54.
Mnogi Prvostotinaši zalagali su se za neka druga mesta gde bi se opit mogao izvesti, ne za Podbreg. Počeli su o tome da se raspravljaju na način koji je (iako im to nije palo na um) bio tipičan za prirodu Prve stotine kao grupe. Ali Saks je ostao nepopustljiv, nije hteo ni da čuje za Olimpus Mons, nisku orbitu, Pseudofobos, Šefild, Odesu, Paklenu kapiju, Sabiši, Senzeni Na, Aheron, južnu polarnu ledenu kalotu, Mangalu, niti za lađe nasred okeana. Insistirao je da za takav postupak presudan činilac jeste okruženje, koje mora biti najpovoljnije moguće, što je dokazano opitima sa kontekstom. Kojot se smejao sasvim nedolično, ili, tačnije rečeno, od smeha je njakao kao magarac, dok je slušao Saksove priče o studentima koji su u ronilačkoj odeći na dnu Severnog mora učili spiskove nasumično poređanih reči; ali podaci su podaci, a u ovom slučaju podaci su ukazivali na to da će najbolji učinak biti postignut u Podbregu, pa zašto onda ne postupiti tako? Ulog je bio tako visok, da je vredelo potruditi se najviše. Najzad, ukazivao im je Saks, ako im bude vraćeno neoštećeno pamćenje, celokupno, svašta će postati moguće - svašta - proboji na drugim frontovima, lek protiv brzog urušavanja, zdravlje koje bi potrajalo još vekovima, stalno sve šira zajednica svetova-vrtova, a odatle bi se možda moglo odskočiti na neki viši nivo razvoja, izroniti u neku zasad nezamislivu kraljevinu mudrosti - oni se kolebaju na samom rubu nekog takvog, zlatnog doba, govorio im je Saks. Ali sve to zavisi od očuvanosti uma. Ništa se ne može nastaviti ako se ne očuva celovitost uma. Zato je insistirao na Podbregu.
"Previše si kategoričan", bunila se Marina, koja se zalagala za Aheron. "Moraš imati malo otvoreniji um, kad se takve stvari razmatraju."
"Da, da." Zadržati otvoren um. Vrlo lako, za Saksa. Jer je njegov um laboratorija koja je izgorela. On sad stoji pod vedrim nebom, na otvorenom prostoru... Otvoren mu je um, hej! Koliko god hoćeš. A ipak, niko nije uspeo nadjačati logiku Podbrega, ni Marina ni iko drugi od njih. Ovi koji se bune, plaše se, smatrao je on; plaše se sile prošlosti. Ne žele priznati da ih ona i sad drži do neke mere u svojoj vlasti, ne žele joj se prepustiti sasvim. A upravo to treba da urade. Mičel bi svakako podržao opredeljenje za Podbreg, da je još sa njima. Mesto je od presudnog značaja, što su oni celokupnim svojim životom dokazali. Čak i pojedinci obuzeti sumnjom, skeptični ili uplašeni - dakle, svi oni - morali su konačno priznati da je Podbreg pravo mesto za poduhvat koji se želi izvesti.
Pristadoše da se okupe u Podbregu.
U to doba, Podbreg je bio svojevrsni muzej. Očuvan je u istom onakvom stanju u kom je bio 2138. godine, poslednje godine u kojoj je još služio kao aktivna stanica na magnetnoj železničkoj pisti. To je značilo da nije izgledao baš isto kao onda kad su oni tu stanovali, ali svi stariji delovi još su bili očuvani; po Saksovom mišljenju, nastale razlike bile su nebitne. Kad su stigli u Podbreg, on i još nekoliko članova Prve stotine, prošetali su se da vide celo naselje. Stare zgrade bile su sve na svom mestu: prva četiri habitata, a to su bili oni koji su spušteni celi, već gotovi, iz svemira; njihove gomile otpadaka; stambene prostorije koje je Nađa napravila, a to znači komore u obliku bureta, raspoređene u kvadrat, sa kupolom iznad sredine; Hirokini ramovi za staklene bašte, sada znatno manje 'staklene' jer je naduvana plastična kupola iznad njih uklonjena; Nađina rov-arkada pružena ka severozapadu; Černobilj; piramide soli; i najzad Alhemičarski kvart, gde je Saks završio ovu šetnju po Podbregu, lutajući kroz zamršaj zgrada i cevovoda, nastojeći da se pripremi za sutrašnji događaj. Nastojeći da otvori svoj um.
Njegovo pamćenje već se uskomešalo, kao da pokušava dokazati da mu nikakav poseban tretman nije potreban. Ovde, među ovim zgradama, on je prvi put posmatrao kako tehnologija preobražava praznu materijalnost prirode; u početku nisu imali ništa na raspolaganju, zapravo, ništa osim stena i gasova, ali su onda prionuli na posao: kopanje, prečišćavanje, transformacija, rekombinacija, oblikovanje, sve to na tako mnogo različitih načina da ih nijedna pojedinačna osoba ne može ni zapamtiti, a ni zamisliti ukupan učinak. On je gledao, ali nije razumeo; oni su delali, ali u stalnom nepoznavanju svojih stvarnih moći, i (možda zbog toga) sa vrlo malo vizije o onome što će stvarno biti ishod. Kao mladi naučnik u Alhemičarskom kvartu on nije video ovo, Mars koji su stvarno napravili; držao se jednostavnog uverenja da Mars treba da postane zelen i da će onda sve biti lepo.
Sada stoji u tim 'jazbinama' ali pod vedrim nebom, nema kupole iznad; nebo je plavo, vrućina je, po drugi put ove godine je mesec avgust; on se osvrće i pokušava da misli i da se seća. Ali nije lak posao usmeravati svoje pamćenje; stvari mu bez nekog posebnog reda padaju na pamet. Kuće i stvari u starom delu grada dobro su mu poznate i, u skladu sa korenskim značenjem engleske reči familiar, kao da su mu 'iz familije', porodična imovina. Čak i pojedine crvene stene i kamenčine oko naselja, pojedine džombe i rupčage, dobro su mu znane, sve je to ostalo na istom mestu i u istoj orijentaciji na kompasu. Činilo mu se da opit ima sve izglede da uspe: Prvostotinaši će biti na svom mestu, u svom kontekstu, u istom rasporedu, biće orijentisani. Kod kuće.
Vratio se u kvadrat od stambenih šupljina u obliku buradi; tu će oni odsesti. Dok je on bio u šetnji, pristiglo je nekoliko vozila; osim toga, nekoliko vozića za izlete bilo je parkirano pored piste. Ljudi dolaze. Eno su Maja i Nađa, grle Tašu i Andreju, a te dve su stigle zajedno, glasovi odzvanjaju u vazduhu kao ruska opera, kao recital koji bi svakog trenutka mogao da preraste u pesmu. Stotinu i jedan ih beše na početku; sto jedna osoba; ali, od tog broja pojaviće se samo četrnaestoro. Saks, En, Maja, Nađa, Dezmond, Ursula, Marina, Vasilij, Džordž, Edvard, Rodžer, Meri, Dmitrij, Andrea. Nije baš veliki broj, ali toliko ih ima koji su živi i u dodiru sa svetom; svi ostali su ili mrtvi, ili nestali. Kad bi bili živi Hiroko i ono sedmoro koji su sa njom iščezli... ali od njih ni jedna reč nije stigla. Možda će se pojaviti u poslednjem trenutku, nenajavljeni, kao na Džonovom prvom festivalu na Olimpusu. Možda i neće.
Znači, ima ih četrnaest. Pošto su bili tako 'svedeni', Podbreg je oko njih primetno zvrjao prazan; iako su se mogli raširiti koliko god su hteli, nisu to učinili - naprotiv, sakupili su se svi u južno krilo kvadrata. Pa i tako, praznina svih ostalih delova Podbrega bila je naprosto opipljiva. Kao da je sam ovaj gradić slika njihovog oronulog pamćenja: izgubili su oni svoje laboratorije, svoje terene i svoje drugare. Svih četrnaestoro su sada patili od gubljenja pamćenja i od raznih poremećaja u glavi; zajedno su 'pokrili' maltene sve superstaračke mentalne probleme opisane u stručnoj literaturi, bar koliko se Saks mogao setiti. Dobar deo njihovih razgovora bio je popunjen nabrajanjem simptoma, kome se šta desilo, kakva grozna ili uzvišena iskustva, u poslednjih deset godina. Takve priče bacale su ih naizmenice u veselje i u neraspoloženje. Vrzmali su se, te večeri, po maloj kuhinji (u obliku bureta) u jugozapadnom uglu naselja; kuhinja je imala visok prozor, samo jedan, koji je gledao na pod središnje staklene bašte, iznad koje je ostavljeno baš pravo staklo. Svetlost u bašti bila je mutna, prigušena. Pojedoše piknik-večeru koju su doneli u kutijama-hladnjacima. Za vreme večere su pričali, sustizali informacije koje su im u poslednjim godinama promakle - ko je šta radio, šta se sve nadešavalo. Onda su počeli da se raspoređuju po prostorijama južnog krila i da pripremaju ležajeve, očekujući noć ne baš laku. Ostao je budan ko je koliko mogao, lutajući u pripovedanja, ali su na kraju počeli odustajati, po dvoje, po troje, odlaziti da pokušaju spavati. Nekoliko puta te noći Saks se budio iz snova i svaki put je čuo kako se ljudi teturaju prema kupatilu, ili u kuhinji nešto razgovaraju šapatom, ili mrmljaju nešto sami sa sobom u nemirnom snu staračkom. Svaki put je uspeo opet da sklizne pod površinu, u laki san ispunjen nekim njegovim snovima.
Najzad stiže jutro. Ustali su u zoru; u vodoravnoj svetlosti doručkovali su brzo, voće i kroasane, hleb i kafu. Sa svakog brežuljka, od svake stene, po jedna dugačka senka opružala se ka zapadu. Prizor veoma dobro znan.
Onda su bili spremni. Nije se imalo šta drugo raditi. Nastade nešto kao kolektivno duboko udahnuće - nelagodan smeh - nesposobnost da pogledaš ikoga drugoga pravo u oči.
Maja, međutim, nije ni sad pristala da uzme tretman. Nisu je mogli ubediti nijednim razlogom. "Neću", rekla je nebrojeno puta tokom prethodne noći. "A i trebaće neko da vas pazi, ako svi poblesavite. Ja ću vam biti negovateljica."
Saks je do sada verovao da će se ona u poslednji čas ipak predomisliti, da je to samo njeno tipično 'majinsko' ponašanje. Sad stade pred nju, zbunjen. "Mislio sam da ti imaš, od svih nas, najgore probleme sa pamćenjem."
"Možda."
"Pa, onda bi bilo razumno da uzmeš tretman. Mičel ti je davao mnogo raznih lekova protiv mentalnih nevolja."
"Ja neću", reče ona, gledajući ga u oči.
Uzdahnuo je. "Ne razumem te, Maja."
"Znam."
Zavukla se u ono stari medicinski ugao i preuzela, stvarno, ulogu osobe koja će se brinuti o njima tog dana. A u uglu je sve bilo spremno, pa ih ona poče pozivati jednog po jednog i davati svakome ultrazvučnu injekciju u vrat. Injektor škljocne i zašišti, i već je jedan deo lekova unet u krvotok. Ostatak im je dala u vidu pilula koje su morali progutati. Zatim je, uz Majinu pomoć, svako stavio sebi u uši čepove, koji su bili posebno izrađeni za svakoga, a ne svi isti; čepovi će emitovati nečujne elektromagnetne talase. Na red za sve ovo čekali su stojeći u kuhinji, u nervoznoj tišini. Kad je i sa poslednjim završila, Maja ih izvede kroz vrata, napolje. I to je bilo sve - bili su prepušteni sami sebi.
Saks je video i osetio sliku: blistaju neke jake svetlosti, prisutan je osećaj kao da mu neka sila vrlo jako gnječi lobanju, i kao da se on guši, davi, pokušava da ispljune tečnost. Vazduh! leden! Onda glas njegove majke, ali samo kao kevtanje neke životinje: "Ah? Ah? Ah? Ah!" onda on leži, mokar, na njenim prsima, i zima mu je.
"Oh, zaboga."
Hipokampus je bio jedna od moždanih oblasti izabranih da budu vrlo jako stimulisane ovim tretmanom. Ovo je značilo da će njegov limbički sistem, koji leži raširen ispod hipokampusa kao mreža ispod lešnikovog drveta, biti svakako u sličnoj meri stimulisan, kao da neko drma i trese lešnikovo drvo stojeći na trambulini od nerava tako da se, naravno, i sama ta trambulina trese, rezonantno ili haotično. Zato Saks oseti mnoštvo vrlo jakih emocija, po nekoliko istovremeno, bez ikakvog povoda; naslućivao je da će to biti tek početak, radost i jad i ljubav i mržnja, oduševljenje i seta, nada, strah, širokogrudost, zavidljivost; mnoga od tih osećanja nisu bila tačno suprotna svom paru, ili nisu uopšte dolazila u parovima, niti bila u nekoj vezi sa ostalim emocijama u njemu. Ishod ove silne gužve i mešavine, barem za Saksa koji je sedeo napolju, na klupi, sav zadihan, bilo je osećanje značaja koje je, prepunjeno adrenalinom, raslo do zaprepašćujućih razmera. Sve, sve odjednom prepuno značenja i važnosti, dovoljno da se njegovo srce rastopi ili slomi; okeani oblaka ugurani u njegova prsa, tako da on jedva uspeva da diše - nešto kao nostalgija podignuta na n-ti stepen, jedna punoća, čak i blaženstvo - čista sublimiranost - samo zato što on tu sedi, samo zato što su živi! Ali sve to sa oštricom gubitka, sa ogromnim žaljenjem zbog izgubljenog vremena, sve prožeto strahom od smrti, strahom od svega, žaljenjem zbog Mičela, zbog Džona, a, zapravo, zbog svih njih. Ovo je bilo toliko neslično Saksovom uobičajenom smirenom, postojanom, možda, u stvari, i flegmatičnom stanju, da on ostade maltene onesposobljen; uvide da nije kadar normalno da se pokreće, i provede nekoliko minuta gorko žaleći što se upustio u ovakav opit. Glupavo, što jest - jest; vrlo nerazumno - zadrto do imbecilnosti - nema sumnje da će ga svi mrzeti zauvek.
Ošamućen, sav kao zgažen, on odluči da pokuša da se prošeta, ne bi li na taj način razbistrio misli. Ustanovi da ipak može da hoda; da se odgurne od klupe, ustane, održava ravnotežu, krene, izbegava sudare sa ostalima koji lutaju unaokolo svako u svom zasebnom svetu, svi jedino pazeći da izbegnu sudare sa nepoželjnim objektima - naime, sa drugim učesnicima. Onda se nađe na otvorenom prostoru okoline Podbrega, u vrlo hladnom jutarnjem povetarcu, i opazi da ga noge nose ka piramidama od soli, pod čudnovato plavim nebom.
Stao je i osvrnuo se - razmislio malo - oglasio se jednim iznenađenim "Hmmmm!" - ali se i ukipio. Nemoćan da dalje hoda. Jer, najednom, u njegovo pamćenje vratilo se sve.
Ne baš sve. Nije se, na primer, mogao setiti šta je jeo za doručak drugog 13. avgusta 2029. godine; ovo je bilo u skladu sa opitima koji su sugerisali da naviknute svakidašnje aktivnosti ne postižu, posle entreinmenta, dovoljnu diferencijaciju da bi mogle biti pojedinačno zapamćene. Ali, kao klasa... Krajem dvadesetih godina dvadeset prvog veka, počinjao je svoje dane u jednoj od onih prostorija u obliku bureta, na jugoistočnom uglu, gde je spavao u sobi na spratu, zajedno sa Hiroko, Evgenijom, Rajom i Ivaom. Opiti, incidenti, razgovori protreperiše u munjevitom smenjivanju kroz njegov um dok je u mislima posmatrao tu spavaću sobu. Jedno vremeprostorno čvorište iz koga vibrira cela mreža satkana od mnogih dana. Preko sobe on posmatra Rajina lepa leđa dok se ona pere ispod miške. Ljudi iz čiste nemarnosti kažu nešto što zaboli. Vlad je pričao o 'okresivanju' gena. On i Vlad su stajali evo tačno na ovom mestu, baš ovde, u svom prvom minutu na Marsu, osvrtali se, gledali sve oko sebe, i nijednu reč nisu imali jedan drugome da kažu, naprosto su upijali u sebe tu gravitaciju, tu ružičastu boju neba, bliskost horizonata, a horizonti su izgledali tada kao i sada, iako je toliko godina prošlo; areološko vreme, sporo i dugotrajno poput samog velikog sistolisa. U skafandru sa spoljašnjom armaturom za hodanje, čovek se osećao šupalj. Za Černobilj je bilo potrebno više betona nego što se moglo stegnuti u razređenom, suvom, hladnom vazduhu. Nađa je to rešila nekako, a kako? Zagrejala ga je, dabome. Nađa je tih godina uspevala mnogo stvari da popravi ili sredi - njihove stanbene prostorije i radionice, arkade - ko bi očekivao da će osoba onako povučena na Aresu biti toliko vešta i energična? Gle, pa ovog utiska o Nađi, sa Aresa, nije se setio već nebrojeno mnogo godina. Bilo joj je ogromno žao kad je Tatjana Durovna poginula pošto je na nju pala dizalica; šok je to bio za sve njih, osim za Mičela, koji se pokazao kao zapanjujuće 'emotivno udaljen', ravnodušan, u toj njihovoj prvoj pogibiji. Da li bi se Nađa setila toga, sad? Da, setiće se, ako njene misli pođu na tu stranu. Nije ovo nešto jedinstveno za Saksa, jer, ako tretman daje ovakve učinke kod njega, trebalo bi da ih daje i kod svih ostalih. Tu je Vasilij, koji se borio na strani UNOMA u obe revolucije; čega li se on priseća? Sudeći po njegovom izrazu lica, obuzet je nekim teškim jadima, ali možda je to samo zbog zanesenosti - zbog bilo čega ili svega - najverovatnije je to u njemu dejstvo 'sveukupne emocije', ona ispunjenost osećanjima koja je, reklo bi se, jedan od prvih učinaka ovog tretmana. Možda se i on setio Tatjanine pogibije. Jednom su Saks i Tatjana izišli u šetnju po Antarktiku, tokom njihove godine tamo, i Tatjana se okliznula na nekoj rasklimatanoj steni i uganula skočni zglob, pa su morali čekati helikopter iz Mak Mardoa da doleti i prenese ih nazad u logor. Nusbaum Rigel... On je taj događaj ubrzo smetnuo s uma, i nije ga se nijednom setio sve dok ga nije podsetila Filis u onoj noći kad je po njenom naređenju uhapšen. Potom je opet zaboravio i tek sad se ponovo setio. Dvaput se setiti nečega, u dve stotine godina; pa šta, seća se sad - kako je nisko bilo Sunce, kakva studen, kako su divne bile Suve Doline, kako je Filis zavidela Tatjani na onoj velikoj, tamnoj lepoti njenoj. I baš njihova lepotica da pogine prva - to je došlo kao neki znak, kletva starostavna, Mars kao Pluton, planeta straha i strepnje. Obe te žene su odavno mrtve, ostao je samo on, jedini koji se seća kako je bilo, jedini nosilac te uspomene; tog tako dragocenog dana; kad njega ne bude, ni uspomene neće biti. Dabome, dabome - čovek se, iz cele svoje prošlosti, seća ponajviše onog što je najsilovitije osetio, onih događaja koji su emocijama dignuti iznad nekog praga - velikih radosti, velikih kriza, velikih katastrofa. Ali i malih. U sedmom razredu izbacili su ga iz košarkaške ekipe, pojavio se spisak igrača, ali bez njegovog imena, on je to pročitao, pa je posle plakao, sam. Blizu one višestruke česme na najudaljenijem kraju školskog dvorišta. I razmišljao je ovako: zapamtićeš ovo zauvek. I, zaboga, stvarno, zapamtio je. Velika lepota. Prvi put kad uradiš stvari koje su ti posebno značajne; prva ljubav - ali ko je njemu bila prva ljubav? Ništa, praznina, još dok je bio u Boulderu, jedno lice, neka prijateljica prijateljice, ali zar je to ljubav bila, nije, pa on joj se ni imena ne seća. Gle, sad on najednom razmišlja o En Klejborn, vidi nju, ali kako stoji pred njim i pomno ga posmatra, u davnoj prošlosti. Čega se ono pokušavao setiti? Brzaci i slapovi njegovih misli sada protiču tako zgusnuto i obilato da on, kad terapija prođe, neće moći da se seti čega se sve setio; u to je već sad prilično siguran. Paradoks, ali samo jedan od mnogih koji nastaju zbog toga što samo jedan končić svesti putuje kroz ogromne poljane uma. Deset na četrdeset treći, to je matrica u kojoj svi veliki praskovi cvetaju. Unutar čovekove lobanje nalazi se vaseljena jednako ogromna kao ona napolju. En - pa, on se i sa njom prošetao po Antarktiku, jednom. Bila je jaka. Baš čudno, tokom onolikog 'šipčenja' po kalderi Olimpus Monsa on se ni jedan jedini put nije setio kako je prepešačio Rajtovu Dolinu na Antarktiku, a sličnosti su upadljive. U Rajtovoj Dolini njih dvoje su se raspravljali onako žustro o sudbini Marsa, a on, Saks, toliko je čeznuo da uhvati En za ruku, ili ona njega, hm, pa on je bio na neki način malo zaljubljen? U nju! I to na onaj svoj način 'laboratorijskog pacova', on koji se nikada ranije nije uzdigao do takvih osećanja, a tom prilikom ih je ugušio iz puke stidljivosti. Ni iz kakvog jačeg razloga. Ona ga je zagledala baš radoznalo, ali nije razumela njegovo držanje, samo se čudila što on toliko muca. On je kao dečak prilično mucao, bio je to neki biohemijski problem i činilo se da je rešen nailaskom puberteta, ali i u kasnijim godinama mu se mucanje ponekad vraćalo, kad je bio nervozan. En - En - on vidi njeno lice, kakvo je bilo dok se raspravljao sa njom na Aresu, u Podbregu, u Dorsa Breviji, u magacinskoj hali na Pavonisu. Zašto je uvek tako napadao ženu koja mu se sviđala, zašto? Bila je tako jaka. Ipak, gledao ju je i kad je ležala na podu onog vozila maskiranog u stenu, bespomoćna, u velikoj potištenosti, danima, kad je njen Crveni Mars umro. Naprosto je ležala tamo. Međutim, jednog dana se odlepila od tog poda i nastavila da dejstvuje normalno. Sprečila je Maju da se dernja na njega. Pomagala je da sahrane njenog partnera, Sajmona. Sve te stvari je ona radila, i nikada, nikada, nikada nije Saks njoj bio nešto više do samo teret. Deo njenih muka. Eto šta je on bio za nju. Ljutio se na nju u Zigotu ili u Gametu - u Gametu - u oba, zapravo; njeno lice se tako oteglo nadole; a onda je nije video sledećih dvadeset godina. A kasnije, kad joj je na silu i na prevaru dao tretman za dugovečnost, sledećih trideset godina opet nijedan susret s njom. Tako mnogo upropašćenog vremena. I kad bi im životni vek bio hiljadu godina, opet ne bi bilo opravdanja za tako veliko traćenje.
Luta on po Alhemičarskom kvartu. Naiđe još jednom na Vasilija, a taj sedi u prašini, suze mu teku niz lice. Njih dvojica su u Podbregu preduzeli onaj pokušaj sa algama, sasvim neuspešan, to su zabrljali, a bilo je to, evo, u ovoj zgradi ovde, ali Saksu se ne čini, baš, da je Vasilij zbog toga u suzama. Nego zbog nečeg iz onih njegovih mnogih godina rada za UNOMA, ili zbog nečeg trećeg, nema načina da se to zna - hm, pa možeš pitati čoveka - ali kad neko lunja Podbregom i priviđaju mu se nebrojena lica iz davnina, i kad se u bujici uspomena priseća svega što je o tim ljudima ikada znao, onda nije najpovoljnija prilika da se raspituješ. Ništa... hodaj dalje, prepusti Vasilija njegovoj prošlosti. Saks uvide da ne želi znati zbog čega se to Vasilij kaje, za čim propuštenim žali. Osim toga, na pola puta do horizonta jedna prilika se udaljava snažnim hodom, sama - En. Neobično je videti njenu glavu bez kacige, kako joj vetar nosi i vijori belu kosu. Dovoljno je to da ti sasvim preseče poplavu uspomena - ali zašto, pa on je nju i ranije viđao ovakvu, u Rajtovoj dolini, da, kosa joj je i tad bila svetle boje, tada se govorilo za takve ženske da su deterdžent-plavuše, ne baš lep niti kavaljerski način da se govori o boji kose jedne dame. Veoma je opasno bilo uspostaviti bilo kakvu vezu, bilo s kim, pod budnim okom njihovih psihologa. Svi skupa su došli na to mesto poslom, bili su svi pod velikim pritiskom, nije bilo prostora za lične veze koje su bile uistinu veoma opasne, kao što su Nataša i Sergej dokazali svojim primerom. Pa ipak, veze su se događale. Vlad i Ursula su postali par, solidan, postojan; Hiroko i Ivao, isto tako; Nađa i Arkadij. Ali opasnost, rizik toga. En ga je onako gledala preko laboratorijskog stola, dok su ručali, i zaista je bilo nečeg u njenim očima, nekako kao da ga je cenila - ali on to nije znao, on ne ume da čita ljude. Svaki čovek je velika tajna. Onog dana kad je njemu, Saksu, stiglo pismo da je primljen, da je izabran za Prvu stotinu, uhvatila ga je silna tuga; zbog čega? Ko bi znao. Evo, on još jednom vidi to pismo u kutiji svoje telefaks mašine, a kroz prozor vidi javorovo drvo ispred kuće. Tada je pozvao En da vidi da li su primili i nju - jesu - to je bilo neko malo iznenađenje, takvu usamljenicu su primili za put na Mars - ali je on zbog toga bio ipak malo srećniji, premda, ipak, tužan. Drvo je imalo crvene listove; jesen u Prinstonu, po tradiciji setno doba, ali nije on zbog toga bio tako raspoložen, ne, nikako. Naprosto je bio obrvan tugom. Kao da nije postigao, time što je primljen, baš ništa u životu, osim što je njegovo srce odradilo još izvestan broj od svojih tri milijarde otkucaja. A gle sad, već je 'nakokao' deset milijardi, i broji dalje. Ne, za onu tugu objašnjenja nema. Ljudi su tajne. I zato, kad je En rekla, u onoj suvoj dolini, u laboratoriji, "Jesi li raspoložen za jednu šetnju do Vidikovca?" - on se istog trenutka saglasio, bez mucanja. Ali nisu se ništa dogovorili nego je pošao svako za sebe; ona je krenula iz kampa i otpešačila do Vidikovca, a on malo posle; a kad su se tamo sreli, oh, da - i pogledali dole, na ono malo zgurenih zgradica i napetu kupolu iznad staklene bašte, on je dohvatio En za ruku, za šaku (oboje u skafandrima, pa i rukavicama) dok su sedeli jedno pored drugog i raspravljali o teraformiranju, sasvim prijateljski, ničiji interesi tu nisu bili ugroženi. Ali je ona povukla ruku k sebi, kao da je šokirana, i stresla se (a i bilo je prilično hladno, bar po zemaljskim merilima), a on je počeo mucati isto onako jako kao što će mucati mnogo godina docnije, posle onog incidenta. Limbično krvarenje, koje je istog trenutka usmrtilo što-šta: neke elemente. Neke nade i čežnje. Ljubav mrtva. Od tog dana on je uvek bio protiv En, nije joj davao mira. Doduše, svi ovi događaji, iako su se desili jedan posle drugog, nisu valjan uzročno-posledični lanac, bez obzira na to što bi Mičel možda tvrdio da jesu! Ali polarna hladnoća onog njihovog povratka u bazu. Čak i u eidetskoj jasnoći njegove sadašnje moći prisećanja, on ne uspeva da se priseti gotovo ničeg o tim trenucima. Bio je rastrojen, tada. Zašto, zašto on nju odbija toliko? Mali čovek. Beli laboratorijski mantil. Nema razloga. Ali desilo se tako. I ostavilo posledice zauvek. Čak ni Mičel nikada nije doznao za ovo.
Represija, dakle. Pomisao na Mičela navede ga da pomisli na Maju. En je već na horizontu, nikada on nju neće stići; nije siguran ni da li, zapravo, želi da je sustigne, sada, još pod utiskom uspomene koja mu se vratila tako iznenadno i bolno. Ode da potraži Maju. Pored onog mesta gde se Arkadij smejao njihovom posustalom izgledu kad je sišao sa Fobosa; pored Hirokine staklene bašte gde je ona uspela da ga zavede pomoću onog njenog bezličnog prijateljstva, kao što rade primati u savani, alfa ženka ugrabi jednog mužjaka, možda alfu ili betu ili onoga ko bi mogao biti alfa kad bi hteo, ali ga to ne zanima - stav koji se njemu, Saksu, činio kao jedini pristojan; pored parkiranih prikolica u kojima su svojevremeno svi spavali na podu kao jedna porodica. A imali su negde, tu, u nekom ormanu ili sobici, Dezmonda, Kojota. Koji im je obećao da će im jednog dana pokazati kako je živeo u to doba, gde se sve skrivao. Hrpa ispreturanih slika Dezmonda, let preko zapaljenog kanala, let preko zapaljenog Kaseija, strah u Kaseiju kad su ga pripadnici specijalne policije pritegli kaiševima za njihovu ludačku mašineriju; tu je Saksifražu Raselu bio kraj. On je sada nešto drugo, a En je sada Kontra En, i ne samo to nego je i neka treća žena koja nije ni En ni Kontra En. Možda bi on mogao s njom da razgovara na toj osnovi: kao dvoje neznanaca koji su se tek sreli. A ne kao dvoje koji se još sa Antarktika znaju.
Maja je sedela u kuhinji i čekala da veliki čajnik proključa. Spremala je čaj za sve njih.
"Majo", reče Saks, osećajući reči kao komade šljunka u ustima. "Trebalo bi da probaš. Nije loše."
Ona odmahnu glavom. "Pamtim ja sve što želim da pamtim. Čak i sad, bez tvojih lekova, čak i sad kad jedva da još išta pamtim, ipak pamtim više nego što ćeš ti ikad moći. I ne želim više od toga."
Možda su majušne količine lekova poletele u vazduh i spustile se na njenu kožu, možda je i nju zahvatio neki delić hiperemotivnog iskustva. Ili je možda ovo njeno obično stanje.
"Zašto nam ne bi sadašnjica bila dovoljna?" nastavljala je Maja. "Ne želim da mi se moja prošlost vrati, neću je. Ne podnosim je."
"Možda kasnije", reče Saks.
Šta čovek da joj kaže? Bila je ovakava ista još u danima Podbrega - nepredvidljiva, ćudljiva. Zapanjujuće, kakvi su ekscentrici odabrani da budu Prva stotina. Ali kakve kandidate su članovi izborne komisije imali pred sobom? Svi ljudi, osim glupih, su ekscentrični. A glupi nisu poslati na Mars, ne u prvi mah, ili ne u velikom broju. Međutim, i tupavi ljudi imaju svoje složenosti.
"Možda", reče ona sada, potapša ga po glavi i skide čajnik sa ringle. "Možda i ne. Ja i ovako pamtim previše."
"Frenka?" rele Saks.
"Naravno. Frenk, Džon - svi oni su ovde." Uperila je palac sebi u prsa. "Već boli dovoljno, šta će mi više."
"Ah."
On pođe opet napolje. Sav izvan ravnoteže, ni u šta siguran, i kao da je nečim napunjen. Limbički sistem vibrira ludo, pod uticajem i udarom celog njegovog života, pod uticajem ove Maje, tako lepe, a tako proklete. Kako on silno želi da ona bude srećna; ali šta se tu može učiniti? Maja svoju nesrećnost proživljava u celosti, i moglo bi se čak reći da je to čini srećnom. Ili celovitom. Možda ona oseća ovu veoma nelagodnu prepunjenost emocijama - sve vreme! Auh. Toliko je lakše biti flegmatičan. Ali, ipak, ona je tako puna života. Kako ih je gonila kroz haos, napred i napred, na jug, sve dok se nisu dočepali skloništa u Zigotu... kakva je to snaga. Sve te jake žene. Nije ni lako suočiti se sa ovim životom koji je poprilično grozan, suočiti se bez poricanja, bez ikakve odbrane, naprosto ga priznati, a onda, ipak, živeti dalje. Džon, Frenk, Arkadij, pa čak i Mičel, svi su oni imali svoj veliki optimizam, pesimizam, idealizam, svoje mitologije kojima su maskirali bol postojanja, sve svoje raznovrsne nauke, pa ipak, kad pogledaš... svi su mrtvi. Na ovaj ili onaj način, izgubili su život. Ko je ostao? Ostale su Nađa, Maja i En da nastavljaju i nastavljaju. Nesumnjivo je sreća njegova što ima tako robusne 'sestre' uz sebe. Čak je i Filis - da, nekako, sa istrajnošću glupače, gurala neko vreme, snalazila se prilično dobro, ili ako ne dobro, onda bar nekako, dok je mogla. Nijednog trenutka nije se predala. Nikad ništa priznala. Išla je da protestuje kad je specijalna policija stavila njega na muke; to mu je Spenser kasnije pričao; Spenser i svi oni sati aerodinamike koje njih dvojica provedoše zajedno; pričao mu je preko popijenih viskija, kojih je bilo daleko previše, kako je išla kod šefa bezbednosti u Kaseiju i zahtevala da on, Saks, bude pušten, iako je on nju onako nokautirao, i umalo je ubio azotnim oksidom, i onako lagao u njenom krevetu. To, valjda, znači da mu je oprostila, a Spenser posle nikada nije oprostio Maji što ju je ubila, iako se pretvarao da joj jeste oprostio; Saks joj jeste oprostio, iako se godinama ponašao kao da nije, zato što je hteo da na taj način stekne neku kontrolu nad njom. Ah, kakav su čudnovat rekombinantni zamršaj napravili od svojih života, zato što su previše hteli i previše započeli; ili je možda tako bilo u svakom selu oduvek. Ali toliko tuge i toliko izdaje! Možda pamćenje aktivira gubitak. A sve se, neminovno, izgubi. A radost? On pokuša da se priseti svojih radosti. Da li je moguće zapovediti svom pamćenju da prijavi određene delove prošlosti odabrane na osnovu jedne takve kategorije, emocionalne; zamisao je zanimljiva, da li i izvodljiva? Ono kad je šetao kroz dvorane na Konferenciji o teraformiranju i video na ekranu proglas da toplotni doprinos Raselovog koktela iznosi 12 Kelvina. Ili ono kad se probudio na Vidikovcu Ehus i video da je velika oluja prošla, ružičasto nebo prozareno Suncem. Lica u vozu dok su klizili iz stanice Libija-na-Marsu. Ono kad ga je Hiroko poljubila u uho, u kupatilima, jednog dana, u Zigotu, kad je celo popodne bilo, bez prekida, veče. Hiroko! Ah... on je ležao onako sklupčan da ga hladnoća manje napada, i silno se nervirao što će umreti u jednoj najobičnijoj mećavi baš tad, kad su stvari postajale zanimljive, ležao i smrzavao se, a onda se ona pojavila iz vejavice, niska prilika u skafandru rđaste crvene boje, blistava u belom snegu koji je nošen vetrom leteo vodoravno, a huka i zavijanje tog vetra bili su takvi da je čak i zvuk interkoma u njegovom šlemu bio samo šapat. "Hiroko?" viknuo je on čim je razaznao crte lica kroz bljuzgavi nanos snega na kacigi njenog skafandra, a ona je odgovorila: "Da." I povukla ga za levi šačni zglob, pomogla mu da ustane. Ta šaka na zglavku! On ju je osetio. I digao se, jurnuo uvis kao viriditas, zelena sila prožela ga je celog, kroz belu buku, kroz beli statik koji je šibao poprečno ispred njega, Hirokin stisak, topao i čvrst, pun kao plenum sam. Da. Hiroko je bila tamo. Odvela ga je do rovera, spasla mu život, i onda opet nestala; i ma koliko Dezmond bio siguran da je u Sabišiju ubijena, ma koliko da su ubedljivi Dezmondovi argumenti za to, ma koliko često su usamljeni planinari u kriznim trenucima imali halucinaciju da im neki drugi planinar dolazi u pomoć, Saks je znao da su sve to prazne priče, znao je zbog one ruke na njegovoj ruci, zbog one pojave u snegu - ono je bila baš Hiroko lično, telesna, zbijena, stvarna kao stena. Živa! On se, dakle, može osloniti na to saznanje, on može da zna nešto - u svim nebrojenim i neprotumačenim procurivanjima neobjašnjivog u sve stvari i pojave, postoji ta jedna činjenica, ta pouzdanost na koju se on može osloniti. Hiroko je preživela. Počni od toga i kreni dalje, gradi dalje, to je aksiom za ceo jedan životni vek pun radosti. Možda ćeš čak i samog Dezmonda ubediti u istinitost ovoga, dati mu taj mir.
Našao se opet napolju. Traga za Kojotom. Ali to nikad nije lak zadatak. Kako je Dezmond zapamtio Podbreg - skrivanje, šaputanje, izgubljeno osoblje farme, zatim izgubljenu koloniju, bekstvo sa njima - vožnja po Marsu u roverima kamufliranim da liče na velike stene, vođenje ljubavi sa Hiroko, let preko noćne površine planete u avionu gotovo nevidljivom za radare, crnoberzijanska snalaženja u polusvetu, rad na uspostavljanju organizacione mreže koja bi ujedinila sve ilegalce - Saks je maltene mogao i sam da se seti svega toga, umesto Dezmonda, toliko su mu živo bile u svesti prisutne sve te stvari. Telepatski prenos životnih priča svakog Prvostotinaša svim ostalim Prvostotinašima; sto na kvadrat, u kvardatno raspoređenim prostorijama koje su svaka u obliku bureta. Ne. To bi bilo previše. Sam pokušaj da zamisliš neku tuđu stvarnost već je dovoljno zapanjujući, šta ćeš više telepatije od toga, ne treba ti, a ne bi se ni snašao.
Ali gde se zavukao taj Dezmond, Kojot? Beznadežno. Nikad Kojota ne možeš naći, samo možeš čekati da on nađe tebe. Pojaviće se on kad njemu bude volja. Sad pogledaj tamo, u daljinu, severozapadno od piramida i Alhemičarskog kvarta; tamo leži drevni kostur jednog lendera, svemirske sprave za spuštanje na Mars; to je jedan od onih lendera koji su poslati i spušteni na ovu planetu pre nego što je došla Prva stotina. Donosili su opremu. Sad je metal lendera sav oguljen - štaviše, prekriven pokoricom soli. To je bio početak njihovih nada, a ostao je samo kostur od starog metala - zapravo, nije ostalo ništa. Hiroko i on su zajednički istovarili opremu iz tog, baš tog, lendera.
U Alhemičarskom kvartu sve mašine u starim zgradama stoje isključene, beznadežno zastarele, čak i onaj veoma domišljat Sabatijeov procesor. On, Saks, svojevremeno je uživao gledajući rad te naprave. Koju je Nađa uspela da popravi jednog dana kad to niko drugi nije umeo. Okruglasta, mala žena, ćuftica. Zujka neku pesmicu u sebi, u nekom svom svetu, i radi, sjedinjuje svoj um sa mašinama. Bila su to vremena kad je još bilo moguće razumeti mašine. Hvala Bogu za Nađu, za sidro koje je sve njih povezalo sa stvarnošću, za Nađu na koju su mogli uvek računati. On požele da je zagrli, tu svoju najvoljeniju sestru, koja je, koliko se može videti, sada u onom dvorištu gde su parkirana industrijska vozila, i tamo pokušava da pokrene jedan muzejski primerak buldožera, da ga natera da opet proradi.
Međutim, na horizontu iskrsava, iza jednog brežuljka, prilika koja hoda ka zapadu: En. Zar je ona pešačila u krug oko Podbrega? Saks potrča ka njoj, spotičući se tačno onako kako se spoticao u njihovoj prvoj nedelji na Marsu. Sustiže je, posle nekog vremena. Sav zadihan.
"En? En?"
Ona se okrete i on vide nagonski strah na njenom licu, kao na licu neke životinje koju gone lovci. On je ta spodoba od koje En beži; eto šta je on njoj bio, sve ovo vreme. "Pravio sam greške", reče on i stade pred nju. Moguć im je razgovor na ovaj način, u otvorenom vazduhu, bez kaciga. Vazduh je tu zato što ga je on, Saks, napravio, uprkos Eninom protivljenju. Doduše, toliko je razređen da se čovek mora dobro potruditi da ga se dovoljno nadiše. "Nisam video... lepotu... dok nije bilo prekasno. Žao mi je. Žao mi je. Žao mi je. Žao mi je." Oh, da, pokušavao je on ovo da kaže i ranije, u Mičelovom terenskom vozilu u vreme kad je pravi potop kuljao na njih; u Zigotu; u Tempe Teri; i nijednom nije uspeo. En i Mars, prepletani - ali, ipak, on se nema Marsu na čemu izvinjavati, svaki zalazak Sunca je predivan, boja neba je isprani pigment drugačiji svakog minuta svakog dana, nebo je plavi znak njihove sile, ali i njihove odgovornosti, njihovog mesta u Kosmosu, ali i njihove kosmičke moći, koja jeste malena, ali ipak jeste i ogromno važna; oni su doneli život na Mars, i to je dobro, on je u to siguran.
Ipak, potrebno je da se izvinjava En. Za sve one godine svog misionarskog žara, za sav onaj pritisak kojim ju je hteo naterati da se složi, za ono kako je lovio i nastojao usmrtiti divlju zver njenog odbijanja. Žao mu je zbog toga, ogromno žao - njegovo lice je mokro od suza, gle, kako ona zuri u njega - sada ga gleda tačno onako kao na onoj hladnoj steni na Antarktiku, kad ga je prvi put odbila - što se njemu sve vratilo i sada leži, evo, tu, u njemu. Njegova prošlost.
"Pamtiš li?" upita je on, radoznao; njegov um se preusmerio na neke nove tračnice, na novu prugu misli. "Otišli smo pešice na Vidikovac zajedno - hoću reći, drugo posle prvog - ali da bismo se sastali, da se ispričamo nasamo. Mislim, pošli smo odvojeno - znaš kako je bilo tada - ono dvoje Rusa su se svađali, pa su poslati kući - sakrivali smo sve što smo mogli od posmatrača izborne komisije!" On se nasmeja, pomalo se i gušeći, zbog te slike njihovih duboko iracionalnih početaka. Vrlo prikladno! I sve što se kasnije dešavalo bilo je, doista, u skladu sa takvim početkom. Doleteli su na Mars i izveli neke svoje igre sasvim isto kao i na Zemlji, sve iz početka, bilo je to najobičnije ponavljanje obrazaca. "Sedeli smo tamo, i ja sam mislio da smo dobro krenuli i uzeo sam te za ruku, ali ti si se otrgla, nije ti se dopalo. Osetio sam se, osetio sam se veoma loše. Vratili smo se odvojeno, i više nikad nismo tako razgovarali, nikad, nikad tako. Onda sam te ja samo gonio kroz sve ovo, mislim da sam te stvarno proganjao, ali smatrao sam da je to sve zbog, zbog..." On odmahnu rukom ka plavom nebu.
"Pamtim", reče ona.
Zagledala se u njega zrikavo. On oseti koliko je i ona šokirana: jer čovek nikad ne kaže izgubljenoj prvoj ljubavi iz mladosti 'pamtim, i još boli'. Međutim, En stoji tačno ispred njega i zuri u njegovo lice, zaprepašćena.
"Pamtim, ali nije tako bilo", nastavi ona i namršti se. "Bilo je zbog mene. Naime, hoću reći, ja sam tebi stavila ruku na rame, ti si mi se dopadao, mislila sam da bismo mogli postati... Ali ti si odskočio! Hej, skočio si od mene kao da sam te munula električnim goničem za stoku! Doduše, bilo je prilično statičkog elektriciteta u to vreme tamo, umelo je neprijatno da pecne, ali..." ona se oštro nasmeja "...nisi zato odskočio, nego zato što si bio takav, nisi... Pa, naprosto nisi bio sklon takvim stvarima. To je bio moj zaključak. Ali ni ja nisam bila sklona takvim stvarima! Znači, u nekom smislu, trebalo je upravo zbog toga da nam uspe. Ali nije uspelo. A onda sam ja celu stvar zaboravila."
"Nisi", reče Saks.
On strese glavom, primitivan pokušaj da sredi misli, da se još jednom vrati na ono što mu se maločas vratilo u sećanje. Opet poče gledati u svom mentalnom pozorištu onaj trapavi trenutak na Vidikovcu kad je uhvatio En za ruku. Cela stvar jasna u glavi; jasno se seća praktično svake reči i svake kretnje. Prvo je on rekao: čisti dobitak u količini reda, sređenosti. Time je pokušao odgovoriti na pitanje šta je svrha nauke. A En je odgovorila: da, i ti bi, za to, uništio celo lice jedne planete. Upamtio je te reči.
Ipak, i En se priseća tog događaja, a na njenom licu je onaj izraz - izraz osobe koja u potpunosti poseduje jedan trenutak iz prošlosti, čas koji je živ, koji izvire iz uspomena upravo sad - nema sumnje, pamti i ona to što je bilo - ali, očigledno, pamti drugačije nego on. Jedno od njih dvoje je pogrešno zapamtilo; mora biti tako; zar ne? Zar ne?
"Da li je stvarno moguće da smo", poče on. Stade. Morao je početi ponovo. "Da li je stvarno moguće da smo nas dvoje osobe tako smotane, da smo oboje pošli u jedan izlazak... sa namerom da, da, neskriveno saopštimo svoja osećanja..."
En se nasmeja. "I da smo se oboje vratili sa osećanjem da smo odbijeni od strane onog drugog?" Ona se opet nasmeja. "Pa, naravno da je moguće."
Nasmeja se i on. Okrenuše lice ka nebu, oboje, smejući se.
Ali onda Saks zavrte glavom, obuzet tugom koja ga je stegla kao neki maltene nepodnošljivi bol. Šta god da je bilo... Tja. Ne može se sada saznati. Iako njegovo pamćenje izvire kao voda iz arterskog bunara - štaviše, kao jedna od onih kataklizmičkih provala iz akvifiera, iz Marsovih planina, ipak, ne može se sa sigurnošću doznati šta se stvarno desilo.
Ovo ga probi iznenadnim ubodom ledene hladnoće. Ako on ne može da se pouzda ni u ovakvo bogatstvo izvirućih uspomena, ako ni događaj tako presudan za čitav njegov život nije zapamćen sa nesumnjivom tačnošću, šta tek reći za druge događaje - na primer, o Hiroko u snežnoj oluji, o tome da li ga je vodila za ruku do njegovog terenskog vozila; šta ako je i to samo... Ne. Ona šaka na njegovom levom šačnom zglavku. Takođe: En jeste izvukla ruku, naglim pokretom, iz njegove ruke, to je takođe jedna somatska uspomema: upamćivanje telom. Solidno, stvarno i kinetičko, njegovo telo je to upamtilo, to je urezano u obrazac njegovih ćelija i ostaće tako dogod je on živ. Ta uspomena nesumnjivo mora biti istinita. I ona sa Hiroko, isto tako.
Dakle?
Dakle to je prošlost. Koja postoji i ne postoji. Čitav njegov život. Ako ništa nije stvarno, ništa osim jednog Plankovog trenutka, pa sledećeg Plankovog trenutka, i tako redom, u njihovom stalnom nadovezivanju; ako je stvarna samo ta nezamislivo tanka membrana postojanja, razapeta popreko između sve prošlosti, s jedne strane, i sve budućnosti, s druge strane; njegov život - šta je onda njegov život? Tako tanak, ne poseduje nikakvu opipljivu prošlost. Niti ikakvu opipljivu budućnost. Samo je blesak boja. Končić misli koji se gubi u činu razmišljanja. Stvarnost tako istanjena, tako jedva prisutna; pa, zar ne postoji ništa za šta bi se oni mogli čvrsto uhvatiti?
Pokuša da joj kaže bar deo ovoga, poče da muca, izrazi se neuspešno, odustade.
"Pa, da", reče En, koja ga je, valjda, razumela. "Ali bar toliko pamtimo. Mislim, saglasni smo da jesmo izišli na to mesto. Imali smo zamisli, nisu nam se ostvarile. Desilo se nešto što verovatno nismo shvatili ni tada, pa nije nikakvo čudo da se ne možemo prikladno prisetiti ni sada, niti je čudo ako se prisećamo različito. Čovek mora da razume šta se dešava, da bi to zapamtio."
"Da li je to tako?"
"Ja mislim da jeste. To je razlog što deca od dve godine ne mogu da se sete. Osećaju sve, ludo jako, ali ne shvataju ništa, i zato im u pamćenju ne ostane ništa."
"Možda."
Nije bio ubeđen da pamćenje dejstvuje tako. Uspomene iz ranog detinjstva su eidetske slike, nalik na eksponirane fotografske ploče. Ali ako je njena tvrdnja istinita, onda on nema razloga za brigu. Možda. Jer onu Hirokinu pojavu u mećavi svakako je dobro razumeo, onaj zahvat rukom za ruku. Te stvari srca, u silini oluje...
En zakorači napred i zagrli ga. On okrete lice u stranu, od nje, pritisnu uho na njenu ključnu kost. En je visoka. On oseti njeno telo naspram svog, pa zagrli i on nju, jako. Ovo ćeš pamtiti zauvek, reče sebi. Onda ga ona uhvati za mišice ruku i malo odmače od sebe. "To je prošlost", reče. "Ne objašnjava šta se desilo između nas na Marsu, čini mi se. Na Marsu je bilo što-šta drugo."
"Možda."
"Nismo se usaglasili, ali smo... polazili od istih termina. Iste su nam stvari bile važne. Pamtim kako si pokušavao da me utešiš, u onom vozilu maskiranom u stenu, na Marinerisu, tokom provale akvifiera."
"I ti mene. Kad se Maja dernjala na mene, posle Frenkove smrti."
"Da", reče ona, razmišljajući o tim vremenima. Kakvu moć prisećanja imaju oni, u ovim zapanjujućim satima! To maskirano vozilo bilo je kalup u koji su oni sipani u rastopljenom stanju i izišli kao bića novih oblika, svako izmenjen na svoj način. Preobraženi. "Mislim da sam te tešila. Nije bilo pošteno da ona onako viče na tebe, samo si pokušavao da joj pomogneš. A onaj izraz na tvom licu..."
Stajali su tako, osvrtali se povremeno da pogledaju to malo zgradica, razasutih, koje su bile Podbreg.
"I evo nas, ovde, sada", reče Saks konačno.
"Da. Evo nas, tu smo."
Nezgrapan trenutak. Zatim, još jedan nekako nezgodan trenutak. To ti je život sa drugom osobom: stalno trenuci nezgodacija, jedan za drugim. On će morati na to da se navikne, nekako. Sad načini jedan korak unazad. Pruži ruku i uhvati En za šaku, steže jako. Onda pusti. Ona reče nešto u smislu da bi želela da šeta pored Nađine arkade i još dalje, u nedirnutu divljinu zapadno od Podbrega. Obuzimaju je novi naplivi uspomena, tako jaki da se ona ne uspeva usredsrediti na sadašnjost. Potrebna joj je šetnja.
Razumeo je. Ona ode, a na odlasku mu malo mahnu. Mahnu! Ali, gle, ko stoji na drugoj strani, blizu piramida soli koje tako blistaju u popodnevnom svetlu. Kojot. Osećajući, prvi put posle nekoliko decenija, Marsovu gravitaciju, Saks pođe u dugim skokovima ka tom malom čoveku. Od svih muškaraca u Prvoj stotini, od Saksa niži rastom bio je jedino Kojot. Njegov brat po oružju.
U svem tom spoticanju kroz život i jurnjavi kojekuda, šokiran mnogo čim drugim, on, zapravo, nije stizao, niti mu je lako bilo, da se usredsredi i tačno vidi Kojotovo asimetrično lice, facetovano poput Deimosa. Ali sada je Kojot ovde; najvibrantnije prisutan; lice koje kao da pulsira istovremeno i svim svojim ranijim oblicima. Ovaj Dezmond, ako ništa drugo, barem je ličio, otprilike, na samoga sebe, od prvog dana pa sve do danas. Bog zna kako je Saks izgledao ostalima, i šta bi video kad bi danas pogledao u ogledalo - pomisao od koje mu se zavrte u glavi. Ne bi bilo loše proveriti ovo, stvarno pogledati u ogledalo, a istovremeno dozvati u sećanje kako je u ogledalu izgledao kad je bio mlad. Ko zna kakva bi se tu izobličenja primetila. Dezmond je sa Zemlje, sa Trinidada, ali je poreklom iz Indije. Sad mu nešto govori, nešto što je teško razumeti, o nekakvom 'zanosu dubina', nije jasno da li se to odnosi na ronilački incident iz mladosti ili na sadašnje iskustvo sa terapijom protiv zaboravljanja. Saks je silno želeo da mu saopšti da he Hiroko živa, ali kad su mu te reči već bile na vrh jezika, zaustavi se. Dezmond izgleda tako srećan, u ovom trenutku; a to za Hiroko ne bi poverovao Saksu. Iskustveno doznavanje ne može se uvek prevesti u diskurzivno znanje, činjenica žalosna, ali to je naprosto tako. Dezmond mu ne bi poverovao, zato što nije sam osetio tu šaku na svom levom šačnom zglavku. Uostalom, zašto da mu poveruje?
Njih dvojica krenuše rame uz rame ka Černobilju, razgovarajući o Arkadiju i Spenseru. "Mi starimo", reče Saks.
Dezmond huknu i poče da se smeje. Imao je, i sad, veoma alarmantan smeh, ali i zarazan, pa se i Saks poče smejati. "Tek starimo? Kao počeli smo?" reče Dezmond.
Prizor njihovog malog Rikovera navede ih da se tek tad počnu kriviti od smeha. Mada je to bio i jadan i žalostan prizor, u isti mah; i hrabar i glup i pametan. Njima je limbički sistem i sad prenapregnut, zapazi Saks, prepun osećanja koja su sve u isti mah prisutna i vrlo snažna. Sva njegova prošlost postaje jasnija, iz minuta u minut sve jasnija; projekcija mnogoslojna, istovremeno se vide mnogi nizovi događaja, a svaki od tih događaja bruji nekim svojim emotivnim nabojem, on oseća 'opaljivanje' svega toga: tako je pun, tako je pun. Možda puniji nego, nego, šta, um? Duša? Puniji nego što to, nešto, može biti. Prepunjen, i preliva se, da, tako se oseća. "Dezmonde, ja se prelivam."
Dezmond samo poče još jače da se smeje.
Njegov život je nadmašio njegovu sposobnost da ga oseti celog odjednom. Doduše, ako je tako, onda šta je ovo, ovo osećanje? Limbičko brujanje, silovita huka četinara na vetru negde visoko u planinama, ležiš u vreći za spavanje i noć je, a ti si visoko u Stenovitim planinama, vetar huči kroz borove iglice... Veoma zanimljivo. Možda je to dejstvo ove terapije, prolazno, ali on se nada da će neka dejstva terapije ostati trajno prisutna u njemu, pa, ako je tako, možda bi mogao i ovaj vid da se zadrži; na osnovu čega bi neko sada tvrdio da je to nemoguće; zašto ovo ne bi bio sastavni deo ukupnog delovanja terapije? A to bi značilo da, ako možeš da se prisetiš svoje prošlosti, i ako je ona bila veoma duga, osećaš neminovno da si pun, da si prepun iskustava i emocija, možda toliko prepun da ti neće biti lako da bilo šta novo, sledeće, osetiš. Zar nije to moguće? Ili ćeš, možda, osećati sve emocije i ubuduće, ali mnogo jače nego što bi bilo prikladno; možda je on, Saks, nehotice pretvorio sve njih u užasno sentimentalne osobe, koje će biti izvan sebe od jada i tuge ako zgaze mrava, ili će se rasplakati od radosti čim vide izlazak Sunca, i tako dalje. To baš ne bi bilo poželjno. Dovoljno je dovoljno. Više nego dovoljno. Dovoljna količina hrane vredi čoveku isto koliko i ogromna gozba. Zapravo, Saks je oduvek smatrao da bi amplituda emocionalnih reagovanja ljudi oko njega mogla biti poprilično smanjena, a da ljudski rod time ne izgubi ništa naročito važno. Naravno, ne bi vredelo svesno se truditi oko toga, prigušivati svoja osećanja, to bi bilo suzbijanje, a zna se čemu vodi represija, vodi sublimaciji i vodi izbijanju pritiska na nekom drugom mestu. Baš je to neobično, da Frojdov model ljudskog uma kao parne mašine ostaje tako upotrebljiv čak i danas; kompresija, ventili, cela ta mašinerija, kao da se konstruktor ljudskog mozga zvao Džejms Vat. Opet, šta je tu čudno, svedeni modeli su korisni, oni su jedna od osnovnih stvari u nauci. Uostalom, i njemu, Saksu, odavno je bilo potrebno da negde ispusti paru, da izduva taj nagomilani pritisak.
I tako su on i Dezmond šetali oko Černobilja, gađali tu instalaciju kamenjem, smejali se, govorili u naizmeničnim provalama brbljivosti i ćutljivosti, tako da je to bio ne toliko razgovor koliko istovremeno, naporedno emitovanje; kao da je svako zanet u svoj tok misli. Razgovori veoma iščašeni i odlutali, ali, ipak, prijateljski, druželjubivi, prija saznanje da još neko govori toliko zbrkano. Baš je radost biti u blizini, i u bliskosti, sa ovim čovekom koji se od njega razlikuje na toliko mnogo načina, a ipak može da brblja uglas s njim o školi, o snežnim kalotama južnog polarnog područja Marsa, o parkovima u Aresu: ipak su njih dvojica veoma slični.
"Svi mi prolazimo kroz isto."
"Jes' tako! Jes' tako!"
Hmmm, pa zašto onda ta činjenica ne utiče na ponašanje ljudi jače.
Posle dužeg vremena dolutali su nazad na parking gde su prikolice, a kroz njega prošli hodom nešto usporenim, kao da ih zadržavaju sve gušće paučine starih primisli. Bližio se zalazak Sunca. U stambenim prostorijama ljudi su se vrzmali, spremali večeru. Tokom dana bili su toliko zaneti, većina njih, da nisu ni ručali; činilo se da je ova terapija ujedno i blagi supresant apetita. Ali sada im se apetit vraćao - štaviše, bili su veoma gladni. Maja je kuvala ogroman lonac čorbe, kotao maltene; sada je ljuštila krompire, seckala ih i ubacivala. Boršč? Bujabez? Pošto je jutros bila dovoljno dalekovida da uključi automatsku pekaru, sada se kvaščani miris širio kroz topli vazduh njihovih prostorija.
Okupili su se u velikom, dvostrukom 'buretu' na jugozapadnom uglu, u onoj istoj prostoriji u kojoj su Saks i En vodili onu svoju slavnu raspravu kad je rad na teraformiranju trebalo i zvanično da otpočne. Ako on ima bar malo sreće, En se toga neće setiti, kad dođe. Možda i neće... osim što video snimak cele rasprave teče na malom ekranu, u uglu. Pa, dobro; šta se tu može. Čim se smrači, doći će i ona, to je njen stari, dobro znani običaj. Ta Enina postojanost prija svima. Omogućava, na neki način, da kažeš: evo nas - mi smo tu - doduše, neki drugi nisu prisutni večeras, ali u osnovi sve je isto. Jedna obična noć u Podbregu, u njihovom 'Anderhilu'. Razgovara se o poslu, o raznim gradilištima - o klopi - tu su stara, poznata lica. Kao da bi Arkadij ili Džon ili Tatjana mogli ušetati svakog trenutka, kao što, evo ovog časa, ulazi En, tačno na vreme, trupka nogama da ih ugreje, prenebregava sve ljude oko sebe - nije se promenila nimalo.
Ali ona priđe i: tup! - sede tačno pored njega. Pojede svoju večeru (to je bila neka provansalska čorba kakvu je Mičel često pravio) tu, pored njega. I ni reči da kaže; tipično za nju. Međutim, ljudi zure odasvud. Nađa sa suzama u očima gleda njih dvoje. Stalna sentimentalnost: to bi mogao biti problemčić.
Kasnije, ispod zveketa sudova i žamora glasova (svi su, činilo se, govorili istovremeno, a ponekad si imao utisak da možeš sve njih i da razumeš istovremeno, čak iako i sam nešto pričaš uglas sa njima), ispod sve te halabuke, En se nagnu sasvim prema njemu i reče:
"Kuda ideš posle ovoga?"
"P-pa", reče on, najednom opet ušeprtljan. "Neki kolega iz Da Vinčija ponudili su mi da, da, da... idem na jedrenje. Da oprobam novi brodić koji su napravili za mene, za moja, moja morska putovanja. Jedrenjak. U Zalivu Kri-zz-e."
"Aha."
Tišina stravična, i pored jake galame odasvud.
"Da l' bih mogla i ja s tobom?"
Jak vatreni osećaj na koži njegovog lica; to se kapilari naglo šire, u njih ulazi znatno veća količina krvi, da? Veoma čudna pojava. Ali, ej! Moraš se setiti da nešto i kažeš! "Oh, da."
Onda: svi sede, raspoređeni otprilike u krug, razmišljaju, pričaju, sećaju se. Pijuckaju Majin čaj. Maja izgleda zadovoljna. Ona se brine o svima njima. Mnogo kasnije, kad je već kucnuo čas ponoćni, a gotovo svi još sedeli skljokani u foteljama ili zgureni oko grejalice, Saks odluči da pođe sam do parkinga za prikolice, u kojima su živeli tokom onih prvih nekoliko meseci. Tek tako, da baci pogled.
I gle, Nađa je već tamo, opružena na jednom madracu. Saks izvuče iz zida i opruži po podu drugi madrac: baš onaj njegov, stari. Da. Stvori se nekako i Maja tu, odjednom i svi ostali, dovukoše sa sobom i jednoga koji bi radije da nije prisutan, sve nešto on kao neće, iskreno rečeno - malo se plaši. Dezmonda. Staviše ga da sedi na onom madracu u samoj sredini prikolice, a oni, svud oko njega. Ko god je mogao, izvukao je svoj, sopstveni, stari madrac, i upravo po njemu se opružio; drugi, koji su u vremena davna stanovali u drugim prikolicama, zauzeše preostale madrace, ležajeve onih kojih više nema. Sada je samo jedna prikolica, ova, sasvim dovoljna, i više nego dovoljna za sve njih, preostale. U sitne sate, u gluvo doba, polegali su najzad na spavanje i počeli kliziti sporim, neujednačenim silaznim putanjama u san. Prikolica je spavaonica, u njoj su ljudi, spavaju - ali uspomena je i to, mutna i topla, ovako je oduvek bilo, ovakav je osećaj bio kad ploviš po moru svojih prijatelja, umoran od dnevnog rada, koji je bio itekako zanimljiv, jer vi podižete jedan grad, i jedan svet. I polako otploviš u san. Spavanje, uspomene, spavanje, telo; padni zahvalno u ovaj trenutak - i sanjaj.
|
