53.
Pronaći neku osobu bilo je, u većini slučajeva, savršeno jednostavno: pozoveš kompjuter/komunikator na levom šačnom zglavku te osobe, i onda pogledaš na kojim je koordinatama. Međutim, En je svoj komunikator ostavila na rubu kaldere Olimpus Monsa, na jednoj silaznoj stanici blizu festivalskih terena kratera Zp. Ovo se Saksu učini kao baš neobično, jer oni su nosili komunikatore na sebi, ovakve ili onakve, još od prvog dana na Marsu, još od samih svojih početaka u Podbregu. Jasno se sećao da je i En to činila, jednako kao i svi ostali. Zar nije? Pozva Pitera i postavi mu to pitanje, ali ovaj se nađe u čudu: kako da odgovori, kad je rođen mnogo godina posle zasnivanja Podbrega. U svakom slučaju, kretati se sada bez komunikatora, to znači usvajati ponašanje neoprimitivnih nomada koji jurcaju po kanjonskim teritorijama i po obalama Severnog mora - a on zaista ne bi očekivao da se En zainteresuje za takav način života. Gore na Olimpus Monsu nema ni govora o nekom paleolitskom načinu opstanka, jer tamo ljudsko biće mora imati, bez ijednog trenutka prekida, podršku tehnologije oko sebe, na način na koji to, danas, na većini drugih mesta na Marsu nije neophodno; komunikator je sastavni deo toga. Možda je naprosto želala da se malo 'udalji od svega'. Piter nije znao ni to.
Ali je znao kako da stupi u vezu sa njom. "Moraš ući tamo dole i naći je."
Videći kakvo je lice Saks napravio, počeo se smejati. "Nije to tako strašno. Ima samo stotinak ili dvesta ljudi u celoj kalderi, i zna se gde su, ili su u jednoj od njihovih koliba, ili su negde na liticama."
"Ona se sad bavi planinarenjem?"
"Da."
"Pentra se u svrhu... rekreacije?"
"Pentra se. Ne pitaj me zašto."
"Znači, samo odem i pogledam sve litice?"
"Tako sam i ja morao, kad je Merien umrla."
Vrh Olimpus Monsa ljudi su menjali tek vrlo malo. Uglavniom je ostao nedirnut. Bilo je, doduše, nekoliko pustinjačkih boravišta uklesanih u stene na pogodnim mestima, vidikovcima, duž unutrašnjeg ruba kratera; izgrađena je i pista, samo jedna, niz severoistočni tok lave, koji se probio kroz obruč eskarpe kojim je vulkan okružen. Pista je bila potrebna radi lakšeg pristupa festivalskom kompleksu u Zpu. Ali osim tih izuzetaka, ništa drugo se nije videlo što bi ikako moglo posvedočiti šta se dogodilo sa ostalim delovima Marsa, koji, sa unutrašnjeg ruba kaldere, ionako nisu mogli biti posmatrani jer ih je zaklanjao horizont - gornja ivica visoke kaldere svuda oko grotla. Onome ko stoji na rubu kratera Olimpus Monsa čini se da je ta jedna planina ceo svet. Ovdašnji Crveni su odlučili da ne nabace zaštitnu providnu kupolu koja bi sprečila prodor atmosfere u kalderu; to su uradili iznad kratera Arsia Montesa, ali ovde ne. Zato su se u kalderu, nesumnjivo, probile i neke bakterije, možda i neki lišajevi ako su doplovili na vetru i potonuli u provaliju i ostali, na dnu, živi; ali pošto je pritisak vazduha bio i sada jedva nešto malo viši od onih deset milibara koji su tu postojali pre dolaska čoveka na Mars, nije bilo izgleda da naročito bujno napreduju čak ni lišajevi. Najveću priliku za opstanak imali su endokazmolitski organizmi, oni koji životare u pukotinama ispod stenovitog tla; ali oni se, dabome, ne vide. Za projekte Crvenih bila je veoma srećna okolnost to što je divovska visina pojedinih marsovskih planina obezbedila da se vazdušni pritisak na njihovim vrhovima zadrži na samo nekoliko milibara. Ta tehnika sterilizacije sasvim je besplatna, a veoma delotvorna.
Saks se odbacio vozom do Zpa, a onda kolima gore do ruba provalije. Ta kola bila su taksi-kombi, a vozile su ih dve ženske, Crvene; jer Crveni su kontrolisali pristup kalderi. Kola su se dokotrljala do same ivice, i Saks je pogledao dole.
Kaldera je imala u sebi nekoliko manjih kraterskih prstenova. Bila je velika, šezdeset sa devedeset kilometara, otprilike kao zemaljska državica Luksemburg, kao što mu je jednom, davno, neko rekao. Glavni prsten u sredini, daleko veći od svih ostalih, bio je narušen time što se preko njega preklopilo nekoliko manjih, na severoistoku, u sredini, i na jugu. Nastankom najjužnijeg od tih prstenova bio je presečen, i to napola, susedni prsten, nešto malo stariji i viši, na jugoistoku; mesto gde se sustiču ta tri strma kraterska zida smatrano je, rekoše Saksu, za jednan od najlepših planinarskih terena na celom Marsu, sa najvećom visinom okomitog pada - sa 26 kilometara iznad prosečne nulte visine (ovde su i sad govorili tako, ne pominjući nikakav nivo nikakvog mora) do 22,5 kilometara u samom podnožju tih zidina. Greben od deset hiljada stopa, reče sebi mladi građanin Kolorada, Saks.
Pod glavne kaldere bio je obeležen velikim brojem neravnina koje su se nizale prstenasto, koncentrično sa zidinama samog grotla Olimpus Monsa. Luk do luka, raseline, grbine i kanjoni, ponegde prekinuti nešto ravnijim eskarpama. Sva te neravnine bilo je moguće objasniti; nastajale su tako što se magma ispod planine - dakle, ispod poda kaldere - postepeno odlivala u stranu, kroz pobočne izlive; drugim rečima, glavna komora sa lavom, u vulkanu, praznila se. Zato je pod kaldere ostajao bez oslonca, pa se rušio u dubinu, nekoliko puta. Ali Saks je sada, gledajući odozgo tih pet hiljada kvadratnih kilometara kalderskih 'zemalja', imao utisak da su to kraljevstva tajni, jedan zaseban svet, obuhvaćen svojim kraterskim rubom izvan koga ne postoji ništa. Prsten do prstena, svaki sa zakrivljenim zidinama i ravnim podom, pod crnim zvezdanim nebom. Nijedna strmina manja od hiljadu metara. Litice nisu bile baš svuda okomite, štaviše, prosečni njihov nagib bio je samo oko 45 stepeni, ali zato je posvuda bilo i mnogo strmijih, pa i sasvim okomitih mesta. Nesumnjivo se planinari okupljaju najviše oko najstrmijih, jer takve su im sklonosti. Saks odmah primeti neke veoma okomite kamene površine, pa čak i mesta gde se litica pruža napred, u prostor, iznad ambisa. Jedno takvo mesto bilo je odmah ispod njih, na susretu tri litice.
"Ja tražim En Klejborn", reče Saks vozačicama, zanetim u posmatranje prizora. "Znate li gde bih je mogo naći?"
"Ne znaš gde je ona?" upita jedna.
"Čuo sam da se penje negde u kalderi Olimpus Monsa."
"Zna li ona da je ti tražiš?"
"Ne. Ne odgovara na pozive."
"Poznaje te?"
"Oh, da. Mi smo stari... prijatelji."
"A ko si ti?"
"Saks Rasel."
Zurile su u njega. Jedna Crvena reče: "Stari prijatelji, a?"
Njena koleginica je podgurnu laktom u rebra.
Mesto ispred njih zvalo se Tri Zida, ime razumno odabrano. Tačno ispod njihovog vozila, na jednoj maloj terasi nastaloj 'klonućem' jednog dela ruba kratera, nalazila se stanica lifta. Saks se kroz dvogled zagleda u to mesto: vazdušna komora na ulazu, da bi se unutra mogao zadržati vazduh; krov ojačan protiv zračenja; kao da su tu stanicu doneli iz davnih, prvih godina. Imao si samo dva načina da siđeš u taj deo kaldere: da skočiš dole i ubiješ se, ili da ideš liftom.
"En se snabdeva na stanici Merien", reče konačno laktašica, šokirajući, tim svojim rečima, onu drugu. "Vidiš li tu stanicu, tamo? To ti je ona kockasta tačkica, na mestu gde su kanali lave sa glavnog poda zasekli u Južni krug."
Bilo je to na suprotnom delu najjužnijeg prstena, koji je na Saksovoj mapi bio obeležan brojem 6. Saksu nije bilo lako da pronađe, čak ni dvogledom toliko jakim, ikakvu 'kockastu tačkicu'. Onda je, ipak, ugleda: majušni blok samo malčice pravilniji nego što je priroda mogla stvoriti. Ali maskirno obojen, rđastom sivom bojom okolnog prirodnog bazalta. "Vidim. Kako da stignem donde?"
"Siđi liftom, a onda peške."
I tako on pokaza nadzornicima lifta propusnicu koju je od one dve vozačice dobio, i pođe liftom na dugo putovanje u dubinu, niz zid. Lift se kretao po šinama pričvršćenim za liticu; imao je prozore. Bilo je kao sletanje helikopterom ili silazak niz završni deo svemirskog kabla kojim se svemirski lift spušta u Šefild. Na pod kaldere Saks stiže tek u kasno popodne; uze ležaj u spartanskoj 'gostinskoj kućici' na dnu, pojede obilnu večeru polako i ležerno. Za sve to vreme planirao je šta da kaže En. Plan se oblikovao postepeno; jedno objašnjenje koje će biti koherentno i, činilo se njemu, uverljivo; jedno samoobjašnjenje, ili ispovest, ili cri de coeur, 'jauk srca'. Delić po delić, složio je sve. Onda, ogromno razočarenje: udar zaboravnosti odnese sve to u blank. Ostade Saks tako, na dnu jednog divovskog vulkanskog grotla koje, kao par naočnjaka na glavi konja, dopušta gledanje samo u jednom pravcu, gore, u crno nebo posuto zvezdama. On je na Olimpu. U potrazi za En Klejborn, kojoj nema šta da kaže. Silno nezadovoljan što je celu spremljenu strategiju zaboravio.
Ujutro, posle doručka, ugura se u spoljašnji kostur-hodač. Iako su materijali poboljšani, ovakav egzoskelet morao je pomoću svojih elastičnih tkanina stegnuti čoveka isto onako čvrsto kao u starim vremenima, stegnuti mu i ruke, i noge, i trup. Čudno, kako je kinetika ovakvog hoda odmah probudila u njemu neke stare nizove misli, neke sevove uspomena: kako je izgledao Podbreg dok su gradili četvorougaonu kupolu. Zahvati ga čak i neka somatska epifanija, sećanje tela na onaj prvi izlazak iz svemirskog broda - zapravo, iz modula za sletanje, na površinu Marsa. Kako se tada iznenadio zbog bliskosti horizonata i zbog mnogobrojnosti različitih tekstura ružičaste boje neba. Kontekst i pamćenje, opet.
Zaputi se pešice preko dna Južnog kruga. Jutros je nebo bilo tamni indigo, veoma blisko crnoj boji - marinski plavo, reče kolor tablica, na Saksovo iznenađenje, jer otkud tako tamna boja može biti marinska plava? Zvezde su se i sada videle, mnoštvo njih. Ceo horizont - jedna litica, savijena u krug, uzvinuta visoko, svud oko Saksa. Ne litica Olimpus Monsa, nego samo litica ovih 'malih' kratera, na dnu kaldere. Južnog kruga - to je bio južni polukrug oko Saksa, tri kilometra visok; severoistočnog kvadranta (dva kilometra) i severozapadnog kvadranta, visoka 'samo' kilometar i još rascepljena. Zapanjujući prizori, rupčage iz kojih je nekad kuljala lava, prazne komore u stenama. Kad je dopešačio na sredinu Južnog kruga, prizor postade zapanjujući na jedan novi način: zidovi sasvim različitih visina postadoše, prividno, otprilike jednako visoki. Udžbenički primer opažanja pri kome sve okomite udaljenosti teže da se 'teleskopiraju' do prividno manjih.
Gazio je teškim koracima, ali postojano. Kalderski pod bio je prilično gladak, samo ponegde izrovan bombama lave, pozno pristiglim meteorskim pogocima, i krivudavim plitkim grabenima. Neke od njih morao je da zaobilazi; pade mu na um da se ta reč baš poklopila sa stvarnošću, jer je na ovom terenu mnogo šta, već, 'zaobilaznog' oblika. Ali glavninu puta prevalio je ipak grabeći pravo napred ka svom odredištu, jednoj razlomljenoj i 'prosutoj' strmini u severozapadnom kvadrantu kaldere.
Šest sati postojanog pešačenja bilo mu je potrebno da pređe preko dna Južnog kruga, čija površina iznosi, zapravo, manje od deset posto ukupne površine ovih kalderskih zemalja u Olimpus Monsu. I za sve to vreme nije pogledom prodro nikud izvan litica koje su mu i na početku ograničavale vidik. Nigde ni najmanjeg znaka života; nigde ni traga bilo kakvog narušavanja prirodnog, drevnog stanja kaldere; jasno se videlo da je atmosfera veoma 'tanka', svi delovi prizora jednako oštri. Nije se mnogo odstupilo od pradrevnih 10 milibara, oceni on. Pošto je priroda bila toliko nedirnuta, on se poče pitati da li je u redu da ostavlja mnogo otisaka čizama; pokuša da gazi više po stenama, a manje u prašinu. Čudnovato je zadovoljstvo gledati predele starog Marsa. Obilje crvenkaste boje... ali uglavnom prevučene preko tamnog bazalta. Njegova kolor karta slabo se pokaza; kad su je pravili, nisu mislili na čudnovate mešavine.
Saks se još nikada nije bio spustio ni u jednu veliku kalderu. Sada uvide da čak ni mnogo godina lutanja po velikim udarnim kraterima, meteorskim, nije dovoljno da pripremi čoveka za strmost ovih litica, za ogromne zevove komora u njima, za ravnost dna. I, naprosto, za ogromnost svega.
Sredinom popodneva primakao se podnožju severoistočnog luka litice. U vidokrug mu se pope linija na kojoj su se sastajali dno i litica. Na njegovo malo olakšanje, kockasto sklonište našlo se tačno tu, pred njim. Njegove APS koordinate bile su, dakle, veoma precizne. Ovo područje, iskreno govoreći, nije bilo osobito teško za navigaciju; ali, ipak, kad je putnik toliko izložen udaru prirodnih sila, prija mu da se uveri da je išao baš tačno ka odredištu. Od kad mu se desilo ono u mećavi pre toliko mnogo decenija, pa sve do danas, zazirao je od mogućnosti da se izgubi. Doduše, ovde mećave neće nikada biti.
Prilazio je polako vratima te zgrade, znajući da ona vode u vazdušnu komoru. Ali iz jedne velike, strme jaruge u ogromnoj razvaljenoj litici banuše najednom ka Saksu neki ljudi; možda kilometar daleko od njega. Četiri osobe, sa velikim rancima na leđima. Saks stade. Šum njegovog disanja snažno se čuo u njegovom šlemu; jer prepoznao je, istog trena, četvrtu osobu, poslednju u toj koloni. En. Dolazi po nove zalihe. Sad on mora da smisli šta da joj kaže. Ali to što smisli mora i da zapamti.
U skloništu, Saks otkopča kacigu i skide je sa glave; čineći to, oseti onu veoma dobro znanu napetost... sasvim nepoželjnu. Svaki dosadašnji susret sa En bio je sve gori. Okrete se. Čekao je. Konačno uđe i En, skide kacigu i vide njega. Trže se kao da je videla utvaru. "Sakse?" uzviknu ona.
Klimnuo je glavom. Priseti se kad su se poslednji put sreli; davno, na ostrvu Da Vinči. To kao da je bilo u nekom ranijem životu. Jezik u njegovim ustima - kao da ne postoji. Nema ga.
En zavrte glavom i osmehnu se sama za sebe. Poče mu prilaziti. Na licu, neki izraz koji on nije umeo pročitati. Ona ga uhvati za obe mišice ruku, nagnu se napred i blago ga poljubi u obraz. Odmače se, ali ne ispusti njegovu levu ruku nego samo skliznu šakom niz nju i ostade držeći ga tako, za levu šaku. Zagledana netremice u njega; stisak ruke tvrd kao da je metalna. Saks je pred njom opet ostao bez reči, iako je silno želeo da progovori, da nešto kaže. Ali nije se imalo šta reći, ili se imalo suviše toga reći, nije znao koje od ta dva. Jezik paralizovan. To kako ga je stegla za ruku; time ga je onesposobila više nego što bi ma kakvim oštrim pogledom ili ljutitom primedbom mogla.
Kroz nju kao da prođe neki talas, i ona postade malo više ona En koju je poznavao, poče ga gledati podozrivo, onda i sa uzbunom. "Svi su dobro?"
"Da, da", reče Saks. "Mislim - za Mičela si čula?"
"Jesam." Njene se usne stegnuše, za sekund postade ona crna En iz njegovih snova. Onda još jedan talas prođe kroz nju, i sad je opet bila ta nova i nepoznata osoba koja ga steže za levu šaku kao da hoće da je otkine. "A ti samo došao da me vidiš."
"Da. Hteo sam da..." Mahnito je tražio pravu reč. Završi rečenicu! "...da razgovaramo! Da te, da te, da te pitam što-šta. Imam nekih problema sa pamćenjem. Pitao sam se da, da li, možemo se popeti negde gore i pričati. Da pešačimo ili" - on proguta - "da se penjemo. Mogla bi mi pokazati neka mesta na kalderi?"
Smeškala se. Opet neka druga, neka treća En. "Možeš na uspon sa mnom, ako hoćeš."
"Nisam planinar."
"Uzećemo jednu laku rutu. Uz Vangovu jarugu, pa preko velikog kruga, do severnog kruga. Ionako sam htela da se popnem tamo dok je još leto."
"Pa, sad, sad je Ls 200, mora se reći. Ali, ovaj, hoću da kažem, zamisao je dobra." Srce mu je lupalo nekih sto pedeset otkucaja u sekundi.
Pokazalo se da En već ima svu opremu koja je potrebna za oboje. Sledećeg jutra, dok su se oblačili, ona mu reče: "Skini to." Prstom je pokazivala njegov kompjuter/komunikator.
"Oh, zaboga", reče Saks. "Ja... pa zar to nije, zapravo, deo sistema mog skafandra?"
Bilo je deo sistema skafandra. Ali ona odmahnu glavom. "Skafander je autonoman."
"Poluautonoman, nadao bih se ja."
Osmehnula se. "Jeste. Ali ti kompas nije potreban. Čuj, ta stvarčica te povezuje sa celim svetom. To su okovi, lisice kojima si privezan za vremeprostor. Hajde da danas budemo samo u Vangovoj jaruzi i nigde više. To će nam biti dovoljno."
I bilo je dovoljno. Vangova jaruga bila je ogroman, izrovašen, strm kanal koji se nekako probio kroz haos ogromnih srušenih gromada. Skoro ceo dan provede Saks pentrajući se za njom kroz mnogobrojne manje jaruge kojima je velika, Vangova, bila izbrazdana. Mnoge zapreke pred njim bile su do pojasa visoke; morao se verati na njih, i rukama i nogama. Retko kad mu se učinilo da bi pad odavde bio za njega smrtonosan; verovatnije je bilo da bi se samo ugruvao ili u najgorem slučaju iščašio zglob. "Ovo nije onoliko opasno koliko sam mislio da će biti", reče on. "Da li su vaša penjanja uvek ovakva?"
"Ovo uopšte nije penjanje."
"Aha."
Pođe ona i putanjama nešto strmijim, ulećući u rizike koji su bili, strogo uzev, neopravdani.
Predveče su stigli do jednog kratkog zida koji je bio ispresecan vodoravnim naprslinama, fisurama; En se uzvera, bez konopaca, bez ikakvih klinova koje bi zakucavala u kamen. Saks steže zube i pođe za njom. Pentrao se kao geko gušter. Kad se našao blizu vrha tog uspona, zastao je. Prsti u rukavicama skafandra - svi zavučeni u male pukotine; vrh jedne čizme, i vrh druge, isto tako. Osvrte se i pogleda dole, niz Vangov jarak, i najednom mu se učini da je taj jarak kao celina mnogo strmiji nego što je ma koji pojedinačni sektor bio dok su ga prelazili; i svi mišići njegovi počeše da podrhtavaju od nekakvog umornog uzbuđenja. Sad, šta je-tu je, mora se popeti na zid. Brzo; mora brzo; dakle, i rizikovati, do neke mere; ali uporišta za šake i stopala bila su nekako sve manja, sve uža, upravo sad kad je on morao da požuri. Bazalt je i izbliza gledan pokazivao neku malu izrovašenost, bio je sav izbušen sitnim, plitkim jamama. Tamnosiv, ali prevučen nečim nalik na rđu, kao i nečim što je imalo oker boju, ili, tačnije, siena boju. On primeti da je vezao maltene svu svoju pažnju za samo jednu pukotinu koja je sad bila više od metar iznad nivoa njegovih očiju: mora se uhvatiti baš tu, ali ko zna da li je pukotina dovoljno duboka da prsti u njoj nađu ikakav oslonac? Nema drugog načina da se to sazna osim da se proba. On zato udahnu duboko i zalete se u taj pokušaj. Ne, nije bila ni približno dovoljno duboka, ali on hitro zabode prste koliko god je bilo moguće i povuče se nagore, cimnu, iz sve snage, pri čemu zastenja; poče grabiti rukama i drugde, tamo, ovamo, po raznim malim uporištima koja nisu ni dospevala do njegove svesne pažnje; i, gle čuda, sad se nalazi na kolenima i šakama, pored En, veoma zadihan. A ona sedi spokojno i veselo, na jednom uzanom proširenju.
"Mog'o bi malo više da koristiš noge", predloži mu ona.
"Ahhh."
"Ovo te je razbudilo, a?"
"Dahhh."
"Problema sa upamćivanjem nema?"
"Nehhh."
"E to je ono što ja volim kod planinarenja."
Kasnije tog dana, kad je uspon jaruge postao nešto blaži, i kad se jaruga počela širiti, otvarati, Saks reče: "A da l' si ti imala probleme sa pamćenjem?"
"Hajde da pričamo o tome kasnije", reče En. "Obrati pažnju na ovu pukotinu ovde."
"Bogami, i treba."
Te noći ležali su u vrećama za spavanje, pod prozirnom pečurkastom kupolom dovoljno velikom za desetoro. Na ovoj visini, u atmosferi superretkoj, bilo je impresivno razmišljati o snazi tog providnog materijala koji drži 450 milibara vazduha, a ni na jednom mestu nema neku manju, posebnu, mehurastu izbočinu koja bi ukazala na slabost, na popuštanje. Materijal svuda lepo napet, ali, ipak, ne tvrd kao kamen. Nesumnjivo bi mogao da izdrži i mnogo, mnogo više milibara pritiska, pre nego što bi došao do granice svoje izdržljivosti. Saks se prisećao kako je bilo kad su pravili svoje prve habitate: podignu kupolu, počnu je naduvavati, ali pošto ona preti da se raspukne, pritisnu je vrećama sa peskom i preko toga još i metar-dva debelim slojem kamenja. Kad to uporediš sa ovim... kako da čovek ne bude impresioniran napretkom koji je u međuvremenu ostvaren u nauci o materijalima.
On joj reče nešto o tome, i En klimnu glavom. "Istrčali smo ispred svoje sposobnosti da razumemo svoju tehnologiju."
"Hm. Ja bih rekao da je razumljiva. Ali je teško verovati u nju."
"Nadam se da shvatam tu razliku", reče ona lako.
Sada se osećao malo udobnije. Pokrete opet pitanje pamćenja. "Imao sam napade koje ja opisujem izrazom 'blank'. Nestanu mi iz pamćenja sve misli iz prethodnih nekoliko minuta, ili duže, ponekad se amnezija proširi i na čitav prethodni sat. To su kratkoročna brisanja pamćenja, i, po svemu sudeći, nastaju zbog fluktuacije moždanih talasa. Ali i moja dugoročna sećanja, ona o mojoj davnijoj prošlosti, postaju, na žalost, nepouzdana."
Dugo nije nijednom rečju odgovorila, osim jednim "Hm" koje je pokazalo da ga je čula. Onda reče:
"Ja sam zaboravila celu svoju ličnost. Mislim da je sada neko drugi u meni, jedna druga žena. Delimično se ubacila. Svojevrsni opozit mene. Moja senka, ili senka moje senke. Zasađena je, i raste u meni."
"Kako to misliš?" reče Saks, sada obuzet strepnjom.
"Opozit. Ona je suprotnost meni. Ona misli sve ono što ja ne bih." Okrete glavu od njega, kao da se postidela. "Ja nju nazivam Kontra-En."
"A kako bi ti... opisala nju?"
"Ona je... pa, ne znam... emotivna. Sentimentalna. Glupa. Vidi cvet, i rasplače se. Misli da se svi ljudi trude najbolje što mogu. Takve gluposti."
"Ti nisi ranije bila takva, ne?"
"Ne, ne, ne. Sve su to gluposti. Ali imam osećaj da je ona u meni stvarna. Dakle... sad postoji En i postoji Kontra-En. I... možda neko treći."
"Treći?"
"Mislim da je tako. Nešto što nije ni En, ni Kontra-En"
"I šta ti... mislim... da li nekim imenom nazivaš tu treću stvar?"
"Ne. Ona nema ime. Ona izmiče pažnji. Mlađa je. Ima manji broj ideja o stvarima, ali su te ideje... čudnovate. Nije En, nije Kontra-En. Donekle podseća na Zo; da li si je znao?"
"Jesam", reče Saks, iznenađen. "I bila mi je draga."
"Je li? Ja sam smatrala da je to jedna grozna osoba. Pa ipak... postoji i u meni nešto takvo. Tri ličnosti."
"Čudan način da se razmišlja o tome."
Ona se nasmeja. "Zar nisi ti onaj koji ima mentalnu zgradu sa laboratorijama, gde je smestio sve što je zapamtio, ali sve u odgovarajuće prostorije, ormane, fajlove, sve numerisano, je li tako bilo?"
"Bio je to veoma delotvoran sistem."
Nasmejala se još jednom, ali sad grublje. Čuvši to, on se široko osmehnu. Ali ne bez straha. Tri En? On ni onu jednu nije mogao da shvati.
"Ali sad gubim cele laboratorije", reče on. "Cele sektore moje prošlosti. Neki ljudi nude model pamćenja koji se sastoji od čvornih mesta i mreža oko njih, što donekle liči na moj metod sa palatom pamćenja. Moguće je da smo mi intuitivno išli ka nekom modelu koji liči na fizičku građu onih delova mozga koji su angažovani u pamćenju. Ali ako iz bilo kog razloga izgubiš jedno čvorište, ode i cela mreža oko njega. Na primer, ja čitam stručnu literaturu i nađem na referencu gde piše da sam ja autor nekog članka. Pokušam da se setim kad sam to pisao, koje smo metodološke probleme imali tada, ali ništa. Ničeg se ne setim. Cela, cela ta epoha naprosto neće da se pojavi u mom sećanju. Kao da se nikad nije dogodila."
"Problemi u palati."
"Da. Ali nisam ih, takve, očekivao. Čak i posle mog... incidenta... bio sam siguran da ništa nikad neće osakatiti moju sposobnost da... da mislim."
"Sada misliš sasvim dobro, reklo bi se."
Saks okrete glavu na jednu stranu. Pomisli na sve blankove, provalije u uspomenama, i na presque-v×, kako ih je Mičel nazivao. Na zbrke. Razmišljanje nije samo kognitivna sposobnost, niti samo analitička, razmišljanje je nešto opštije... On poče da priča. Nastojao je da opiše šta mu se sve dešavalo u poslednje vreme. Činilo se da En sluša pomno. "I zato sam, vidiš, počeo da pratim nove radove u oblasti pamćenja. Ta tema mi je postala zanimljiva - hitna, zapravo. Pomažu mi Ursula, Marina i aheronske laboratorije. Mislim da su spremili nešto što bi nam moglo pomoći."
"Misliš, neki lek za pamćenje?"
"Da." Objasni joj kako deluje, kojim 'akcijama', novi anamnestički kompleks. "Dakle. Rešio sam da probam. Ali čvrsto sam uveren da će najbolje uspeti ako se izvestan broj Prvostotinaša okupi u Podbregu i ako svi zajedno uzmemo tu terapiju. Kontekst je veoma značajan za prisećanje, a moglo bi biti od koristi i to da gledamo jedni druge. Nisu svi zainteresovani, ali iznenađujuće veliki broj nas je pristao."
"Nije to tako iznenađujuće. Ko?"
On joj navede imena svih sa kojima je nedavno bio na vezi. Dvanaestak osoba, a to je bila, tužno je bilo priznati, većina preostalih iz Prve stotine. "I svi mi bismo veoma voleli da dođeš i ti. Znam da bih ja to voleo više nego išta drugo."
"Zvuči zanimljivo", reče En. "Ali prvo moramo preći ovu kalderu."
Dok je pešačio preko kamenjara, Saks je razmišljao, iznova zapanjen, o kamenoj stvarnosti njihovog sveta. Temeljne stvari: kamen, pesak, prašina, fini prah. Nebo tamnočokoladne boje, danas, bez zvezda. Otvaraju se vidici daleki, ali nema zamućenja koje bi otkrilo koliko su daleki. Deset minuta traje koliko? Koliki je jedan sat kad ga provodiš samo pešačeći? Taj osećaj u nogama.
Oko njih prstenovi kalderski, uzvinuti visoko u nebo čak i kad ih dvoje pešaka gledaju sa sredine kruga, odakle se čini da su obuhvaćeni samo jednim zidom, otprilike ujednačene visine. Ovde na dnu vulkanskog grotla možeš, najzad, da gledaš, a da zakrivljenost male planete ne deluje na perspektivu; ovde se ta zakrivljenost ne primećuje. Atmosfera ne smeta mnogo; sasvim jasno vidiš litice čak i ako su udaljene trideset kilometara. Saksu se činilo da ukupno dejstvo svega toga jeste otprilike kao da si zatvoren u neku ogradu. U park, u vrt kamenja, u lavirint koji je samo jednim zidom odeljen od spoljašnjeg sveta, sveta koji, iako se odavde ne vidi, ipak određuje sve uslove koji ovde, unutra, vladaju. Ovo vulkansko grotlo jeste veliko, ali nije dovoljno veliko. Svet se sliva u njega i potapa um, pa makar to bio i um sa kapacitetom od sto biliona bita. Koliko god da je razgranata mreža neurona, postoji, ipak, samo jedan končić mentacije, svesti same, jedna živa žica misli, koja kaže: kamen, litica, nebo, zvezda.
Stene su postajale sve više ispucale. Svaka fisura bila je lučnog oblika, deo nekog kruga; a svi ti krugovi bili su koncentrični u odnosu na veliki krug. Fisure su bile stare, ispunjene odlomljenim stenama i prašinom. Pešačenje u pravoj liniji bilo je sada nemoguće, morali su stalno krivudati, kao da su u svojevrsnom lavirintu, zato što su strane pojedinih pukotina bile visoke i, za Saksa i En, nesavladive.
Ali oni su se uporno provlačili dalje, i posle dužeg vremena stigli do ruba severnog kruga, označenog na Saksovoj mapi brojem 2. Pogled dole, u njega, otvori im novu perspektivu; ponovo videše pravi oblik kaldere i kružnih kratera u njoj. Pred njima je bio pad od hiljadu metara, sve do dna koje se tek sada otkrilo njihovom pogledu.
Navodno je postojala staza kojom se čovek mogao - bez skoka na glavu - spentrati niz tu liticu; En poče pokazivati prstom kako stazica vodi tamo, pa ovamo, ali onda vide izraz na Saksovom licu i prasnu u smeh. Objasni mu da, ipak, ne moraju da idu tom prečicom, može se proći i okolo, i onda samo popeti uz glavni kalderski zid, opet na vrh Olimpus Monsa; ništa više.
Iznenađen ovakvom Eninom popustljivošću i zahvalan što će mu biti dopuštena taktika 'naokolo - bliže', Saks pođe za njom, zapadnom stranom severnog kruga. Sve tako obilazeći, unoć dođoše u podnožje velikog, glavnog kalderskog zida, tu naduvaše šator, večeraše u tišini.
Fobos, još obasjan Suncem, iako je ono za njih odavno zašlo, polete iznad zapadnog zida kaldere kao mala, siva signalna raketa. Strah i strepnja, kakva imena.
"Čujem da je vraćanje oba meseca na njihove orbite bilo tvoja zamisao?" reče En iz svoje vreće za spavanje.
"Jeste, bilo je."
"E, to je ono što ja nazivam restauracijom predela", reče En. Zvučala je zadovoljno.
Saksa ogreja mala radost iznutra. "Hteo sam da učinim tebi po volji."
Posle nekog vremena ona reče: "Volim da ih gledam."
"A kako ti se dopala Miranda?"
"Oh, bilo je vrlo zanimljivo." Ona poče pričati o pojedinim geološkim osobinama tog nebeskog tela. Dve mini-planete koje su se sjurile jedna na drugu i sabile u jednu, veću, ali bez potpunog prožimanja i mešanja...
"Postoji jedna boja između crvene i zelene", reče Saks kad mu se učinilo da je En rekla sve što je htela o Mirandi. "Mešavina te dve. Zovu je 'broćasti alizarin'. Zato što se ponekad vidi kod biljke zvane broć, ali i kod nekih drugih biljaka."
"Aha."
"Mene to navodi na pomisao o današnjoj političkoj situaciji. Kad bi se mogla napraviti neka sinteza Crvenog i Zelenog."
"Nekakvo smeđe."
"Da. Neki alizarin."
"Ja sam mislila da ova koalicija između Slobodnog Marsa i Crvenih već jeste nešto takvo. Ovo što prave Ajriška i to društvo koje je oteralo Džeki."
"To je antiimigraciona koalicija", reče Saks. "To je pogrešna vrsta kombinacije Crvenog i Zelenog. Oni nas uvlače u jedan nepotreban sukob sa Zemljom."
"Nepotreban?"
"Nepotreban, zato što će populacioni pritisak uskoro početi da popušta. Mi isei... čini mi se da smo stigli, otprilike, do svoje krajnje granice. A nisei nisu mnogo daleko za nama."
"Misliš na brzo urušavanje."
"Upravo na to. Kad naše pokolenje izumre, dejstvom brzog urušavanja, i kad na isti način izumre i sledeće, ljudsko stanovništvo Sunčevog sistema svešće se na manje od polovine današnjeg broja."
"Onda će ljudi naći već neki drugi način da zabrljaju stvar."
"Nesumnjivo. Ali više neće biti hipermaltuzijansko doba. To što zabrljaju, biće njihov problem. Dakle, ovolika zabrinutost zbog prenaseljeniosti, koja ide do izazivanja sukoba, pa i guranja u međuplanetni rat... naprosto je nepotrebna. Kratkovida je. Kad bi se našao na Marsu neki pokret Crvenih koji bi na ovo ukazao, i koji bi ponudio da pomogne Zemlji da lakše prođe kroz svoje poslednje godine eksplozije prenaseljenosti, ishod bi mogao biti taj da ljudi ne bi počeli da se međusobno ubijaju bez ikakve potrebe. Bio bi to jedan novi način razmišljanja o Marsu."
"Jedna nova areofanija."
"Da. Taj izraz je i Maja upotrebila."
Ona se nasmeja. "Ali Maja je luda."
"Šta? Nije", reče Saks oštro. "Uopšte ne."
En ne reče ništa više. Saks nije više navaljivao sa tom temom. Fobos je vidno odmicao preko neba, unatraške kroz zodijak.
Spavali su dobro. Sledećeg dana upustili su se u naporno pentranje kroz neke jaruge u kalderskom zidu; činilo se da En i drugi Crveni penjači smatraju da je to laka staza, šetačka, za izlaženje na vrh Olimpus Monsa. Međutim Saksu je to bio fizički najnaporniji dan u životu; ali čak i uz toliki trud, nisu stigli do vrha, nego su u vreme zalaska Sunca morali na brzinu da postave šator na jednom kamenitom ispustu. Izlazak iz vulkanskog grotla dovršili su tek sledećeg dana, oko podne.
Na velikom obodu Olimpus Monsa sve je bilo isto kao i ranije. Divovska, kružna ravnica iz koje je Priroda 'izvadila' ogroman komad iz sredine, sasvim okrugao. Atmosfera samo ljubičasta traka na horizontu, daleko i nisko. Iznad, crni zenit. U pojedinim stenama, koje su vulkanske sile davno izbacile iz grotla, a ljudi nedavno izdubili, pogdekoje pribežište pustinjaka. Jedan zaseban svet. Jeste, i nije, deo plavog Marsa.
Prvo su zastali kod jedne stene u kojoj se, u stančiću izbušenom unutra, zgurilo nekoliko veoma starih pokajnika, Crvenih. Bili su, činilo se, nekakva sekta 'božjaka', i životarili su naprosto čekajući da ih brzo urušavanje usmrti, posle čega će njihova tela biti kremirana, a pepeo prosut u razređene visinske 'mlazne struje' u atmosferi.
Saks je smatrao da im je to suviše fatalistički. Ni En nije izgledala mnogo očarana dok ih je gledala kako žvaću svoj škrti ručak. "U redu", reče ona. "Idemo da pokušamo sa tim tretmanom za pamćenje."
|
