18. RIZICI TILE BRAUN

     Bila je duboka noć kada su napustili dužicu olujnog oka. Nije bilo zvezda već samo bledoplave svetlosti luka koja je dopirala kroz povremeni procep u pokrovu oblaka.
     "Promenio sam mišljenje", reče Govornik. "Nesuse, možeš ponovo da nam se pridružiš ako želiš."
     "Hoću", reče lutkar.
     "Potrebna nam je pronicljivost tvoje vrste. Pokazao si se veoma pametnim. Ali moraš shvatiti da ja neću zaboraviti zločin koji je tvoja vrsta počinila mojoj."
     "Ne bih želeo da čačkam po tvom sećanju, Govorniče."
     Luis Vu jedva da je primetio ovu pobedu praktičnosti nad čašću, razuma nad ksenofobijom. Prelazio je pogledom oblast gde se zona oblaka sretala sa beskrajnim obzorjem, u nadi da će ugledati trag pare koji je za sobom ostavljala Tila. Ali on je potpuno nestao.
     Tila je još bila u nesvesti. Ali onda, njen lik na interkomu nemirno se promeškolji i Luis povika: "Tila!" Ali ona ne odgovori.
     "Imali smo pogrešno mišljenje o njoj", reče Nesus. "Ali ne mogu da shvatim zašto. Zašto smo morali da se srušimo kada je njena sreća tako moćna?"
     "Upravo to sam i ja govorio Luisu!"
     "S druge strane", reče lutkar, "ako njena sreća nije snažna, kako je onda mogla da aktivira rezervni pogon? Verujem da sam od početka bio u pravu. Tila Braun poseduje psihičku sreću."
     "Ali kako je u tom slučaju mogla da bude izabrana? Zašto se Lažov srušio? Odgovori mi!"
     "Prestanite", reče Luis.
     Ali oni ne obratiše pažnju na njega. Nesus reče: "Njena sreća je sasvim nepouzdana."
     "Da ju je sreća samo jednom izneverila, bila bi mrtva."
     "Da je bila mrtva ili povređena, ja je ne bih izabrao. Moramo dozvoliti slučajnosti", reče Nesus. "Ne smeš zaboraviti, Govorniče, da zakoni verovatnoće dopuštaju slučajnosti."
     "Ali ne dopuštaju magiju. Ne mogu da poverujem u uzgajanje sreće."
     "Moraćeš", reče Luis.
     Ovog puta su ga čuli. On nastavi: "Trebalo je da shvatim već mnogo ranije. Ne zato što je stalno izbegavala nesreće. Već zbog sitnih stvari, vezanih za njenu ličnost. Ona je srećna, Govorniče. Pozudaj se u to."
     "Luse, kako možeš da podržavaš tu glupost?"
     "Nikada nije bila povređena. Nikada."
     "Otkud znaš?"
     "Znam. Poznata su joj sva zadovoljstva, a nijedan bol. Sećaš se kada su te suncokreti zaslepili? Pitala te da li vidiš.
     'Slep sam', rekao si. A ona je kazala: 'Da, ali možeš li da vidiš?' Nije ti verovala.
     Zatim, oh, odmah nakon pada. Pokušala je bosonoga da se uspne uz kosinu koja je tek počela da se hladi."
     "Nije baš mnogo bistra, Luise."
     "I te kako je bistra, tanja mu! Samo što nikada nije bila povređena. Kada je oprljila stopala, jurnula je pravo niz strminu na površinu koja je dvanaest puta klizavija od leda... i uopšte nije pala!
     Ali nisu ti potrebne sitnice", reče Luis. "Treba samo da je posmatraš dok hoda. Trapavo. Svakog sekunda ti se čini da će se preturiti. Ali to se ne događa. Ona ne obara stvari laktovima, ne prosipa ih, niti ispušta. Nikada joj se tako nešto nije dogodilo. Nikada, međutim, nije učila da to ne čini, zar ne shvataš? Zato nije graciozna."
     "Jedan pripadnik druge vrste ne može to da uoči", reče ne baš ubeđeni Govornik. "Moram ti verovati na reč, Luise. Pa ipak... kako da poverujem u psihičku sreću?"
     "Ja verujem. Moram."
     "Ako joj je sreća pouzdana", reče Nesus, "ona nikada ne bi pokušala da hoda po gotovo istopljenoj steni. Pa ipak, sreća Tile Braun štiti nas tu i tamo. Ospokojavajuće, zar ne? Svo troje bili biste mrtvi da vas nisu zaštitili oblaci kada ste prelazili preko polja suncokreta."
     "Aha", reče Luis; ali na um mu pade da su se oblaci razdvojili taman toliko da sprže kožu Govornika-Životinjama. Seti se i stepenica u Nebesima koje su Tilu Braun popele na deveti sprat, dok je Luis Vu morao da pešači.
     Osetio je zavoje na rukama i spomenuo se Govornikove ruke ugljenisane do kosti, dok je Tilin disk za prevodenje sagoreo u svojoj kutiji. "Izgleda da je vlastita sreća štiti bolje od nas", reče on.
     "A što da ne? Izgledaš uznemiren, Luise."
     "Možda i jesam..." Njeni prijatelji odavno su prestali da joj poveravaju svoje nevolje. Tila nije razumela nevolje. Opisivati bol Tili Braun ličilo bi na pokušaj opisivanja boje slepom čoveku.
     Ošinuti srce? Tila nikada nije naišla na prepreku u ljubavi. Čovek koga bi poželela dolazio bi k njoj, i ostajao sve dok ga se ne bi gotovo zasitila, a zatim bi dobrovoljno odlazio.
     Delimična ili ne, Tilina čudna moć uslovila je da se ona... možda pomalo razlikuje od ostalih ljudi. Bila je žena, bez sumnje, ali posedovala je drugačije moći i sposobnosti, kao i nedostatke... i baš tu ženu Luis je voleo. Bilo je to tako neobično.
     "I ona je mene volela", promrmlja Luis. "Čudno. Nisam njen tip. A ako me nije volela onda..."
     "Šta? Luise, da li se to meni obraćaš?"
     "Ne, Nesuse, govorim sam sa sobom..." Da li je to bio pravi razlog što se pridružila Luisu Vuu i njegovoj šarolikoj posadi? Time bi se zagonetka samo još više zapetljala.
     Sreća je dovela do toga da se Tila zaljubi u pogrešnog čoveka, što ju je, pak, navelo da se pridruži jednoj neugodnoj i poraznoj ekspediciji, tako da je nekoliko puta za dlaku izmakla nasilnoj smrti. To nije imalo smisla.
     Tilin lik na interkomu podiže pogled. Prazan pogled i bezizražajno lice... zbunjeno... poče iznenada da se ispunjava silnim užasom. Njene oči, širom otvorene i bele; gledale su nadole. Tilino divno, ovalno lice bilo je nagrđeno ludilom.
     "Polako", reče Luis. "Samo polako. Opusti se. Sada je sve u redu."
     "Ali..." uzvrati Tila falsetnim piskom.
     "Izmakla si. Ostalo je daleko za nama. Osvrni se. Tanja mu, pogledaj iza sebe!"
     Ona se okrete. Jedan dugi trenutak Luis je video samo mekanu tamnu kosu. Kada se ponovo okrenula, bolje je vladala sobom.
     "Nesuse", reće Luis, "kaži joj."
     Lutkar reče: "Krećeš se brzinom od četiri maha već više od pola časa. Da bi vratila letcikl na normalnu brzinu, uvuci kažiprst u zeleno oivičen prorez..."
     Iako i dalje uplašena, Tila je bila u stanju da izvršava uputstva.
     "Sada nam se moraš pridružiti. Moj signal pokazuje da ideš zakrivljenom putanjom. Krećeš se prema luci u smeru okretanja udaljujući se od nas. Kako nemaš indikator, moraću da te navodim po osećaju. Za sada, okreni se u smeru suprotnom od okretanja."
     "Na koju je to stranu?"
     "Skreni ulevo dok se ispred tebe ne nađe jedna ođ osnova luka."
     "Ne vidim luk. Moraću da se uzdignem iznad oblaka." Sada je već izgledala gotovo sasvim pribrana.
     Tanj, ali bila je prestrašena! Luis nije mogao da se seti da je ikoga video toliko uplašenog. Tilu sigurno nikada nije video tako uplašenu. Da li je uopšte video Tilu uplašenu?
     Luis pogleda preko ramena. Tle ispod oblaka bilo je tamno; ali olujno oko, tamo daleko iza njih, prelivalo se plavim sjajem pri svetlosti luka. Posmatralo ih je kako odlaze, potpuno usredsređeno i bez ikakvog znaka žaljenja.
     
     Luis je bio duboko zamišljen kada jedan glas izgovori njegovo ime: "Da", reče on.
     "Ti si lud."
     "Lud?" on razmisli o tome. Sinu mu, nakratko, da je ona prema normalnim merilima počinila neverovatnu glupost, kada se 'ciklom sunovratila dole. I tako, on stade da traga za ljutnjom kao što bi tragao za minulom zuboboljom. Ali ne nađe ništa.
     Normalna merila nisu odgovarala Tili Braun.
     Zub je bio mrtav.
     "Mislim da nisam. Šta si, inače, videla tamo dole?"
     "Mogla sam da poginem", reče Tila sve ljuća. "Ne odmahuj mi glavom, Luise Vu! Mogla sam da poginem! Zar ti nije stalo?"
     "A tebi?"
     Ona se trgnu unazad kao da ju je ošamario. Luis zatim... vide njenu ruku kako se pokreće i narednog trena je nestade.
     Vratila se skoro odmah. "Videla sam rupu", besno povika. "I izmaglicu na dnu. Pa?"
     "Koliko je bila velika?"
     "Otkud znam?" Ponovo je nestade.
     Tačno. Kako je mogla da odredi razmere pri toj treperavoj, neonskoj svetlosti?
     Rizikuje vlastiti život, pomisli Luis, a zatim mene krivi što se nisam naljutio. Da li time želi da privuče pažnju? Koliko se već time služi?
     Svako drugi s tom navikom umro bi mlad!
     "Ali ne i ona", reče Luis Vu. "Ne..."
     Da li se ja bojim Tile Braun?
     "Ili sam najzad dolijao?" Događalo se to i drugima u njegovom dobu. Čovek u godinama Luisa Vua mora da neprestano viđa kako se događaju neverovatne stvari. Za takvog čoveka linija između uobrazilje i stvarnosti ponekad bledi. Mogao je postati ultrakonzervativac, odbijajući nemoguće čak i kada ono postane činjenica... poput Kragena Perela, koji nije želeo da poveruje u pogon na potisnike, jer on krši drugi zakon kretanja. Ili je mogao da poveruje u bilo šta... poput Zera Halea, koji je neprestano kupovao lažne relikvije sa Slejvera.
     Oba puta vode u propast i ludilo.
     "Ne!" Činjenica da je Tila Braun izbegla sigurnu smrt, opalivši glavom o signalnu tablu, predstavlja više nego slučajnost.
     Ali zašto se onda Lažov srušio?
     Srebrna mrlja probi se između Luisa i jedne manje srebrne mrlje koja se nalazila u smeru okretanja. "Dobro došao", reče Luis.
     "Hvala", odvrati Nesus. Mora da je upotrebio rezervni pogon kad je tako brzo stigao. Nije proteklo ni deset minuta od kako ga je Govornik pozvao da se vrati.
     Dve trouglaste glave, male i poluprovidne, promatrale su Luisa sa signalne table. "Sada se osećam sigurnim. Kada nam se Tila za pola sata pridruži, osećaću se još sigurnijim."
     "Zašto?"
     "Sreća Tile Braun nas štiti, Luise."
     "Ne delim tvoje mišljenje", reče Luis Vu.
     Govornik ih je bez reči gledao preko interkoma. Samo je Tila bila isključena.
     "Brine me tvoja oholost", reče Luis Vu. "Uzgajanje srećnih ljudi bilo je đavolski oholo. Čuo si za đavola?"
     "Čitao sam o đavolu u knjigama."
     "Snob. Ali tvoja glupost gora je od tvoje oholosti. Olako si pretpostavio da je ono što je dobro za Tilu Braun dobro i za tebe. Zašto bi to bilo tako?"
     Nesus zapucketa, a zatim reče: "Naravno da se to podrazumeva. Ako se oboje nalazimo u istom trupu broda, onda havarija predstavlja nesreću za oboje."
     "Naravno. Ali pretpostavimo da prolaziš pored mesta na koje bi Tila želela da svrati i da ne želiš da se spustiš. Kvar na pogonu upravo u tom trenutku predstavljao bi sreću za Tilu, ali ne i za tebe."
     "Kakva besmislica, Luise! Zašto bi Tila Braun želela da ide na Prstenasti svet? Nije ni znala da postoji dok joj nisam sam to rekao!"
     "Ali ona je srećković. Ako je bilo potrebno da dođe ovamo, a da to ne zna, to bi se i dogodilo. U tom slučaju njena sreća ne bi bila nestalna, zar ne, Nesuse? Trajala bi sve vreme. Imala je sreću što si je pronašao. Sreću što nisi pronašao nekog drugog ko bi odgovarao misiji. Sećaš se svih onih pogrešnih telefonskih spojeva?"
     "Ali..."
     "Imala je sreću što smo se srušili. Sećaš se koliko ste se ti i Govornik prepirali ko je zapovednik ekspedicije? Pa, sada znate."
     "Ali zašto?"
     "Ne znam." On prođe noktima kroz kosu, krajnje razočaran. Prava, crna kosa izrasla mu je do normalne dužine, ne računajući rep.
     "Da li te brine to pitanje, Luise? Mene brine. Šta bi to moglo da postoji na Prstenastom svetu što privlači Tilu Braun? Ovo mesto je nesigurno. Čudne oluje, loše programirana postrojenja, polja suncokreta i nepredvidljivi domoroci, sve to ugrožava naše živote."
     "Aha", reče Luis. "Tačno. Bar donekle. Zar ne shvataš da za Tilu Braun ne postoji opasnost? Svaka procena o Prstenastom svetu koju smo napravili morala bi da uzme to u obzir."
     Lutkar nekoliko puta za redom brzo otvori pa zatvori usta.
     "To otežava stvari, zar ne?" uzvrati pobedonosno Luis. Za njega je rešavanje problema predstavljalo posebno zadovoljstvo. "Ali to je samo pola odgovora. Ako pretpostavite..."
     Lutkar stade da vrišti.
     Luis ostade bez reči. Nije očekivao da će lutkar to tako loše primiti. Lutkar je sada cvileo u dva tona, a zatim bez vidljive žurbe, sakri glave ispod sebe. Luis je mogao da vidi samo rasutu grivu koja je prekrivala stanište za mozak.
     I Tila se pojavi na interkomu.
     "Razgovarali ste o meni", reče ona hladno. (Luis shvati tog časa da ona nije u stanju da dugo bude kivna na nekoga. Da li je to stvaralo sposobnost da se ljutnja pretvori u činilac opstanka?) "Probala sam da pratim ono što ste govorili, ali nisam mogla. Šta se dogodilo s Nesusom?"
     "Moja brbljivost. Uplašio sam ga. Kako ćemo te pronaći?"
     "Zar ne znate gde sam?"
     "Kod Nesusa je jedini lokator. Verovatno se iz istog razloga pobrinuo i da ne znamo kako da upravljamo rezervnim pogonom."
     "Razmišljala sam o tome", reče Tila.
     "Želeo je da bude siguran da će moći da utekne od jednog pobesnelog kzina. No, manimo se sad toga. Koliko si razumela?"
     "Ne mnogo. Stalno ste jedan drugog pitali zašto sam želela da dođem ovamo. Luise, nisam želela. Pošla sam s tobom jer te volim."
     Luis klimnu. Naravno, ako je Tili bilo potrebno da dođe na Prstenasti svet, morala je da ima motiv da bi pošla sa Luisom Vuom. To baš nije bilo laskavo.
     Volela ga je zbog vlastite sreće. A nekada je mislio da ga voli zbog njega samoga.
     "Prelazim preko grada", reče iznenada Tila. "Vidim neka svetla. Ne mnogo. Mora da postoji neki veliki, dugovečni izvor energije. Govornik bi verovatno mogao da ga pronađe na mapi."
     "Da li se isplati pogledati?"
     "Rekoh ti, tamo ima svetla. Možda..." Zvuka nestade bez upozorenja; nije se čulo ni škljocanje prekidača.
     Luis ostade da zuri u prazan prostor iznad signalne table. Zatim pozva: "Nesuse."
     Nije bilo odgovora.
     Luis uključi sirenu.
     Nesus se pojavi poput porodice zmija u zapaljenom zoološkom vrtu. Pod drugim okolnostima to bi bilo smešno: dva izbezumljena, zamršena vrata uzdizala su se poput dva znaka pitanja iznad signalne table; konačno, Nesus kevćući prozbori: "Luise! Šta je?"
     Govornik je istog časa odgovorio na poziv. Očito je bio pripravan i čekao na uputstva i objašnjenje.
     "Nešto se dogodilo Tili."
     "Dobro", reče Nesus. I glave se povukoše.
     Luis za trenutak ljutito isključi sirenu, a zatim je opet pusti. Nesus je reagovao kao i prvi put. Ovog puta Luis prvi progovori.
     "Ako ne saznamo šta se Tili dogodilo, ubiću te", reče on.
     "Posedujem tasp", reče Nesus. "Programirali smo ga tako da deluje i na kzine i na ljude. Video si njegove posledice na Govorniku."
     "Misliš li da bi me to sprečilo da te ubijem?"
     "Da, Luise. Mislim."
     "U šta", pažljivo upita Luis, "smeš da se kladiš?"
     Lutkar razmisli. "Spasiti Tilu teško da može biti opasnije od prihvatanja te igre. Smeo sam s uma da je ona tvoja ženka." On pogleda nadole. "Ne vidim je više na lokatoru. Ne mogu da odredim gde je."
     "Da li to znači da joj je 'cikl uništen?"
     "Da, potpuno. Pošiljalac se nalazio blizu jedne jedinice potisnika njenog letcikla. Možda je naletela na neku uključenu mašinu sličnu onoj koja je spalila diskove za komunikaciju."
     "Hm. Ali trebalo bi da znaš gde se nalazila kada je razgovor prekinut."
     "Deset stepeni u smeru okretanja od luke. Ne znam udaljenost, ali to možemo odrediti uzimajući u obzir prosečnu brzinu njenog letcikla."
     Skrenuli su deset stepeni prema luci u smeru okretanja, što je na Govornikovoj precrtanoj mapi predstavljalo kosu liniju. Tokom dva sata leta nisu se pojavila nikakva svetla; Luis poče da se pita nisu li se izgubili.
     Tri hiljade pet stotina milja od kotrljajućeg uragana olujnog oka, linija na Govornikovoj karti završavala se u morskoj luci. Tila nije mogla dalje da odleti. Morska luka im je poslednja prilika...
     Najednom, s one strane prevoja varljivog, blagog obronka brda, blesnu svetlost.
     "Koči", prošaputa divlje Luis ne znajući uopšte zašto šapuće. Ali Govornik ih je već zaustavio u vazduhu.
     Lebdeli su, proučavali svetla i teren.
     Teren: grad. Posvuda grad. Tamo dole, prošarane senkama pri plavoj svetlosti luka, nalazile su se zgrade nalik na košnice sa okruglim prozorima, razdeljene urezanim trotoarima, suviše uskim da bi se mogli nazvati ulicama. Ispred: i dalje isto, a zatim sve više zgrada, da bi na kraju preostali samo oblakoderi i lebdeća zdanja.
     "Drugačija gradnja", prošaputa Luis. "Arhitektura nije... slična onoj iz Zignamklikklika. Različiti stilovi..."
     "Oblakoderi", reče Govornik. "Zašto bi gradili u visinu kada su imali tako mnogo prostora?"
     "Da bi dokazali da mogu. Ne, to je glupo", reče Luis.
     "Ne bi imalo smisla, s obzirom na to da su bili u stanju da sagrade sam Prstenasti svet."
     "Možda su visoke zgrade kasnijeg datuma, iz razdoblja opadanja civilizacije."
     Svetla: bili su to bleštavo beli nizovi prozora na dvanaestak izdvojenih kula osvetljenih od vrha do temelja. Nalazile su se u skupini koju je Luis već nazvao civilni centar, budući da je tu bilo smešteno svih šest lebdećih zgrada.
     I još nešto: malo predgrađe koje je stajalo u pravcu okretanja od civilnog centra, svetlelo je bledim, narandžastobelim sjajem.
     
     Na drugom spratu jedne od kuća-košnica trojka se poreda u trouglu oko Govornikove karte.
     Govornik je navaljivao da sa sobom unesu i letcikle. "Bezbednost." Prostoriju im je osvetljavalo prednje svetlo sa Govornikovog 'cikla, odbijeno i ublaženo zakrivljenim zidom. Sto, sa čudno izrezbarenim oblicima tanjira i udubljenim podmetačima za čaše, sruši se i pretvori u prašinu kada se Luis očeša o njega. Prašina na podu bila je inč debela. Boja sa zakrivljenog zida izmrvila se i prekrila daščani pod u vidu fine nebesko plave prašine.
     Luis oseti kako ga pritiska drevnost grada.
     "U razdoblju kada su snimljene trake iz kartografske sobe, ovo je bio jedan od najvećih gradova na Prstenastom svetu", reče Govornik. Njegova zakrivljena kandža pokazivala je po karti. "Prvobitni grad bio je urbanizovan, polukružnog oblika sa ravnom ivicom duž mora. Kula nazvana Nebesa mora da je bila podignuta mnogo kasnije, kada se grad već uveliko proširio daleko duž obale."
     "Šteta što nisi precrtao mapu grada", reče Luis. Jer na Govornikovoj karti se mogao videti samo osenčeni polukrug.
     Govornik podiže kartu i smota je: "Ovakve napuštene metropole sigurno kriju mnoge tajne. Moramo biti pažljivi. Ako civilizacija uopšte može nastati na ovom tlu na ovoj strukturi onda to mora biti na mestima koja ukazuju na nestalu tehnologiju."
     "Šta je sa nestalim metalima?" primeti Nesus. "Propala civilizacija ne bi mogla ponovo da se uzdigne na Prstenastom svetu. Nema metala koji se mogu vaditi, niti fosilnih goriva. Jedina oruđa bila bi drvo i kost."
     "Videli smo svetlost."
     "Raspored je izgledao nasumičan kao da je posredi mnoštvo nezavisnih izvora energije koji se jedan za drugim gase. Ali možda si u pravu", reče Nesus. "Ako je ovde ponovo započeta proizvodnja oruda, moramo stupiti u vezu sa onima koji ga izrađuju. Ali pod našim uslovima."
     "Mogli su već da odrede gde se nalazimo na osnovu interkomskih prenosa."
     "Ne, Govorniče. Naši interkomski prenosi predstavljaju zatvoreni snop."
     Napola slušajući, Luis je razmišljao: Možda je povredena. Možda negde leži, nesposobna da se pokrene, čekajući da joj priteknemo upomoć.
     Ali nije mogao da uveri sebe u to. Izgledalo je da se Tila sukobila sa nekom od starih mašina sa Prstenastog sveta: možda sa nekim finim automatskim oružjem, ako su žitelji Prstenastog sveta uopšte posedovali takve stvari. Nije isključeno da je ono bombardovalo samo njen interkom i odašiljač lokalizatora, ostavivši nedirnute sisteme za kretanje. Ali to je izgledalo neverovatno.
     Ali zašto onda nije osećao hitnju? Luis Vu, hladan poput kompjutera dok mu je žena suočena sa nepoznatom opasnošću.
     Njegova žena... da, ali bila je i nešto više od toga, nekako drugačija.
     Kako je bilo glupo od Nesusa što je mislio da će ljudi uzgojeni zbog sreće misliti na isti način kao i ljudi na koje je bio navikao! Da li bi srećan lutkar mislio poput, recimo, razumnog lutkara Hirona?
     Možda je strah bio ukorenjen u genima lutkara.
     Ali svako ljudsko biće mora naučiti šta je to strah.
     Nesus reče: "Moramo pretpostaviti da je došlo do trenutnog kraha Tiline sporadične sreće. Ako je to u pitanju, Tila nije povredena."
     "Šta?" uznemiri se Luis. Lutkar kao da mu je sledio misli.
     "Ako je njen letcikl uništen, onda je i ona verovatno mrtva. Ali ukoliko nije ostala na mestu mrtva, onda mora da se spasla čim joj je sreća povratila snagu."
     "To je smešno. Ne može se očekivati od psihičke sreće da na taj način sledi pravila!"
     "Moja logika je besprekorna, Luise. Želim da istaknem da Tili nije potrebno da bude smesta spašena. Ako je živa, može sačekati. A mi možemo sačekati jutro da izvidimo okolinu."
     "I šta onda? Kako ćemo je pronaći?"
     "Ako je sreća nije napustila u sigurnim je rukama. Tragaćemo za tim rukama. Ako ruke ne postoje, to ćemo saznati sutra, a možemo se nadati i da će nam dati neki znak. Postoji mnogo načina na koje može to da uradi."
     Upade Govornik: "Za sve te načine potrebna je svetlost."
     "A da li je ima?"
     "Ima je. Razmišljao sam o tome. Moguće je da joj prednja svetla još rade. Ako je tako, ostaviće ih uključena. Kažeš da je pametna, Luise."
     "Jeste."
     "I ne vodi računa o sigurnosti. Neće voditi računa ni o tome šta ju je otkrilo, sve dok je mi ne pronađemo. Ako joj prednja svetla ne rade, može iskoristiti reflektorski laser da bi se javila svemu što se kreće ili da zapali signalnu vatru."
     "Tvrdiš da je ne možemo naći po danu. U pravu si", priznade Luis.
     Nesus reče: "Prvo moramo istražiti grad po danu. Ako naiđemo na žitelje, fino i lepo. Inače ćemo morati da potražimo Tilu sutra uveče."
     "Ti bi je ostavio da negde leži trideset časova? Ti hIadnokrvni... Tanj, ta mrlja svetlosti koju smo videli možda je ona! Možda nisu ulična svetla, već zgrade u plamenu!"
     Govornik ustade. "Tačno. Moramo istražiti."
     "Ja sam Poslednji u ovoj floti. Tvrdim da Tila nije vredna rizika koji u sebi nosi noćni let iznad nepoznatog grada."
     Govornik-Životinjama pope se na svoj letcikl. "Nalazimo se u oblasti koja je možda neprijateljski raspoložena. Zbog toga ja izdajem naređenja. Ići ćemo da potražimo Tilu Braun, jednog od članova naše grupe."
     Kzin se podiže i prođe na letciklu kroz veliki ovalni prozor. S one strane prozora nalazili su se ostaci trema, a zatim su usledila predgrađa bezimenog grada. Ostali letcikli nalazili su se u prizemlju. Luis se žurno, ali pažljivo spusti niz stepenice, jer se jedan njihov deo bio srušio, a postrojenje pokretnog stepeništa već odavno se pretvorilo u rđu.
     Nesus ga je gledao sa ivice otvora stepeništa. "Ostajem ovde, Luise. Razmisliću o ovoj pobuni."
     Luis ne odgovori. Njegov letcikl uzlete, skliznu kroz ovalna vrata i pod kosim uglom odleti u noć.
     Noć je bila hladna. Svetlost luka obojila je grad mornarsko plavim senkama. Luis ugleda sjaj Govornikovog 'cikla i krete za njim prema svetlećoj oblasti predgrađa, u smeru, okretanja, udaljujući se od predivno osvetljenog civilnog centra.
     Sve je to bio grad, na stotine kvadratnih milja grada. Nisu postojali čak ni parkovi. Zašto su gradili tako zbijeno, kada im je stajao na raspolaganju sav prostor Prstenastog sveta? Čak i na Zemlji čovek ceni prostor za kretanje.
     "Letećemo nisko", reče Govornik preko interkoma. "Ako su svetla u predgradu samo ulične svetiljke, vraćamo se Nesusu. Ne smemo da rizikujemo da i nas obore kao Tilu."
     "U redu", reče Luis, ali ipak pomisli: gledaj ga samo kako se brine za sigurnost suočen sa sasvim hipotetičkim neprijateljem. Jedan kzin, razumno nesmotren, izgledao je obazriv poput lutkara u poredenju sa Tilom Braun.
     Gde li je ona sada? Da li je dobro, da li je povređena ili mrtva?
     Počeli su da tragaju za civilizovanim žiteljima Prstenastog sveta još pre nego što se Lažov razbio. Da li su ih konačno našli? Verovatno je ta mogućnost sputavala Nesusa da potpuno digne ruke od Tile. Luisova pretnja bila je beznačajna i Nesus je to dobro znao.
     Da su pronašli neprijateljski raspoložene stanovnike Prstenastog sveta, pa, to se moglo i očekivati...
     Njegov 'cikl zanese se ulevo. Luis ispravi kurs. "Luise." Izgledalo je da se Govornik-Životinjama hrve sa nečim. "Čini mi se da postoje smetnje..." A zatim, užurbano, sa uvežbanim glasom naredbodavaca, on dodade: "Luise, okreni nazad. Odmah."
     Kzinov zapovednički glas zaori se u Luisovom malom mozgu. On smesta okrenu.
     Ali letcikl mu nastavi pravo.
     Luis se svom težinom osloni na komandnu palicu. Bez uspeha. Cikl nastavi da se kreće prema svetlima civilnog centra.
     "Nešto nas je ščepalo!" povika Luis i istog časa obuze ga užas. Ličili su na lutke! Ogroman, taman i razuman, Gospodar Lutaka vukao ih je za ruke i noge i pomicao prema nevidijivom scenariju. A Luis Vu je znao ime Gospodara Lutaka.
     Sreća Tile Braun.