52.

     Gore, u Aheronu, nova gomila naučnika vrzmala se po istim onim starim laboratorijama kojima je, međutim, dogradnjom dodat ogroman broj novih; tako je, sada, celo to visoko i dugačko 'peraje' od kamena bilo izbušeno i nastanjeno - bio je to sada grad od dvesta hiljada ljudi. U isti mah, to je i sad bilo, naravno, ono staro peraje, spektakularno, nekih petnaest kilometara dugačko. a šesto metara visoko, i ni na jednom mestu više od kilometar debelo; i bila je to još laboratorija - naime, kompleks izatkan od mnogih laboratorija, u onom smislu u kome je to Ehus Vidikovac odavno prestao biti; više nalik na Da Vinči, sa sličnom organizacijom. Prvo je 'Praksis' platio za građevinsko renoviranje infrastrukture, a onda su Vlad, Ursula i Marina upravljali postavljanjem jedne nove stanice za biološka istraživanja; Vlad je sada mrtav, ali Aheron živi, nekim svojim životom, i reklo bi se da može dobro da napreduje i bez Vlada. Ursula i Marina upravljaju svaka svojom malom laboratorijom, i žive i danas u istom onom stančiću gde su živele sa Vladom, neposredno ispod kreste tog 'peraja', bukvalno na drvetu, iznad tla. Taj stan samo delimično ima zidove, a delimično ih nema; vrlo je vetrovit. Sklone su privatnosti kao i uvek, povučene u svoj svet čak i više nego dok su imale Vlada; u Aheronu svako smatra da je prisustvo te dve dame nešto što se samo po sebi podrazumeva. Ovdašnji mladi naučnici ophode se prema njima kao da su im to bake ili prabake; ili, naprosto, koleginice u laboratoriji.
     U Saksa su, međutim, blenuli kao da je pred njih iskočio Arhimed. Dekoncentriše čoveka to, kad se svi ponašaju kao da su suočeni sa neverovatnim anahronizmom. Saks se morao mukotrpno petljati kroz nekoliko rasprava u kojima je, iznenađujuće nevešto, nastojao da uveri ljude da nije otkrio magičnu tajnu života, da njemu reči znače tačno isto što i svakom drugom, naime - ono što znače; da još nije baš sasvim podilejisao od starosti, i tako dalje.
     Ali ovo otuđenje imalo je i svojih dobrih strana. Mladi naučnici, ako ih gledaš kao klasu, imaju sklonost ka naivnom empirizmu, a takođe su idealistički, energični entuzijasti. Pošto je spolja uleteo među njih, istovremeno star i nov, Saks je uspeo prilično da ih impresionira na seminarima koje je Ursula sazvala, a na kojima se raspravljalo o trenutnoj situaciji u radu na problematici pamćenja. Saks je izložio svoju hipotezu o pravljenju mogućeg anamnestika, davao je predloge o mogućim pravcima eksperimentalnog rada u toj oblasti; video je da na mlade naučnike ti njegovi predlozi deluju kao proročka otkrovenja, čak i oni (ili, možda, naročito oni) koji su zapravo samo opšti komentari. Nekoliko puta se desilo podudaranje tih njegovih predloga sa nečim što su oni i sami već bili smislili da preduzmu; tada je nastajalo ogromno oduševljenje. Zapravo je najveći uspeh kod tih ljudi postizao kad se izražavao kao patuljak-vilenjak koji izriče mudre uopštenosti; što i nije, baš, neka jaka nauka, ali šta se može kad su okolnosti takve.
     Gledajući to društvo, Saks je prvi put uvideo da raznovrsna, hitro reagujuća, visoko fokusirana nauka na koju se navikao u Da Vinčiju nije osobena samo za Da Vinči nego i za sve laboratorije organizovane na načelu zajedničkog, zadružnog, rizičnog poduhvata; osobenost, zapravo, sveukupne marsovske nauke. Kad naučnici sami upravljaju svojim poslom, u meri koju on nikada ni video nije kao mlad naučnik na Zemlji, tada posao odmiče brže i moćnije nego što je to Zemlja ikada videla, barem u Saksovom vremenu. U njegovo doba, resursi potrebni za rad bili su uvek vlasništvo nekog drugog, vlasništvo raznih institucija koje imaju svaka svoje interese i svoje birokratije, tako da se radilo glomazno, glupavo, trapavo, napor je rasipan i upropašćavan; a i oni napori koji su vođeni koherentno bili su, često, usmereni na kojekakve trivijalnosti, a ponajpre na zaradu ustanove koja kontroliše laboratoriju. Za razliku od toga, u Aheronu je živela jedna poluautonomna, samodovoljna zajednica, koja je morala polagati račune pred okolinskim sudovima i pred Ustavom, naravno, ali ni pred kim drugim. Naučnici su sami, između sebe, odlučivali na kojim problemima će raditi. Pa ipak, ako bi spoljašnji svet zatražio od njih neku pomoć, mogli su, ako su bili zainteresovani, reagovati istog trenutka.
     Iz tog razloga, Saks nije morao sam uraditi ceo posao na proizvodnji pojačivača pamćenja; naprotiv. Laboratorije Aherona bile su veoma zainteresovane, Marina je ostala aktivna u svojoj laboratoriji koja je i sad bila na neki način 'iznad' svih ostalih u gradu; grad je očuvao aktivne veze sa 'Praksisom', pa, time, i sa svim resursima te firme. Mnoge laboratorije već su odavno radile na istraživanju pamćenja, koje je sada, iz očiglednih razloga, bilo jedan od ključnih delova projekta dugovečnosti. A dugovečnost, naravno, nema nikakvog smisla ako čovekovo pamćenje ne traje jednako dugo kao organizam ceo. Zato je bilo razumno da se jedan kompleks kao što je Aheron usredsredi na ovu jednu temu.

     Ubrzo po dolasku, Saks je otišao da bude sa Ursulom i Marinom nasamo; doručkovali su u kuhinjskom delu njihovog stančića. Samo njih troje, nigde nikog drugog; okruženi pokretnim zidovima na kojima vise batici doneti iz Dorsa Brevije; i još okruženi saksijama u kojima rastu mala stabla. Nijedna uspomena na Vlada. Niti su ga pominjale. Saks, svestan koliko je to - da njih dve nekoga pozovu u svoj dom - neobičan događaj, nije uspevao da se usredsredi na temu njihovog razgovora. Poznavao je obe ove žene još od samog početka, i veoma ih je cenio, naročito Ursulu zbog njenih velikih empatijskih sposobnosti, ali mu se činilo da ih ne poznaje dobro. Zato je sedeo tu, na vetru, jeo, i gledao ih, i gledao kroz prozore i druge otvore na zidovima. Na severu, uzana traka plavog, zaliv Aheron, koji je jedan duboki usek Severnog mora u kopno; na jugu, daleko iza prvog, najbližeg horizonta, uzdiže se div, ogromna planina Olimp. Između ta dva je zemljište za koje bi se moglo reći da je đavolov teren za golf - tvrdo, kvrgavo, stari tokovi lave izrešetani, erodirani i izbrazdani - ali u svakoj udolini po jedna mala zelena oaza, mnoštvo takvih na crnoj pustoši platoa.
     Marina reče: "Razmišljale smo zbog čega eksperimentalni psiholozi prijave u svakom pokolenju po nekoliko izolovanih slučajeva zaista izuzetno jakih pamćenja, a nikad ne pokušaju da ih objasne pomoću onih modela pamćenja koji su, u toj epohi, vladajući."
     "Štaviše, potrude se da zaborave te ljude, što pre", reče Ursula.
     "Da. A posle, kad neko iskopa izveštaje, podaci su takvi da niko ne veruje baš sasvim da su istiniti. Onda se kaže da su ljudi u ranijim vremenima bili lakoverniji. Tipičan je slučaj, da ne može biti pronađen niko živ ko može ponoviti takve podvige pamćenja; zaključak, raniji istraživači su bili lakoverni, ili ih je neko prevario. Međutim, mnogi izveštaji su veoma dobro dokumentovani."
     "Kao, na primer?" reče Saks. Njemu do tog trenutka nije palo na um da potraži izveštaje o dejstvovanju celog organizma u stvarnom svetu. A trebalo je, naravno.
     Marina reče: "Dirigent Toskanini znao je napamet svaku notu svakog instrumenta za nekih dvesta pedeset simfonijskih dela, kao i celokupnu muziku i reči stotinak opera, kao i mnogih drugih, kraćih dela."
     "To je neko proverio?"
     "Bilo je provera na mah, da tako kažemo. Fagotisti se slomi jedna dirka na fagotu, i on se požali Toskaniniju, a ovaj mu kategorično kaže da se ne brine jer te noći neće morati nijednom da odsvira tu notu. Takve stvari. Dirigovao je bez partiture, a kad neki muzičar izgubi jednu stranicu iz svoje partiture, Toskanini mu je napiše, celu. Takve stvari."
     "A-ha..."
     "Muzikolog Touvi je imao sličnu moć", dodade Ursula. "To kod muzičara nije retkost. Kao da je muzika jezik u kome se ponekad mogu postići čuda od pamćenja."
     "Hmmm."
     Marina nastavi. "Jedan profesor na Kembridžu, koji se zvao Atens, početkom dvadeset prvog veka, imao je ogromno znanje svakovrsnih konkretnih činjenica; muzike, takođe, ali ponajviše je znao stihove, matematiku, i šta je tačno radio kog dana u svojoj prošlosti. Navodno je govorio: 'Zanimanje je presudno. Zanimanje uvodi pažnju u žižu.'"
     "To je istina", reče Saks.
     "Koristio je svoje pamćenje uglavnom da bi se prisetio onih stvari koje su njemu bile zanimljive. To je nazivao zanimanjem za smisao. Ali godine 2060. setio se celog spiska sa dvadeset tri reči nasumce odabranih, koji mu je dat na nekom uzgrednom testu pamćenja, godine 2932. I tako dalje."
     "Rado bih da znam nešto više o njemu."
     "Da", reče Ursula. "Bio je manje otkačenjak nego neki drugi takvi. Oni genijalni izračunavatelji kalendara, ili oni koji do sitnica zapamte hiljade slika koje su im pokazane, često ispoljavaju vrlo slabu sposobnost snalaženja u nekim drugim stvarima u životu."
     Marina klimnu glavom. "Kao ona dvojica Latvijaca koji su pamtili zaista ogromne količine nasumično odabranih podataka, u testovima i uopšte u životu, ali su patili, obojica, od sinestezije."
     "Hmmm. Hipokampalna hiperaktivnost, možda."
     "Možda."
     Pomenuše još nekoliko slučajeva. Čovek po imenu Finkelštajn, koji je uspeo da sabere izborne rezultate u Sjedinjenim Američkim Državama godine 1930. brže nego ijedna tada postojeće računska mašina. Talmudski učenjaci koji ne samo što su znali ceo Talmud napamet, nego i mesto gde se koja reč nalazi na kojoj stranici. Usmeni pripovedači koji napamet znaju homerske količine stihova. Pomenuše i ljude koji su veoma uspešno primenili metod pamćenja zasnovan na zamišljanju renesansne palate; jedan od takvih, osrednje uspešnih, bio je i sam Saks, koji je to primenio posle incidenta sa specijalnom policijom. I tako dalje.
     "Te izuzetne sposobnosti kao da nisu isto što i obična pamćenja", reče Saks.
     "To je eidetsko pamćenje", reče Marina. "Zasniva se na slikama koje se čoveku vrate u sećanje do najsitnijih pojedinosti. Kaže se da većina dece pamti upravo tako. Ali, u pubertetu, način na koji pamtimo se promeni, bar kod većine nas. Ovi izuzetni pojedinci kao da nikad nisu prošli kroz taj preobražaj, nisu napustili dečji način."
     "Hmmm", reče Saks. "Pitam se, međutim, da li su oni gornji ekstrem jedne neprekidne distribucije sposobnosti, ili su primerci jedne retke bimodalne distribucije."
     Marina slegnu ramenima. "To ne znamo. Ali imamo ovde jednog takvog koji nam je na raspolaganju za proučavanje."
     "Imate!"
     "Da. To je Zejk. On i Nazika doselili su se ovamo samo da bismo mogli proučavati njegovu sposobnost. Veoma je kooperaivan; ona ga ohrabruje - kaže, možda će nešto dobro ispasti iz toga. Jer on, vidiš, tu svoju sposobnost ne voli. Nije usmerena na podvige u računanju, mada je on bolji u računanju nego većina nas. Ali zato se svoje prošlosti seća do neverovatnih sitnica."
     "Ah, da, mislim da sam čuo nešto o tome", reče Saks. Dve žene se nasmejaše, a Saks, iznenađen, poče da se smeje sa njima. "Voleo bih da vidim šta vi to radite s njim."
     "Nema problema. On je dole u Smadarinoj laboratoriji. Zanimljivo je. Razgledaju video snimke raznih događaja kojima je Zejk prisustvovao, a onda mu postavljaju pitanja o tim događajima, on odgovara, a za to vreme najnovije vrste skenera osmatraju njegov mozak."
     "Zvuči veoma zanimljivo."

     Ursula ga je odvela dole, u jednu izduženu, polumračnu laboratoriju, sa desetak operacionih stolova. Na nekima su ležali ispitanici, podvrgnuti raznim vrstama skeniranja. Slike u boji treperile su na ekranima ili lebdele holografski u vazduhu. Neki drugi ležajevi bili su prazni i nekako zloslutni.
     Svi ispitanici redom, osim poslednjeg, bili su mladi domoroci Marsa; posle njih, Saksu je poslednji ispitanik, Zejk, izgledao kao primerak homo habilisa, vremeplovom ukraden iz praistorije da bi ovde njegov mentalni kapacitet bio proveren. Na glavi je imao kacigu načičkanu, sa unutrašnje strane, šiljcima za kontakt; njegova bela brada bila je mokra, oči utonule i umorne, okružene kožom zboranom, poplavelom kao modrica. Nazika je sedela na drugoj strani njegovog ležaja i držala ga za ruku. Blizu nje, u vazduhu je lebdeo hologram, podrobna trodimenziona slika nekog dela Zejkovog mozga. Tu su male munje obojenog svetla proletale neprestano, kao u olujnim oblacima, stvarajući obrasce zelenog, crvenog, plavog, i bledozlatne boje. Na ekranu pored kreveta pokretale su se skakutave slike malog naselja pod naduvanom kupolom, u vreme kad se već spustio mrak. Jedna mlada žena, valjda ta naučnica po imenu Smadar, postavljala je pitanja.
     "Znači, pripadnici Ahada su napali Fatah?"
     "Da. Ili je između njih došlo do tuče, ali moj utisak je bio da su ahadovci napali prvi. Ali smatrao sam da ih neko huška jedne protiv drugih. Neko je urezivao parole u njihove prozore."
     "Da li je 'Muslimansko bratstvo' često imalo tako oštre unutarnje sukobe?"
     "U ono vreme, da. Ali zašto baš one noći, ne znam. Neko ih je nahuškao jedne na druge. Bilo je kao da su svi najednom poludeli."
     Saks oseti da mu se stomak steže. Onda ga poče prožimati neka ledena hladnoća, kao da su aparati za ventilaciju upumpali u tu laboratoriju veliku količinu spoljašnjeg vazduha, jutarnjeg, hladnog. Taj mali grad pod naduvanom kupolom, na video-ekranu: Nikozija-na-Marsu. Ta noć o kojoj pričaju: noć kad je ubijen Džon Bun. Smadar je gledala video-snimke i postavljala pitanja. Zejka su snimali. Zejk sada pogled Saksa, klimnu glavom u znak pozdrava. "Bio je tamo i Rasel."
     "Jesi li i ti bio?" upita Smadar, odmeravajući Saksa pogledom.
     "Jesam."
     Tim događajima Saks već nekoliko desetina godina nije posvetio ni jednu jedinu misao. Možda čitavo jedno stoleće. Sad uvide da se za sve to vreme nije vratio u Nikoziju, nijednom, baš nijednom posle one noći. Kao da je baš izbegavao taj grad, i ne razmišljajući o njemu. Potiskivanje, dabome. Veoma mu je bio drag Džon Bun, koji je radio za njega nekoliko godina pre nego što je bio ubijen. Bili su prijatelji. "Video sam ja kad su njega napali", reče Saks, na iznenađenje svih prisutnih.
     "Video si!" uzviknu Smadar. Sada su u njega netremice zurili i Zejk, i Nazika, i Ursula i Marina koja je u međuvremenu stigla.
     "Pa šta si video?" upita Smadar, i baci jedan pogled na sliku Zejkovog mozga koja je treperila dalje u svojoj nečujnoj električnoj oluji. To je prošlost: prošlost je jedna takva tiha, treperava električna oluja. To je zadatak koji su oni sebi postavili.
     "Bila je tuča", reče Saks polako, nerado, gledajući u taj hologram kao da je kristalna kugla. "Na jednom malom trgu, gde je pobočna ulica izlazila na glavni bulevar. Blizu medine."
     "Jesu li se tukli Arapi?" upita mlada žena.
     "Može biti", reče Saks. Sklopi oči, kao da ono, što u svom pamćenju ne uspeva da vidi, može naknadno da sazda, da zamisli. "Da, mislim da su bili Arapi."
     Otvori oči i vide da ga Zejk netremice gleda. "Jesi li ti poznavao njih?" graknu Zejk. "Možeš li mi reći kako su izgledali?"
     Saks odmahnu glavom, ali ta kretnja kao da je oslobodila jednu sliku koja mu sad iskrsnu pred očima. Sve nekako crno, ali, ipak, on vidi. Na videu su se smenjivale slike Nikozije, treperave poput misli u Zejkovoj glavi. "Bio je jedan visok sa uzanim licem i crnim brkovima. Svi oni su imali crne brkove, ali on najduže. Vikao je na one ostale, koji su napadali Buna, a ne na Buna samog."
     Zejk i Nazika se zgledaše. "Jusuf", reče Zejk. "Jusuf i Nejm. Oni su tad vodili Fatah, i bili su protiv Buna, žešće nego ijedan ahadovac. Kad se Selim pojavio kod nas, kasno te večeri, umirući, govorio je, ubi me Bun, Bun me ubi, i Čalmers. Nije rekao 'Ja ubih Buna' nego 'Ubi me Bun'." Opet se tvrdo zagleda u Saksa. "Ali šta se onda desilo? Šta si ti učinio?"
     Saks zadrhta. Eto zašto on nikad više nije nogom kročio u Nikoziju, nikad ni pomislio na to mesto: te noći, u kritičnom trenutku, oklevao je. Zato što se plašio. "Ja sam ih video sa druge strane tog malog trga. Bila je to, ipak, neka daljina, nisam znao šta ću. Udarili su Džona i on je pao. Onda su ga odvukli. J-ja sam... gledao. Onda... onda sam bio u jednoj skupini koja ih je jurila, ali ne znam ko su bili ostali učesnici. Naprosto su me povukli sa sobom. Ali napadači su ga odvukli u pobočne uličice, i, u onoj pomrčini, mi... naša skupina... mi smo ih izgubili."
     "U vašoj skupini je verovatno bilo prijatelja tih napadača", reče Zejk. "Koji su se ubacili planski, da zavedu poteru na pogrešan put."
     "Ah", reče Saks. Bilo je, stvarno, nekoliko brkatih i u toj njegovoj grupi. "Moguće je."
     Muka u stomaku sada ga veoma obuze. On je, one noći, stajao kao skamenjen. On, one noći, nije učinio ništa. Slike na ekranu su teperile, sevovi u tami, a po Zejkovom korteksu vrvele su mikroskopske obojene munje.
     "Znači, nije bio Selim", reče Zejk Naziki. "Nije bio Selim, dakle, nije bio ni Frenk Čalmers."
     "Trebalo bi da kažemo Maji", reče Nazika. "Moramo joj kazati."
     Zejk slegnu ramenima. "Neće nju biti briga za to. Ako Frenk jeste huškao Selima protiv Džona, ali ako je ubistvo, posle toga, ipak izvršio neko sasvim drugi, zašto bi to bilo važno, sad?"
     "A ti misliš da je izvršio neko drugi?" upita Smadar.
     "Nego. Jusuf, i Nejm. Organizacija Fatah. Ili onaj ko je tada huškao ljude jedne na druge, ko god da je taj bio. Nejm, može biti..."
     "A on je mrtav."
     "Umro je i Jusuf", reče Zejk sumorno. "I taj koji je izazvao nerede te noći..." On odmahnu glavom, a slika u vazduhu malo zadrhta.
     "Kaži mi šta se sledeće desilo", reče Smadar, gledajući dole, na svoj ekran.
     "Unsi Al Kan je utrčao u hadžr i javio nam da je Bun napadnut. Unsi... ma, uglavnom, ja sam pošao sa još nekima do Sirijske kapije, da vidimo da li je otvarana. Arapski način smaknuća u ono doba bio je da te bace napolje, na površinu. Ustanovili smo da je kapija upotrebljena, samo jedanput, da je neko izišao, ali se nije vratio tuda."
     "Pamtiš koja je bila šifra na bravi kapije?" upita Smadar.
     Zejk se namršti, usne mu se počeše micati, oči stisnu. "Brojevi iz Fibonačijevog niza, sećam se da sam to zapazio. 581321."
     Saks zinu. Smadar klimnu glavom. "Pričaj dalje."
     "Onda je jedna žena, koju nisam poznavao, protrčala pored nas i rekla nam da je Bun nađen na farmi. Pošli smo za njom do klinike u medini. Klinika je bila nova, sve unutra čisto i sjajno, još nijedna slika na zidu. Ti, Sakse, ti si bio tamo, a i svi ostali Prvostotinaši koji su se zatekli u gradu: Čalmers, Tojtovna i Samanta Hojl."
     Saks ustanovi da se klinike ne seća nimalo. Ni najmanje. Čekaj... Slika Frenka koji je zajapuren, do njega Maja u belom domino-kostimu, usne stegla u jednu crtu, beskrvnu. Ali to je bilo napolju, na bulevaru koji je bio zasut polupanim staklom. On im je bio ispričao o napadu na Buna, i Maja je istog časa počela da plače. Pa zar ih nisi zaustavio? Pa zar ih nisi zaustavio? i on je tog trena, na svoje iznenađenje, shvatio da ih nije zaustavio, da nije nimalo pomogao svom prijatelju u opasnosti, da je samo stajao ukočen, šokiran, i naprosto gledao kako njegovog prijatelja napadaju i odvlače. Pokušali smo, rekao je Maji sledećeg trenutka. Pokušao sam. Iako nije.
     Ali ono posle, u klinici: baš nikakav trag uspomene. Niti se mogao prisetiti ičeg drugog, kasnijeg, iz cele te noći. Zažmuri čvrsto, kao Zejk, kao da bi na taj način mogao istisnuti još koju sliku. Ali ništa. Pamćenje je, u tom pogledu, čudnovata stvar: zapamtio je samo kritične trenutke, one ponajviše traumatične, ono kad su ga uviđanja ubola kao noževi; sve drugo je iščezlo. Nema sumnje, limbički sistem i emocionalni naboj svakog pojedinog događaja bitno utiču na 'entreinment' ili enkodiranje ili urezivanje uspomene.
     Međutim, vidi ovog Zejka, priča kao navijen. Navodi, lagano, imena svih osoba koje su bile njemu poznate a koje su se zatekle u čekaonici klinike. A u toj prostoriji je bila itekakva gužva. Opisuje lice doktorke koja je izišla da im javi o Bunovoj smrti. "Rekla je: 'On je mrtav. Predugo je bio napolju.' Maja je spustila šaku na Frenkovo rame, a Frenk je podskočio."
     "Moramo kazati Maji", prošaputa Nazika.
     "Onda je Frenk kazao njoj 'Žao mi je', a ja sam pomislio da je to čudno rečeno. Onda je ona njemu kazala nešto u smislu da on ionako nikad nije voleo Džona, što je bilo tačno. Sa tim se čak i Frenk složio, ali je onda izišao iz klinike. Zato što se naljutio i na Maju. Rekao joj je: 'Šta ti znaš ko se meni sviđa ili ne sviđa?' Vrlo ogorčeno. Nije mu se dopalo to kako se ona nametnula kao neko ko zna. Nije mu se dopala pomisao da ona njega toliko poznaje." Zejk odmahnu glavom.
     "Jesam li ja bio prisutan tamo, dok se to dešavalo?" upita Saks.
     "...Jesi. Sedeo si do Maje, s druge strane njene. Ali bio si zanet u neke svoje misli. I plakao si."
     Ničeg takvog se Saks ne uspe da priseti. Baš ničeg. Sada ga najednom uzdrma misao da, baš kao što ima mnogo stvari koje je on uradio, ali niko drugi nikad neće saznati, isto tako ima mnogo stvari koje je on uradio, drugi zapamtili, a on sam zaboravio sasvim. Maleno je znanje njihovo! Maleno!
     Zejk je, međutim, nastavio da priča bez zastoja. Šta je sve bilo do kraja te noći. Šta je bilo ujutro. Kako se pojavio Selim, kako je umro. Kako su dan kasnije Zejk i Nazika otputovali iz Nikozije. Šta je bilo sledećeg dana. Kasnije je Ursula rekla da on može isto tako podrobno da priča o bilo kojoj sedmici svog života.
     Ali sada Nazika prekide seansu. "Ovo je bilo suviše teško", reče ona Smadari. "Da nastavimo sutra."
     Smadar pristade i poče kuckati po konzoli mašine pokraj nje. Zejk je zurio u tamni plafon kao da ga uznemiravaju utvare; a Saks uvide da među mnoge disfunkcije pamćenja treba ubrojati i jednu koja se sastoji u tome da nečije pamćenje dejstvuje preterano dobro. Ali kako? Kojim mehanizmom se to postiže? Ta slika u Zejkovom mozgu replicira, u drugom medijumu, obrasce kvantne aktivnosti - malene munje koje trepte u kori njegovog velikog mozga... To je jedan um koji je uspeo sačuvati prošlost mnogo bolje nego um bilo kog drugog supermatorog čoveka. Nije podlegao degradaciji, iako Saks veruje da je ta degradacija jedan pouzdan biološki časovnik koji neumoljivo otkucava... Hm, oni taj mozak sada proučavaju na sve načine kojih se setiti mogu. A opet je sasvim moguće da će tajna ostati nerasvetljena; naprosto se u mozgu dešava premnogo događaja, svakojakih, o kojima oni pojma nemaju. Kao o onoj noći u Nikoziji.

     Potresen, Saks obuče topao džemper i iziđe napolje. Već nekoliko puta su ovi tereni oko Aherona njemu poslužili kao kao dobrodošli prekidi laboratorijske jednoličnosti; a sada je bio zaista srećan što ih ima, što može negde sa se skloni.
     Pođe ka severu, ka moru. Neka od njegovih najboljih razmišljanja o pamćenju dogodila su se dok je pešačio nizbrdo do ove morske obale, puteljcima tako krivudavim da nikako nije mogao dva puta pronaći isti; a oni su takvi zbog toga što je stari plato od lave tako grdno ispucao, ispresecan grabenima i eskarpama. Njegovo nesnalaženje imalo je i drugi razlog - naime, Saks nikad nije obraćao pažnju na širu topografiju, uvek je lunjao zanet u misli ili pomno gledao najbliži deo pejzaža, a samo ponekad dizao pogled da vidi gde je. A zapravo je ovo područje u kome se niko, nikako, ne može izgubiti, jer dovoljno je da se popneš na makar i malu uzvisinu, bilo koju, i odmah ćeš videti Aheron, divovsko peraje dignuto ka nebu, uspravno kao rožnata ploča na leđima nekog zmaja. Slično tome, možeš uočiti, na suprotnoj strani, vidljivo sa sve većeg broja uzvisina ukoliko si mu bliži, more; široko plavo prostranstvo Aheronskog zaliva. Između ta dva leži milion malih mikrookolinskih celina, ovaj stenoviti plato sav je 'izbušen' skrivenim oazama života, svaku pukotinu popunila je neka biljka. Ogromna razlika u odnosu na predeo stena i leda koji se polako topi na suprotnoj, polarnoj strani ovog mora; ovaj stenoviti plato sa svojim skrivenim habitatima izgleda beskrajno star, iako je, ustvari, najverovatnije ozeleneo tek radom aheronskih ekopoeta. Mnoge od tih oaza bile su opiti, i Saks ih je tako tretirao - naime, nastojao je da ih zaobiđe, samo je zavirivao redom u jednu po jednu takvu duboku alesu strmih zidova i pitao se šta ekopoeta nadležan za tu udubinu pokušava da otkrije svojim radom. Ovde možeš prosuti humus i biti siguran da neće biti spran u more; ili bar ne mnogo, jer, iznenađujuće jaka zelena boja rečnih estuarija opruženih uzvodno, ka rečnim dolinama, pokazivala je da izvesna količina zemljišta ipak odlazi nizvodno. Jednog dana ti estuarijski močvarni tereni biće zatrpani proizvodima erozije, ali će postati i slaniji, kao i ceo Severni okean...
     Ali pri ovoj šetnji njegova razmišljanja te vrste bila su često prekidana mislima o Džonu. Džon Bun je poslednjih nekoliko godina svog života proveo radeći za njega, imali su mnoge konferencije, raspravljali su o situaciji na Marsu koja se brzo menjala; bile su to godine pune života; Džon ih je proveo kao čovek uvek srećan, vedar, poverljiv, pouzdan, odan, koristan, dobar prijatelj, učtiv, ljubazan, poslušan, veseo, štedljiv, hrabar, čist i pun poštovanja - ne, ne, bio je takođe nagao, nestrpljiv, nadmen, lenj, aljkav, zavisnik od droga, gord. Ali Saks se navikao da se na njega oslanja - štaviše, Saks ga je zavoleo, kao starijeg brata koji ga štiti u širokom svetu. A onda su Džona ubili. Uvek ubice nasrnu na takve ljude. Nepodnošljivo je ubicama da gledaju nekog tako hrabrog. I zato su ga ubili, a Saks je samo stajao, gledao i prstom nije maknuo. Sleđen od šoka i od straha za sebe, za svoju bezbednost. Pa zar ih nisi zaustavio? - vikala je Maja na njega; sad se seća kako je oštar bio taj glas. Nisam, uplašio sam se. Nisam, nisam ništa učinio. Naravno, slaba je verovatnoća da je išta korisno mogao učiniti u tom trenutku. Ranije, kad su napadi na Džona počeli, možda ga je mogo ubediti da prihvati neki drugi posao, ili da obezbedi sebi telohranitelje koji bi ga pratili, ili, pošto Džon na to nikad ne bi pristao, možda je on, Saks, mogao unajmiti neke detektive koji bi Džona pratili krišom, da ih ne opazi, ali koji bi umeli da ga zaštite u trenutku kad Džonovi prijatelji samo blenu šokirani prizorom napada. On, međutim, nije unajmio nikog. I tako je njegov brat ubijen, onaj njegov brat koji mu se smejao, ali koji ga je i voleo, voleo pre nego što je iko drugi uopšte obratio pažnju na njega.
     Luta Saks po ravnici izrovanoj, izgubljen - zalutao u misli o prijatelju koga je izgubio pre sto pedeset tri godine. Ponekad se čoveku čini da vreme uopšte ne postoji.

     Onda stade, vraćen u stvarnost zato što je ugledao životinje. Mali beli glodari njuškaju nešto po utonuloj livadi. Nesumnjivo 'snežne pike' ili tako nešto, ali, onako beli, ličili su na laboratorijske pacove, dovoljno da se Saks trgne. Beli laboratorijski pacovi, da. Ali bez repa. Mutirani laboratorijski pacovi; tačno, to su. Najzad slobodni, najzad su 'šturnuli' iz svojih kaveza u svet, i sada se vrzmaju po ovoj silovito zelenoj livadskoj travi kao pokretne halucinacije, nadrealni, žmirkaju, njuškaju i mrdaju tim svojim dugačkim brcima, pretražuju zemlju između busenja trave. Misle da nađu nešto ukusno za jelo. Grickaju semenke, orahe, cvetiće. Džona je silno zabavljala ona legenda da je Saksov um sada um sto laboratorijskih pacova. Eno tamo Saksovog uma, slobodan je i rastrčao se. Ovo je naše telo.
     Čučnuo je, gledao ove male glodare i tako ostao sve dok mu ne postade hladno. Ima u ovoj ravnici i većih stvorova, pred kojima Saks uvek stane kao ukopan: jeleni, losovi, karibui, ovce sa velikim rogovima, crni medvedi, grizliji - čak i čopori vukova su tu negde, izgledaju kao hitre sive senke - a Saksu svi ti stvorovi izgledaju kao državljani neke zemlje snova, tako da, kad god ijednog vidi, ostane prepadnut, pamet mu se isključi, bude naprosto ošamućen; pa zar je moguće! Otkud ovo može biti prirodno! Ali dakako da jesu tu. Sad i ovi snežni pacovčići, srećni u svojoj oazi. Nije ovo ni priroda ni kultura, ovo je, naprosto, Mars.
     Onda pomisli na En. Eh kad bi ona mogla videti ove ovde.
     Često je, poslednjih dana, pomišljao na nju. Toliko drugih njegovih prijatelja je izginulo i pomrlo, ali En je živa, on sa njom može razgovarati, ili je, bar, moguće da bi uspeo kad bi pokušao. Potražio je on podatke o njoj, i ustanovio da ona sad živi u grotlu Olimpus Monsa, kao članica jedne male zajednice Crvenih penjača koji su se tamo nastanili. Izgleda da oni namerno ne silaze svi odjednom u kalderu, uzdržavaju se od toga, iako bi vrlo rado pošli, borave dole u smenama, da ne bi nastala prevelike gustina populacije, da bi među tim strmim zidinama, u praiskonskim uslovima, sve ostalo onako kako oni najviše vole - naime, nepromenjeno, u pradrevnom marsovskom prirodnom stanju. Takođe je čuo da od svih njih jedino En ima 'pravo' da ostaje u kalderi koliko god hoće, i da ona to koristi tako što ostaje stalno, a iz kaldere izlazi samo povremeno, i to nakratko. To mu je Piter pričao, ali je i Piter čuo od nekog trećeg. Tužno je kako su se njih dvoje otuđili, bezrazložno. Ali, kad pogledaš, porodični razdori izgleda da su najzadrtiji, najteži za pomirenje.
     U svakom slučaju, ona je na Olimpu. Znači, praktično njemu na vidiku, evo ovoga trenutka, tamo na jugu, odmah iza horizonta. On bi rado popričao s njom. Sva svoja razmišljanje o onome što se na Marsu dešava, pomisli on, on oblikuje kao nečujne, samo u njegovoj glavi rasprave sa En. Ne baš kao svađe, ili se barem nada da to nisu svađe. Više su, recimo, beskonačna ubeđivanja. Ako je on mogao biti ovoliko izmenjen stvarnošću plavog Marsa, zašto ne može i En? Zar nije gotovo neizbežno da bude izmenjena, štaviše, neophodno? Pa, možda već jeste izmenjena? Saksa je pratilo osećanje da je tokom mnogih godina on postepeno zavoleo one odlike Marsa koje En voli, i da, zbog toga, En treba da mu se revanšira tako što će, zauzvrat, ona zavoleti neke Marsove odlike koje on voli. Ako ikako može. Ona je postala, na način njemu krajnje neprijatan, njegova mera za ocenjivanje vrednosti onoga što se na Marsu uradilo. Vrednosti ili prihvatljivosti. Čudno se to osećanje uselilo u njega, ali šta da se radi kad je tako.
     To je još jedna nezgodna kvrga u njegovom umu, slična ovoj krivici, danas nanovo otkrivenoj, za Džonovu pogibiju. Tu krivicu će on ponovo pokušati da zaboravi. Ako čoveka izdaje pamćenje baš kad naiđu najzanimljivije misli, onda bi trebalo da ga izda ponekad i prilikom nailaska najnepoželjnijih misli, zar ne? Džona su ubili, ali nijedan Saksov postupak u onom trenutku nije to mogao sprečiti. Najverovatnije. Ali kako biti siguran. A povratka u taj trenutak nema. Džon ubijen, Saks mu nije pomogao, i evo gde su sad: Saks je živ, a Džon je mrtav i sad ne postoji nikako osim kao moćan sistem uporišta i mreža u umovima onih ljudi koji su ga poznavali. I tu se ništa ne može učiniti.
     Ali je En živa, i pentra se onamo, po stenovitim zidinama unutar kaldere, u Olimpus Monsu. On može s njom da popriča ako želi. Ali ona ne bi pristala da iziđe iz kaldere. Nego bi on morao da siđe unutra. Ali mogao bi to da učini; u tome je poenta. Prava žaoka Džonove smrti sastoji se baš u smrti te prilike: umrla je svaka mogućnost da on sa Džonom ponekad popriča. Sa En može. Prilika postoji.

     Rad na 'paketu' anamnestičkih lekova se nastavljao. Aheron je u tom pogledu bio prava radost: provodiš dane u laboratorijama, razgovaraš sa direktorima laboratorija o opitima koji su u toku, vidiš da li negde možeš da im pomogneš. Svake nedelje seminari, gde se ljudi okupe ispred nekoliko ekrana i saopštavaju postignute rezultate, pokušavaju ih zajednički protumačiti, a zatim se dogovaraju šta dalje treba da se radi. Pojedini ljudi prekinu rad da bi otišli i pomogli na farmi, ili odradili neke druge poslove; ili odu na put; ali pojave se njihovi zamenici tako da posao ne trpi štetu. Oni koji su bili odsutni, vrate se, sa novim nabojem energije u sebi, ali često i sa novim idejama. Posle sedmičnog rezimiranja dokle se stiglo, Saks je ostajao u seminarskoj dvorani da gleda prazne plastične čaše i prstenaste mrlje, smeđe od kafe i crne od kavadžave, na izrovašenim drvenim gornjim površinama radnih stolova; da gleda sjaktave bele ekran-table prekrivene shemama, hemijskim dijagramima i velikim povijenim strelama uperenim na skraćenice i alhemijske simbole koje bi Mičel voleo; i postepeno je u njemu nešto počinjalo da se žari i da blista do bola, neka parasimpatetička reakcija koja se preliva iz njegovog limbičkog sistema - jer, ovo je nauka, Bog je svedok, ovo je marsovska nauka, u rukama naučnika samih, naučnika koji streme ka nekom zajedničkom cilju koji ima nekog smisla, koji je za opšte dobro; potiskuju napred krajnju granicu onog što je dosad otkriveno, a teorije i opiti samo lete tamo-amo, napred i nazad, kao zamućenje munjevitih ping-pong loptica; iz nedelje u nedelju postiže se napredak, otkriva se stalno sve više, kreće se u napad na još više, proširuje se veliki nevidljivi Partenon u nemapirane teritorije ljudskog uma, života samog. Toliko je bio srećan zbog ovog kvaliteta rada, da mu je maltene bilo svejedno hoće li se problem konačno rešiti ili neće; samo ovo traganje je sve.
     Ali njegovo kratkoročno pamćenje bilo je oštećeno. Doživljavao je blankiranja i ono kada mu je nešto navrh jezika svakodnevno; ponekad je na seminarima morao da zaćuti maltene usred rečenice, da sedne, i da mahne rukom ostalima da nastave bez njega. Oni bi samo klimnuli glavom, a ona osoba koja je pred tablom nastavila bi da vodi seminar. Ne, ovog puta njemu je, ipak, potrebno i da potraga uspe. Moći će kasnije da razrešava mnoge druge zagonetke, nesumnjivo; pojavu brzog urušavanja, na primer, ili razne druge vidove problema starenja. Ne, ne postoji nestašica problema još neobjašnjenih, na kojima treba raditi; neće takva nestašica nikada zavladati. Ali i ovaj jedan problem, kako napraviti anamnestik, dovoljno je 'tvrd'.
     U osnovnim crtama rešenje se, ipak, naslućivalo. Jedan deo anamnestika biće koktel lekova, i to mešavina u koju će ući pojačivači sinteze belančevina, uključujući čak i amfetamine i neke hemijske 'bliske srodnike' strihnina, zatim transmiteri, kao što je serotonin, uz njih i senzitajzeri glutamatnih receptora, holinesteraza, ciklični AMP, i tako dalje. Sve to će veoma pomoći, na razne načine, da se ojačaju memorijske strukture koje treba razgibati. Drugi sastojci koktela biće uzeti iz onih istih tretmana za opštu plastičnost mozga koji su Saksu već jednom davani, posle onog incidentnog oštećenja, ali sada u znatno manjim dozama. Činilo se, dalje, na osnovu opita sa elektrostimulacijom, da jedan stimulativni šok, i posle njega stalne oscilacije na veoma visokim frekvencijama usklađene sa fazama subjektovih prirodnih moždanih talasa, mogu poslužiti da započnu one željene neurohemijske procese koji bi se, zatim, nastavili snažno, pomognuti koktelom lekova. Posle toga, sibjekt bi morao upravljati svojim sećanjem, na taj način što bi se prisećao određenih stvari iz svoje prošlosti, najbolje što može; možda bi trebalo da se kreće od jednog do drugog bitnog mesta u svojim uspomenama, u nadi da će prisećanje svakog takvog 'čvornog' mesta aktivirati okolnu mrežu i omogućiti njeno ispiranje. To bi bilo, u suštini, prelaženje iz sobe u sobu u pozorištu pamćenja. Opiti sa raznim vidovima ovih procesa bili su već uveliko u toku, na dobrovoljcima, a to su često bili ti isti mladi marsovski naučnici u Aheronu. Prijavljivali su, zapanjeni i puni strahopoštovanja, da su se uspevali setiti neverovatno mnogo stvari. Povećavali su se izgledi da poduhvat, kao celina, uspe. Iz nedelje u nedelju raspoložive tehnike su izoštravane, željeni proces određivan je sve tačnije.
     Opiti su pokazali da će prisećanje najbolje uspevati u odgovarajućem kontekstu. Spiskovi zapamćeni ispod vode, u ronilačkom odelu, mnogo bolje se vrate u pamćenje ako se opet obučeš tako i zaroniš, nego ako ih se pokušavaš setiti na kopnu. Ako je kod subjekta hipnotičkim putem indukovan osećaj sreće ili tuge, a onda mu dato da zapamti jedan spisak, on će se mnogo bolje prisetiti sadržine tog spiska kad bude ponovo hipnotisan i naveden da oseti sreću ili tugu. Pomaže i kongruencija stavki na spisku, kao i povratak u prostorije iste veličine i boje kao što su one u kojima se dešavalo ono čega se trebaš setiti. Sve su to bili, dabome, veoma primitivni opiti, ali su tako ubedljivo dokazali povezanost konteksta i prisećanja, da se Saks dobro zamislio gde želi da bude kad se potpun tretman konačno isproba na njemu, prvom; gde, i sa kim.
     Kad je počeo završni rad na tretmanu, Saks pozva Bao Šujo i zamoli je da dođe u Aheron da bi se oni mogli sa njom posavetovati oko nekih pitanja. Naravno da je i u ovom slučaju njen rad bio daleko teoretskiji nego njihov, i upućen na stvari daleko sićušnije; ali od kad je video šta je postigla sa grupom za fuziju u Da Vinčiju, imao je ozbiljno poštovanje prema njenoj sposobnosti da reši bilo koji problem u kome se javljaju kvantna gravitacija i ultramikrostruktura materije. Bio je siguran da će im biti veoma korisni Baoini doprinosi čak i ako ona samo pregleda, na brzinu, šta su uradili, i kaže nekoliko komentara.
     Na nesreću, Baoine obaveze u Da Vinčiju bile su veoma velike, kao što su uvek i bile još od dana njenog pompezno najavljivanog povratka sa Dorsa Brevije. Saks se našao u položaju, za njega neuobičajenom, da poteže konopce svog ličnog uticaja u svojim matičnim laboratorijama da bi izdejstvovao da jedna od najboljih teoretičarki bude bar nakratko oslobođena drugih zapetljacija; ali on je to i uradio, bez imalo zazora ili oklevanja. Belu je angažovao da uvrće ruke iza leđa sadašnjim administracijama, i to, ako je potrebno, iz sve snage. "Ka, Sakse", povika Bela prilikom jednog telefonskog razgovora, "ko bi od tebe očekivao da budeš tako žustar lovac na glave."
     "Pa, kad lovim svoju sopstvenu glavu", odgovorio je Saks.