55.

     Isplovili su u zaliv Firencino jednog oblačnog dana bez vetra; En je držala krmu, a Saks je bio gore na desnom pramcu glatkog, novog katamarana, proveravao je da li je sidro, koje su digli, dobro i čvrsto stegnuto u svome ležištu. Sidro je poprilično zaudaralo na anaerobno blatište morskog dna, što je Saksa zainteresovalo toliko da je zatim proveo mnogo vremena nagnut nad sidro, zureći u blatne mrljoke na sidru, kroz lupu koju mu je kompjuter-komunikator na levom zglavku obezbedio. Obilje mrtvih algi i drugih organizama koje možeš očekivati na dnu. Sad, pitanje, zanimljivo: da li je ovo tipično, ili nije tipično, za dno Severnog mora; moglo bi, naime, biti ograničeno samo na Zaliv krize, ili čak samo na Firencino, ali, s druge strane, moglo bi biti osobeno za sve plićake u celom Se...
     "Sakse, vraćaj se ovamo", pozva ga En. "Ti si taj koji zna kako se upravlja brodom."
     "To jesam."
     Mada će, uistinu, brodska AI uraditi sve što treba, kad dobije od njih makar i najuopšteniju naredbu. On može da kaže, na primer, 'Plovi za Rodos', i da to bude sve za sledećih sedam dana. Međutim, on je tokom vremena zavoleo osećaj krmanoškog točka pod rukom. Zato sada ostavi blato na sidru, da bi mu se vratio u neko drugo vreme; ode u široku, ali plitku pilotsku kabinu koja lebdi u vazduhu između dva uzana trupa.
     "Da Vinči zalazi ispod horizonta, pogledaj."
     "Zalazi, bogami."
     Preko vode su videli još samo najistaknutije vrhove kraterskog prstena poluostrva Da Vinči. Nikakvo drugo kopno nije im bilo na vidiku, iako su zaplovili tek dvadeset kilometara na pučinu. Mala planeta je u ponečemu prisnija. Brodić je bio vrlo brz; pri svakom vetru jačem od pedeset kilometara na sat, uzdizao je oba svoja trupa iz vode, pretvarao se u hidroplan. Trupovi su imali podvodna krilca isturena u stranu, promenljivog oblika, koja su se istezala i savijala u razne delfinske oblike. Ovo je, zajedno sa klizećim protivtegovima ugrađenim u poprečne grede između trupova, doprinosilo da onaj trup koji je bliži vetru ostane u dodiru sa vodom, a onaj drugi, koji je niz vetar, da ne utone suviše u vodu. Zato je čak i pri umerenom vetru, kao što je ovaj koji je sad navaljivao na njihovo rašireno glavno jedro, brod naskakivao na vodu i klizio po njoj glatko kao po ledu, brzinom koja je samo za nekoliko postotaka manja od brzine samog vetra. Gledajući unazad, Saks je video da, zapravo, samo mali deo oba trupa leži u vodi; činilo se da samo krma i pobočna peraja sprečavaju da lađica naprosto poleti. Vide kako iščezavaju poslednji vrhovi Da Vinčija, tonu pod horizont testerasto ustalasan, udaljen od lađice ne više od četiri kilometra. Pogleda šta radi En: ona se čvrsto drži za ogradu i pogledom prati brilijantne bele tapiserije njihovih penastih tragova u obliku višestrukog slova 'V' na vodi.
     "Jesi li bila na moru ranije?" upita Saks, misleći: bez ikakvog kopna na vidiku.
     "Nisam."
     "Aha."
     Plovili su dalje, ka severu, u Zaliv Krize. Ostrvo Kopernik pojavi se na vidiku, desno od njih; zatim, iza njega, ostrvo Galilej. Ali oba ubrzo potonuše u svoje daljine, pod plavi horizont. Pojedinačni veoma veliki talasi na horizontu jasno su se videli, tako da je obzorje bilo ne ravna plava linija naspram neba nego pokretni sistem vrhova najvećih talasa, koji se prilično brzo smenjuju. Ti najveći talasi pristizali su sa severa, tako reći pravo Saksu u lice, zbog čega je linija horizonta levo i desno od broda bila još upadljivije zatalasana, morsko plavo naspram nebeskog plavog, u krugu, pretesnom, oko broda - kao da je zemaljska optika ostala uporno prisutna u mozgu, uverena da daljine do horizonta moraju biti onakve kao što je na Zemlji normalno, zbog čega posle svakog jasnog pogleda na ovo more iskrsava ponovo isti zaključak da su došli na planetu suviše malu za njih. Na Eninom licu video se izraz nelagodnosti, i to, nesumnjivo, poprilične; zurila je ukočeno u te veoma velike talase koji su im sada odizali, naizmenično, prednji, pa zadnji deo brodića, prednji, pa zadnji. Bilo je prisutno i jedno poprečno kretanje oštrih, manjih talasa, koji su se, podignuti zapadnim vetrom, kretali pod pravim uglom u odnosu na velike, glavne; bukvalno su gmizali po većim i širim, naboravali ih. Fizika bazena sa vodom; sve savršeno jasno pokazano; Saks se poče prisećati one njihove laboratorije za fiziku na drugom spratu najseveroistočnije zgrade njegove srednje škole, gde su mu sati prolazili kao minuti, pokraj malog, ravnog bazena za proučavanje talasa, koji je bio prepun čuda. Ovde veliki talasi nastaju zbog toga što se Severni okean neprestano vrti ka istoku - naime, oko sveta; ali, posle nastanka, postaju manji ili veći, u zavisnosti od toga da li ih lokalni vetrovi pojačavaju ili ometaju. Mala gravitacija dovodi do toga da su talasi široki, prostrani i da ih jak vetar brzo stvara; tako, na primer, ako bi ovaj današnji zapadni vetar postao mnogo jači, poprečni talasi bi porasli, ozbiljno bi se sukobili sa velikima i sasvim bi im poremetili izgled i kretanje. Talasi ovog Severnog okeana dobro su znani po svojoj ogromnosti i promenljivosti, po svojim rekombinantnim iznenađenjima, ali, opet, istina je i to da se kroz vodu kreću prilično sporo: to su spori, široko bregovi, ponekad i brda, nalik na ogromne peščane dine oblasti Vastitas Borealis koja je potopljena i koja sada leži duboko ispod njih. U davna vremena, te dine su imale svoje kretanje, svoju laganu migraciju u krug, oko planete. Ovde talasi umeju da postanu zaista vrlo veliki; kad prohuji tajfun preko Severnog okeana, za sobom ostavi talase-džinove. Viđeni su neki visoki i po sedamdeset metara.
     I ova mala, ali žustra najezda poprečnih talasa bila je dovoljna za En, koja je izgledala kao da je već pomalo upaničena. Saksu nije padalo na pamet ništa što bi joj sada mogao reći. Nije mu se činilo da bi njegova razmišljanja o talasnoj mehanici bila, u ovom trenutku, prikladna kao tema za ćaskanje, iako je to jedna veoma zanimljiva tema, naravno, i mora biti zanimljiva svakome ko se zanima za fiziku i srodne nauke. Dakle, i njoj. Ali možda nije pravi trenutak za to. Ovo čulno okruženje nameće im se ogromnom snagom - voda, vetar, nebo - i njoj kao da je i to dosta. Možda je ćutanje mudriji izbor.
     Bela povesma pene počeše da se prosipaju niz lice pojedinih poprečnih talasa, i Saks odmah zaviri u brodske meteorološke sisteme da vidi kolika je brzina tog zapadnog vetra. Trideset dva kilometra na sat, tvrdio je njihov brodić. Znači, to je otprilike na onoj granici kad vetar počinje da otkida penu sa kreste talasa. Jednostavno je, površinski napon bori se protiv snage vetra, može se to izračunati, itekako... Da, da, odgovarajuće jednačine dinamike tečnosti govore da otkidanje pene sa vrhova talasa treba da počne negde oko brzine od trideset pet kilometara na sat. I to se, vidiš, ostvaruje: bele kape, zadivljujuće bele na vodi koja je plava, tamnoplava, štaviše, prema Saksovoj oceni, pruska plava. A nebo danas ima boju koja je maltene nebeska plava, samo u zenitu nešto pomaknuta ka purpurnoj, a oko Sunca nešto pobelela, i još sa metalnim sjaktanjem opruženim od Sunca nadole do onog mesta na horizontu koje je tačno ispod Sunca.
     "Šta radiš ti to?" upita En, zvučeći nezadovoljno.
     Saks poče objašnjavati šta radi. Slušala ga je sa kamenim ćutanjem. Nije znao šta se mota po njenoj glavi. On se oduvek mnogo udobnije osećao zbog činjenice da je svet bar do neke mere objašnjiv. Ali, En... hmmm, možda nju samo muči morska bolest, ništa više. Ili nešto iz prošlosti, što joj odvraća pažnju; već su nedelje prošle od opita u Podbregu, a Saksa i sad povremeno ponesu velike nove bujice uspomena koje se dignu iz dubina njegovog uma iako ih on nije tražio. Nehotično prisećanje. Što bi, kod En, moglo da uključuje i neke negativne incidente; Mičel je kazao da je En bila zlostavljana kao devojčica. Napastvovana? Saksu je stvar i sada izgledala odveć šokantna da bi se u nju moglo poverovati. Na Zemlji, muškarci napastvuju žene; na Marsu, nikad. Da li je to tako? Saks to ne zna baš sigurno, ali oseća da jeste tako. Kad se kaže 'živeti u pravednom i racionalnom društvu', to znači to. To je jedan od glavnih razloga što pravedno i racionalno društvo jeste dobra stvar, vrednost. Možda En zna više o stvarnosti te situacije u ovom vremenu. Ali njemu je nezgodno da joj sad postavlja takva pitanja. Očigledne protivurečnosti. Odustati, dakle, od tog postupka.
     "Mnogo si se ućutao."
     "Uživam u vidicima", reče on brzo. Možda je bolje da ipak priča. O talasnoj mehanici. Poče joj objašnjavati kako nastaju ovi veliki, široki talasi ispod njih, a kako ovi mali koji jurišaju sa strane. Koji negativni ili pozitivni interferentni obrasci mogu iz toga proizići. Onda, ipak, reče: "Da li ti se u sećanje vratilo mnogo toga sa Zemlje, tokom našeg opita u Podbregu?"
     "Ne."
     "Aha."
     To je verovatno neko potiskivanje i sasvim je suprotno psihoterapijskom postupku koji bi Mičel verovatno preporučio. Ali oni nisu parne mašine. A neke stvari je, nesumnjivo, ipak bolje zaboraviti. On će sada morati, na primer, iz početka da se trudi da zaboravi kako je Džon ubijen; takođe će morati da radi na tome da se jače priseti onih delova svog života kad je bio najviše druželjubiv, a takve su, recimo, bile one godine dok je u Barouzu radio za 'Biotik'. Dakle, u pilotskoj kabini naspram njega sedi Kontra En, ili ona treća žena koju je En pomenula, a on je, bar delimično, Stiven Lindholm. Neznanci su jedno drugome, iako su imali onaj iznenađujući 'sudar' na Podbregu. Ili su baš zbog tog događaja neznanci. Ej, zdravo; baš lepo što sam te sreo.

     Kad su se izvukli iz oblasti fjordova i ostrva na dnu Zaliva krize, Saks okrete kormilo i brodić jurnu ka severoistoku, prosecajući sebi put ukoso kroz vetar i 'male' talase okićene penom. Posle nekog vremena vetar im poče duvati tačno u leđa, pa se jedro-katarka raširi u nešto nalik na spinaker; trupovi stadoše da surfuju po razmrljanim krestama talasa. Istočna obala Zaliva krize pojavi se pred njima; manje spektakularna od zapadne obale, ali u mnogo čemu lepša. Građevine, kule, mostovi; obala dobro naseljena, kao i većina drugih obala u ovim vremenima. Za nekoga ko je tek sišao sa Olimpusa, ovakvo mnoštvo gradova mora biti, u nekoj meri, šok.
     Kad su prošli pored širokog ušća fjorda Ares, nad horizontom se pojavi Sučou Point, a zatim, iza njega, ostrva Oksia, jedno po jedno. Pre nego što je stigla voda, to su bila Oksia Koles, mnogobrojna okrugla brda poređana otprilike u niz, visoka taman koliko je trebalo da bi postala arhipelag. Saks je sada uplovio u uzane kanale između tih ostrva. Svako ostrvo bilo je niska, okrugla, smeđa grbina, četrdeset ili pedeset metara uzdignuta iz mora. Velika većina Oksia bila je nenastanjena, mada su po mnogima lunjale koze; ali na najvećim Oksiama, a naročito na onima koja su imala oblik zrna pasulja, sa uvalom u sredini, primećivalo se da su stene, razbacane po poljima, prikupljene u zidove, tako da su prirodni nagibi podeljeni u njivice i pašnjake; na tim ostrvima primećivalo se i navodnjavanje, videla se zelena boja voćnjaka bogato natovarenih voćem, pašnjaci su bili istačkani belim ovcama ili minijaturnim kravama. Na brodskoj navigacijskoj karti bila su data imena ovih ostrva - Kipini, Vahu, Vabaš, Naukan, Libertad - a En, čitajući tu mapu, prezrivo frknu. "To su imena kratera koji su ostali daleko odavde, u sredini zaliva, pod vodom."
     "Ah."
     Pa šta, ostrva su u svakom slučaju bila lepa. U zalivima, ribarska sela, belih zidova, sa plavim prozorskim šalonima i plavim vratima: opet egejski model. Na vrhu jedne poviše strme uzvisine ugledaše čak i mali dorski hram, četvrtast i ponosit. Plovila ispred sela, u luci, bila su uglavnom šalupe ili čak čamci na vesla, veći i manji. Dok su plovili pored ovih ostrva, Saks je prstom pokazivao vetrenjaču na vrhu nekog brda, pašnjak na kome pasu lame, i tako redom. "Izgleda da je to lep život."
     Onda su pričali o ovdašnjem domorodačkom stanovništvu. Razgovor je išao bez napora i bez neke skrivene napetosti. Govorili su i o Zo Bun; o 'divljim feralima' i o njihovom čudnovatom životnom stilu koji se sastoji u lovačko-skupljačkom plemenskom jurcanju kroz divljinu, ali sa povremenim silaskom u grad, u kupovinu. O ag-nomadima, koji migriraju od žetve do žetve kao putujući poljoprivredni radnici, a u stvari su vlasnici svih tih farmi koje na taj način obilaze; o plodnim ukrštanjima tih životnih stilova; o novim naseljima Zemljana, koja se laktaju i guraju da se nekako ubace u ove predele; o sve većem broju lučkih gradova. U daljini, u sredini zaliva, primetiše jedan od ogromnih brodova-gradova, u suštini - ploveće ostrvo, sa više hiljada stanovnika. Tako veliko plovilo nije moglo da zađe u arhipelag Oksia; po svemu sudeći, kretalo se preko zaliva, ka Nilokerasu, ili dole, ka južnim fjordovima. Pošto se na kopnu, širom Marsa, gustina stanovništva naglo povećavala, i pošto su okolinski sudovi sve češće zabranjivali novo naseljavanje, sve veći broj ljudi premeštao se na Severno more, opredeljujući se da im ovakva ploveća ostrva budu trajni dom.
     "Hajdemo tamo, u posetu", reče En. "Možemo li?"
     "Ne vidim zašto ne bismo", reče Saks, iznenađen tim zahtevom. "Stići ga možemo, svakako."
     Okrenuo je katamaran i počeo njime manevrisati tako da metodom tekinga, naizmenice levo ukoso i desno ukoso, napreduje ususret vetru, bukvalno uz vetar. Pri tome je forsirao brzinu kretanja i akrobatiku zaokretanja, do krajnosti, da bi ostavio utisak na pomorske putnike prema kojima su krenuli. Kroz manje od jedan sat stigli su do široke bočne strane plovećeg ostrva; imala je izgled zaobljene eskarpe, oko dva kilometra dugačke i pedeset metara visoke. Samo malo iznad linije gaza bio je dok. Jedan deo tog doka mogao se podizati uz bok plovećeg ostrva, kao otvoreni lift, ali, ipak, ne bez ograde. Kad su En i Saks iskoračili na dok i privezali svoj 'kat', popeli su se u taj otvoreni lift i uhvatili za šipke ograde. Lift ih podiže na palubu plovećeg grada.
     Paluba ovog plovila bila je maltene jednako široka koliko i dugačka. Na sredini je bila farma sa mnogo razasutog drveća, tako da nije bilo lako videti drugu stranu. Ali na osnovu onog što jesu videli, bilo je jasno da se duž ivice palube proteže pravougaona ulica koja bi se mogla nazvati i arkadom. Sa obe strane imala je zgrade, visoke dva do četiri sprata. Zgrade sa spoljašnje strane, bliže moru, imale su na sebi jarbole i vetrenjače, a između zgrada na suprotnoj, unutrašnjoj strani ulice postojali su otvori kroz koje su se videli parkovi i trgovi, a iza toga farme, njive, šumarci i jedan veliki, slatkovodni ribnjak. Ploveći grad, po izgledu donekle sličan onim renesansnim gradovima u srednjevekovnoj Toskani koji su bili ograničeni spoljašnjim bedemom tvrđave. Sa tom razlikom što je ovde sve bilo izuzetno uredno i čisto, kao na dobro održavanom brodu. Jedna mala grupa građana ovog broda pozdravila ih je na trgu iznad doka, a kad su saznali ko im je došao u posetu, nastade oduševljenje; navaljivali su da posetioci ostanu kod njih na večeri, a troje-četvoro ih i povedoše u šetnju po obimu palube "ili koliko god daleko želite ić, a ima, bogami, poprilično da se ide."
     Rekoše im da je njihov ploveći grad jedan od manjih. Populacija: pet hiljada stanovnika. Od kako je porinut, dejstvovao je maltene u svemu kao samodovoljna celina. "Sami uzgajamo glavninu hrane koja nam treba, a ostatak ulovimo iz mora. Sad su pokrenute neke rasprave o pitanju da li gradovi preterano izlovljavaju pojedine žive vrste. Na farmama tokom cele godine gajimo nešto, po određenom plodoredu. Gajimo nove sorte kukuruza, suncokreta, soje, peščarske šljive, i tako dalje, i to ne na susednim njivama iste. Žetvu, to jest berbu, obavljaju roboti, jer su to poslovi koji čoveku zaista lome leđa. U suštini, mi danas imamo tehnologiju koja nam omogućuje da izbegnemo fizički najteže poslove. U brodu imamo mnoštvo malih fabrika i radionica. Pošto imamo vinograde - vidite onaj tamo - imamo i vinarije, destilerije, proizvodimo vino i rakiju. Ti poslovi se rade ipak ručno. Proizvodimo i poluprovodnike za naročite namene, a imamo i čuvenu radionicu bicikala."
     "Glavninu vremena provodimo ploveći u krug po Severnom. Ponekad se podignu oluje zaista nezgodne, ali ovo plovilo je tako veliko da ih ne osetimo mnogo. Gotovo svi smo tu još od porinuća, deset godina. Ovo je super život. Sve što ti treba imaš na brodu. Mada je veoma zabavno i povremeno iskrcavanje na kopno. U Nilokeras doplovimo na svaki Ls nula, na festival proleća. Prodamo ono što smo napravili, ukrcamo nove zalihe. Kermes potraje celu noć. Onda se opet otisnemo na more."
     "Ne koristimo ništa osim vetra, sunca i pomalo ribe. Okolinski sudovi nas vole, potvrđuju da vršimo minimalni uticaj. Stanovništvo u oblasti Severnog okeana moglo bi biti znatno brojnije da se više okrenulo ovakvom načinu života. Plovećih gradova ima već nekoliko stotina..."
     "Nekoliko hiljada. Obalski gradovi koji imaju brodogradilišta ostvaruju odličan posao. Kao i druge luke u koje svraćaju brodovi ove vrste."
     En reče: "Smatrate da bi se tim načinom moglo naći mesta za jedan deo viška stanovništva koji na Zemlji postoji."
     "Smatramo, dabome. Ovo je jedan od najboljih načina za to. Veliki je ovo okean, mogao bi primiti još mnogo ovakvih brodova."
     "Pod uslovom da se ne oslanjaju suviše na ribolov."
     Nastavili su šetnju. Saks reče En: "To je samo još jedan dokaz da nema potrebe da iko izazove krizu oko pitanja doseljavanja."
     En ne odgovori. Zurila je u vodu sa koje je sunce odbleskivalo kao sa bronze. Zatim diže pogled ka jednom od dvadesetak obližnjih jarbola; na svakom je bilo po jedno jedro, kao na škuni. Grad je izgledao kao pločasti ledeni breg čija je površina sasvim prekrivena zemljom. Ploveće ostrvo.
     "Toliko ima tih raznih vrsta nomada", primeti Saks. "Reklo bi se da među rođenim Marsovcima malo ko oseća neodoljivu potrebu da se veže za jedno mesto."
     "Za razliku od nas."
     "Poenta prihvaćena. Ali ja se pitam, znači li to da su naklonjeni izvesnoj crvenosti. Ako shvataš šta hoću reći."
     "Ne baš."
     Saks pokuša da objasni. "Meni se čini da nomadi, uopšteno govoreći, nastoje da koriste zemlju onakvu kako je nađu. Kreću se sa godišnjim dobima, prihvataju da je teren takav kakav zateknu, i na tom terenu nađu sebi ono što im je potrebno za život. Recimo, plodove koji su baš tad dozreli na biljkama. Moreplovni nomadi moraju biti još više takvi, zato što je more vrlo malo, ili nimalo, podložno ljudskim pokušajima da ga izmene."
     "Osim kad ljudi reše da mu promene nivo, ili slanost. Znaš da postoje takvi pokušaji?"
     "Znam. Ali oni će u tom poslu imati vrlo malo uspeha, čini se meni. Mehanika morske slanosti i danas je vrlo slabo proučena."
     "Ako uspeju da zasole more, to će uništiti mnoge slatkovodne žive vrste."
     "Da. Ali će slanovodne vrste biti srećne."
     Pošli su nazad, sredinom grada, opet ka onom malom trgu iznad doka na kome su se iskrcali. Staza ih je vodila kroz vinograd, između dugih redova vinove loze potkresane tako da je svaki žbun imao oblik slova 'T', visokog čoveku do pojasa. Vodoravne grančice loze preplitale su se, otežale od grozdova. Neki grozdovi imali su indigo boju, ali prašnjavu; drugi, boju paprati, treći čistu viridin-zelenu. Posle vinograda put ih je vodio kroz teren pokriven svakovrsnim biljkama, mešovitim, nalik na preriju. Videli su se utabani puteljci kroz to rastinje.
     Stigli su opet do iste one 'place' na kojoj su započeli obilazak plovećeg ostrva. Tamo su im domaćini poćastili večerom koja se sastojala od paštašute sa škampima. Razgovor se kretao u mnogo pravaca. Onda iz kuhinje neko dojuri i pokaza vesti na svom zglavku: upravo su stizali izveštaji o novoj krizi na svemirskom liftu. Trupe Ujedinjenih nacija koje su tamo, do sada, ravnopravno učestvovale u obavljanju carinskih dužnosti, osvojile su celu stanicu Novi Klark. Svi policajci koji su bili državljani Marsa optuženi su za mito i poslati dole, na planetu; proglašeno je da će od sada UN vršiti svu vlast na gornjem kraju lifta. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija oglasio se saopštenjem da su tu akciju izveli 'lokalni oficiri, prekoračujući svoja ovlašćenja', ali ovo političko povlačenje nije sadržalo nikakav poziv policiji Marsa da se vrati i opet preuzme polovinu vlasti na Novom Klarku; stoga Saks zaključi da je saopštenje Saveta bezbednosti samo bacanje prašine u oči. "Oh, do vraga", reče on. "Bojim se da će Maju ovo veoma naljutiti."
     En prevrte očima. "Posledica koja, po meni, nije i najvažnija, ako dozvoliš da to kažem." Izgledala je šokirana, i, prvi put otkad ju je on pronašao na dnu vulkanskog grotla Olimpa, potpuno uključena u trenutnu situaciju. Dovučena iz svojih daljina. Razmišljajući o tome, sve više je uviđao koliko je to iznenađujuće. Ali i ovi pomorski građani oko njih bili su vidno šokirani, iako su do tada, bar prividno, bili poput En udaljeni od svih kopnenih problema. Saks je jasno video kako se ove vesti šire kroz restoran, kako zadiru u razgovore svih prisutnih. Svi se nađoše bačeni u isti prostor: potresi, kriza, ratna opasnost. Glasovi puni neverice, gnev na licima.
     Ovi za njihovim stolom naročito pažljivo su gledali kako će Saks i En reagovati. "Vas dvoje ćete morati nešto da preduzmete s tim u vezi", reče im jedan od njihovih vodiča.
     "Zašto mi?" uzvrati En oštro. "Rekla bih da ste vi na redu da preduzmete nešto u ovoj situaciji. Odgovornost je sada na vama. Mi smo samo dvoje matorih iseija."
     Ljude za stolom ovo kao da je veoma iznenadilo; kao da nisu znali kako da shvate ove njene reči. Jedan se nasmeja. Onaj koji je rekao šta će njih dvoje 'morati', sada zavrte glavom. "Nije tako. Doduše, moraćemo da pratimo razvoj događaja i da se savetujemo sa drugim plovećim gradovima o načinima na koje ćemo reagovati; to je naša dužnost i mi ćemo je obaviti. Hteo sam reći, međutim, da će narod gledati u vas dvoje, svi će hteti da znaju kakav je vaš stav. U nas će gledati znatno manje."
     En je ovim bila ućutkana. Saks se vrati svom obroku, razmišljajući napregnuto i brzo. Požele da popriča sa Majom.
     Sunce zađe, veče se pretopi u noć; odugovlačili su sa večerom, nastojali da se vrate u neki osećaj normalnosti. Saks suzbi jedan mali osmeh: i kad izbije međuplanetna kriza, i kad ne izbije, svejedno, večere se moraju završiti otmeno. Uostalom, ovi pomorci ne izgledaju kao narod koji bi se mnogo zabrinjavao zbog problema Sunčevog sistema kao celine. Raspoloženje se postepeno popravljalo, kod deserta već je bilo na nivou žurke. Svi su bili veoma zadovoljni što su im Klejbornova i Rasel došli u posetu. Konačno se njih dvoje izviniše što moraju poći. Domaćini ih otpratiše dole, do nivoa mora, do njihove brodice. Talasi u Zalivu krize bili su mnogo veći nego što je to, odozgo, izgledalo.

     Saks i En otploviše u tišini, zamotani svako u svoje misli. Saks se osvrtao i dizao pogled ka palubi plovećeg ostrva, razmišljajući o svemu što su videli tog dana. Izgledalo je kao dobar život. Ali, ipak, nešto u... misao mu je izmicala, on prikupi snage i poče je goniti. Jurnjava, preko mnogih prepreka... uhvati je. Nema napada amnezije; ovo je novo razdoblje njegovog života, bez 'blankova'. A to veoma prija. Mada je sadržina te uhvaćene misli pomalo setna. Treba li to deliti sa En? Ako je tu vrstu misli uopšte moguće rečima preneti?
     On reče: "Ponekad žalim - evo sad kad sam video ove koji stanuju na moru, i taj njihov način života - mislim, nekako je ironično da mi... da mi stojimo na rubu jednog... hm, jednog svojevrsnog zlatnog doba..."
     Pa, eto, rekao je, ali to sad zvuči priglupo. "...Koje će nastupiti kad naše pokolenja izumre. Provedosmo ceo život radeći, da bi takvo doba došlo, a sad moramo otići pre nego što ono stvarno počne."
     "Kao Mojsije, nikad nije stigao u Obećanu zemlju."
     "Je li? Misliš da nije?" Saks zavrte glavom. "Te stare priče..." Takvo bacanje zajedno, kao ono što nauka u svojoj suštini jeste, kao bleskovi uviđanja kad čovek otpočne niz opita u kojima se sve najednom razjasni, tako da nešto novo razumeš. "Pa, mogu zamisliti kako mu je bilo. Jedna... osujećenost. Ja bih više voleo da vidim šta će se dešavati tada. Ponekad budem tako radoznao. O istoriji koju nikada nećemo znati. O budućnosti posle naše smrti. I o svemu ostalom, kasnijem. Shvataš šta hoću da kažem?"
     En ga je gledala sasvim izbliza. Posle nekog vremena, ona reče: "Sve umire, ranije ili kasnije. Bolje je umreti u uverenju da ćeš propustiti zlatno doba, nego u uverenju da si povukao i sebe i svoju decu u sigurnu propast, da si ostavio svojim potomcima svakojake dugoročne toksične dugove. Eto šta bi bilo deprimirajuće. Ovako, može da nam bude žao samo zbog nas samih."
     "Tako je."
     To je sve kazala En Klejborn. Saks oseti da mu se lice zažarilo. Te kapilarne akcije zaista prijaju, ponekad.
     Vratili su se u Oksianski arhipelag, plovili opet između tih ostrva, pričali o njima. Razgovor je bio moguć. Jeli su u komandnoj kabini, ali je spavao svako u svojoj spavaćoj kabini: jedna je bila u levom trupu, a druga u desnom trupu njihovog katamarana. Jednog svežeg jutra, kad je sa kopna dopirao, u neujednačenim naletima, vetar hladan i pun raznih mirisa, Saks reče: "Nisam prestao da razmišljam o mogućnosti neke Smeđe politike."
     En ga pogleda. "Gde bi u njoj bio Crveni sastojak?"
     "Pa, bio bi u želji da stvari ostanu postojane. Da veliki deo teritorije ostane nedirnut. U areofaniji."
     "To je oduvek bilo Zeleno. Zvuči kao Zeleno sa malom primesom Crvenog, ako mene pitaš. To bi bili tvoji Smeđi."
     "Pa, možda. Koalicija Ajriške i Slobodnog Marsa bila bi tu negde, zar ne? Ali mogli bi postojati i drugi, koji bi bili Izgorela umbra, Oker, Broćasti alizarin, Indijsko crveno."
     "Ili Indijanci crvenokošci. Ali mislim da ovde nema nijednog", reče ona i nasmeja se mračno.
     U poslednje vreme smejala se prilično često, mada je njen humor često bio morbidan. Jedne večeri Saks je bio u svojoj kabini za spavanje; desnoj, jer je En uzela levi trup lađice. En je bila izvan svoje kabine, šetala se po tom levom trupu i odšetala do pramca. Tada Saks začu da se ona smeje, vrlo glasno. Ustade, pogleda okolo i zaključi da se nasmejala zato što se Pseudofobos (narod je sada, većinom, to telo opet zvao naprosto Fobos) pojavio na zapadnom horizontu, odakle je izbio hitrim letom, u svom osobenom stilu. Meseci Marsa opet plove kroz noć; dva mala, siva krompira koja se ni po čemu naročitom ne ističu. Ali kakvi su, da su, prisutni su. Kao što je prisutan i taj mračni smeh kojim je En propratila pojavu jednog od njih.

     "Šta misliš, ova okupacija Klarka, da li je to nešto ozbiljno?" upita En jedne večeri pre nego što su pošli iz komandne kabine na spavanje.
     "Teško je reći. Ponekad mislim da to mora biti samo jedan preteći gest, jer, da je ozbiljan, bio bi tako... neinteligentan. Oni moraju znati da Klark može biti... uklonjen sa scene."
     "Kasei i Dao su pokušali da ga uklone, pa se pokazalo da to nije tako lako."
     "Ne, ali..." Saks nije želeo da kaže da je taj njihov pokušaj bio veoma glupo vođen, ali se pribojavao da će ona taj komentar pročitati i iz samog njegovog ćutanja. "Mi smo u Da Vinčiju postavili jedan kompleks rendgenskih lasera, u kalderi Arsia Monsa, sakriven iza zavese od stena. Ako ga aktiviramo, kabl će se rastopiti otprilike na areosinhronoj tački. Nema na svetu tog defanzivnog sistema koji će to sprečiti."
     En je netremice zurila u njega; on samo slegnu ramenima. Nije on lično odgovoran za akcije onih u Da Vinčiju, ma šta neko mislio o tome.
     "Ali ako se obori kabl", reče ona i zavrte glavom, "poginuće mnogo ljudi."
     Saks se priseti kako je Piter preživeo pad prvog kabla. Iskočio u svemir, zatim, čudesnom slučajnošću, spasen. Možda En nije toliko sklona da otpiše one živote koji bi neminovno bili izgubljeni. "To je istina", reče on. "To rešenje nije dobro. Ali je izvodljivo, a ja bih očekivao da Zemljani i znaju da mi možemo nešto tako učiniti."
     "Znači, ovo što su preduzeli samo je pretnja."
     "Samo pretnja. Osim ako su spremni da krenu dalje."

     Severno od arhipelaga Oksias, prođoše pored Mak Laflinovog zaliva, istočne strane jednog potonulog kratera. Još severnije odatle bio je Maurt Point, a iza toga ulaz u fjord Maurt, jedan od najužih i najdužih fjordova na celom Marsu. Zaploviti lađicom na jedra u takav fjord, pod udarom ćudljivog vetra koji je stalno menjao pravac ali im je najčešće ipak duvao u lice, moglo se samo tehnikom tekinga, hitrim i čestim cik-cak promenama pravca. Zidovi fjorda bili su strmi i veoma visoki, kao i veoma krivudavi. Saks se ipak upustio u takvu plovidbu, zato što je fjord bio lep i zašto je predstavljao, zapravo, samo dno kanala kojim je svojevremeno voda istekla iz jednog provaljenog akvifiera. Što su dalje zalazili u njega, sve širi je postajao. Kad su stigli do samog kraja fjorda, do kraja vode, pokazalo se da tu zidinama nije kraj; naprotiv, nastavljale su se još mnogo kilometara u daljinu i uzbrdo, dokle god se moglo pogledom dosegnuti, kao leva i desna strana ogromne klisure. Saks se nadao da će En na osnovu ovoga uvideti da postojanje fjordova ne znači da su baš svi akvifierski provalni kanali sada pod vodom. I Ares i Kasei zadržali su veoma dugačke kanale iznad nivoa mora, kao i Al Kahira i Ma-Adim. Ali ništa od toga nije rekao, niti je En izgovorila ijednu reč.
     Posle tolikog manevrisanja u Maurtu, i izlaska iz njega, zaploviše maltene pravo na zapad. Da bi se iz Zaliva krize prešlo u Acidalijsko područje Severnog mora, bilo je neophodno oploviti jedno veoma izduženo poluostrvo, nazvano Sinajsko, koje se sa desne, zapadne strane, iz takozvane Arabija Tere, zabijalo u more. Od vrha ovog poluostrva do najbližeg drugog kopna bilo je pet stotina kilometara vode; taj moreuz, kojim je Zaliv krize spojen sa glavninom Severnog mora, to jest Severnog okeana, bio bi čak trostruko širi - hiljadu pet stotina kilometara - kad Sinajskog poluostrva ne bi bilo.
     Plovili su, dakle, ka zapadu, protiv vetra, iz dana u dan, ponekad razgovarajući, ponekad ne. Mnogo puta vratili su se na pitanje šta bi to značilo biti, u političkom smislu, Smeđ. "Možda tu kombinaciju treba ipak odrediti kao Plavo", reče En jedne večeri, gledajući preko ivice kabine, dole, u vodu. "Smeđa boja nije mnogo privlačna, i nekako smrdi na kompromis. Možda bi trebalo da smislimo nešto sasvim novo."
     "Možda."
     Svake noći, posle večere, provodili su neko vreme gledajući kako zvezde plivaju po neurednoj, raspljuskanoj površini mora, onda bi rekli laku noć, pa se Saks povlačio u desni trup lađice, u svoju kabinu za spavanje, a En u levi trup; veštačka inteligencija upravljala je umesto Saksa, tako da se plovidba nastavljala, polako, cele noći. Jedan od zadataka njihove AI bio je da zaobilazi ledene bregove koji su se, na ovoj severnoj geografskoj širini, počeli pojavljivati, zato što su ih struje donosile iz Severnog mora, kroz moreuz, u Zaliv krize. Bilo je veoma prijatno.
     Jednog jutra Saks se probudio rano, uznemiren jakim uzdizanjem i spuštanjem celog katamarana. Kabina u kojoj je spavao ljuljala se tako mnogo, da je njegov usnuli um protumačio to silno uzdizanje i spuštanje kao njihanje nekog divovskog klatna ulevo i udesno. Obuče se, što nije bilo baš lako uraditi, i pohita gore, u komandnu kabinu. Tamo je već stajala En, gornjim delom tela izložena vetru. Ona povika: "Izgleda da su veliki talasi i ovi mali zbog naleta vetra ušli u pozitivnu interferenciju!"
     "Je l' jesu!" On pokuša da stane pored nje, ali brod se iznenada podiže, tako naglo da Saks pade kao vreće u pilotsko sedište. "Ajoj!"
     Ona se nasmeja. On se uhvati za šipke, koje su unutar pilotske kabine bile postavljene upravo da bi poslužile kao rukodržači, i izvuče se ipak do stojećeg stava, pored En. Odmah vide šta je htela da kaže: vetar koji je sad naletao na njega bio je jak, možda oko šezdeset pet kilometara na sat, tako da je oko brodske jedro-katarke, sada sužene do veoma male širine, zavijao i zviždao uporno i vrlo bučno. More je bilo plavo, ali po njemu, posvuda, talasi sa belim grivama od pene, pa zvuk vetra koji je krčio sebi put kroz tako ogromne količine razbijene vode nije bio ono što bi bio na stenovitim kopnenim prostorima - zviždanje, vrištanje - nego je, iz biliona mehurića koji su se rasprskavali, dopirao kao duboko, postojano urlanje. Svaki pojedini talas imao je svoju kapu od pene, pa su brda i doline velikih talasa, glavnih, u znatnoj meri bili skriveni penom koja se otrzala sa tih kresta i valjala po dolinama. Nebo je bilo prljave, neprozirne, mrkoglinene boje, veoma zloslutno; sunce, prljavi stari novčić; sve ostalo, mračno, kao da je sve u nekoj senci, iako se nigde nijedan oblak nije mogao videti. Najfinija, mikroprašina u vazduhu: prašinska i peščana oluja, dakle. Veliki, glavni talasi postajali su sve veći, tako da je katamaran provodio mnoge, duge sekunde pentrajući se glatko uz talas, i gotovo isto toliko vreme obrušavajući se šuštavo niz drugu stranu tog istog talasa. Gore-dole, dugi ritam. Zbog pozitivne interferencije, koju je En pomenula, pojedini veliki talasi spajali su se, po dva u jedan dvostruko veći. Tamo gde nije bila zapenjena, voda je poprimala novu boju, mrku, duboku zemljanu, tavnu, iako na nebu ni sad nije bilo nijednog oblaka; samo ta zloslutna boja; ne Marsova ružičasta boja, nego boja iz dana Velike oluje, kad je vazduh bio zagušen prašinom i peskom. Oko lađice prestade pena, ali zvuk koji je voda donosila postade još jači, kao bljuzgava lavina; po površini mora počeo se hvatati takozvani frazilni led, ili još deblji elastični sloj ledenih kristala poznat pod nazivom nilaski led. No, se ubrzo ipak vratiše talasi sa belim penastim krestama, dvaput većim nego ranije.
     Saks sede u pilotsko sedište i posredstvom veštačke inteligencije proveri meteorološku situaciju. Niz Kasei Valis slivao se katabatički vetar i zaletao se preko Zaliva krize. 'Urlator', kako bi rekli letači Kaseija. Trebalo je da ih AI upozori. Ali kao i mnoge katabatičke oluje, i ova se u roku od jednog sata razvila takoreći ni iz čega; osim toga, bila je, za sada, uglavnom samo lokalna pojava. Pa ipak, veoma silovita; brodić se sada veoma brzo uzdizao i obrušavao, kao na toboganu, po visokim i širokim brdima vode, sav cepteći od udaraca vetra. Gledani sa strane, talasi su izgledali kao da ih vetar uspeva oboriti i poravnati, ali ogromno tobogansko kretanje broda pokazivalo je da je to privid, i da su glavni talasi postali, zapravo, samo još veći. Iznad Saksa i En, jedro-katarka se skupilo toliko da je to sad bila, praktično, samo katarka, ali aerodinamično prilagođenog izgleda, tako da je usmereno reagovala na vetar. Saks se sagnu da bolje pogleda veštačku inteligenciju: dugme za jačinu tona na alarmnom zvučniku bilo je odvrnuto do kraja. Dakle, možda je AI ipak pokušavala da ih upozori.
     Oluje na moru nalete začas. Ako je horizont udaljen samo četiri kilometra - utoliko gore; a vetrovi na Marsu nikad nisu postali mnogo sporiji, iako je atmosfera tokom mnogo godina postajala gušća. Pod nogama se osećalo da brod sav drhti od malih podvodnih sudara: naletao je, već, na komadiće leda, zasad nevidljive, i u svom munjevitom kretanju ih drobio. Možda je ispod njih bljuzgava kaša vode i leda, ili se tokom noći stvorio, ali i polomio, ledeni sloj tanak kao palačinka, čiji su delovi sad u talasima. Ništa od toga nije se moglo videti kroz leteću penu. Povremeno je Saks osećao i veće sudare, sa takozvanim 'ledenim bregčićima', kako to mornari kažu. Njih je struja unela sa severa, kroz moreuz Zaliva krize. Sada ih je vetar odgurivao ispred sebe, sve do južne obale Sinajskog poluostrva. Kao i njihovu lađicu, naravno.
     Najzad su bili prinuđeni da sednu i da pokriju i gornji, dosad otvoreni deo komandne kabine; odgovarajući deo, krov, navukao se na to mesto i zaklopio, tako da je sada prozirna kupola pilotske kabine bila potpuno zatvorena i vodonepropusna. Najednom je unutra postalo toplije i prijatnije. Spremao se pravi 'urlator', zato što je Kasei Valis poslužio kao levak kroz koji se kretao i usmeravao jedan izuzetno moćan nalet hladnih vazdušnih masa. Vešačka inteligencija poče da izlistava brzine vetra: na ostrvu Santorini, fluktuirale su između sto osamdeset i dvesta dvadeset kilometara na sat. Dalo se predvideti da taj vetar neće mnogo usporiti prilokom prelaženja preko Zaliva krize. Sada je kod njihovog katamarana bio svakako veoma jak, sto šezdeset kilometara na sat na vrhu jedro-katarke; površina vode se raspadala, gornji delovi mnogih talasa raskidani su na komade i bacani u daljine. Brod se, reagujući na to, sav zatvarao, katarka se uvlačila, svi otvori automatski su se zatvarali. Onda AI izbaci 'pokretno sidro', jednu cev od elastičnog materijala, nalik na 'čarapu za vetar' koja vijori na mnogim aerodromima; zbog velikog otpora vode, ovo 'sidro' se vuklo kroz more desetak metara ispod i iza katamarana, veoma ga usporavajući, tako da ga vetar sada nije mogao ni približno tako brzo nositi napred. Ovo je imalo posledice. Usporeni katamaran znatno manje dramatično je naletao na komadiće i komade leda ispred sebe; potresi od toga postali su blaži. Ali zato su katamaran sustizale nove količine bljuzgavog leda, nošene vetrom, sada brže od njega, i počele ga 'bombardovati' s leđa. Oba brodska korita našla su se, sada, gotovo sasvim ispod vode; u suštini katamaran je počeo ličiti na podmornicu sa dva trupa koja se kreće pretežno ispod vode, a samo malim delom iznad vode. Jačina materijala od kojih je brodić bio sagrađen bila je tolika da se ne bi raspao čak ni ako bi ga 'urlator' mnogo jači od ovog bacio pravo na ledenu masu na obali; najverovatnije bi odoleo čak i udarcima za nekoliko redova veličine jačim od toga. Ali lađa ima slabu tačku, razmišljao je Saks, sada kaiševima višestruko pritegnut za sedište, dok ga je cimanje katamarana bacakalo tamo-amo; a ta slaba tačka jesu tela njih dvoje. Očajnički se držao za krmanoški točak. Katamaran pojuri, naprosto polete uz stranu jednog ogromnog talasa; zatim se sjuri niz drugu stranu; grune u ledeni 'bregčić' i maltene se zaustavi; a Saks, cimnut u svojim kaiševima, ostane bez daha, bespomoćan. I onda sve to ispočetka. Činilo se da bi njih dvoje mogli umreti od prejakog drmanja, a to je, kao što Saks sada poče uviđati, poprilično neugodan način da se ode. Ovakvo naletanje na kaiševe mora izazvati oštećenja unutrašnjih organa. Ali ako bi se kaiševi razvezali, putnici bi počeli da lete po komandnoj kabini, bili bi bacani jedno na drugo i na okolne predmete, dok ne nalete na nešto oštro ili dok se nešto u njima ne polomi ili ne rasprsne. Ne. Takva situacija ne može se dopustiti. Možda bi se mogli vezati za krevete; Saksu se činilo da su oni kaiševi koje je tamo video nekako blaži. Ali usporenja prilikom sudara sa ozbiljnijim komadima leda bila su tolika da ni ležanje u vodoravnom položaju ni u najmekšim kaišima ne bi mnogo pomoglo.
     "Videću da li nas AI može uvesti u zaliv Arigato!" povika on Eni na uvo, iz sveg glasa. Ona klimnu glavom da pokaže da je čula. Saks poče izvikivati naređenja pravo u mikrofon njihove AI. Kompjuter je to čuo, i razumeo, što je bilo vrlo dobro, jer bi bilo teško otkucati tačna uputstva na tastaturi dok brodić uzleće, ponire, ili se sav trese od sudara sa ledom. U svem tom drmanju nije bilo moguće osetiti rad brodskog motora, koji je od početka oluje itekako radio; ali sad nastupi izvesna, vrlo mala, promena u uglu pod kojim su naletali na glavne talase. To ih uveri da je motor učinio nešto, da ih je počeo potiskivati više ka zapadu, po naređenju dobijenom od AI.
     Blizu vrha marsovskog Sinajskog poluostrva, i to sa južne strane, nalazio se veliki, potopljeni krater koji se zvao Arigato, sada zaliv Arigato. Ulaz u zaliv zapremao je nekih 60 stepeni od punog kruga kratera, i bio je okrenut ka jugozapadu. Ali i oluja i talasi nadirali su, takođe, sa jugozapada. Iz tog razloga, ulaz u zaliv, mesto veoma plitko, jer je to bio samo nešto niži deo starog kraterskog prstena, mora sad biti ispunjen veoma uskomešanom vodom, talasima razbijenim i istumbanim; to će, nesumnjivo, biti teško preploviti. Ali kad se preplovi, i kad se uđe u Arigato, unutra će i talasi i vetar biti znatno slabiji, naročito kad se brodić zavuče u zapadni kutak zaliva. Tu će oni sačekati da 'urlator' prođe, a onda, kad se sve smiri, moći će da iziđu i nastave putovanje. U teoriji, plan odličan, ali se Saks brinuo šta će se desiti na samom ulazu u zaliv Arigato. Karta je pokazivala da je dubina na tom mestu samo deset metara, što je moralo da 'odseče' glavne talase u korenu i zatim da ih razbije. Ipak, ako je njihov brodić sada svojevrsna podmornica (koja, ipak, gazi samo dva metra duboko u vodu), plovidba kroz silnu uskomešanu vodu i penu možda neće biti tako teška: samo treba zajedno sa tom ukupnom masom proleteti kroz prepreku. Veštačka inteligencija je, po svemu sudeći, smatrala da Saksovo naređenje leži u domenu mogućeg. Brodić sada uvuče u sebe 'ploveće sidro' i pohita, koristeći se svojim malim, ali moćnim motorima, ukoso kroz vetar i talase, prema zalivu, koji nije bio vidljiv; ništa od obale ispred njih nije se moglo videti kroz prljavi vazduh.
     Zato su se držali za držače u komandnoj kabini i naprosto trpeli sve, dok je prilazak Arigatu trajao; zanemeli, jer niti se imalo šta reći, niti je u tutnjavi oluje bilo lako opštizi. Od sveg tog držanja i opiranja bacakanju, Saksu se veoma umoriše i ruke i noge, ali tu se nije ništa moglo, osim da se napusti pilotska kabina i ode u spavaću kabinu i veže za krevet, što on nije želeo da učini. Uprkos svim neudobnostima i uprkos velikoj brizi zbog ulaza u zaliv Arigato, vredelo je gledati kako vetar komada i u prah pretvara površinu vode; bio je to izuzetan posmatrački doživljaj.
     Prošlo je nešto vremena, ne mnogo (mada je AI pokazivala da su prošla sedamdeset dva minuta) i Saks ugleda kopno, tamni greben iznad beline zapenušanog mora, daleko ispred njih, niz vetar. Sama činjenica da kopno mogu da vide, značila je, verovatno, da su došli preblizu; ali tačno ispred brodića kopno nestade, da bi se pojavilo tek znatno zapadnije; ulaz u Arigato, dakle. Krmanoški točak se sam od sebe okrete malo, odgurujući Saksovo koleno za toliko na jednu stranu; pravac kretanja brodića pomače se na drugu stranu. Sada prvi put Saks začu brujanje dva mala motora u zadnjem delu jednog i drugog trupa. Sudari sa ledom postadoše još grublji; njih dvoje su se morali držati veoma čvrsto. Pošto se dno dizalo, glavni talasi bili su prisiljeni takođe da se dižu, zato su postajali viši, ali je onda vetar uspevao da im odseče vrhove; glavnina mase tih pokretnih brda vode nadirala je ipak dalje. Sada Saks vide kako se pena valja kroz zapreku od leda, sitnog i krupnog. Neki komadi leda bili su prozirni, neki svetloplavi, ili zeleni kao žad, ili akvamarinski plavi; izlokani, neravni, staklasti. Svakako su velike količine leda nabačene na obalu i u zaliv ispred njih. Ako se led u samom ulazu u zaliv zaglavio, a talasi ipak uspevaju i preko takve prepreke da se preliju, onda će to biti uistinu gadan prelazak. Činilo se da srljaju upravo u tako nešto. Saks povika jedno pitanje njihovoj AI, pa još jedno, ali dobi nezadovoljavajuće odgovore, koji su značili, otprilike, da brod može odoleti svim udarima i sudarima koji sad mogu nastati, ali da se, ni najjačim radom motora, ne može probiti kroz 'čep' od nagomilanog leda na ulazu u zaliv. I stvarno, led se ispred katamarana zgušnjavao naglo; odasvud počeše da se natiskuju uskomešane gomile 'bregčića' vetrom doteranih sa mnogo širih prostora Zaliva krize. Njihovi međusobni sudari i njihova škripa nastala u međusobnom trenju i paranju činili su, sada, veliki deo ukupne, ogromne buke oluje. Izgledalo je da bi sada bilo vrlo teško izbeći naletanje na ledenu prepreku, čak i ako bi se katamaran okrenuo i pokušao da se, upotrebom motora, vrati na pučinu, protivno kretanju vetra i talasa. Međutim, i da je to bilo moguće, Saksu se na pučinu nikako nije išlo, da ga tamo bacaju i cimaju talasi sve veći i sve haotičniji; prevrtanje katamarana bilo bi veoma stvarna mogućnost; pa ipak, neočekivano nagomilavanje leda kod obale značilo je da je bežanje ka pučini ipak bilo bolja opcija. Sada nedostupna. Morali su napred, svesni da će ih led veoma gadno izgruvati.
     En je izgledala kao osoba koja se ne oseća nimalo prijatno; pritegnuta kaiševima uz sedište, prisiljena, uz to, da se svom snagom drži za šipke rukodržača na unutrašnjim zidovima kabine; jedan deo Saksovog uma bio je zadovoljan upravo zbog tog i takvog prizora: naime, zato što En nije pokazivala ni najmanju nameru da se preda, da kapitulira. Ona se nagnu ka njemu da mu nešto viče, a Saks pruži glavu na tu stranu, da bi bolje čuo.
     "Ne možemo ostati ovde!" vikala je ona. "Kad se umorimo - ovo ima da nas poc - ajoj! Da nas pocepa kao lutke!"
     "Mogli bismo se privezati za krevete", povika Saks.
     Namrštila se sumnjičavo. A istina je bila da vezivanjem za ležajeve možda ne bi postigli nikakvo stvarno poboljšanje. On taj sistem nikad nije odista isprobao; osim toga, ne bi bilo nimalo lako stići donde i privezati samoga sebe za krevet, u ovim uslovima.
     Oluja je dizala zapanjujuću buku. Vrištanje vetra, urlik vode, gruvanje leda. Glavni talasi postajali su sve veći. Vrtoglavi i stravični uzlet do vrha talasa trajao je, sada, deset, pa čak i dvanaest sekundi. Sa te visine videli su kako vetar otrže velike komade leda sasvim iz talasa i baca ih, zajedno sa penom, daleko, u druge talase ili u sudar sa drugim sličnim komadima leda. Uskoro, takvi leteći komadi počeše da bombarduju katamaran, ne samo trupove nego i srednji, komandni deo, pa baš i providnu kupolu iznad njihovih glava. Bili su to udarci tako siloviti da su im se kosti tresle.
     Saks se nagnu ka En i povika joj u uvo. "Mislim da je ovo jedna od onih situacija kad treba upotrebiti funkciju 'čamac za spasavanje'!"
     "...čamac?" upita En.
     Saks klimnu glavom. "Ovaj brod je samome sebi i čamac za spasavanje!" povika. "On leti!"
     "Šta leti?"
     "On leti!"
     "Zezaš se!"
     "Ne! Pretvara se u dirižabl!" On se nagnu još bliže i prisloni usta tačno na njeno uho. "U trupovima i perajima postoje rezervoari sa vodom, koja služi kao balast. Ta voda se istisne pomoću helijuma iz helijumskih rezervoara koji su u pramcu. Onda se oslobode i naduvaju baloni. Pričali su mi to u Da Vinčiju, ali nikada nisam video kako dejstvuje! Mislio sam da nam neće nikad trebati!" Takođe su mu u Da Vinčiju rekli, veoma zadovoljni sobom zato što su uspeli napraviti tako raznovrsno upotrebljiv brod, da isti taj katamaran može postati i podmornica. Sada, naravno, u ovako zahuktaloj jurnjavi prema gomili leda, u plitkoj vodi, nije dolazilo u obzir da zarone; Saks zbog ovoga nije žalio, jer mu se, iz nekog razloga, nimalo nije sviđala ta mogućnost, namerno tonjenje.
     En se odmače od njega, zapanjena. "A je l' znaš kako da pilotiraš kad poleti!" povika ona.
     "Ne!"
     Ali mogli su pretpostaviti da će se AI pobrinuti za to. Pod pretpostavkom da oni uspeju da se podignu u vazduh. Samo treba naći pregradu sa dugmadima za hitne slučajeve, pritisnuti ono pravo. On pokaza prstom prema kontrolnom panelu, nastojeći da odglumi, kao u pantomimi, tu misao; onda se nagnu ka En da bi opet nešto povikao u njeno uho; ali u novom potresu oni se sudariše glavama. Enina glava ga je tresnula u nos i usta, vrlo jako, sledećeg trenutka je žmirkao, proboden blistavim bolom, a krv mu je pocurila iz nosa kao iz česme. Sudar tačno kao kad dve miniplanete nalete jedna na drugu. On se nasmeši, zbog čega se njegova već rascepljena usna rascepi još više: bolna greška. Poče da liže svoju krv, opet i opet, osećajući taj ukus. "Volim te!" povika on. Nije čula.
     "Kako lansirati?" kriknu En.
     On opet pokaza prstom: na kontrolnoj tabli, pored AI, jedna pregrada, sa zaštitnom polugom da se ne bi otvorila slučajno.
     Ali ako bi pokušali da se spasu poletanjem u vazduh, to bi donelo i neke opasne trenutke. Čim se sasvim odvoje od površine mora, vetar će ih naprosto nositi napred, kao što bi poneo svaki balon; nikakve druge sile neće veoma uticati na njih. Ali dok su još u vodi, a baloni se razmotavaju i pune helijumom, svašta bi se moglo desiti. Vetar će zahvatiti i povući balone, još ne zaokrugljene; povući će ih vrlo snažno. Usled toga, katamaran će se verovatno prevrnuti, baloni bi tada lako mogli biti onesposobljeni, pa bi se onda prevrnuti i upetljani brodić mogao zariti u talase pune leda ili u ledeni bedem. Saks je jasno video da te iste misli prolaze i kroz Eninu glavu. Pa ipak - šta god da se desi, biće bolje nego nastavak ovog drmusanja koje preti da ih polomi sasvim. Kako god da se završi, završiće se brzo.
     En ga pogleda i, videći na šta on liči, iskrivi lice u grozno namršten izraz. Dalo se pretpostaviti da je njegovo lice krvavi haos. "Vredi pokušati"! viknu ona.
     Zato Saks skide zaštitnu polugu sa te pregrade i posle još jednog pogleda ka En - pogledali su se pravo u oči, bila je to poruka čiji smisao Saksu nije bio jasan, pa ipak, zagrejao ga je - on dodirnu prstima dugmad. Uz malo sreće, ispostaviće se da postoje neke jednostavne komande i za kontrolu visine, kad to dođe na red. On požali što nije više vremena, u svom životu, posvetio letenju.
     Posle uzletanja uz svaki talas, nastupao je jedan trenutak maltene bestežinskog stanja, na samom vrhu talasa, neposredno pre nego što počne oburvavanje u sledeću ledenu udolinu. U jednom takvom bestežinskom trenutku Saks pritisnu dugmad. Katamaran se ipak sjuri niz talas; udari u ledene sante na dnu, strašnom silinom, kao i maločas; ali onda odskoči i poče se dizati iz vode. Ne, međutim, ujednačeno, nego jedan trup znatno više, a drugi sasvim malo; putnici ostadoše da vise u sedištima, zapravo u kaiševima. Ako su se baloni zapetljali, sledeći talas će značiti prevrtanje, i nikakvog uzletanja niti ispravljanja neće biti. Ostaće tako. Ali katamaran polete ludo iznad vode, leda i pene, vukući se samo još jednim malim svojim delom kroz sve to; ne istim, nego sad jednim delom, sad drugim, tako da su se tumbali mahnito. Onda se katamaran ispravi, ali odmah poče da se njiše kao da je okačen o neki veliki konopac, kao kakvo džinovsko klatno. Jedan od tih zamaha ponese ih uvis, uvis - uuups - u potpuno prevrtanje; počeše propadati naglavačke. Posle opisane petlje u vazduhu, opet se na tren ispraviše, a onda poče novo njihanje, otklon maltene do još jednog prevrtanja. Uvis, uvis uvis, uz neprestano bacakanje i klaćenje; držali su se čvrsto, onda kaiš skliznu sa jednog Saksovog ramena, i on tim ramenom jako nalete na En, iako je, zapravo, i do tog trenutka bio pritisnut uz nju. Krmanoški točak vrlo žestoko je gnječio i udarao jedno njegovo koleno. On se zato samo još jače uhvati za šipke. Novi sudar sa En, ali on sad podiže ruku, izvi se i zagrli je oko pleća. En učini isto, obuhvati i ona njega jednom rukom oko pleća. Posle toga držali su se kao sijamski blizanci; pretila je opasnost, pri svakom novom potresu, da jedno drugome polome kosti. Na trenutak su se i pogledali; lica samo tri-četiri centimetra udaljena; krv na oba, valjda iz raznih posekotina, ili, ne, to je sve iz njegovog nosa. En je izgledala neuzbuđeno. Vinuše se u nebesa.
     Bolela ga je ključna kost, na mestu gde je pogođena udarcem Eninog lakta ili glave. Ali oni lete, ka sve većim visinama, zagrljeni nespretno. Pošto je brodić sada postigao brzinu približno jednaku brzini vetra samog, turbulencija oko njih bitno se smanjila. Činilo se da su baloni povezani kablovima za sam vrh jedro-katarke. I upravo kad se Saks ponadao, čak poverovao, da će početi razdoblje stabilnosti nalik na dostojanstveni let cepelina, katamaran polete kao iz topa ispaljen, pravo uvis, preko svojih sopstvenih balona, i poče novo tumbanje i prevrtanje. Uzlazne struje, nesumnjivo. Sada su svakako već bili iznad kopna, i bilo je sasvim moguće da ih oluja usisava u svoj ogromni oblak, kao što čini sa zrnima grada. Na Marsu, olujni oblak ume da bude i po deset kilometara visok, a snagu mu često daju urlajući vetrovi sa dalekog juga; zrno grada može veoma dugo da leti kroz takav oblak, gore-dole i u krug. Za to vreme ono raste. Dešavalo se da padaju 'zrna' grada velika kao topovska đulad, da satru useve, čak ubiju nekoga. Ako bi ova uzlazna struja odnela njihov katamaran suviše visoko, oni bi mogli umreti od gušenja u razređenom vazduhu, kao oni rani balonisti u Francuskoj; da li se to desilo samoj braći Mongolfje? Saks ne uspe da se priseti toga. U visine, u visine, brzi let kroz vetar i crvenu sumaglicu, ne možeš videti daleko...
     BUUUM! On odskoči i oseti bol; toliko se jako cimnuo, da je samog sebe povredio naletanjem na kaiševe koji su ga držali. Pa, to je bio grom. Gromovi pucaju oko njih, to je buka koja sigurno prelazi sto trideset decibela. En, nekako mlitavo naslonjena na njega; on se nespretno izvi i dohvati je prstima za uvo i povuče, misleći da joj okrene glavu i vidi lice. "Ej!" uzviknu ona. Doduše, to je zvučalo više kao šapat, u ogromnoj buci oluje kojom su bili okruženi. "Pardon", reče on, iako siguran da ga ona ne može čuti. U takvog kakofoniji ne može se razgovarati. Počeše da se vrte u krug, oko sebe, ali bez mnogo centrifugalne sile. Guran uvis, brodić je vrištao; onda poče munjeviti pad. Bol u ušima, kao da će mu bubne opne pući; on poče da mrda donjom vilicom tamo-amo i levo-desno, uporno. Novo uzletanje u nebesa, i bubne opne 'pucnuše', bolno. On se zapita koliko će biti izbačeni u visinu ovog puta; lako bi se moglo desiti da u tako razređenom vazduhu poumiru. Mada su tehničari u Da Vinčiju možda mislili i na to, i spremili neki način da se u komandnu kabinu uvede nešto viši pritisak vazduha, ko zna. Čoveku kao što je on sada bi dolikovalo da ovlada letelicom, polazeći od pretpostavke da je to dirižabl. Ako ne svim vidovima letenja, ono bar sistemom za podešavanje visine. Mada je, naravno, pitanje može li se išta učiniti protiv ovako jakih uzlaznih i silaznih strujanja. Najednom poče paljba zrnevlja grada po prozirnoj kupoli njihove komandne kabine. Kao mitraljez. Na tabli sa kontrolama za hitne slučajeve postoje i neka manja dugmad. On iskoristi trenutak manje silovitog tumbanja, gurnu glavu tamo i pročita reči na displejima iznad te dugmadi. Visina... ali nije baš samo po sebi jasno. On pokuša da izračuna koju visinu bi katamaran mogao dostići i na njoj se stabilizovati. Ali to nije lako kad ne znaš težinu letelice i količinu upotrebljenog helijuma.
     Onda ih poduhvati neka nova vrsta turbulencije u istom oblaku. Sad ih je bacalo gore, pa dole, iz sekunde u sekundu drugačije; ali niz tih sekundi bio je veoma dug. Saksu je želudac već dospeo u grlo; tako se, bar, osećao. U ključnoj kosti, užasan bol. Nos ili je vrlo kijavičav ili krvari bez prestanka. Uzlet ka novim visinama. Oni, oboje, zevaju, hvataju vazduh. On se opet zapita koliko su kilometara visoko i da li se još penju, ali ništa se izvan kabine nije moglo videti, samo prašina i oblak. Njemu se, zasad, nije činilo da je u opasnosti da se onesvesti. En je pored njega ležala nepomično, i on htede da je opet povuče za uho da vidi da li je svesna, ali to sad nije mogao izvesti, nije mogao pokrenuti ruku. Zato je munu laktom u rebra. Munu i ona njega; i, ako je zabolelo maločas nju toliko kao ovo sad njega, onda će on stvarno morati to malo blaže da uradi sledeći put. Pokuša odmah izvesti taj opit. Ćušnu je laktom u rebra, ali sad mnogo slabije. Odmah ćušnu i ona njega laktom, takođe mnogo suzdržanije. Hm, tu se možda može razraditi jedan oblik Morzeove azbuke, on ju je kao dečak naučio celu, iako mu ni za šta nije bila potrebna, a sad, sa obnovljenim pamćenjem, sećao se opet svih slova i brojki, svake tačke i crte. Ali možda En nije učila Morzeovu azbuku, a sad baš nije trenutak za lekcije.
     Ova mukotrpna vožnja nastavila se toliko dugo da on izgubi sposobnost da proceni koliko je trajala: jedan sat? U jednom trenutku buka se smanjila na nivo tako skroman da su se opet mogli sporazumevati urlanjem; ovo odmah počeše da rade naprosto zato što se sad moglo uraditi. Nisu imali mnogo toga da kažu.
     "Upali smo u olujni oblak!"
     "Jesmo!"
     Onda ona pokaza prstom dole. Neka ružičasta razmućenja. Naglo silaženje, bubne opne ga opet veoma bole. Olujni oblak će ih, izgleda, sada ispljunuti iz sebe, kao što na kraju uvek ispljune i sva zrna grada. Iz svoga dna. Ružičasto, smeđe, boja rđe, ćilibarna, tamni oker. Ah, da - površina planete, izgleda otprilike isto kao uvek. Viđena iz vazduha. Kad silaziš. On i En su sleteli na Mars istim sletnim vozilom, onda kad im je to bilo prvi put, priseti se on.
     Sad je katamaran jurio u daljinu, tik ispod dna oblaka, kroz kišu pomešanu sa gradom; ali helijum bi ih mogao povući nazad u oblak. On potisnu naniže jedan prekidač koji je izgledao kao da bi mogao biti onaj pravi; katamaran se poče spuštati. Dva mala podešivača; pomeranjem njih, on izazva spuštanje i uzdizanje brodića. Ta dva, dakle, služe za podešavanje visine. On pogura oba blago nadole.
     Spuštaju se. Posle nekog vremena prizor ispod njih postade jasnije vidljiv. Leteli su iznad nekih zupčastih kamenitih grbina i iznad mnogobrojnih mesa. To bi morala biti oblast poznata kao Sidonija Mensa, deo šire oblasti koja se zove Arabija Tera - zemlja arabijska. Nije pogodno za sletanje.
     Međutim, oluja ih je nosila sve dalje i dalje. Uskoro su bili istočno od Sidonije, nad ravnicama Arabije. Sad bi se trebalo spustiti, brzo, pre nego što ih vetar baci nad Severno more, koje bi moglo biti jednako divlje i ledeno kao što je Zaliv krize maločas bio. Ispod njih, mnogobrojne 'zakrpe' jedna do druge: njive, voćnjaci. Kanali za navodnjavanje, krivudave rečice duž kojih raste drveće. Kao da je padala neka silna kiša, svuda po toj zemlji svetluca voda, ne samo u kanalima i kraterima koji su postali bare, nego i na nižim delovima većine njiva. Farmerske kuće grupisane u seoca, a među njivama samo pomoćne zgrade - ambari, šupe za alat. Divni, mokri, plodni predeli, veoma ravni. Vode, koliko god hoćeš. Spuštaju se, ali sporo. Enine šake su plavičaste i bele u mutnom popodnevu; njegove isto tako.
     On se pribra. Oseća težak umor. Ovo sletanje, važno je. Pritisnu oba klizeća podešivača još mnogo nadole.
     Sad su sletali brže. Vetar ih je nosio iznad jednog drvoreda. Sada, preko jedne široke njive, vrlo brzo. Donji kraj njive je potopljen, brazde su pune kišnice koja, međutim, ima boju blata. Iza njive počinje voćnjak; mnogo bolje bilo bi sleteti na vodu, bilo bi to, zapravo, savršeno. Ali njihovo vodoravno kretanje i sada je veoma brzo, a iznad njive su još dobrih deset ili čak petnaest metara. On potisnu podešivače sasvim nadole i vide kako se oba trupa okreću, kao delfini kad posle skoka prelaze u ronjenje; čitav katamaran kliznu naglo dole, a zemlja uzlete pravo u njih, blatnjava voda ogromno pljašti, uskomešana i opet bela šiba u levu i desnu stranu tamo gde trupovi zahuktalo jure po njoj; kao da je katamaran raširio neka bela krila. Neka sila ih vuče još dalje, dalje, po blatu, i oni tako uklizavaju pravo u drvored, ali mladih stabala, i zaustavljaju se, to je samo jedan udar, ali žestok. Duž drvoreda ka njima trči jedna skupina dece, i sa njima neki odrastao čovek; svima su otvorena usta, a oči savršeno zaokrugljene.
     Saks i En se iskobeljaše do nekog normalnijeg sedećeg položaja. Saks otvori poklopac komandne kabine. Mlazevi blatnjave vode počeše se slivati unutra. Ta voda kao da je topla, daje takav osećaj na koži. Enino lice je mokro, a kosa joj strši na sve strane u krutim, ukočenim pramenovima, kao da su je upravo skinuli sa električne stolice. Ona se nasmeši ukrivo. "Lepo izvedeno", reče.