indigo, zumbul, ultramarin - i to je sve, onda se prelazi u mnogobrojne reči za plavu. Plavih ima mnogo, mnogo raznih, u engleskom, ali crvenoplave su sve iscrpljene gornjim nabrajanjem, ako se ne računaju mnogobrojne modulacije kao što su 'kraljevska ljubičasta', 'siva lavanda' i tome slično.
Jedne večeri nebo je bilo vedro, Sunce zašlo u more iza Helesponta, ali je nastavilo obasjavati vazduh iznad mora, i nebo dobi jednu boju, njima veoma dobro znanu, rđasto-smeđe-naranžastu; Maja ga zgrabi za mišicu, šakom tvrdom poput kandži. "Ono je marsovska naranžasta, pogledaj, to je boja naše planete kad se gleda iz svemira, to je ono što smo videli iz Aresa! Vidi! Brzo, koja je to boja, koja je to boja?"
Počeše tragati kroz tablica boja, oboje držeći ruke podignute ispred sebe. "Paprika crveno." "Paradajz crveno." "Oksidno crveno, hej, to bi trebalo da bude ta, jer, boja planete je nastala u osnovi iz afiniteta gvožđa prema kiseoniku."
"Ali je daleko pretamno, gledaj."
"Istina."
"Smeđecrvena."
"Crvenkastosmeđa."
Cinober, sirova siena, persijska oranž, 'suncem opaljena', kamel, rđasta smeđa, saharska, hrom naranžasta... Počeše da se smeju. Nijedna nije tačno odgovarala. "Nazvaćemo je marsovska naranžasta", odluči Maja.
"Odlično. Ali vidi koliko je veći broj naziva za te boje nego za purpurne; zbog čega je tako?"
Maja slegnu ramenima. Saks nastavi da čita materijal koji je bio priložen uz kolor-tablicu, da vidi kažu li išta o ovom pitanju. "Aha, dabome, pošto u mrežnjači imamo ćelije 'štapiće' koje najbolje vide u blizini tri osnovne boje, onda i boje koje su grupisane oko te tri jasno razaznajemo, i to mnogo njih, dok one koje su negde između vidimo, ipak, smuljane." Onda u sumraku koji je postojao sve purpurniji Saks naiđe na jednu rečenicu koja ga iznenadi toliko da je on pročita celu naglas:
"Crvenost i zelenost jesu još jedan par koji se ne može opažati istovremeno kao jedna dvokomponentna boja."
"Nije istina", reče Maja istog trenutka. "To je samo zato što oni gledaju kolorni točak, a te dve su na suprotnim stranama."
"Šta ti to znači? Da ima više boja nego što je ovde prikazano?"
"Naravno da ima. Ima kod slikara, ima u pozorištu. Uperi na nekoga zeleni i crveni reflektor i dobićeš jednu boju, još kako, jednu, koja neće biti ni crvena, ni zelena."
"A koja je to? Ima li naziv?"
"Ne znam. Osmotri točak boja nekog umetnika."
Osmotrio je. To isto je učinila i ona. Ona pronađe prva. "Evo: izgorela umbra. Indijsko crveno, mederski alizarin... sve to su mešavine zelenog i crvenog."
"Zanimljivo! Čuješ li ti kako to zvuči: mešavine crvenog i zelenog?"
Ona ga pogleda. "Razgovaramo o bojama, Sakse, ne o politici."
"Znam, znam. Pa ipak..."
"Ne. Ne budi smešan."
"Ne smatraš da nam je potrebna jedna mešavina zelenog i crvenog?"
"U političkom smislu? Odavno smo dobili takvu mešavinu, Sakse. U tome i jeste nevolja. Crveni su se ukrcali na platformu Slobodnog Marsa da bi zaustavili doseljavanje. Zato i postižu tolike uspehe. Udružili su se da zatvore kapije Marsa pred Zemljanima, i to je razlog što ćemo sa njima uskoro opet biti u ratu. Kažem ti da jasno vidim kako se to približava. Spiralno se obrušavamo u još jedan rat."
"Hmmm", reče Saks, otrežnjen. U poslednje vreme nije pazio na politiku Sunčevog sistema, ali je znao da Maja, koja ima oštro oko za takve stvari, postaje sve zabrinutija - uz primesu onog tipično njenog, majinskog morbidnog zadovoljstva što nadire neka kriza. Iz čega proističe da možda nije tako opasno koliko to ona prikazuje. Možda. Verovatno će on morati uskoro da posveti ipak malo više pažnje i politici; moraće da zaviri i ustanovi šta se to tamo dešava. Ali do tad...
"Vidi, iznad planina je sad indigo." Jarko ocrtana testerasta ivica, dole crno, gore purpurna plava...
"Nije ti ono indigo, ono je kraljevska plava."
"Ali ne bi trebalo da je nazivaju plavom, ako ima u sebi neku količinu crvenog."
"Ne bi trebalo. Slušaj, marinska plava, pruska plava i kraljevska plava sve imaju crvenu komponentu u sebi."
"Ali ona boja na horizontu nije nijedna od te tri."
"U pravu si. Neopisana je."
Nađoše je u svojim tablicama boja i pridadoše joj podatke: Ls 24, M-godina 91, septembar 2206. Jedna nova boja. Tako im prođe još jedno veče.
Onda jedne zimske predvečeri, dok su sedeli na najzapadnijoj klupi, bilo je još sat do zalaska sunca, sve je utihnulo, Helasko more kao staklena tabla, nebo bez oblaka, čisto, oprano, providno; sunce potonu niže, a sve se pomače kroz spektar ka plavoj. Maja diže pogled sa svoje salate zvane 'salad nikoaz' i dograbi Saksa za mišicu ruke, "Oh, Bože, pogledaj", reče, ostavi papirni tanjir po strani i oni oboje ustadoše nagonski, kao prastari veterani kad čuju nacionalnu himnu sa obližnje avenije kroz koju nastupa, u paradnom poretku, vojska svečano obučena; Saks namah proguta veliku grudvu pljeskavice. "Ahhh", reče on i zagleda se u nebo. Sve je bilo plavo, nebeski plavo, zemaljski nebeski plavo, i ta boja je zatim natapala Odesu skoro ceo sat, potapala njihove oči i nervne puteve u njihovim mozgovima, koji su, nesumnjivo, već odavno bili očajnički gladni upravo te boje, boje doma zauvek ostavljenog.
Bile su to prijatne večeri. Dani su, međutim, postajali sve zapetljaniji. Saks je ostavio proučavanje problema celog tela i usmerio se samo na probleme mozga. Izoštrio je svoju žižu. To je bilo kao da je presekao beskonačnost na pola; pa ipak, bitno se smanjio broj stručnih radova koje je morao čitati. Opredelio se za mozak zato što je stekao utisak da glavnina problema brzog urušavanja leži, ipak, u mozgu. U hiperstarom mozgu postojale su izvesne promene, vidljive pri autopsiji, ali i pri raznim skeniranjima - krvotoka, električne aktivnosti, korišćenja belančevina i šećera, toplote i svakojakih drugih skeniranja; primetne i na raznim testovima koje su uspeli smisliti tokom više vekova upornog proučavanja dejstvovanja živog mozga i njegovih svakovrsnih aktivnosti. Jedna od opaženih promena u hipermatorom mozgu bila je zakrečavanje pinealne žlezde - epifize, koja je zato proizvodila sve manje melatonina. Dodavanje veštački sintetizovanog melatonina deo je terapije protiv starenja, ali, naravno, bilo bi bolje da do zakrečavanja uopšte ne dođe, jer epifiza radi i štošta drugo. Zatim, video se jasan porast broja neurofibrilarnih zamršaja, a to su grudvice proteinskih niti koje rastu između neurona i fizički ih pritiskaju, guraju; možda je to bilo u nekoj vezi sa pritiskom koji je Maja tvrdila da oseća tokom presque-v× napada, ali kako bi to ikao mogao utvrditi? Dalje, beta-amiloidna belančevina nagomilavala se u moždanim krvnim sudovima i u vanćelijskom prostoru oko nervnih svršetaka, što je, opet, ometalo njihovo dejstvovanje. Zatim, u piramidalnim neuronima, to jest nervnim ćelijama u prednjem korteksu i u hipokampusu, nagomilavao se kalpain, što znači da je bilo olakšano dalje zakrečavanje tih ćelija, pojava očigledno štetna. To su ćelije koje se ne mogu razmnožavati podelom na dve, i svaka od njih jednako je stara kao i taj čovek čije su; ako se neka ošteti ili uništi, to je šteta koja ostaje zauvek, kao što se desilo Saksu prilikom saslušavanja u specijalnoj policiji. U tom incidentu on je izgubio veliku količinu mozga; ali o toj istini nije voleo mnogo da razmišlja. Sposobnost pojedinih molekula u tim nedeljivim ćelijama da se obnavljaju mogla bi takođe biti oštećena; to je manja šteta nego smrt ćelije, ali tokom vremena se nakuplja i može biti itekako značajna. Autopsije ljudi starijih od dvesta godina koji su umrli od naglog urušavanja pokazale su, svaki put, ozbiljno zakrečenje epifize i povećan nivo kalpaina u hipokampusu. A upravo kalpain i hipokampus imali su istaknutu ulogu u nekim od vodećih novih modela kojima se pokušavalo objasniti kako dejstvuje ljudsko pamćenje. Zanimljiva veza.
Ništa od toga, međutim, nije davalo jasan i nesumnjiv zaključak. Niti je iko mogao da reši zagonetku tako što će naprosto čitati tuđe stručne radove. Nije bilo moguće ni preduzeti opite kojima bi se izvesne stvari razjasnile, jer je živi mozak čoveka oblast u koju je zabranjeno dirati: nedohvatljiva. Ubijaj ti piliće, miševe, pacove, pse, prasce, lemure, šimpanze, seci im mozak, ubij pojedinačna bića iz svih živih vrsta koje u Sunčevom sistemu postoje, iskasapi mozgiće i njihovim embrionima, fetusima, svejedno; to je dozvoljeno, ali nećeš naći ono što želiš saznati o ljudskom mozgu. A nećeš to naći ni autopsijom mrtvog ljudskog mozga. Autopsija, naprosto, nije pravi način da se do tih ključnih saznanja dospe. Čak i ako živog čoveka podvrgneš svim mogućim, dosad izmišljenim, skeniranjima mozga, opet nećeš saznati ono što te zanima, jer procesi o kojima je reč ili su odveć sićušni da bi ih skener mogao primetiti, ili odveć holistički, što znači da postoje samo na nivou dejstvovanja celine, a ne kriju se u bilo kom pojedinačnom deliću ili mestu; ili su odveć kombinatorički; najverovatnije da su sva tri.
Ipak, bilo je nekih sugestivnih opita i, na osnovu toga, modela. Činilo se da nagomilavanje kalpaina menja moždane talase, njihovo dejstvovanje. Ova činjenica, i neke druge, dadoše Saksu određene ideje za dalje istraživanje. On poče pomno čitati literaturu o dejstvima nivoa kalcio-vezujućih proteina na kortisteroide, zatim na kalcijumska strujanja u hipokampalnim piramidalnim neuronima, i na kalcifikaciju epifize. Tu su se nazirala neka sinergistička dejstva koja bi mogla uticati i na pamćenje, i na ukupno dejstvovanje moždanih talasa, štaviše na sve telesne ritmove, pa i na srčani. "Da li je Mičel imao ikakve probleme sa pamćenjem?" upita Saks Maju. "Možda osećanje da ponekad izgubi čitave nizove misli - čak i neke veoma korisne?"
Maja slegnu ramenima. Mičela nema već skoro godinu dana. "Ne sećam se."
Saksa je od ovoga hvatala nervoza. Maja kao da se povlačila, njeno pamćenje bilo je iz dana u dan sve lošije. Čak ni Nađa joj nije uspevala pomoći. Saks se sa Majom sve češće susretao u korniš-parku; bila je to navika koja je očigledno prijala oboma, iako nisu hteli ni reč da kažu o tome; naprosto su sedeli, jeli hranu iz kioska, gledali zalazak sunca, zavirivali u kolor-karte da bi možda uhvatili još neku novu boju. Ali da nije bilo njihovih sopstvenih zabeleški prikačenih uz mnoge boje, ni Saks ni Maja ne bi mogli sigurno reći jesu li već videli neku boju ili nisu. Saks je osećao da ga udari 'blankiranja' pamćenja sustižu sve češće, možda četiri do osam puta svakog dana, iako u to nije mogao biti siguran. Naredio je svojoj AI da snima sve njegove reči tokom celog dana - naime, da se snimanje aktivira čim on bilo šta progovori; u isti mah, u razdobljima izvanredno dobrog uviđanja nastojao je da ne govori redom sve što misli, nego samo nekoliko ključnih reči, u nadi da će posle, preslušavanjem snimljenog, moći da se priseti, da rekonstruiše celi niz misli. Zato bi krajem radnog dana seo pun straha ili nade i slušao šta je veštačka inteligencija snimila; uglavnom su to bile misli koje nije nimalo zaboravio, koje su se očuvale u njegovom pamćenju, ali povremeno bi čuo rečenice kao: "Sintetički melatonini možda su jači antioksidanti od prirodnih i zato možda ne preostane dovoljno slobodnih radikala", ili, "Viriditas je temeljna tajna, nikada neće biti stvorena velika objedinjena teorija - GUT", i u svom pamćenju ne bi našao ni najmanji trag da je tog dana išta slično rekao; često nije uspevao ni da razabere šta je takva rečenica trebalo da znači. Često, ali ne uvek: ponekad se moglo rekonstruisati, iskopati, spasiti smisao.
Borio se dalje i dalje. Radeći ovaj posao, sagledao je još jednom, sa svežinom ništa manjom nego u svojim studentskim danima, istinu, da je struktura nauke predivna. Ona je svakako jedno od najveličanstvenijih dostignuća ljudskog duha, jedan ultragrandiozni Partenon uma, neprestani rad koji neprestano odmiče napred, kao simfonijska epska poema sa hiljadama strofa, koju komponuju svi oni, zajedno, u divovskoj trajnoj saradnji. Jezik te poeme je matematika, iz tog razloga što je matematika, po svemu sudeći, i jezik prirode same; ne postoji nikakav drugi način da se objasni zaprepašćujuća poslušnost i disciplinovanost kojom se prirodne pojave podvrgavaju matematičkim formulama, čak i nekim veoma složenim i istančanim. I tako, u ovoj čudesnoj porodici jezika, njihove pesme istražuju razna ispoljavanja stvarnosti, u različitim poljima nauke, i svaka nauka izgrađuje neki svoj standardni model pomoću koga objašnjava stvari, ali svi ti standardni modeli se grupišu u jedno sazvežđe koje u svom središtu ima, ipak, ono najosnovnije, a to je fizika čestica; doduše, u tom sazvežđu nauka, neke su bliže, a neke su udaljenije od središta, u zavisnosti od toga na kom nivou je, ili koliko veliki je, njihov predmet istraživanja, ali nuklearna fizika je središte. Zato postoji nada da svi standardni modeli, svih tih nauka, mogu međusobno da se uklope i prepletu, da sačine jednu veću, a ipak koherentnu, strukturu. Iako ovi standardni modeli donekle liče na tomaskunovske 'paradigme', koje su jedan model modelovanja, ipak su u stvarnosti kudikamo elastičniji i raznovrsniji nego što je to Tomas Kun zamišljao; standardni modeli su dijaloški procesi, u kojima već vekovima učestvuju hiljade umova, tako da figure kao Njutn ili Ajnštajn ili Vlad nisu (kako ih narod sagledava) usamljeni geniji, izolovani divovi nauke, nego su samo najviši zupci u jednom ogromnom, zupčastom planinskom lancu, što je i sam Njutn pokušao da stavi na znanje tadašnjoj javnosti tako što je rekao da on i njegove kolege stoje na ramenima divova. Istina je prava da je naučni rad jedan zajednički napor, koji je počeo u davnoj prošlosti, još pre rođenja nauke u modernom smislu te reči, još u preistorji, kao što je Mičel insistirao; jedna bitka, neprestana, da se shvati, da se pronikne. Sada je nauka, dabome, visoko strukturisana, razgranata, toliko da niko ne može da je nauči celu; ali to je samo zato što je količinski ogromna. Razgranavanje nauke jeste spektakularno, ali nijedna pojedinačna grana nije naročito nerazumljiva, možeš i sad da se prošetaš kroz bilo koji deo tog Partenona, možeš to ponoviti toliko puta da bar približno sagledaš oblik celine, a onda se možeš opredeliti šta ćeš proučavati, gde ćeš se podrobno upoznati sa sadašnjom površinom, gde ćeš dati svoj doprinos. Prvo moraš naučiti jedan dijalekt jezika nauke, onaj dijalekt koji je relevantan za tu oblast proučavanja; to već, samo po sebi, može biti zadatak ogromno naporan, kao, na primer, u teoriji superstruna ili kaskadnog rekombinantnog haosa; posle toga, možeš pregledati literaturu koja je pozadina i podloga za tvoj budući rad; uz dosta sreće, može se desiti da naiđeš na obuhvatni, opšti pregled tvog polja, i da autor bude neko ko je godinama radio na prednjoj ivici i postizao otkrića, i ko je sad zaista kvalifikovan da novajlijama i ljudima izvan te nauke ponudi jednu sintezu, jedan sažeti pregled najnovijeg stanja u toj oblasti. Treba neko i takva dela da piše, tu takozvanu 'sivu literaturu' koju aktivni istraživači preziru i smatraju da je takvo pisanje za njih samo 'raspust' ili spuštanje na vrlo nizak nivo. Možda to njima i jeste godišnji odmor, ili saginjanje, ali 'siva literatura' može biti od velike koristi nekome ko, spolja, tek pokušava da uđe u jednu oblast. Jedan takav opšti 'pogled odozgo' (mada bi tačnije bilo reći da je to pogled odozdo, a da se oni koji stvarno nešto novo postižu nalaze negde gore, izgubljeni među slabo vidljivim gredama i krovnim pločama zdanja nauke) olakšava novajliji da pređe na čitanje stručnih časopisa, 'bele literature' gde ništa ne može biti objavljeno bez pozitivne recenzije jedne grupe stručnjaka sa titulama jednako visokim ili višim; gde ostaje zabeležen sav tekući istraživački rad; i gde je moguće od mnogih članaka pročitati samo onaj rezime, onaj mali pasus na početku koji kaže o čemu se u članku govori i šta je postignuto. Pomoću tih rezimea stekneš uvid u to ko, trenutno, napada na kom delu fronta. Sve je javno. Sve kazano eksplicitno... I za svaki dati problem u nauci postoji jedna posebna grupa ljudi, onih koji su na prednjoj, udarnoj liniji, koji nešto novo postižu; može ih biti najviše nekoliko stotina, ali često bude samo desetak takvih, ukupno, na svim svetovima Sunčevog sistema; oni postižu sinteze, oni daju inovacije, oni unutar svog dijalekta stvaraju neki novi žargon koji će omogućiti iskazivanje novih uvida i raspravu o ishodima; oni predlažu nove glavne pravce istraživanja, jedan drugog zapošljavaju u laboratorijama, susreću se na konferencijama sazvanim samo zbog jedne uske teme, njihove; oni razgovaraju između sebe koristeći sve postojeće medije. Tamo, u laboratorijama, ali i u kafićima pokraj konferencijskih dvorana, posao stvarno kreće napred, kao dijalog ljudi koji odista razumeju o čemu je reč i koji se bacaju u veoma naporan rad vršenja opita i razmišljanja o ishodima opita.
I cela ova ogromna, artikulisana struktura kulture stoji na svetlosti dana, sasvim otvorena, pristupačna svakome ko poželi da se pridruži i ko ima volju i sposobnost da odradi potrebnu količinu posla; ništa se ne drži u tajnosti, nijedna ustanova nije zatvorena za javnost. Doduše, svaka laboratorija i svaka struka vodi neku svoju politiku, ali to je samo politika, nije nauka; osim toga, ni ta politika, na kraju, nimalo ne utiče na strukturu nauke same, na njihovo matematičko zdanje razumevanja materijalnog sveta. Saks oduvek veruje da je to tako, i u ovom verovanju nije ga pokolebala nijedna analiza sociologa koji se bave sociologijom nauke; nije ga pokolebalo čak ni trnovito iskustvo teraformatora Marsa. Nauka jeste društvena pojava, naravno, ali takođe jeste (što je i najvažnije) jedan prostor koji je samo svoj, odeljen od svega ostalog, prostor koji se saobražava jedino oblicima stvarnosti; u tome se sastoji lepota nauke. Istina je lepota, kao što je neki pesnik rekao, govoreći o nauci. Istina jeste lepota, zaista; tu je pesnik bio u pravu (mada pesnici često i nisu u pravu).
Zato se Saks nastavio kretati po toj veličanstvenoj građevini, ispoljavajući veliku sposobnost; osećao se udobno; i, na nekim nivoima, bio je zadovoljan.
Ali počeo je shvatati da, koliko god da je nauka biologije moćna, problem starenja predstavlja, ipak, pretežak zadatak. Ne toliko težak da ne bi nikad mogao biti rešen; takvih problema nema. Ali, naprosto, pretežak da bi do kraja njegovog života mogao biti rešen. Zapravo, pitanje koliko je taj problem težak ostajalo je otvoreno. Njihovo razumevanje materije, prostora i vremena je nepotpuno; na svojim rubovima pretapa se, kroz mnogo nijansi, u metafiziku, i lako se može desiti da zauvek ostane tako, na primer u spekulacijama kakav je kosmos možda mogao postojati pre Velikog praska ili šta bi moglo biti sitnije od struna. Opet, svet bi mogao biti podložan progresivnom, postepenom, sve boljem objašnjavanju, to de mere da jednog dana sve što postoji (barem u rasponu od strune do kosmosa) bude obuhvaćeno veličanstvenim Partenonom. Moguć je jedan, ali moguć je i drugi ishod. Sud još zaseda. U toku sledećih hiljadu godina ova priča trebalo bi da bude ispričana.
A u međuvremenu, njemu se nekoliko puta na dan događaju prekidi u pamćenju. Ponekad mu i ponestaje daha. Ponekad njegovo srce počne da udara vrlo jako. Retko koje noći on uspe da zaspi. A Mičel je mrtav, tako da je Saksov osećaj za smisao svih stvari uzdrman; njemu je, u tom pogledu, veoma potrebna pomoć. Kad uopšte stigne da razmišlja o smislu života, dođe do zaključka da postoji jedna velika trka; on trči, i svi oni trče. Najvažniji takmičari su oni naučnici koji se bave 'naukama života', to jest raznim granama biologije, i koji se specijalizuju za aktivan istraživački rad na polju starenja. To je trka sa smrću. Da bi pobedili, oni moraju objasniti jednu od najvećih preostalih 'velikih neobjašnjivih' pojava.
Dođe, tako, i jedan dan kada Saks, sedeći na klupi sa Majom posle dana provedenog pred ekranom, razmišljajući o ogromnosti i brzom rastu tog, antigerontološkog krila Partenona, uvide da nema načina da on, Saks, pobedi. Možda će ljudski rod tu trku da dobije, jednog dana, ali čini se da neće skoro. Zaključak, zapravo, nimalo iznenađujući; on je to i od ranije znao; iskreno - on je to oduvek znao. Nalepiti etikete sa imenima na trenutno poznate najvažnije pojavne oblike problema starenja, to je lepo, ali ne može prikriti koliko je problem zaista dubok; 'brzo urušavanje' je samo jedan naziv, netačan, suviše pojednostavljen. Nije stvarno naučan; više je pokušaj (kao Veliki prasak) da se stvarnost nekako umanji, pa sabije u neki ograničen prostor; da se tako postupi sa nečim što još ne razumemo šta je. U ovom slučaju, problem je, naprosto, smrt. Koja je, stvarno, jedno 'urušavanje' veoma brzo. Imajući u vidu prirodu života i prirodu vremena, lako je videti da nijedan živi organizam nikad neće naći istinsko rešenje za taj problem. Odgađanja su moguća; rešenje, ne. "Pa i sama stvarnost je smrtna", reče on naglas.
"Naravno", reče Maja, zaneta u prizore Sunčevog zalaska.
Bio mu je, dakle, potreban neki jednostavniji problem. Kao odgađanje, kao korak prema težim problemima; ili, naprosto, kao nešto što će on moći da reši. Pamćenje, na primer. Kako se izboriti sa tim prekidima u pamćenju tokom dana; to je, svakako, bio problem sazreo za rešavanje, baš pri ruci. Njegovom sopstvenom, Saksovom, pamćenju potrebna je pomoć. Rad na problemu gubljenja pamćenja mogao bi čak baciti neku dodatnu svetlost na problem brzog urušavanja. Ako to i ne uspe, svejedno, pokušati se mora, pa ma koliko teško bilo. Svi će oni umreti; ali, bar neka umiru sa nedirnutim pamćenjem.
Zato se Saks preusmerio na problem pamćenja. Napustio je brzo urušavanje i sve druge oblasti starenja. Ipak je i on samo jedan smrtnik.
|
