51.

     Najnoviji radovi o pamćenju prilično jasno su predlagali pravce napada. Ovaj front nauke bio je povezan, u nekim svojim vidovima, sa proučavanjima procesa učenja, pa i sa onim postupcima koji su omogućili Saksu da se (delimično) oporavi od oštećenja mozga. Nimalo iznenađujuće: pamćenje je zadržavanje znanja. Sveukupna nauka o mozgu kreće se ka istom cilju, ka razumevanju svesti. Ali u tom napredovanju, dva ključna pitanja, koja se i do danas tvrdokorno opiru rešavanju, jesu: kako čovek nešto upamti i kako se upamćenog posle priseti. Razumevanje tih procesa još je nepotpuno.
     Ali ima nekih pokazatelja. Ima ih sve više. Pribavljaju se klinički. Mnogi superstari građani pate od raznovrsnih problema sa pamćenjem, a iza tog pokolenja nastupa divovski brojno pokolenje niseija koji vide šta se ispoljava kod 'supermatorih' i nadaju se da takva sudbina neće sustići i njih. Iz tog razloga, pamćenje je vruće pitanje, danas. Stotine, zapravo hiljade laboratorija bave se, na ovaj ili onaj način, tim pitanjem. Rezultati stižu, mnogi vidovi pamćenja postaju jasniji. Saks zaroni u tu literaturu, postupajući u svom uobičajenom stilu, koji se sastojao u tome da nekoliko meseci bez prestanka pomno čita. Meseci prođoše, a on dođe do zaključka da sad zna, u glavnim crtama, kako dejstvuje pamćenje; doduše, i on je, kao i svi naučnici koji rade na tom problemu, ostao nemoćan pred činjenicom da još ne razumeju u dovoljnoj meri one osnovne stvari koje leže u temeljima pamćenja, a to su: svest, materija, vreme. I posle svega što je otkriveno, i posle svih podrobnih istraživanja, Saks nije video kako bi se pamćenje moglo poboljšati ili pojačati. Potrebno im je, dakle, nešto više.
     Pionirska hipoteza Donalda Heba iz 1949. godine smatrana je i sad istinitom. Ona je, zapravo, jedno najopštije načelo, koje kaže da učenje ostavlja neki fizički trag u mozgu i da taj trag jeste nekakav kod, šifra; zapamćeni događaj nalazi se, dakle, tu, u mozgu, u tom tragu, na neki način kodiran. Tom tragu dato je ime engram. U Hebovo vreme mislilo se da se engram nalazi negde na nivou sinapse; pa pošto svaka od desetak milijardi nervnih ćelija u mozgu ima znatan broj sinapsi, od nekoliko stotina pa sve do nekoliko hiljada, istraživači su stekli utisak da bi tu moglo da se uskladišti nekih 10 na 14 bita informacije; tada se mislilo da je to količina više nego dovoljna da objasni ljudsku svest. A pošto je 10 na 14 bita bilo u području mogućeg kad je reč o moći kompjutera, pojavila se pretpostavka, koja je kratko vreme živela i čak bila popularna, da je na domaku proizvodnja jake veštačke inteligencije; kao i 'iluzija o mašini' (paralela sa 'patetičnom iluzijom') koja je sugerisala da je ljudski mozak nešto kao najmoćnija tada postojeća mašina. Međutim, radovi u 21. i 22. veku pokazali su da ne postoje nikakva određena, pojedinačna mesta za pojedinačne engrame. Nebrojeni opiti su izvedeni, ali takva mesta, tačke gde bi pojedinačni engrami bili uskladišteni, nisu nađena. Pacovi izvežbani da rešavaju neki zadatak podvrgavani su vivisekciji, sečen im je i odstranjivan jedan po jedan delić mozga, i pokazalo se da nijedan deo mozga pacova nije od bitnog značaja za zapamćivanje zadatka. Osujećeni eksperimentatori zaključili su da je pamćenje 'svuda i nigde', što ih je dovelo do analogije između ljudskog mozga i holograma, što je bilo samo još smešnije i nerazumnije od svih ostalih mašinskih analogija; nikud nisu stigli, preostalo im je pipanje u mraku. Kasniji opiti razjasnili su štošta; postalo je očigledno da se sve akcije svesti odvijaju na nekom nivou daleko sićušnijem nego što je neuron; u Saksovom pogledu na stvari, ovo je bilo u vezi sa opštom minijaturizacijom naučne pažnje tokom dvadeset drugog veka. Tragajući sada za slikom koja bi bila u većoj meri 'sitnozrnasta', počeli su da istražuju citoskelete nervnih ćelija - naime, unutrašnje zamršaje mikrocevčica povezanih proteinskim mostićima. Svaka takva mikrocevčica zaista je šuplja, a sagrađena je od trinaest stubova tubulinskih dimera, koji su globularni parovi belančevina i imaju oblik mahune kikirikija. Svaki takav dimer ima razmere otprilike osam sa četiri sa četiri nanometra, ali postoji u dve različite konfiguracije, u zavisnosti od svog električnog polariteta. Dimeri su bili, dakle, uverljivi kandidati za ulogu prekidača 'uključi-isključi' za toliko traženi engram; ali dimer je tako malen da na njegovo električno stanje utiču električna stanja mnogih drugih dimera oko njega, zbog Van Der Valsovih interakcija između njih. Poruke svih vrsta mogu se, dakle, širiti kroz svaki stub svake mikrocevčice, i kroz svaki belančevinski mostić između njih. U najnovije vreme, učinjen je još jedan korak u minijaturizaciji: svaki dimer sadrži u sebi oko četri stotine pedeset aminokiselina, koje su sposobne da zadrže informaciju, tako što se raspoređuju u različite nizove. Osim toga, unutar svakog dimerskog stuba postoje majušna vlakna vode, i to vode u sređenom stanju, koje je poznato pod nazivom 'vicinalna voda'. Ova vicinalna voda sposobna je da prenosi celom dužinom svoga vlakna oscilacije, kvantno koherentne. Ogroman broj opita na mozgu živih majmuna, uz upotrebu svakojakih minijaturnih instrumenata, dokazao je da, kad jedno svesno biće razmišlja, aminokiseline prelaze u nove, drugačije nizove, tubulinski dimeri u mnogim delovima mozga menjaju konfiguraciju, i to u pulsnin fazama; mikrotubule se pokreću, neke čak i rastu; istovremeno, u mnogo krupnijim razmerama, 'bodlje' na dendritima rastu i uspostavljaju nove veze, što ima za posledicu, ponekad, trajnu izmenu mreže sinapsi, a ponekad ne.
     Zato su najbolji današnji modeli govorili Saksu da pamćenje ostaje očuvano u obliku stojećih obrazaca kvantno koherentnih oscilacija, koje su izazvane promenama u mikrotubulama i njihovim sastavnim delovima, i da sve to daje određene obrasce unutar neurona. Pojedini istraživači sada su predložili da možda postoji značajna akcija i na još finijem ultramikroskopskom nivou, koji nikada neće biti u dohvatu ljudskog naučnog istraživanja (dobro znani refren); drugi su videli tragove nagoveštaja da su oscilacije strukturisane u obrasce spinskih mreža, već opisane u radovima matematičarke Bao: u čvoriće i mreže koje su Saksa sablasno podsećale na tlocrt neke palate pamćenja - video je dvorane, i hodnike - kao da su antički Grci čistom introspekcijom, intuitivno, naslutili suštinsku geometriju vremeprostora.
     U svakom slučaju, bilo je sigurno da se plastičnost mozga zasniva na tim ultramikroskopskim akcijama, i da su one deo načina na koji mozak uči i pamti. Pamćenje se, dakle, događa na nivoima daleko sićušnijim nego što je iko ikad ranije pretpostavljao, a to mozgu daje daleko veću moć računjana nego ranije, možda oko 10 na 24 operacija u sekundi, ali, po nekim izračunavanjima, i ogromno više od toga, čak 10 na 43 operacija u sekundi. Ovo je navelo jednog istraživača da kaže da je svaki ljudski um složeniji, u izvesnom smislu, nego sva ostala Vaseljena (ne računajući, dakako, druge ljudske umove). Saksu je ovo zvučalo veoma sumnjivo, zato što je prizivalo one jake antropičke utvare koji se već šunjaju kroz mnoge delove kosmologije; sumnjivo, ali ipak zanimljivo za razmišljanje.
     Dakle, ne samo što se u mozgu događa mnogo više nego što su to raniji naučnici verovali, nego je događanje, štaviše, tako sićušno da su kvantni efekti nesumnjivo umešani. Opitima je dokazano da se u mozgu događaju zbirni kvantni efekti velikih razmera; mozak itekako ima svoju globalnu kvantnu koherentnost, ali i kvantne zamršaje između različitih električnih stanja u mikrotubulama; ovo znači da svi kontraintuitivni fenomeni i drastični paradoksi kvantne stvarnosti jesu, itekako, sastavni deo svesti. Tek u najnovije vreme, uračunavanjem kvantnih dejstava u citoskeletima, jedna ekipa francuskih istraživača uspela je konačno da skrpi jednu verovatnu teoriju koja bi mogla objasniti zašto opšti anestetici rade, zašto uspevaju...posle nekoliko vekova u kojima je čovečanstvo, ne uznemiravajući se nimalo, te iste opšte anestetike primenjivalo.
     Suočeni su, dakle, sa još jednim bizarnim kvantnim svetom, u kome postoji delovanje iz daljine, u kome odluke koje niko nije doneo deluju na ono što se jeste desilo, u kome neki događaji kao da imaju 'teleološki okidač', to jest svrhovitost koja ih vodi ka cilju koji se u budućnosti već ostvario... Saksa ovakav razvoj događaja nije mnogo iznenadio, jer se uklapao u osećanje koje je njega pratilo celog života, osećanje da je ljudski um duboko tajanstven, da je to jedna crna kutija koju nauka jedva da može ikako istraživati - naime, može samo vrlo malo. Sada, kad je ljudska nauka stvarno započela da istražuje tu oblast, suočila se sa tvrdim zidom onih 'velikih neobjašnjivih' stvari koje su deo stvarnosti same.
     Pa ipak, čovek se može oslanjati na ono što jeste otkriveno; i može priznati da se stvarnost na kvantnom nivou ponaša na načine koji su naprosto razbešnjujući sa stanovišta ljudske zdrave pameti i svakodnevnog iskustva. Tri stotine godina već imali su na raspolaganju da se naviknu na kvantne istine; ranije ili kasnije, moraće ih uključiti u nekakav svoj pogled na svet, i moraće krenuti dalje. Saks je bio spreman svakome da kaže, sasvim ozbiljno i iskreno, da se u okruženju dobro poznatih kvantnih paradoksa oseća udobno; događaji u mikrosvetu su bizarni, ali objašnjivi, mogu se kvantifikovati, opisati nekako, uz pomoć složenih brojeva, Rimanove geometrije i svih ostalih armatura koje daju snagu odgovarajućim granama matematike. Pa, kad nađeš takve stvari i u najfinijim mehanizmima mozga, nema razloga da budeš nešto mnogo iznenađen. Još kad to uporediš sa zapetljancijama kudikamo težim, kao što su ljudska istorija, psihologija i kultura, dođe ti da odahneš... i da kažeš da nije tako strašno kao što je moglo biti. Ipak, pred tobom je samo kvantna mehanika, šta je tu toliko teško, podobna je za matematičko modelovanje. Osobina koja nam ogromno olakšava rad.
     Dakle. U tim krajnje finim strukturama mozga pohranjena je čovekova prošlost, enkodirana je u jedinstveno složenoj mreži sinapsi, mikrocevčica, dimera, vicinalne vode, lanaca aminokiselina, a sve te stvarčice su tako malene i međusobno toliko primaknute da mogu kvantno delovati jedna na drugu. Obrasci kvantnih fluktuacija koji divergiraju i kolapsiraju; oni su - svest. Jasno je da neki od tih obrazaca nastaju, ili se održavaju, u tačno određenim delovima mozga; ishod su fizičkih struktura artikulisanih na mnogo nivoa. Hipokampus je, na primer, od ključnog značaja, osobito njegovo područje poznato kao 'dentatni girus', kao i perforantni nervni putevi koji do njega vode. Ali hipokampus je krajnje osetljiv na sve što se zbiva u limbičkom sistemu, koji, u mozgu, leži neposredno ispod njega. Limbički sistem je, na mnogo načina, sedište osećanja, ono što bi antički mislioci nazvali srcem. Prema tome, emotivni naboj jednog događaja bitno utiče na to koliko će taj događaj dobiti mesta u našem pamćenju. Stvari se događaju, svest ih primećuje ili ih i doživljava, a veliki deo tog iskustva, neminovno, utiče na mozak, menja ga, postaje njegov deo zauvek; to naročito postižu oni događaji koji u čoveku izazovu povišenje emocija. Saksu je ovaj opis pamćenja zvučao otprilike kako treba; ono što je u svom životu najemotivnije proživeo, najbolje je i zapamtio - ili se najmarljivije potrudio da zaboravi, što je takođe opitima pokazano, ali u tim slučajevima pravog zaborava nema, nego se samo preko zapamćenog spušta čvrsti pokrov represije.
     Posle takvih početnih promena u mozgu, međutim, počinje spori proces degradacije. Kao prvo, moć prisećanja zapamćenog nije ni približno ista kod svih ljudi; ali uvek je manja od stvarne količine pohranjenih informacija, a često je veoma teško usmeravati je. U mozgu ostaju ogromne količine obrazaca, dakle sačuvanih informacija, kojih čovek ne može i nikada neće moći da se seti. Međutim ono čega se nijedanput ne prisetiš, ne biva pojačano novim razmatranjem u tvojoj svesti, ne biva osveženo; neosvežene uspomene počinju da blede. Opiti su pokazali da informacije, posle oko sto pedeset godina čuvanja u mozgu, počnu naglo da propadaju, a ta degradacija nastupa zbog akumuliranja kvantnih efekata slobodnih radikala koji se nasumce talože u mozgu. Upravo to se, po svemu sudeći, dešava superstarim Marsovcima: proces kvarenja i raspadanja obrasca počinje čim si nešto zapamtio, ali tek posle dužeg vremena dostigne neki kumulativni, katastrofalni nivo, kada se sasvim razbiju pojedini oscilatorni obrasci i uspomena nestane. Stvar verovatno predvidiva u tolikoj meri, tako pouzdano, da može poslužiti kao još jedan biološki časovnik, mera starenja organizma... kao što služi termodinamičko zamućenje očnog sočiva.
     Međutim - ako bi čovek mogao sve svoje uspomene da 'izvede na paradu', da ih sve ponovo 'presluša'! Engleski termin za ovo je nađen: ecophorize, da ih 'ehoforizuje', što je izvedeno iz reči klasičnog grčkog jezika i znači, otprilike, 'preneti odjeke'. Kad bi, dakle, mogao da ehoforizuje sve memorijske obrasce u svome mozgu, osvežio bi ih sve; tako prošetani nanovo kroz svest, oni bi se pojačali do prvobitne jačine, i biološki časovnik degradacije zapamćenog vratio bi se na početno, nulto stanje. Bio bi to, efektivno, svojevrsni antigerontološki tretman za one bleđe, slabije uspomene; i za to je u literaturi nađen naziv, anamneza, što bi značilo 'gubitak zaboravljanja'. Posle takvog tretmana, čoveku bi bilo lakše da se priseti bilo čega iz svoje prošlosti - naime, bilo bi mu onoliko lako koliko je bilo neposredno posle samog doživljaja ili učenja. U tom opštem pravcu stremila su najnovija istraživanja na polju pojačavanja pamćenja. Za lekove i električne aparate koji bi se mogli u takvom pokušaju upotrebiti govorilo se, bar u nekim radovima, da su 'nootropska sredstva', što je Saks prevodio kao 'sredstva za delovanje na um'. I mnogi drugi termini za ove stvari provlačeni su i razmenjivani kroz stručnu literaturu poslednjih nekoliko meseci; ljudi su preturali po svojim rečnicima i leksikonima grčkog i latinskog jezika i izmišljali nove termine, svako obuzet nadom da će baš on biti taj kum pojave čiji će predlog biti usvojen zauvek. Saks vide i 'mnemoniku', i 'mnemonistiku', i 'mnemosiniku', što je trebalo da podseća na boginju pamćenja; takođe 'mimensketazu' što je bilo zamišljeno da liči na grčku reč 'pamtiti'. Ali Saksu se najviše dopadao engleski izraz reinforcing, pojačavanje. Sviđao mu se, doduše, i termin anamneza, koji je nekako pogađao suštinu onoga što su pokušavali da urade.
     Rešio je da smućka nekakav anamnestik.
     Ali praktične poteškoće ehoforizacije - prisećanja svoje celokupne prošlosti ili barem jednog njenog dela - bile su velike. Nije dovoljno samo naći anamnestik koji će pokrenuti jednu takvu lavinu uspomena; treba naći i vreme u kome se takav proces može obaviti do kraja! Ko dva veka živi, može imati toliko mnogo uspomena, da mu za reviju čak i onih najznačajnijih treba nekoliko godina.
     Očigledno da bi nepraktično bilo proživljavati sve iz početka hronološkim redom; nepoželjno, iz raznih razloga. Bolje bi bilo ostvariti istovremeno ispiranje celog sistema; pojačati celu mrežu, bez potrebe da se čovek svesno priseti svakog činioca te mreže. Da li je u elektrohemijskom smislu takvo ispiranje izvodljivo, ili nije izvodljivo, to je još bilo nejasno; a kako bi se osećao onaj kome se u glavi događa nešto tako, bilo je zasad nemoguće zamisliti. Ali ako se, na primer, mogu električno stimulisati perforantni putevi ka hipokampusu, i ako se može velika količina adenozin-trifosfata progurati kroz barijeru koja postoji između mozga i krvi... to bi, možda, stimulisalo dugoročnu potencijaciju koja i jeste osnov trajnog učenja; zatim bi nametnulo i obrascima moždanih talasa odgovarajuću stimulaciju; ako bi to, još, podstaklo kvantne oscilacije u mikrotubulama; i ako bi čovek tada namerno usmerio svoju svest na pregledavanje onih uspomena za koje smatra da su mu najvažnije... i ako bi sve ostale uspomene bile istovremeno povedene da se 'prošetaju', ali nesvesno...
     Saksa ponese još jedan akcelerando razmišljanja o ovoj temi, a onda ga sruči u potpuno blankiranje. Evo gde je on sada: sedi u svojoj sobi, glava prazna, nimalo se ne seća svojih malopređašnjih uviđanja, proklinje sebe što nije makar nekoliko reči promucao u AI. Bio je, bio je, čini se, nadomak nečega, nečega o ATP, ili o LTP? Tja. Ako je bila istinski korisna misao, onda će on na nju, jednog dana, doći ponovo. On mora u to da veruje. Zato što jeste verovatno da će doći ponovo.
     Takođe je verovatno (i u to je, proučavajući ovu oblast, sve čvršće verovao) da je Mičelovo brzo urušavanje na neki način bilo isprovocirano šokom zbog onog Majinog trenutka amnezije. Doduše, za takvo objašnjenje nikada neće moći biti pribavljen dokaz, a zapravo nije ni mnogo važno. Ali Mičel ne bi želeo da živi duže od svoje sopstvene sposobnosti pamćenja, ili Majine; on je Maju voleo kao svoj životni projekat, kao jednu definiciju sebe. Takav šok, da Maja sasvim zaboravi jednu od najosnovnijih, najvažnijih stvari u svom životu (kao ključ za restaurisanje memorije)... A veza između tela i uma je veoma jaka, toliko jaka da je i samo to razlikovanje verovatno lažno, verovatno je samo ostatak kartezijanske, to jest Dekartove metafizike ili, čak, ranijih verskih predstava o duši. Um je život jednog tela. Pamćenje je um. Prema tome, najjednostavnijom tranzitivnom jednačinom, zaključuješ da je pamćenje jednako životu. Znači, kad ti 'pukne' pamćenje, nema ti više ni života. Mora biti da je Mičel osećao nešto tako, u onih traumatičnih poslednjih pola sata, dok se njegovo 'ja' strmoglavljivalo ka kobnoj aritmiji, pod teretom jada, neizmernog, zbog smrti uma njegove drage.
     Oni moraju pamtiti, da bi bili zaista živi. Dakle, mora se probati ehoforizacija, ukoliko se odgovarajuća anamnestička metodologija može nekako skrpiti.

     Naravno da je opasno. Pojačivač pamćenja, sredstvo za ispiranje celog sistema odjednom, ko zna kako će se subjekat osećati. Ali neko mora, naprosto, da pokuša. Biće to opit. Na samome sebi. Ne prvi takav; to ne. Vladimir Tanejev je na sebi isprobao prve lekove protiv starenja; učinio je to, znajući da bi ga moglo ubiti. Dženings je samoga sebe vakcinisao živim izazivačima velikih boginja. Arkadijev predak, Aleksandar Bogdanov, razmenio je svoju krv za krv jednog mladog čoveka obolelog od malarije i tuberkuloze, i umro, a taj mladi čovek je živeo još trideset godina. Naravno, dobro je poznat i slučaj mladih nuklearnih fizičara u Los Alamosu koji su izveli prvu u istoriji atomsku eksploziju, a sve vreme između sebe razgovarali, privatno: kolika je verovatnoća da eksplozija atomske bombe izazove lančanu reakciju u atmosferi i da odmah posle bombe eksplodira cela Zemljina atmosfera. Slučaj samoeksperimentisanja, dakle, ali kudikamo nezgodniji od onih ranijih, mora se priznati. U poređenju sa tim, ako neki drugar proguta neke, tamo, aminokiseline, to stvarno nije krupna 'frka', više liči na ono kad je dr Hofman isprobavao drogu LSD na samome sebi. Valjda ehoforisanje neće biti tako dezorijentišuće kao LSD trip, jer, ako izvedeš na paradu sve svoje uspomene odjednom, valjda je nemoguće da ih budeš svestan. Takozvani 'tok svesti' je prilično jednolinijska stvar; tako je, bar, Saks zaključivao na osnovu introspekcije. Prema tome, možeš eventualno videti neki munjevito premotan 'film' svog života, ili ispreturanu gomilu slika - koja se, iskreno govoreći, ne bi mnogo razlikovala od Saksovog svakidašnjeg, 'normalnog' načina razmišljanja. Moći će on sa time da iziđe na kraj. Spreman je, takođe, na rizik da mu se dogodi nešto traumatičnije, ako se rizikovati mora.
     On odlete u Aheron.